Čovjek mu reče da se oženio ženom i da je bio s njom u braku pet mjeseci kada je saznao da je njegova žena u devetom mjesecu trudnoće. Mogao je razvesti, otkriti svima ili odvesti na sud, zakon bi bio na njegovoj strani, šerijat bi bio na njegovoj strani, čak i njena porodica bi bila na njegovoj strani.
Ali on je želio da je ohrabri i dovede do pokajanja. Te noći kada se njegova žena porodila, uzeo je dijete i sakrio ga pod svoj plašt i stajao je ispred mesdžida. Čekao je dok imam nije počeo namaz kako ga niko ne bi mogao vidjeti, onda je ostavio dijete ispred vrata i pridružio se džematu na namazu. Nakon namaza, beba je zaplakala i džematlije su se okupile oko nje. Sačekao je da većina ljudi bude oko bebe, onda je otišao i pridružio im se. Upitao je šta se dešava a oni su mu rekli: “Pogledaj, neko je ostavio bebu”. Odmah je rekao: “InšaAllah, ja ću je uzeti i odgojiti”. SubhanaAllah.
On je čekao da sve džematlije vide bebu da bi mogao sakriti grijeh svoje žene. To je ihsan (dobročinstvo) na djelu. Pokazao je suosjećanje i dobročinstvo koje ne bi mnogo ljudi moglo pokazati. Mogao je učiniti da bude kamenovana i izložena javnoj sramoti, ali on je odlučio da sakrije njen grijeh i kao rezultat toga žena se pokajala i postala od bogobojaznih.
Zapitajmo se da li bismo mogli učiniti nešto i izdaleka približno tome. Svi mi griješimo i možda radimo stvari za koje želimo da ostanu skrivene. Ukoliko ih neko sazna, zar ne želimo da nas zaštiti i uputi na pokajanje umjesto da naše grijehe javno iznosi? Onda poželimo drugima stvari koje bismo sebi željeli.
Izvor: akos.ba
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
