Čović: Nadamo se da ćemo se pridružiti Hrvatskoj u EU do 2025.

Idemo svi u EU:Srbija,HB,RS…

Rat koji je izbio 1991. godine učinio je da se mnoge porodice nađu podeljene na suprotnim stranama – npr. i najčešće otac na našoj strani a deca na drugoj, odnosno hrvatskoj, naročito u slučajevima kad bi sin ili ćerka bili oženjeni odnosno udati za Hrvate i Hrvatice, što pre rata nije bio nimalo redak slučaj, pa su živeli u hrvatskim gradovima i tamo i ostali po izbijanju ratnih operacija. U stvari, čini mi se da je većina iz tih mešanih brakova i ostala na hrvatskoj strani, a da su u Krajinu iz gradova došli uglavnom bračni parovi gde su oba supružnika bili Srbi (kao moji roditelji npr.). I uopšte, ja mislim da na Kordunu, a tako je bilo i u celoj Krajini, skoro da i nije bilo porodice koja nije imala nekog svoga na “onoj drugoj strani”, pa bio to član najuže porodice, ili neki rođak, bliži ili dalji. Za one koji su ostali tamo, a koji su u to vreme bili vojno sposobni, dade se više nego pretpostaviti da su se nalazili u hrvatskoj vojsci (za pojedine se posle rata i svega ispostavilo da i jesu, kao npr. za nekog D.S. za koga sam slušao da je 1995. g. bio na ratištu kod Gline, dok mu je stariji brat, i pre rata milicajac, ostao u hrvatskom MUP-u i 1991. godine sudjelovao u borbama za Topusko, prvim oružanim sukobima na Kordunu započetim u julu te godine upadom hrvatskih MUP-ovaca u Topusko i završenim, nakon naizmeničnog prelaska Topuskog iz hrvatskih u ruke naših snaga i obratno, u septembru definitivnim povlačenjem hrvatskih snaga koje su – uzgred budi rečeno – prilikom povlačenja do temelja porušile zgradu ZAVNOH-a u Topuskom, mada se hrvatsko vrhovništvo pozivalo i na ZAVNOH u svojim zahtjevima za nezavisnošću, samo što nije priznavalo odluku ZAVNOH-a o Srbima u Hrvatskoj kao konstitutivnom narodu). Za vreme Krajine dešavalo se da su neki doslovce pljuvali u lice ljudima čiji su sinovi ostali “tamo”. Pri tome se malo gledalo na činjenicu da, ako su sinovi “tamo”, njihovi su očevi na našoj strani i u našoj vojsci, i da je dovoljno bolna već sama činjenica da su na ratištu možda pucali jedni na druge. Rat je već i po tome bolna stvar, a da se ne govori o pogibijama i razaranjima koje donosi sa sobom. (Jedno vreme, 1992. godine, moglo se telefonom kontaktirati sa Hrvatskom, na određenim punktovima UNPROFOR-a – na području Slunja, Krnjaka i Vojnića takav punkt je postojao u Krnjaku – i tako su rastavljene porodice uspostavile prve kontakte; izbijanjem novih sukoba u januaru 1993. godine i te su veze potpuno prekinute i više nisu obnovljene do kraja rata tj. do pada RSK.) Što se tiče moje porodice, mi nismo imali taj problem da nas je rat razdvojio, jer smo svi napustili Karlovac u avgustu 1991. godine, nas petoro i još očevi roditelji, a tu je i njegova tetka koja je imala stan na Švarči. U samoj porodici mi nismo imali Hrvata. Ali bilo ih je u bližoj ili daljoj rodbini, i ne samo Hrvata, što je uticalo na to da sam ja, vrlo verovatno, imao srodnike u redovima i hrvatske i muslimanske vojske (doduše, jedan moj dalji ujak, koji je ostao u Karlovcu, je izbegao da ode na ratište u hrvatskoj vojsci tako što se 1991. godine, na početku rata, nekako dokopao Slovenije, što je bila želja mnogih koji su ostali, ali nisu svi uspeli u tome). Od bliže rodbine, brat od strica moga oca, oženjen Hrvaticom, ostao je u Zagrebu na početku rata. On je od dece imao dve ćerke, ali je zato on lično još uvek bio vojni obveznik i vrlo je izvesno da je bio u redovima HV. (Nakon “Oluje”, prvi put smo se videli s njim i njegovom porodicom krajem 1995. godine u mestu Baja, u Mađarskoj, ali samo se po sebi podrazumeva da se nije razgovaralo o tome ko se gde borio i da li se borio, a ni kasnije, do danas, prilikom susreta, nikad se razgovor o toj temi nije poveo). Kažem izvesno je, a ne mogu tvrditi sto posto, a na kraju krajeva, i ne zanima me naročito. Znam da je moj otac bio u redovima krajiške TO, kasnije SVK, znam gde je bio na položaju i u borbama, a da li je njegov stričević otuda, sa leve obale Kupe, pucao možda na njega i obratno, ne znam i