Održan kulturno-umjetnički performans „Stećci“ na IUNP-u

Nesta hi slabo ima po sumadiji milice 😉 😆

Да, да, чак и кад би било тако по бушњачком наопаком постању, то је Јопет МИРОСЛАВЉЕВО ЈЕВАНЂЕЉЕ, а није запис хоџе Абдурахмана по коме се данашњи бушњаци рачунају и не признају да је постао од Живадина!? 🙂

Да, да, тај “Bosanac na stecku” што “Stoji uspravno! Digao glavu, digao ruku!” се звао Живојин, па следећи, Стеван, Милан, Мирко, Стефан… све док Илија није постао Алија!? 🙂 😉

Ти католици НИМАНИ били баш неки разбојници, побише све Турско по Расу, а онда и они сами прешли на хисљам! 😉
И јесте, како да не буде, па Душан је изворно католичко име!????? 🙂 😉
Него, како би било, глупердо пећинарска, да се ти најпре договориш сам са самим собом, пре него што овде напишеш овакве глупости! па не мораш баш до краја да разоткријеш колико твоја памет неЈма благе везе са здравом логиком! Ајд сад код др Никодиновића на терапијацу!? 😉 😉

U cijeloj regiji je evidentirano 69.136 stecaka. Od toga u BOSNI I HERCEGOVINA 59.593, u Hrvatskoj 4.450 stecaka (na 247 lokaliteta, najvise u okolini Sinja, oko 1.313); Crna Gora 3.049 i zapadna Srbija 2.267 stecaka. Najreprezentativniji primjerak je ZGOSCANSKI STECAK koga je Truhelka pronasao u Zgoscu kod Kaknja i 1914. godine prenio u Saraj’vu…. na njemu NEMA KRSTA kao ni na 90% ostalih stećaka. Na onih 10% pravoslavni popovi i katolički fratri su naknadno uklesali krstove i to je prof Jusuf Mulić dokumentovao u svojim radovima.

Има их и на Космету, на Тари, на Старој Планини и у Бугарској, па је ли и тамо Босна? Tungatjeta shoku “поштени” арнаут, мастер-бушњак са Едукативног факултета за хистеријске иновације из Призрена. Смисли нешто краће, а бар мало паметније да не испаднеш баш увек гЉуп! 😉

У средњевековном гробљу у обраслој шуми, у селу Љуљац, Нови Пазар, МЗ Шароње, има око 4 – 500 гробова са разним облицима надгробних споменика, па и облика стећака.
***
Која се порука шаље јавности ревносном употребом турске речи ,,санџак”?
(и з књиге РАШКА ОБКАСТ)
10 . Др Добросав Никодиновић
5.01. 2014 године ТУРСКИ ОКУПАТОРСКИ ИЗРАЗ САНЏАК КАО РАТНА ПАРОЛА

