![\"\"](\"https:\/\/sandzakpress.net\/arhiva\/wp-content\/uploads\/2017\/10\/cc.jpg\")
<\/p>\n<\/p>\n
<\/p>\n
“Rat, rat!” uzbu\u0111en i na sav glas obavje\u0161tava nas u\u010ditelj na\u0161eg sreza da je po\u010deo rat i da je njema\u010dka vojska blizu nas. Sti\u017ee i vijest da je kapitulirala jugoslovenska kraljeva vojska. Nastaje panika i strah se vidno uvla\u010di u \u017eitelje Priboja. Sti\u017eu prvi bataljoni njema\u010dke vojske. Shvatam da smo okupirani. Ne pro\u0111e mnogo, a za njima do\u0111e i italijanska i usta\u0161ka NDH vojska.<\/p>\n
Nesigurnost, neizvjesnost i strah za moje najmilije me razara. Za svojih 21 godinu \u017eivota naslu\u0161ao sam se stra\u0161nih pri\u010da iz minulih ratova i naslu\u0161ao raznih zvjerstava zlih (ne)ljudi. Bojao sam se. Razmi\u0161ljao sam kako da za\u0161titim svoju porodicu, svoje selo, svoj grad, svoj Sand\u017eak…<\/p>\n
Njemci nam nisu dozvoljavali da se vojno organizujemo, sve do po\u010detka septembra 1941. godine. Tek tada, kada Njemci odlaze na isto\u010dni front, po\u010dinje nas vojno organizovati \u0106amil Hasanagi\u0107, uglavnom lakim naoru\u017eanjem.<\/p>\n
Stojimo u redu za regrutovanje. Gu\u017eva je. Posmatram svoje sugra\u0111ane i budu\u0107e saborce i vidim nemir me\u0111u nama. Razmi\u0161ljam da li \u0107emo biti na visini zadatka, da li \u0107emo uspeti da odbranimo svoja ognji\u0161ta, svoje porodice, svoju neja\u010d… “Bajro Kokor!” \u2013 iz misli me tr\u017ee o\u0161tar glas. Dobijam austrijsku pu\u0161ku Mannlicher, model 1895, koja prima pet metaka kalibra 8 mm, 100 metkova, dve bombe, bajonet i vojnu uniformu na \u010dijoj kapi se nalazi mjesec i zvijezda. Tako nastaje Muslimanska milicija Priboja. Dolazi nam vijest da su Italijani dopustili naoru\u017eanje i organizovanje lokalnih \u010detnika. Zbog toga po\u010dinjemo sa stra\u017eom oko Priboja. \u017delim po svaku cijenu za\u0161tititi moju porodicu i kom\u0161ije.<\/p>\n
Na stra\u017ei smo moj drug Omer i ja. Od djetinjstva smo zajedno. To nam je prva stra\u017ea. Imali smo samo desetodnevnu vojnu obuku na planini Metaljci. No\u0107 je jako hladna i tiha. Tu mrtvu ti\u0161inu prekide teturanje kamenja niz padinu. \u010cujemo da se ne\u0161to kre\u0107e. Ispalio sam metak upozorenja. Kao odgovor dobio sam rafalnu paljbu iz pu\u0161komitraljeza MG34, proizvedenog u Njema\u010dkoj. To je jako mo\u0107an pu\u0161komitraljez koji u minuti ispali preko 600 metaka. Bacam se u zaklon! Virim. Vidim u \u0161umi sijevanje vatre iz tog pu\u0161komitraljeza. “Bismillah.”, izgovaram tiho. Repertiram pu\u0161ku. Ni\u0161anim. Pucam. Zvuk pu\u0161komitraljeza utihnu. “Elhamdulillah!”, izgovaram glasno. Mislim da sam ga pogodio. Da, jesam. I Omer je zapucao. Odbili smo prvi napad. Svi zvuci utihnu\u0161e. U tome sti\u017ee komandant \u0106amil Hasanagi\u0107 i cijeli vod Muslimanske milicije. Dao smo raport. Omer i ja dobismo pohvalu za odli\u010dno reagovanje. Osetih ponos i u srcu neopisivu sre\u0107u. To Omer prekide tihim ezanom. Vrijeme je za sabah-namaz. Klanjasmo. Nepro\u0111e malo, sunce iza\u0111e. Kapetan re\u010de da nas sada sigurno posmatraju iz \u0161ume. “Nije jo\u0161 gotovo!”, pomislih. Kapetan naredi da iskopamo rov i da se utvrdimo. Po\u0161to smo imali samo tri automatske pu\u0161ke, pu\u0161komitraljez nismo imali, kapetan je naredio da se one rasporede na obli\u017enji vrh, odakle bi pru\u017eile poslednju paljbu u slu\u010daju na\u0161eg povla\u010denja, jer nismo znali koliko se \u010detnika nalazi u blizini.<\/p>\n
