U Hagu održani protesti protiv terora izraelske policije u Al-Aksi

A nekog Miloša Sikirice sin je, ostavši u Karlovcu
(oženjen Hrvaticom) čak bio i zarobljen od naših
negde u borbma na dalmatinskom ratištu i
odveden u kninski zatvor, pa posle razmenjen.
On je pričao posle rata da st ga tukli u kninskom
zatvoru i na osnovu toga isposlovao neku novčanu pomoć od hrvatske države. Ja ne znam
da li su ga naši tukli ili nisu, jer mi je jedan
poznanik Hrvat u Karlovcu pre dve godine pričao
da je stvarno bio zarobljen, a da je ono o
prebijanju izmislio da bi izvukao od države
pomoć, dodajući da je on poznat lažov. Ja ne znam i nije moje da se upuštam u to. I tako sam
nabrojao neke primere Srba koji su ostali “tamo”
tokom rata, uglavnom zbog mešovitih brakova,
ali bilo je i nekih čisto srpskih porodica koje su
ostale, mada ovih znatno manje. Hteo sam i da
kažem da je, ratnom nesrećom, neretko došlo do situacije da su rođaci možda pucali jedan na
drugog. Moj je otac, pre preselenja u Slunj, jedno
vreme bio na našim položajima na desnoj obali
Kupe, i ko može garantovati da negde sa druge
strane Kupe nije bio njegov brat od strica? A
jedan naš seljak iz okoline Slunja imao je zeta Hrvata iz Barilovića, nekoga Antu Ž., i jednu veče
na samom početku rata kažu da je bila cela hajka
po selu, jer se proširio glas da je ubačena
hrvatska diverzantska grupa na čelu sa Antom,
pa su ga tražili čak i na tavanu kuće pomenutog
seljaka, ali vest je bila lažna. Govorilo se i da Ante komanduje hrvatskom artiljerijom u Bariloviću, i
da bi, prije nego što bi hrvatska artiljerija sasula
vatru po srpskim selima na desnoj obali Korane,
naši borci iz tih sela, Antini poznanici i prijatelji
od pre rata, poznali njegov glas kako viče: “Pali!”
Ovde sam govorio o slučajevima gde su Srbi u toku rata ostali u Hrvatskoj uglavnom zato što su
bili oženjeni Hrvaticama ili Srpkinje udate za
Hrvate – ima još slučajeva, ko bi sve naveo! No
bilo je i obratnih slučajeva, da su Hrvatice udate
za Srbe bile u Krajini za vreme rata, a roditelji im
pobegli u Hrvatsku. Rat je razdvojio mnoge, a najteže je bilo mešovitim porodicama. Kad smo
prvi put nakon rata videli brata od strica moga
oca sa njegovom familijom, pri samom kraju
1995. godine u mestu Baja u Mađarskoj, on je
rekao: “Svega je bilo za ove četiri godine, ja i
moja obitelj znamo kako nam je bilo, i ne želim o tome da pričam!” Posle smo se videli više puta,
viđamo se i danas, raznim povodima, ali nikad se
ne dotičemo ratnih tema. Nikad on nije ni jednom
reči upitao mog oca da li je bio u Vojsci Krajine (a
bio je) niti moj otac njega da li je on bio u HV
(možda je bio). Inače, očev stric je umro još 1989. godine. Što se tiče majčine rodbine u Bosni,
odnosno sina njene pokojne sestre od ujaka,
udate za muslimana, videli smo se par puta posle
rata, ali ratne teme nismo načinjali, tako da ni za
njega ne znam kako i gde je proveo rat (taj moj
bratić desetak godina je stariji od mene). A i čemu se raspitivati o temama koje su
najosetljivije?

Neki koga su zvali Ćakan, a čiji je brat od tetke,
Srbin oženjen Hrvaticom, inače oficir JNA u
penziji, bivši avijatičar, zbog čega su ga zvali
Pilot, ostao u Zagrebu, reče 1992. godine: “Pilot
obučava hrvatske ‘zrakoplovce’!” (Mi smo se
rugali tim novim hrvatskim riječima. Ćakan je po izbjeglištvu posle “Oluje” živeo u Rumi). Za nekog
M.S., Srbina sa Korduna oženjena Hrvaticom,
pričalo se da je učestvovao u HV tokom borbi za
Kupres 1992. godine i da je čak bio ranjen tamo.