Став Удружења Рас о неким аспектима политичке ситуације у Рашкој области која угрожава живот и перспективу Срба у овом делу Србије, првенствено презентована у интервјуу муфтије Муамера Зукорлића објављен у „СВЕДОКУ” бр .910911 од 24. децембра 2013.
Реч санџак је турска окупаторска реч. То никад није била особена именица, географски појам за одређену територију Србије, већ заједничка, општа именица која се односила на све турске административне организације области ранга санџака, округа. При свакој административној организацији окупиране територије турска влада је администртивном старешини те територије санџакбегу уручивала заставу као симбол овлашћења (санџак на турском језику значи застава). Само на теритоји југословенских земаља било је 25 санаџака, а на Балкану 77 а у целом турском царству 390. Турска је укинула санџаке на целој својој територији. Ослобођењем Рашке области од турске империје израз санџак се губи у Србији. „Новопазарски санџак као административнотериторијална јединица основан је 1790. године, а укинут је 1817. године. Поново је установљен 1864/65 године (неки историчари наводе 1867. годину) и са једним краћим прекидом постојао је до 1877. године, када је био издвојен из Босанског санџака и припојен Косовском. Новопазарски санџак је био једна од многобројних санџака у Отоманској империји и није никада значио ништа посебно од осталих санџака (само по простору бивших и садашњих југословенских земаља било их је 25, а на Балканском полуострву 77 и у целом турском царству 390.) У почетку турске владавине санџак је значио на турском застава, на арапском лива (војнофеудално лено). Од реформи Омерпаше Латаса половином 19. века санџаци су добили значење округа (кајмекамлука, мутесарифлука). Овај санџак је често називан и Сјенички због тога што је Сјеница била његово седиште. После окупације Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1878. године и западног дела Рашке области 1879. године издвојени су Пљевља, Пријепоље и Прибој у посебан Пљеваљски санџак 1880. године, а неке казе (срезови) су припојене Приштинском и Пећком санџаку (Нови Пазар, Беране, Рожаје Трговиште). Од остатака некадашњег Новопазарског санџака формиран је Сјенички санџак 1901/1902 године. Тако је остао до краја турске власти у Старој Рашкој 1912. године. После Берлинског конгреса 1878. године, велике силе, а посебно Аустроугарска и Немачка, су биле веома заинтересоване за Рашку област због својих планова продора на исток и спречавања уједињења тада наших једино слободних земаља Србије и Црне Горе. Због тога је Рашка област под стално форсираним именом Новопазарског санџака (или само санџака) била предмет сталних политичкодипломатских манипулација и сукоба интереса што се и данас по ко зна који пут понавља под видом наводне заштите „угрожених људских права”. (Салих Селимовић „Сјеница” Београд 2013.)
632
VIII Посебни ауторски прилози
632
Модерном територијалном организацијом своје државе Турска је укинула феудалну организацију државе поделом на пашалуке, санџаке војне експлоататорске системе и у изворној Турској, а на окупираним територијама ови системи су укинути ослобођењем окупираних држава. Данас нигде на свету више не постоји санџак, ни као појам субјекта, ни као израз. Једино у Рашкој области националисти исламизираних Срба манипулишу овим турским окупаторским изразом као средством политичке борбе. Као логистичку организацију народно ослободилачкој борби партизани су 1943. основали административну организацију ЗАВНОС (Земаљско антифашистичко веће народног ослобођења Санџака) са седиштем у Пљевљима. У састав тог Већа су били углавном Срби. Ни тада није био територијални појам, већ адмиснистративни. Када је престала потреба за том организацијом одлуком врховне команде партизанског покрета је 1945. укинута. Не ради се о било каквој аутономији, већ о војној логистичкој организацији са циљем да се помогне народно ослободилачкој борби. У њеном руководству је било 9 Срба, сви ратно ангажовани. И више никада израз санџак није коришћен у Србији ни као организација ни као посебан географски, или геоплоитички израз. Међутим муслимански националисти су почели да тај турски окупаторски израз санџак користе за своје политичке циљеве, зависно од чврстине власти у Србији, која се политичким околностима повремено мењала. Кад год је власт била чврста она се и поштовала, а када је била слабија онда су се потурале националистичке жеље и задовољавала сујета. Тако су муслимани, који су 9 пута мењали национални идентитет, будући да нису Турци ни
