Dragan Čović došao u Banju Luku povodom neustavnog Dana RS-a

Ovu sam priču slušao još kao dete, po napuštanju Karlovca 1991, za vreme brojnih jesenjih noći te godine bez električne struje u Krajini. Ova se zgoda, po priči, dogodila negde pre 1970. godine, dakle kad su još moji roditelji bili deca, a mene i sestara još ne beše na ovom guravome svetu. Kako se za ovu zgodu saznalo, i da li se ona uopšte i dogodila, sami Bog znade, ali pričalo se, a gde ima dima, tu mora biti i vatre. Dakle, mesto dešavanja je jedno srpsko selo na Kordunu, u kome sam bio nekoliko puta, a glavni aktere nisam lično poznavao, mada sam jednog siguran video više puta (najmlađeg) a ostale sam možda i video ali nisam znao ko su. Danas je u životu jedino ovaj najmlađi, koji je sada već stariji čovek od svojih 60 godina, a u vreme dešavanja ove zgode (ukoliko se ona desila) beše dečkić. Imenovaću ga inicijalima M.M. Dakle, njegov otac imao je rođenu tetku koja se zvala A.M. Ona je bila udovica, čiji je muž poginuo u Drugom svetskom ratu kao partizan prvoborac. Otac pomenutoga M.M. ostao je tokom toga rata siroče kao i brojna deca na Kordunu i podigla ga je A.M. kao rođenog sina, a tako ga je, vele, i volela, pa je tako volela i bratovu decu (kao što je naša “Tetec” volela našeg oca kao sina a tako neizmerno volela je i mene i moje sestre; razlika je što moj otac nije bio siroče i što se naš Tetec nije udavao; A.M. se udavala – za pomenutog spomeničara koji je poginuo negde kod Ogulina – ali djece nije imala). Dakle, M.M. je bio miljenik svoje babe (očeve tetke), ali je A.M. imala, vele, još jednog miljenika. Samo što taj drugi miljenik ne beše njen miljenik zbog rodbinskih veza kao mali M.M., već beše njen… Na Kordunu vele “šoc”, što će reći dragi, ljubavnik, švaler. To je bio jedan njihov suseljan iz drugog zaseoka, kome ja ne znam pravo ime, prezime mu znam jer među njegovim prezimenjacima ja imam rodbine sa mamine strane (što, naravno, ne znači da mi je i ovaj lola bio rod), ali nadimak mu je počinjao sa slovom “ć” i ja ću tu osobu označiti sa Ć. Dakle, Ć. je bio oženjen, imao je i djecu, ali je opet voleo da nešto ćapi i sa strane, a udovica bez dece je bila idealna šansa koju nije propustio – tako vele (ja sam priču slušao od dobro upućene osobe). Ć. je odlazio kod A.M. počesto, pa bi u njenoj bajtici provodili sretne časove. I tako, jednog dana, dođe Ć. kod udovice, ali pridesi se slučajem da istoga dana naiđe i mali M.M. kod očeve tetke. A.M. svakako nije želela da dječak zatekne Ć. kod nje, jer bi se dete moglo pred nekim izlanuti da je zateklo dotičnog čiku kod bake, a što bi štetilo njenom “renomeu”, pošto dotični Ć. nije imao nikakvog razloga da dolazi kod udovice. Trebalo je, dakle, čiku negde ukloniti da ga dete ne zatekne – ali gde? Njena kućica imaše samo jedna vrata i dve sobice (u stvari jednu sobu, jer ono drugo beše kao neki hodnik i skladište u isti mah). Kako je dete bilo pred samim vratima, A.M. nemaše drugog izlaza nego na brzinu otpremi “šoca” na tavan, da se gore prikrije dok mali ne ode kući. Mali (ovaj što pripovedaše ovu priču je M.M. tako nazivao, “mali” – sa naglašenim “a” – inače na Kordunu označava, između ostaloga, i muško dete, dečaka) uđe u kuću i A.M. ga dočeka kao i uvek, kao najmilijeg gosta, što je on uvek i bio, samo