Podrška toleranciji i zajedništvu: Njemački grad dobio Džamijski trg

Moj tetak iz Rume, muž moje tetke, mamine sestre (tetak “Nemam reči”), za vreme rata 1991-95. godine – u ono par navrata koliko sam ga video za vreme Krajine odlazeći u Rumu – vidno nije podnosio pokojnog palestinskog lidera Jasera Arafata (moj ujak je još pre rata iz šale govorio “Jaše Arapa” uz opasku “da li on ikad promijeni onu šarenu krpu na glavi”). No, za razliku od ujaka, koji je ovo govorio u šali bez nekih političkih razmišljanja o izraelsko-palestinskom sukobu koji za nas i nije bio bitan, tetak je tokom rata iznosio svoja politička motrišta o Arafatu a ta su bila negativna. Za mene kao dete Arafat je bio samo lik sa “krpom na glavi” – znao sam ja i kao dete da Arapi nose ovakvo pokrivalo; iz nekog razloga sam Arape smatrao kao glup narod koji jaše na kamilama i koji ratuje i među sobom i sa drugima živeći pri tom u pustinji i ne znajući kakvo “crno zlato” ona krije – moja djetinja “razmišljanja”, u to vreme pred rat ja sam i Irance smatrao za arapski narod. Ali sve u svemu, nisam ja kao dete u to vreme pred rat nikad ni mislio o njima dok ih stariji ne bi pomenuli: meni su mnogo interesantniji bili kauboji i Indijanci, “plave bluze” i veseli nezaboravni zvuk trube koja najavljuje juriš hrabre američke konjice na zle i krvožedne Indijance. Naravno, danas, 30 godina kasnije imam malo drugačije mišljenje o američko-indijanskim ratovima od onih koje sam upijao iz vestern filmova i naših dečijih igara (mada i danas volim da pogledam neki stari vestern, sa Džonom Vejnom ili Kirkom Daglasom, čisto onako, iz razonode, znajući da nije bilo tako ali baš zato pustiš mozak na pašu i gledaš – kao što sam i našu “Neretvu” gledao brat-bratu najmanje deset puta u poslednjih pet-šest godina smatrajući je našim uspjelim “vesternom”.) Ali da se vratim tetku “nemam reči” i Palestincima o kojima “nemam reči” nije imao lepe reči. Moj tata kanda je i imao neke bolećivosti prema njima – ili je to stekao nakon 1995. godine? To ne bih znao tačno reći, ali ovo pamtim: kad smo u leto 1993. godine moje sestre, ja i naša sestra od ujaka bili u Rumi kod tetka i tetke par dana – zaključivši tada da se u Krajini, unatoč ratu i istoj krizi, ipak kanda bolje živi nego u Srbiji, ili nam se činilo – jedno veče, na vestima, koje je tetak redovno pratio, a tu veče je došao kod tetka i neki P., stariji čovek, kolonista u Rumi inače rodom sa Banije, čovek sa povelikim podočnjacima i nekako kiselim izrazom lica (tada sam ga video prvi put, a kasnije više puta, naročito otkako smo i mi postali “kolonisti” u Rumi). Spomenuše nešto Arafata, a tetak se nekako gorko nasmeja, sevnu onim živim očima (on je sebe pomalo smatrao “facom”) pa će onome starcu ali i nama deci kao uzgred (mada nas nije zanimao Arafat i inače vesti iz sveta), otprilike, reći: “Ovaj sa maramom” – tj. Arafat – “to ti je dušmanin srpski, dobro pazi” – kao da se obraća jednome, mada pogledavaše i u nas decu koji smo tu sjedili – “to ti je Alijin lobista” – ovo je doslovce tako rekao – “taj ti skuplja mudžahedine i šalje na naše Srbe u Bosni! Pogledaj ga! Kobra! Ja njega zovem afrička kobra! Nemam reči, taj je opasan…” Da li je onaj stari rekao išta ili ništa