Шиптари, а Босанци нису имали националност у пуном појму те речи, а нису никада хтели да признају да су потомци исламизираних Срба, били су на сталној жеравици тражећи себе под условом да буду што даље од своје браће Срба. Стално су се, увек неосновано, осећали да су угрожени од Срба само зато што су малобројни, па и данас у Србији има их мање од 2%, осећајући психички притисак и тескобу сујете, и страх да њихова националистичка тежња не буде откривена, хтели су да буду нешто посебно. Ми Срби нисмо их никад ни мрзели ни презирали, само нисмо дозвољавали да нам праве штету. Сасвим људски. У том настојању исламизирани Срби у посебности су углавном упорно копирали Турску турске изразе у поздрављању, у начину седења, начину пијења кафе, обедовању, кухињи и исхрани, азијскоевропској мешавини одевања (носили су некад фес или ћулаф, а пошто је то била сељачка капа муслимана, почели су да носе беретке, а отменији шешире). Својим радњама локалима су одреда додавали реч санџак, са намером да се вежу за Турску и да истакну да су нешто посебно, другачије од Срба. Стално су јачали своју верску, исламску, организацију, ревносно обављајући верске обреде и тиме консолидујући хомогенизацију и сегрегацију исламизираних Срба. Ослобођењем Рашке области 1912. године генерал Михаило Живковић је заджао исламизиране Србе да се не селе у Турску са одступањем турске војске, како су их наговарали турски генерали. Зато су исламизорани Срби најгушће насељени у Рашкој области. Муслимански политичари Србије, у намери чврсте идентификације са Турском, почели су у задње време да јавно говоре како су они турски баштиници, наследници, односно власници бивших окупираних територија Србије. То би
633
10. Др Добросав Никодиновић
требало да значи да су турски држављани, а не грађани државе Србије, истовремено уживаући све благодети и права као и сви други грађани Србије. Никад се нису мирили чињењицом да су једнаки са Србима, којима су до „јуче” Турци били господари, а они, исламизирани Срби, аге, бегови, субаше, а православни Срби турска раја. А и они су, ето, некад били Турци, мада их Турци никада нису признавали себи равним и дали су им погрдно име (Речник, Вук Караџић) бошњак. Ми Срби смо све то тумачили њиховим „жал за пусто турско”. Кад је потпуно ослабила комунистичка власт онда су и друштвеним државним организацијама додавали реч санџак, па велико транспортно предузеће у Новом Пазару су назвали „Санџактранс”, кафечајнице, трафике, трговачке радњице и све остало где год су могли у називу су додавали реч санџак. Упадљива је општа поплава назива који садрже реч санџак. Обавезно, искључиво, се писала латиница, јер су веровали да је само ћирилица српско писмо, а не и латиница. Ваљда им је поплава „санџакизације” Србије, то била нека тактика расрбљивања Србије, или омеђавање територије своје будуђе државе. У свакодневној конверзацији реч санџак они би намерно употребили безброј пута. Лако се запажало да намерно праве рогобатне реченичке конструкције само да би се употребила реч санџак, што је код саговорника изазивало безазлен подсмех. Било је и личних имена деце која су се звала санџак. Имају снажну жељу да се реч санџак дубоко уреже у свест и исламизираних и православних Срба. Појавом такозване демократизације друштва, вишепартијског система, све муслимаске партије су у своме имену имале реч санџак. Касније у јавним наступима на трибинама реч снаџак је
безброј пута упортебљена и кад треба и кад не треба. То је јасно изражвало психичку тескобу саговорника и јасну опредељеност у намери да се покаже да је таква особа емоционално далеко од Србије и да жели да се што више удаљи од Срба и Србије једноставно невербална порука је требало да покаже да он, муслиман, не припада држави Србији и да жели да се одвоји од Србије, а да је ту неко други привремено (Срби). Ето, они муслимани су ту само игром прилика судбине, а не по природном припадању Србији. Вршен је такав притисак на медије да су и медији и српски политичари у своме полтронству све ређе користили назив Рашка област за овај део Србије, а све више санџак. Никад нисте могли чути ни једног муслимана Србије да помене Рашку област, која представља назив за Немањићку Рашку, или да каже овде је формирана српска држава Рашка, а простирала се одатле дотле, односно на простору Рашке области. Ни један једини муслиман никад не би то рекао. Једноставно хтели су да покажу да то за њих не постоји, већ само оно што је остало иза турске окупације. А то су они, са свим овим што видите. Јасно се може закључити да се турски окупаторски израз санџак користи као порука, синоним, муслиманска држава, муслиманска област, муслиманска својина, муслиманско првенство, њихова предност у односу на Србе који случајно живе на овој територији, поручујући Србима да су уљези и да им се тиме даје до знања да су ту само привремено и чак се изражава чуђење шта се чека, што се ви Срби не селите, обично кажу, „у Србију”, дајући до знања да овај део Србије, Рашка област, није Србија, већ турска провинција. Запажа се тежња муслимана Србије да се вежу за Босну и Херцеговину, али нерадо, не баш са искреном жељом