ne želim da znam. Gde se ko zatekao iz raznih subjektivnih i objektivnih razloga, tu je i bio pozvan u vojsku i rat (inače ne verujem da iko razuman voli rat). Da je Krajina ostala duže, i ja bih se našao u redovima njene vojske svakako. (Ovako, ja sam dug prema zemlji odslužio u Vojsci Jugoslavije još za Miloševićevog vremena, u prvom redu jer se onda moralo ići u vojsku, a sve i da se nije moralo, ja bih, u skladu sa tradicionalnim shvatanjima moje porodice da “ko nije vojsku služio nije za ništa” morao da odslužim svoje, bez obzira na sve suze i moje porodice i moje rodbine i ostalih prilikom ispraćaja – karakteristične su reči našeg “teteca”, tj. očeve tetke, koja je, nemajući svoje porodice volela moga oca kao sina a tako i nas troje, njegovu decu, a posebno mene kao njegovo najmlađe dete i uz to muško dete, dakle njene reči koje mi je, kroz suze, na ispraćaju u vojsku, rekla: “Ako ništa drugo, makar će ti tamo tu kosurinu skinuti s glave!” Jer ja još uvek u to – Boga mi poodavno – vreme nosih podugačku kosu, što ona nije volela, a i ona je smatrala da čovek koji ne odsluži vojsku i nije pravi čovek, mišljenje sa kojim se ja lično danas ne slažem, jer poznjeam par ljudi koji su postigli dosta u životu a da nisu služili vojske, ali tradicionalno shvatanje mojih ja ne mogu promeniti, a u ono doba kad sam odlazio u VJ sam donekle i sam bio istog mišljenja kao i moja porodica (ne služiti vojsku – sramota!). No vremenom se način razmišljanja menja i evoluira, na što utiče čitav splet subjektivnih a još više objektivnih faktora. Ovo je već filozofija a ne želim filozofirati. Vraćam se u tužne ratne godine. U tim godinama lako je moguće pa i više nego verovatno da sam imao jednoga bližeg srodnika i u redovima muslimanske vojske u BiH. Naime, jedan od rođenih ujaka moje majke oženio se, par godina nakon Drugog svetskog rata, Hrvaticom (bez obzira što mu je rođeni brat kao dečak od nekih 16 godina pao od ustaškog noža u 1941. godini), i iz tog braka rodila se kćerka, tj. sestra od ujaka moje majke, koja se udala za jednog bosanskog muslimana. (Ja moram reći što sam čuo od majke: kad se njen ujak ženio Hrvaticom, njegova mati – moja prababa – nije oko toga pravila nikakav, ili gotovo nikakav, problem, i pored gorenavedene činjenice o sudbini njegovog starijeg brata, da ne kvari sreću svom detetu. Međutim, pričala je moja majka, koja je to pamtila, kad se udavala njena sestra od ujaka za bosanskog muslimana, malo je nedostajalo pa da je se odrekne cela porodica, zato što ide za “Turčina”, na prvom mestu sam majčin ujak, tj. nevestin otac. Jedva su nekako prihvatili na kraju tu činjenicu. Iz tog braka rodio se sin, tj. moj bratić. On je bio nekoliko godina stariji od mene, lep dečak. U vreme rata u Bosni po godinama je već mogao dospjeti za vojsku, živio je u gradu u čijoj su okolini vođene srpsko-muslimanske borbe, njegovi i on nisu otišli nikud u inostranstvo za vreme rata, i ja mogu pretpostaviti sa priličnom sigurnošću da je bio učesnik rata u Bosni, naravno, na muslimanskoj strani. I ne vidim u tome lično ništa čudno (ako je bilo tako, a ne znam zasigurno i ne moram znati; videli smo se posle rata ali ni tu se razgovor nije vodio o borbama tokom rata). To je moja rodbina sa one “druge strane” borbene linije, tj. hrvatske i muslimanske, uz još par dalekih rođaka za koje i ne znam kakva smo rodbina samo znam da smo “nešto” (moja baba sa očeve strane kaže “rodbina” sa naglaskom na slovu “i”). Ipak je veći deo moje bliže i dalje svojte, onaj deo koji je bio uključen u rat, bio sa naše strane bojišta, na prvom mestu moj rođeni ujak, pa niz bližih i daljih rođaka, od kojih je jedan, Miloš M. iz Petrove Poljane, moj dalji ujak, i poginuo u leto 1992. godine u borbama za koridor u bosanskoj Posavini kao mlad čovek od 20 i nešto godina, i na čijoj sahrani sam bio. Od ove rodbine koja mi je “nešto” svakako je najpoznatiji bio pokojni akademik Mihailo Marković. On, dakako, ne spada među borce iz rata 1991-95. godine, ali je u januaru 1994. godine dolazio u Krajinu, tokom predsedničkih izbora. Tako je bio na Kordunu u mestu