sad se i ne sećam, a mi deca kao u horu jedno “hm”, mada, ako je već “kobra”, meni bi bilo logičnije “azijska kobra” jer je Palestina u Aziji ali sam “obmučao” što bi rekla moja pokojna prababa – koja je tada bila živa. Tako to i prođe, ali kad smo početkom 1995. bili opet u Rumi kod tetka (ovog puta ja i moje dve sestre, bez sestre od ujaka), a prisutan je bio i neki Stari sa kojim smo i došli u SRJ taj put, njegovom (opljačkanom negde oko Skakavca) “opel askonom”, nekako razgovor – ili opet vesti – navedoše reč na Arafata. Stari (ovo je nadimak, jer on imaše tad svojih 28-29 godina, ne više) razgovaraše sa “Nemam reči”, moje su sestre prelistavale nekakve tetkine časopise, stranice posvećene modi, i potiho komentarisale, tetka je bila kod jedne prijateljice, iz komšiluka (neke Mađarice, “lepa, nemam reči”; tako ju je preda mnom tetak okarakterisao još pre), a ja sam bio ni tamo ni amo, niti sam pratio modne stranice niti učestvovao u razgovoru između tetka i Starog). Tetak, po svom običaju kad hoće da kaže nešto po njegovom mišljenju pomalo tajanstveno a značajno, pre nego će se obratiti Starom, poče da maše kažiprstom desne ruke i da klimka glavom, poigravajući nemirnim očima i šireći povelika usta u neki gorak podsmeh – pa poče opet o “afričkoj kobri” i “Alijinom čoveku” i “skupljaču mudžahedina, nekadašnjem Jožinom” – mislio je na Tita – “pajdašu”, i sl., spominjući nešto i nesvrstane. Stari (tetak mu se obraćao sa “ti, momče”) napravio važan i zamišljen izraz lica i potvrđuje kimanjem svoje velike i široke glave. Tako je tetak opet izrekao svoj negativan sud o Arafatu i Palestincima koji da se bore u Bosni, samo što je tetak imao visoko mišljenje o rukovodstvu RS koje, veli, “zna šta hoće” i zato će uspjeti za razliku od naših krajiških vođa, posvađanih, nestručnih da vode narod, “magacionera, policajaca, kriminalaca i – s oproštenjem – k.rvara”, tako je tetak častio naše krajiške vođe. Još je on izrekao – za čudo dosta proročanskih – reči o RSK, naročito o Zapadnoj Slavoniji (to je januar 1995, ona je pala u maju, a on je već tad nagovestio nešto tako zbog njenog geografskog položaja na autoputu) ali je sada to nebitno. Ostalo mi je u sećanju to negativno, izrazito negativno mišljenje o Palestincima a naročito o Jaseru Arafatu, a sve u vezi rata u Bosni. Iako je rodom i sam bio sa teritorije Korduna, dakle u to ratno vreme dela RSK, tetak je nekako – ne nekako, nego svakako – bio oduševljeniji sa RS (ništa čudno, to smo osećanje delili i mi u Krajini; idoli su bili Karadžić i Mladić a ne Martić ili Hadžić – Babić se kao zubar i “čupao” još nekako – uz sveopšte poštovanje za pokojnog Jovana Raškovića). Ali da je bilo ko tada u Krajini komentarisao izraelsko-palestinski sukob, daleko od toga; većina naših ljudi na selu nije ni čula za te krajeve. Mada su lik “afričke kobre” znali sa televizije još od pre rata, ali ko je on, otkud, za što i protiv koga se bori niti je većina znala niti ih je interesovalo. Ali je svako dete znalo Tuđmanov i Alijin lik, i to su bili daleko najomraženiji likovi u Krajini, prvi naročito, ali ni drugi nije mnogo zaostajao za njim. A tako sam, naravno, razmišljao i ja. Dete sluša i upija šta pričaju stariji. U ratno vreme naročito.