634
VIII Посебни ауторски прилози
да буду и грађани БиХ, истичући како једино муслимани Србије немају своју државу. То значи не и да се преселе у своју државу БиХ, већ да створе своју државу и у Србији. А иначе сасвим слободно по своме нахођењу и жељи остварују све везе са Босном без икаквих сметњи од стрне Србије. Тако реч санџак заиста значи муслимаснски ратни поклич, ратна парола муслимана Србије којом се поручује да ту Србима нема места. Често излажу и теорије како су муслимани Србије богoмилског, илирског па чак и римског порекла, износе генетску ДНК статистику! Истичу да су аутохтони становници у Рашкој области, да су овде у Рашкој области били давно пре Срба. Опет то је порука Србима да у Рашкој области Срби немају шта да траже, да немају никакво право на ову територију, да ту нема ништа њихово, да су уљези, а уљезима нема ту места. Нарочито опасну конотацију реч санџак има у последње време, која заиста значи позив на рат, јер позива муслимане у борбу за слободу, на ослобођење санџака од вековног окупатора Србије, на ослобођење од српске окупаторске чизме! Ова реч се све чешће користи као појам поробљених и обесправљених муслимана у Србији, које њихове вође „с природним правом на људска и национална права” позивају на борбу за слободу! Од кога, против кога да се боре за слободу, за која права, за коју слободу, кад је очигледно да у сваком облику доживљавају препород који никада до сада нису имали, имају сва права која нема ни једна нациоанална мањина на свету. Оваква злоупотреба речи санџак наравно да код муслимана Србије изазива снажну мржњу према српској власти, према Србији и српском народу. Повећана је дистанца од комшија православних Срба, нарочито омладине.
Тврдња „да је нама украдено 100 година државности, националности и културе. Сто година својеврсног заробљеништва…” јасно као дан ова порука показује шта мисле, шта осећају, шта желе муслимани Рашке области. Питање је само да ли се ради само о опакој, злој, деструктивној намери, или тешкој заблуди. Убеђени смо да се ради о тешкој заблуди чији је извор овако опака, зла, деструктивна намера. Осећа се у ваздуху, над нашим главама, мирис заједничке несреће и православних и исламизираних Срба. Питање је шта је ту болесно, а шта здраво, а шта плаћена надница. О чему се овде ради, шта је крајњи циљ свега тога? Управо се ради о процесу формирања исламске државе у Рашкој области и комплетирању зелене трансферзале и Исламске федерације на Балкану од Велике Албаније, Косова, Санџака, Босне и Херцеговине. То је њихов прави, истинити, крајњи циљ који остварују муслимански лидери манипулацијом сопственог народа, манипулацијом републичке власти Србије и међународне заједнице са неизбежним непредвидивим а извесним људским жртвама. И далеко су одмакли у стварању услова за формирање исламске државе у Рашкој области. Знају да им је за то потребна нација, територија, војска и организација власти. И одабрали су бошњачку нацију, територија је Рашка област, војска 20.000 фанатизованих острашћених младића (муџахедина, вехабија?), власт, влада исламизираних Срба је БНВС. Политички су се комплетно организовали, створили су посебне организације свих категорија својих грађана, освојили су власт скоро у свим општинама Рашке обалсти, упорно стварају исламски миље свога окружења, поред легитимне власти створили су паралелну ислам
635
10. Др Добросав Никодиновић
ску власт преко БНВС, које доноси извршне одлуке, обједињава лидерску улогу муслимана, изградила је правну шеријатску исламску инфраструктуру, донели листу муслиманских, бошњачких празника, чак су одабрали и датум „ своје државе Санџака”, установили су мусламанске награде и одликовања, политичким средствима створили су „свој босански језик” фалсификујући и турцизмима деформишући свој матерњи српски језик, основали су свој школски систем образовања, од обданишта до универзитета, створили су све своје културне институције, аматерске и професионалне, исламска заједница у Рашкој области се понаша аутономно од власти Србије, закони Републике Србије се игноришу и у свим приликама заобилазе, настоје да пред светом прикрију и оправдају свој сепаратизам као тобож угрожена људска и национална права мусламана у Србији, оптужују Србију за своје фингиране међусобне поделе и несагласности, пронашли су у свету изворе финасирања свога националног пројекта, Турска се самовољно поставила у улози ментора и мецене, заштитника муслимана Србије, изразито је активна у Рашкој области. И створена је снажна свест муслимана Рашке области да су дубоко у праву за све што раде и што желе да остваре и да је питање само времена када ће имати своју државу у Србији. Држава у Србији од пар десетина хиљада и неколико стотина муслимана! Наравно да Срби Рашке области ни у лудилу не би учествовали у овом сепаратистичком пројекту, радије ће се сви иселити из Рашке области. Намеће се питање одкуда толика колективна суманута нереалност мусламана Рашке области? Извор и енергија те њихове сумануте нереалности је емоционална фрустрација чињеницом исламизацијом њихових предака у време турске окупације Србије, коју