Negde oko ak\u0161ama usledio je napad. Zasuli su nas granatama iz pokretne haubice. Imamo prve \u0161ehide. \u010cim je haubica utihnula po\u010deo je da prede pu\u0161komitraljez MG34. \u010cuju se urlici, kao kod zvjeri. \u010cetnici se pribli\u017eavaju. Kapetan daje nare\u0111enje da otvorimo vatru. Pucamo. Poga\u0111am jednog. Vidim da je sav u crnoj uniformi, sa kokardom na kapi. Velike brade i duge kose. Nastavljam da pucam. U jednom trenutku me obuze strah! \u0160ta ako poginem? Nije mi \u017eao, al me je strah \u0161ta \u0107e biti sa mojom majkom, sestrama, babom, bratom… Ne, ne smem da stanem! Punim nove metke u pu\u0161ku. Znam da je moja pu\u0161ka jo\u0161 iz prethodnih ratova, al je pouzdana i precizna. Nastavljam da pucam i to bez straha ali sa gr\u010dem u grudima i dovom Allahu za moje, za na\u0161e, za Bo\u0161njake, za muslimane…sa dovom da mi Allah dragi podari snage da ih odbranim od ovih zvjeri, od ovih neljudi…<\/p>\n
Napad je odbijen! Imamo puno \u0161ehida i ranjenih. Brzo ranjene odvodimo do lokalnog he\u0107ima. Znam da \u0107e ve\u0107ina njih \u0161ehiditi, jer nemamo dovoljno medicinskih sredstava, a jedini doktor kojeg imamo u Priboju je pod kontrolom Italijana.<\/p>\n
![\"\"](\"https:\/\/sandzakpress.net\/arhiva\/wp-content\/uploads\/2017\/10\/mm.jpg\")
<\/p>\n
Kasno u no\u0107 sti\u017ee do nas jedna izmorena porodica. Svi su izbezumljeni. Ka\u017ee glava te porodice da su pobjegli od \u010detnika. Ka\u017ee da su vidjeli kako \u010detnici masakriraju kom\u0161ijsku porodicu. I mi smo se od tog kazivanja potresli. U\u017eas! To su civili! \u017dene, deca, starci… Muka mi je. Sama pomisao na moje najmilije me razara…<\/p>\n
Pro\u0161lo je nekoliko dana i po\u0161to smo obnovili na\u0161u jedinicu pristiglim snagama iz Priboja, dobih od komandanta dozvolu da posetim porodicu u Zabrnjici.<\/p>\n
Po\u0161ao sam sa mojim bratom od ami\u0111\u017ee, Zehkom. Po\u0161li smo bez uniforme i oru\u017eja, jer je tako radi na\u0161e bezbednosti naredio komandant \u0106amil, tako smo manje upadljivi i ne\u0107emo zapasti za oko neprijatelju. Nailazimo na srpsko selo. Tamo je gu\u017eva. Puno je \u010detnika. Primetih neka poznata lica. To su kom\u0161ije, Srbi, sa kojima sam i\u0161ao u \u0161kolu. Vidim da nas bledo gledaju. Valjda su hteli ne\u0161to da nam ka\u017eu. Ne\u0161to stra\u0161no! To prekide komanda: “Zarobite ih!!!”. Hvataju nas. Nisam ni pomislio da pru\u017eim otpor. Dobijamo po par udaraca. Vezuju nas. \u010cuje se “Jala!!! Jala!!!”. Pri\u0111e mi jedan smrdljivi \u010detnik. Bazdi na vino. Hvata me za glavu. Druga dvojica mi dr\u017ee noge i ruke. Ja prou\u010dih \u0161ehadet. E\u0161hedu… No\u017e mi prereza grlo. Krv \u0161i\u0161ti. Osmeh mi na licu. Allah je jedan…! Allahovo obje\u0107anje vidim… Gotovo je samnom, ka\u017ee moj \u0111\u017eelat, a ja i dalje osje\u0107am, a ja i dalje \u010dujem, a ja i dalje vidim. Ja sam mrtav, ka\u017ee moj \u0111\u017eelat. A ja kao da sam izvan svijeta. Ne znam \u0161ta osje\u0107am. Nekako se odmakoh od mog tijela. I vidim da mi brata zakla onaj isti \u0111\u017eelat. Nemam straha. Ne znam \u0161ta se de\u0161ava. Vidim i \u010dujem, ali oni mene ne vide, niti prime\u0107uju. Valjda sam postao ruh… Allah najbolje zna. Uzeo mi je tijelo i po\u010deo ga je sje\u0107i sjekirom na komade. Kakva mr\u017enja! Divljak! To ni \u017eivotinje ne bi radile. Iseckali su nas na komade i onako kao neko sme\u0107e bacili niz livadu da nam tijelo pojedu le\u0161inari i \u0161umske zvjeri.<\/p>\n