Kasnije je dokazano da nije bio ranjen, a da li je
učestvovao u borbama na hrvatskoj strani – to već ne znam. Ono što je dokazano to je da su dva
sina jednog starca koga su zvali Krasulja, oba
oženjeni Hrvaticama, učestvovali u ratu na
hrvatskoj strani. Stariji je i pre rata bio milicajac,
pa posle kao hrvatski MUP-ovac borio se protiv
naših tokom borbi za Topusko u leto 1991. godine. (Mislim da je živio, a i danas živi, u Rijeci).
Mlađi sin je živio u Zagrebu, i učestvovao je u
borbama sa našima kod Gline. Stari Krasulja je u
to isto vreme živeo na Kordunu i bio član srpskih
seoskih straža. Posle se nekako progurao u
Crveni krst za raspodelu humanitarne pomoći, pa kako su ljudi ionako smatrali da se humanitarna
pomoć deli nepravedno i neravnomerno, to su
još iskoristili činjenicu da su sinovi staroga
Krasulje oba u hrvatskim redovima, pa su ga
1993. godine psovali, a neki ga i pljuvali u lice
govoreći mu: “Pa otkud se ti nađe da dijeliš pomoć ovom narodu, a tvoja sina obadva u
ustašama!” Moj otac je tu bio prisutan i nastojao
je da zaštiti starog Krasulju od razljućenog svijeta.
On kaže da je Krasulja rekao onima koji su ga
ovako ružili: “Moji sinovi nisu mala djeca pa da
sam i’ ja moga’ uzeti za ruke i dovesti u Krajinu, nego odrasli ljudi sa familijama! Pa ako ih neđe
zarobite, sudite im, a mene puštite na miru, i
ovako mi je dosta muke što i’ pune dvije godine
nisam vidio!” Budući da je i brat od strica moga
oca, kao što rekoh, bio na “onoj drugoj strani”, to
bismo i mi djeca, kad bi se pripucalo sa hrvatske strane, u šali rekli ponekad: “Puca ćića na
Krajinu” i bili prekoreni od strane oca, koji bi
kazao: “Šta vi znate zbog čega je on ostao tamo!”
A moja mlađa sestra, jezičava, jednom reče:
“Ostao je zbog strine, eto zašto! Zaista, pa on sad
nije više ćića, nego ujo!” I tu je mama izgrdi da bolje da gleda knjigu nego što sluša šta svijet
naklapa.

Izbijanjem rata rodbina se našla na suprotnim
stranama. Većina porodica u kojoj su svi članovi
bili Srbi (kao i moja porodica) napustila je zbog
nesigurnosti hrvatske gradove, mada je manji
deo ostao, ali taj broj je zanemarljiv. Većina
“mešovitih” porodica je ostala na hrvatskoj strani, pa je tako ostao i očev brat od strica u
Zagrebu sa porodicom. Opet, skoro svako ko je
živeo u Krajini imao je rodbinu sa “druge linije
fronta”, ali ratna situacija i stradanja učinili su da
dođe do otuđenja prema toj rodbini i da ih se
počne posmatrati maltene kao neprijatelje. Mada smo se, u šali, pre rata, u Karlovcu smejali
“glupim” Kordunašima (iako smo gotovo svi Srbi
u Karlovcu poticali sa Korduna i tamo nam živela
brojna rodbina) po izbijanju rata i bekstvu iz
Karlovca svi smo postali Kordunaši primajući i taj
govor i običaje. Stvoreni krajiški patriotizam uticao je da se uspostavi neka vrsta odbojnosti
prema rodbini koja je ostala na hrvatskoj strani,
uz uobičajene priče – “taj sad puca na nas”,
“moga’ je i on doći, ali žena je Kranjica” pa do
“oni su tamo svi ustaše, pa i gori od Hrvata, jer
moraju se istaći u hrvatstvu”. Evo nekoliko konkretnih primera. Negde u novembru 1991.