по цену великих жртава нису спремни да признају и да ту историјски турским терором изнуђену „грешку” исправе. Колико је у ту ирационалну емоцију улудо потрошено енергије, времена, материјалних добара и стоврено нових трагедија! То није ни паметно, ни добро, ни здраво, то не може донети срећу ни њима ни другима који су са њима, Србима православцима. Наш је једини мотив да се то заустави и спречи даље наше заједничко срљање у заједничку несрећу. Давнашња је идеја Срба Рашке области, да би се заштитили од претеће пошасти и да би опстали на својим огњиштима у Рашкој области, да би се обезбедили од прегласавањем добијене муслиманске легитимне власти, је једино могуће ако се формирају српске општине Дежева, Рогозна, Штаваљ, Баре и Штавица, јер је 67% површине Рашке области у поседу Срба. А све је очигледније да Срби Рашке области постају изразито безначајан чинилац, без политичке снаге, без власти, без економске моћи, постају истинити грађани другог реда, јер муслимани на свим изборима сваки пут повећавају своју изборну већину. Зато Срби желе да се што пре иселе продајући своју дедовину у бесцење, али муслимани неће да је купе иако је јефтина, чекају време када ће је добити бесплатно. Насупрот томе тренду постоји против чињеница, српска историјска и културна баштина Рашке области. И пре Немањића на овом простору постојала је српска држава. Шта да кажемо о српској држави која је постојала пре Немањића (кнез Мутимир каже да је 837. године у Расу постојала српска епархија, са седиштем у Петровој Цркви). Како да се заштити створена рашанска цивилизација насупрот заосталој последици турске окупације Србије која је угрожава.
636
VIII Посебни ауторски прилози
Само Немањићи су преко 200 година владали Рашком. Шта да кажемо за ту огромну српску историју на овом простору, Немањићку историју, која је на овом тлу развила златну рашанску цивилизацију. Па дело Стефана Немање који је добио самосталност Србије, подигао многе велелепне манастире, створио све ентитете респектабилне државе. Његов син Стефан Првовенчани је у Петровој Цркви примио краљевску круну од папе Хонорија, и поново крунисан српском краљевском круном у Манастиру Жичи и још шест српских краљева који су рођени овде Расу и Свети Сава, први српски архиепископ самосталне СПЦ, државник и народни просветитељ, књижевник, неколико патријарха који су рођени овде у Расу (Арсеније Јовановић Шакабента и други), велики жупани, кнезови, који су сви за собом оставили трајна историјска дела, саркофагом краља Уроша првог, патријарха Јоаникија, краљице Ане Дандоло, краљице Јелене Анжујске, Стефана Првовенчаног српског краља, моштима Стевана Немање и његове супруге Ане, са градом Расом, двором Стефана Немање, па материјално богаство Рашке области, рудници, градови, утврђења, трговишта, многи манастири који имају статус светске кулртурне баштине, са јединственим фрескама, најлепшим на свету, црквама и црквиштима у сваком селу Рашке области, гробљима која су многа неистражена а многа додуше и уништена, о српском писму, српском језику, средњевековној књижевности, Мирослављевом, Вукановом и Радослављем јеванђељу, хрисовуљама, повељава, уопште о великој рашанској цивилизацији, једном речи о српкој души која је ту поникла и порасла; о Стефану Немањи који је још тада створио јасан српски идентитет и српску јасну националну свест, јер све до тада српски народ није био нација са јасним идентитетом. А нажалост, ето, наша браћа муслимани још и данас лутају и траже себе, траже нови национални идентитет одричући се својих православних предака и окривљујући своје претке што су их изгубили у времену, а идентификујући своје претке са нама савременим Србима и пројектујући њихову ,.кривицу” на нас. Куцају на отворена врата, жмуре отворених очију да не би гледали у истину која им је пред очима! То је велика, можда највећа, незавршена трагедија српскога народа. Питамо се даље, а шта ћемо са Србима који живе у Рашкој области? Око њих исламски националисти сужавају животни простор и суспендују нормалне услове пуног животног обима Срба за за развој, просперитет, културно стваралаштво и конзумацију културе. Не постоји ни једна изразито српска институција, ако се изузме културна баштина. Потиснути на периферијама урбаних средина, градова, без комуналне инфраструктуре суптилним притиском убија се душа Срба Рашке области, присиљавајући их на исељење. Број Срба у Рашкој области се прогресивно смањује до коначно етнички чисте Рашке области без Срба. У Тутинској општини исламизираних Срба је више од 98% укупног становништва ове општине. Пре доласка Турака у Србију у 14, веку није било ни муслимана, ни бошњака, већ само Срби, Власи, рудари Саси, Грци. Феудалноробовски турски поредак у Србији је вршио страховит притисак на Србе, потпуним одузимањем људских, националних, грађанских и других права, а потурченим, исламизираним Србима је дао иста права као и Турцима што је био мотив да су многи Срби примили ислам. Ову историјску чињеницу, поред бројних научника, доказали су и историчари др Ејуп Мушовић из Новог Пазара и Салих Селимо