Odlazim odatle i sti\u017eem u svoje selo. Tamo kijamet. Gledam kako bebu od dva mjeseca, moje tetke, \u010detnik otima iz naru\u010dja i baca u vazduh i do\u010dekuje je na bajonet. Beba u\u0161ute. \u0160ehidi. Tetka zamuknu od bola. \u010cuje se nare\u0111enje: “Zatvorite ih u ku\u0107u i spalite ih!” To i uradi\u0161e. Ku\u0107a planu! Ni\u0161ta se iznutra ne \u010duje. Hrabri su moji ro\u0111aci i kom\u0161ije. Njih preko 60, u toj maloj ku\u0107ici od pru\u0107a, slame i blata. \u010cekaju gnusnu i te\u0161ku smrt. Tu ima i djece i \u017eena i starih i mladih. Ne mogu da im pomognem. Vidim da mi tamo nema baba, ni majke, ni sestara ni malehnog brata. Okre\u0107em se, tra\u017eim ih. Osje\u0107am da su blizu. Negdje su u \u0161umi. Da, jesu, u \u0161umi su. Oni me ne vide. \u017delju imam da ih zagrlim. Oni po\u010de\u0161e bje\u017eati. \u010cujem baba kako ka\u017ee: “Idemo ka Pljevljima, tamo su Italijani.” Pade mrak. Hladno im je. Sve se ledi. Iako je novembar kao da je ci\u010da zima. Babo ih vodi kroz \u0161umu. On je iskusan. Hrabar. Pametan. Uspio je na vrijeme da ih izbavi iz sela. \u010cujem sestru \u0110\u017eemu kako \u0161apu\u0107e majci: “Gladna sam.” Majka joj daje smrzlo jaje, valjda je samo to i uspela da ponese, ma \u0161ta je drugo i mogla kad su jedva \u017eivu glavu izvukli. Mrtvi je mrak u \u0161umi. \u010cuju se samo koraci. To prekide babov iznenadni pad. Ka\u017ee im on: “To su balvani”. A nisu to bili balvani. To su bila tijela ubijenih muslimana iz obli\u017enjeg sela! Al babo je pametan. Bolje da ka\u017ee balvani nego da se prestrave i vriskom otkriju \u010detnicima gde se nalaze.<\/p>\n
Pro\u0161la su tri dana prije nego su stigli u Pljevlja. Tamo ih na ulazu u grad do\u010deka\u0161e Italijani. \u010cujem kako govore: “Pikolo!!! Pikolo!!!”. I uzimaju moga brata u naru\u010dje. Prihvataju ih sa \u0107u\u0111enjem. Babo im obja\u0161njava \u0161ta se desilo sa njegovim ro\u0111acima i kom\u0161ijama. Ostaju tako u razgovoru. Ja se polako, spokojan, udaljavam od njih i svijestan Allahove milosti prema mojoj porodici, odlazim…<\/p>\n
<\/p>\n
Autor: Senadin Halitovi\u0107<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"
“Rat, rat!” uzbu\u0111en i na sav glas obavje\u0161tava nas u\u010ditelj na\u0161eg sreza da je po\u010deo rat i da je njema\u010dka vojska blizu nas. Sti\u017ee i vijest da je kapitulirala jugoslovenska kraljeva vojska. Nastaje panika i strah se vidno uvla\u010di u \u017eitelje Priboja. Sti\u017eu prvi bataljoni njema\u010dke vojske. Shvatam da smo okupirani. Ne pro\u0111e mnogo, […]<\/p>\n","protected":false},"author":509,"featured_media":195874,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[14],"tags":[],"class_list":{"0":"post-195873","1":"post","2":"type-post","3":"status-publish","4":"format-standard","5":"has-post-thumbnail","7":"category-sandzak-historija"},"yoast_head":"\n