Veljun, i moj otac (kome je akademik Marković bio rodbina) nije hteo ići da ga gleda i sluša, iako je to svega nekih 18 km od Slunja, jer se govorilo da on dolazi da agituje u korist Milana Martića (koji je uživao svu moguću podršku zvaničnog Beograda i Republike Srpske u to vreme) a protiv Milana Babića, za koga je bio i moj otac i većina srpskog naroda u slunjskoj opštini i šire. (Za razliku od mog oca, moj ujak je išao na Veljun da vidi i čuje akademika Markovića; inače je i sam bio za Babića a protiv Martića.)A za Mihaila Markovića se pričalo da je on u stvari glavni ideolog Miloševićevog SPS-a. To ne znam, znam da je moj otac znao i onda a zna i danas tačno navesti stepen srodstva sa Mihailom Markovićem koji je poreklom iz sela Zagorje, na Kordunu, nekih nepunih 30 km južno od Karlovca. Ja od svega toga znam da je on bio nama “nešto” sa očeve strane i da sam ga uživo video samo jednom u Beogradu, slučajno, u oktobru 1995. godine. I tako, mi smo u Krajini, tokom rata, bili uvereni da se naši rođaci koji su ostali u hrvatskim gradovima, nalaze u redovima hrvatskih snaga, uz argumentaciju “neće oni (Hrvati) svoje slati da ginu a njih (Srbe koji su ostali tamo) čuvati” što je, sve u svemu, logična i prihvatljiva argumentacija. I kad je u “Oluji” nastupila naša katastrofa i tragedija, i kad smo već bili u Srbiji, sećam se kako su pojedinci u šali ili ozbiljno (ili i jedno i drugo istodobno) govorili kako ti Srbi koji su ostali u Hrvatskoj tokom rata prednjače u pljački srpske imovine ostale u Krajini, jer znaju najbolje koje su kuće najbogatije. Tako je neki stariji čovek, zvani Ćakan, izbegao u Rumu, a čija je neka dosta bliska rođaka (ili rođaka njegove žene, ne znam tačno) bila udata za nekog Antu Ž., Hrvata, čuvši negde u septembru 1995. godine, kad smo, preko naših gastarbajtera iz Njemačke, počeli da dobijamo prve vesti i fotografije iz starog kraja, da je Ante pao i slomio ruku, rekao: “Vele da Ante slomjo ruku. Ono pa’ sa moje štale!” I ako su, kao što sam na početku rekao, neki ljudi doslovce bili pljuvani u Krajini što su im sinovi ostali “u ustašama”, nekih godinu dana nakon “Oluje” ta se činjenica pokazala kao dobra za njih, jer su se ti ljudi prvi počeli vraćati svojim kućama u Hrvatsku, doduše opljačkanim, jer ni ti njihovi sinovi nisu mogli sprečiti pljačku domova svojih roditelja, budući da nisu mogli ceo dan i noć stražariti kraj njih. A bilo je i ljudi – ali ovi su sasvim malobrojni – koji, upravo zbog toga što su im sinovi ili kćeri bili u Hrvatskoj, nisu tokom “Oluje” ni napuštali Krajinu, ali to su, kažem, usamljeni slučajevi i ja lično znam na području Slunja za svega jedan takav slučaj čoveka čija je kćerka sa mužem (Srbinom) živela u Zagrebu, pa čak i taj je čovek bio pošao da beži u “Oluji” i poveo jednu kravu sa sobom ne znajući u početku kud se beži (sve do 6. avgusta 1995. većina nas i nije znala i malo je ko pomišljao na Srbiju), pa se predomislio i vratio odmah na početku puta. Ali kažu da prvih nekoliko noći nije smeo da spava u kući, nego je spavao u seniku, a žena u kući. To mi izgleda verovatno i lako moguće. Drugi su za njega govorili da je negde već unapred imao spremnu hrvatsku zastavu (sa “šahovnicom”) pa je istakao na svojoj kući kad je HV ulazila u njegovo selo. Ovo mi već liči više na naučnu fantastiku jer dobaviti hrvatsku zastavu (i to sa “šahovnicom”) u Krajinu tokom rata je bilo čak i teoretski nemoguće, a o praksi da se i ne govori. Meni je u decembru 1993. godine u Topuskom neki Stari pokazao tri novčanice od 1 hrvatskog dinara (kuna još nije bila uvedena) koje je Bog zna kako nabavio, i dao mi jednu, i znam da smo u tu novčanicu gledali kao u komad kamena sa Meseca (u Krajini je tada bio u upotrebi krajiški dinar sa celim nizom nula usled velike inflacije koja je vladala kao i u SRJ u to vreme, zatim je od 1994. godine uveden jugoslovenski dinar). Ovo u vezi “šahovnice” je verovatno izmislio neko ko sa dotičnim nije bio u naročito dobrim odnosima. Bilo kako bilo, jedina neosporna činjenica je da je i on pošao da beži, predomislio se, vratio kući i ništa mu se nije desilo.