637
10. Др Добросав Никодиновић
вић из Сјенице, који је истраживањем доказао да су цела Пештер и Сјеница била насељене искључиво Србима, а тек у 17. и 18. веку, после аустротурских ратова, под жестоким турским терором Срби су се масовно исламизирали, они Срби који се у великм сеобама 1690. са патријархом Арсенијем Чарнојевићем и 1736. са патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом нису иселили у Аустроугарску. Сада ти исламизирани Срби углавном живе у Рашкој области, траже свој нови, несрпски идентитет. Многи муслимани Србије и данас знају своје српско порекло, памте своју крсну славу, скривено чувају иконе крсних слава, поштују неке заједничке обичаје и свеце са Србима православцима. Наравно да ми православни Срби и не доживљавамо их другачије већ као исламизиране Србе који вековима лутају тражећи свој нови национални идентет и кривца за своју вишевековну трагедију која је створила историјску душевну патњу исламизираних Срба. Па и сами исламизирани Срби у свакоднвеним комуникацијама нас остале Србе идентификују појмом „православни”, а не једноставно Срби. То показује да у подсвести себе сматрају Србима, иако исламизирани за разлику од православних. Значи разлика је само у вери, исламској и прадедовској. Нико од православних Срба нема ништа против да се исламизирани Срби врате своме историјском, природном српском националном идентитету. Религија је психосоцијална идеологија, променљива као свака идеологија и има мањи значај од националног идентитета, па свако може да исповеда веру коју жели без икаквих сметњи што је Србин. Неки народи стварају трагедију другим народима, као што су Турци учинили Србима, а неки народи сами стварају своју трагедију погрешним разрешењем својих контраверзи. Борити се против другог није тешко, али борити се против себе је најтеже, скоро немогуће. Победити себе је највеће људско јунаштво. Ко се искрено не диви снажној националној и моралној свести Емира Кустурице, Меше Селиомовића! Свакоме је јасно да се морамо сложити да је неопходно да се створе услови свим грађанима Србије за хармоничан живот, слободу, међусобно поштовање свих права грађана и доживљавање државе Србије као своје праве и једине домовине. Историја нас је научила да поделе међу народима увек воде у сукобе, сукоби доносе жртве, иза жртава остају бол и незалечене ране и даље поделе међу народом. И томе нема краја. Зато Срби Рашке области протестују, и позивају, и моле све грађане Србије да престану са употребом турског окупаторског израза санџак за територију Рашке облаасти, чиме утичу на свест слушалаца да верују да Рашка област није део територије Србије, већ бивша турска територија, турска провинција, са правом првенства исламизираних грађана Србије, умишљених баштиника Турске, да позивају на отцепљење од Србије. Једино право решење је брисање свих подела и антагонизама. На крају крајева, преко хиљаду година постоји држава Србија и национална и државотворна свест њених грађана, држава као највећа друштвена организација која штити свој суверенитет и територијални интегритет и националну цивилизацију, баштину и ствара системе за живот и просперитет свих њених грађана а тиме и државе Србије. То је најснажнији неприкосновени чинилац који мора да се поштује и трајно чува.
др Добросав Никодиновић

Нису од Немањића, јер Срби постоје много пре хришћанства и Немањића и ово је 7526. година по старосрпском календару, а то су старосрпски стећци и треба добро да их чувате. Од Немањића сте ви бушњаци постали кад сте прихватили ислам после доласка Турака и од Немањића је почело рачунање времена по јулијанском календару, али ни старосрпски није заборављен. Данас га и НАСА потврђује и проучава. Срећна ти 7526.-та Нова година на дан који су и твоји праоци славли све док твој праотац Живадин није постао Абдурахман! 😉 😉

nisu ni od nemanjica ni od neke druge dinastije…nemanjici su samo jedna vladarska porodica jednog dijela srba… stecci pripadaju staroj slovenskoj paganskoj kulturi i hercegovacki su fenomem..

Nijesu oni ni mali ni ni nepismeni nego ti sebe proispitaj jesili za lijecenje ili za l…..u.

Искључено грејање техничком грешком, док не стигне акредитација!? 😉 А и ово старосрпски стећци треба да се чувају хладном!? 🙂