što mu se ovog puta, na žalost, nije mogla obradovati kao obično iz gorepomenutog razloga. Mali, kako je volio biti kod babe, tako i ovoga puta zasjeo, pa ne zna otići kući. Razgovara se sa bakom, časti se, smije – nevino dete ne zna da u kući, osim njega i bake, ima još neko; preciznije, taj treći je na tavanu od kućice. Oduljilo se Ć. vreme gore na tavanu, a ne sme sići. Valjda se u toj nevolji počeo i pomicati gore na tavanu (a sobica ionako niska), uglavnom, čuje mali M.M. dole kako se nešto premeće i lupka po tavanu. Može biti da je Ć. i ožednio na tavanu, a njegova mu draga u onoj hitnji nije stigla gore doturiti nikakvo piće. Bilo šta mu drago, tek M.M. čuje kako se po tavanu nešto premeće, pa upita baku (on je nju zvao “baja” – ovo prvo “a” se izgovara razvučeno, i označava babu, baku, tako smo i mi deca, tj. ja i moje sestre zvali našu babu sa očeve strane, dok smo onu drugu babu zvali “baba” i onda njeno ime dodavali, no sada nije reč o nama jer nas još nije bilo ni u planovima): “Bajo, što to lupka gore po tavanu?” A.M. se nađe na muci šta da odgovori unuku, pa se ne sjeti ništa drugo nego mu odgovori da gore ima “jedan zečić”. Pa, da bi malom bilo uverljivije, upita, tobože od šale, umilnim glasom: “Zečiću, esi l’ gladan?” (Ja doslovce prenosim što je pričao naš narator. On je ovde dodavao kako je Ć. bio krupan čovek – u stvari kad sam ja ovu priču slušao, 1991, sve troje aktera su još uvek bili u životu.) Mali, nevino djetence, misleći da je stvarno zečić na tavanu, reče babi: “Jo, bajo, kako b’ ja rado vid'jo zečića! Ja volim zečiće, bajo!” (Ovde se naš narator nasmejao pa dodao od svoje strane, otprilike: “Mali viče da voli zečića, a voli i baba zečića! Ne zna mali da to nije zečić, nego zečina!” aludirajući na krupnoću dotičnoga Ć.) “Jo daj, bajo, da ja na'ranim zečića!” veli mali, a A.M. odgovara kako zečić nije sad gladan (a možda je i bio gladan!). No mali svejedno izražava želju da vidi zečića: “Ja b’ rada vid'ti zečića, bajo!” i sl., a baba veli da se on ne sme tako mali “verati uz lotre”. “A onda ga ti, bajo, spušti o'zgo, samo da ga vidim, a molim te, bajo” moli M.M. očevu tetku, ali ga ona odvraća i zagovara. Ć. je gore na tavanu svakako čuo sav ovaj razgovor. Kako je M.M. uporno navaljivao da vidi zečića, “baja” mu naposletku reče da je zeko “plašiv”, pa bi se uplašio, nego kad mali dođe drugi put, onda će “baja njega sanjeti”. A valjda je već – srećom za A.M. i još više za Ć. – i noć bila blizu, pa baka upozori maloga da je vreme da ide kući. (Od njene do njegove kuće, po priči, beše nekih desetak minuta hoda; mislim da tako i jeste jer otprilike znam gde su im kuće, mada nisam siguran, kako sam napomenuo, da sam video tu staricu – u vreme Krajine svakako je već bila starica – odnosno ako sam je i video, nisam znao da je to dotična A.M.). A vreme je, veli ona malom, da odnese zečiću jesti. I tako nekako oturi A.M. dete kući, obećavši mu da će sledeći put kad dođe svakako saneti zečića da ga M.M. vidi i pomazi. Tako i Ć. mogaše konačno sići sa svog nevoljnog prebivališta gde je bio proveo poprilično vremena. E sad, šta je bilo kad je M.M. sledeći put došao kod očeve tetke – to nije znao ni naš narator. Sudbina je htela da se i on 1995. godine sa svojima nađe upravo u Rumi kao i mi (ja i moja porodica).