godine u Vojniću, u Jasminovoj galeriji, sedeli
smo ja, moje sestre, njihova prijateljica Vesna
(lepa vižlasta plavojka u koju sam bio dečački
zaljubljen) i neki Bracika (koji se pomalo udvarao
mojoj starijoj sestri). Bracika je bio došao iz Beograda, pa smo, pijući sok, slušali novosti koje
nam je pričao. Njegova dva brata od stričeva,
oženjeni Hrvaticama, takođe su ostali u Zagrebu,
pa čak je i jedan njegov stric ostao u Zagrebu, a
drugi došao na Kordun. (Bivalo je i toga, da su
roditelji iz gradova izbegli iz gradova, a deca ostala u gradovima). Sad, ne znam kako je
Bracika telefonom kontaktirao strica u Zagrebu,
tek on reče: “Ja par puta nazva’ ćiću u Zagreb
kako je, a on veli: a dobro, dobro! Ja pitam za
Mikija i Miletu (Bracikina braća od stričeva) đe su,
šta rade, a ćića veli: zuje po gradu! Drugi put zovem, ćića veli – Miki zuji po gradu, a Mileta igra
tenis. Jednom se javi strina, pitam nju kako se
Miki nikad ne javi, a ona istu priču kaj i ćića -a
zuji po gradu, nikad nije kući! E mislim se ja,
kakvo je to stalno zujanje po gradu i igranje
tenisa! Sve se bojim da oni tako ,zuje po gradu, i igraju tenis dok Hrvati ginu! Ma to meni
sumnjivo, al’ neću ja ćići da rečem!” Na to će
Vesna: “Ne ljuti se, Bracika, što ću ti reći, ali znaj
da je istina kad ti kažu da nisu kući! Shvataš?”
“Znam! Nisu oni ni u Zagrebu, ko zna đe su, đe
oni ‘zuje i igraju tenis’! Zuje njima ‘ćetnićki’ meci oko glave, a tenis igraju sa ‘ćetnicima’ – sad oni
‘ćetnicima’ pošalju metak, sad ‘ćetnici’ njima!”

Posebna priča tokom rata 1991-95. u Hrvatskoj
bili su mešoviti brakovi kojih je bilo jako mnogo
a zbog čega nije bilo maltene nijedne srpske
porodice koja nije imala rodbine iz tih mešovitih
brakova. To je bilo dosta izraženo i na Kordunu.
Iako između Srba i Hrvata nikad nije postojala velika ljubav nakon 1945. godine, iako su se
dobro pamtili ustaški zločini iz Drugog svetskog
rata, opet to nije bila prepreka mlađim
generacijama da se “mešaju” sa Hrvatima i ne
samo sa njima. Stariji ljudi, Srbi sa Korduna, zvali
su Hrvate pogrdnim imenom “Kranjci” (nikad nisam saznao zašto baš “Kranjci”, u Rumi i Sremu
Hrvate npr. zovu “Šokcima”), ali je broj mešanih
brakova sa “Kranjcima” i “Kranjicama” bio veliki i
očigledno su prilikom sklapanja brakova mnogi i
Srbi i Hrvati prvenstveno imali u vidu fizički
izgled i moralne kvalitete svog budućeg bračnog druga. Ipak, i pored svega, najveći deo i
“njihovih” i naših ženio se i udavao unutar svoje
nacije. Ali, kao što rekoh, istodobno su skoro svi
imali ponekog od rodbine koji se nije držao tog
pravila. U mojoj rodbini takođe je bilo takvih. Još
negde odmah posle Drugog svetskog rata ujak moje majke oženio se Hrvaticom sa kojom je
imao ćerku koja se udala za bosanskog
muslimana i, rodivši s njim jedno muško dete,
umrla je dosta mlada. Tako, preko ujaka moje
majke, imam u Bosni rodbine srpsko-hrvatsko-
muslimanske krvi. Sa očeve strane, jedan njegov brat od strica oženio je Hrvaticu negde iz okoline
Zagreba i živeli su u Zagrebu sa dve kćerke. To je
što se tiče najbliže rodbine. Od dalje rodbine,
jedan moj dalji ujak oženio je Slovenku a jedna
moja daljnja tetka udala se za Makedonca, dok je
druga daljnja tetka bila udata za Hrvata. Jedna moja sestra od rođene tetke udala se neposredno
pred rat za polu-Srbina polu-Crnogorca, ali on se
izjašnjavao kao Srbin već onda. Tako sam među
rodbinom neposredno pred rat imao pripadnika
svih naroda tadašnje Jugoslavije. Pa i neki naš
kum oženio je Hrvaticu. A ovako je bilo u maltene svim porodicama. I sve se to poštovalo do
izbijanja rata 1991. godine. Izbijanjem rata sve se
odjednom izmenilo.