Azilant iz Iraka ostavio dijete u Srbiji: Ako preživi – čuvaj mi ga, ako umre – sahrani ga

Srbija – Porodica Nedeljković iz Obrenovca predala je bebu koju je čuvala godinu i po dana, a njegov otac Firat poveo ga je sa sobom u Zapadnu Evropu.

 – Evo ti dijete. Čuvaj ga, kao što smo ga mi čuvali. I javi se – drhtao je glas Radošu Đuroviću dok je mladom Iračaninu Firatu pružao na beogradskom aerodromu šesnaestomesečnog dječaka. 

Uzeo je, nežno, malog Ajmena iz naručja uplakanih Aleksandra i Suzane Nedeljković i dao ga ocu. Ispunio je ono što je Firatu, izbjeglici iz Iraka, imigrantu na putu ka Evropi sa trudnom suprugom, obećao kada su se prvi put sreli u novembru 2013. godine, na Institutu za neonatologiju u Beogradu.

Tog hladnog jesenjeg dana, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pružanje pravne pomoći tražiocima azila, dobio je poziv iz Instituta sa porukom da je stigla tek rođena beba “imigrant”. Došla je na svet u sedmom mjesecu sa malim šansama da preživi. Majka je već bila izgubila dvije bebe. Iscrpljena od jpešačenja stazama, koje poznaju samo krijumčari ljudima, počela je da se porađa u Bugarskoj. Devet sati nosio je muž na leđima do Srbije. Porodila se, ali…

Pričao je Radošu isprekidanim riječima svoju životnu dramu izbezumljeni mladi čovek koga je sreo na Institutu i preko prevodioca zaklinjao: “Ostavljam ti dijete. Ako preživi čuvaj mi ga, ako umre sahrani ga. Ja moram dalje”. Gledao je u šoku Radoš čovjeka koji je već trčao prema taksiju za ilegani prelazak preko granice, osvrtavši se i ponavljajući: “Čuvaj mi ga, javiću ti se!” I mislio šta će dalje.

Ali, sreća se osmjehnula malom Ajmenu. Lekari su ga spasli. Ostalo je bilo na Radošu. Uspeo je da uz komplikovanu pravnu proceduru i pomoć Centra za socijalni rad Savski vijenac crnomanjastog mališana smesti kod hranitelja. Suzana i Aleksandar Nedeljković su mu pružili dom i brinuli se o mališanu… Nježnog dječaka kome ni pluća nisu bila razvijena vraćali su u život sopstvenim dahom, hranili ljubavlju, podijelili roditeljsko krilo u kome je do tada sjedela samo njihova ćerka. Znali su Nedeljkovići da će se možda jednoga dana po Ajmena vratiti njegovi roditelji, ali su strijepeli od rastanka. I nisu vjerovali da će toliko bolejti.

Firat, Ajmenov otac, došao je u Beograd pre sedam dana. Dobio je azilni status i vizu za Srbiju. Još pre pola godine čim je bio u prilici javio se Radošu iz jedne zapadnoevropske zemlje u kojoj je tražio azil. Kada su čuli da im je sin živ, za Firata i njegovu suprugu Senu život je postao čekanje. Roditelje imigrante iz Iraka i dijete rođeno u Srbiji, nije bilo lako spojiti. Radoš Đurović je u taj cilj uložio sve svoje znanje, energiju, a najviše volju. Službe za socijalni rad dveju država, ministrastva spoljnih poslova, granične policije – svi pomalo su učinili poneki pravni ustupak da bi Ajmen bio vraćen biološkim roditeljima. Firat, koji je proveo u Beogradu pet dana, nikada neće saznati kakve je sve prepreke preskakao njegov prijatelj iz Srbije da bi u petak ujutru iz jednog stana u zapadnoj Evropi stigla vest: “Sve je u redu, brate. Ajmen ne plače. Majka ga drži.”

Sa hraniteljima Suzanom i Aleksandrom Firat se susreo u Centru za socijalni rad, kako procedura nalaže. Psiholog Davorka Filipović, koja je vodila slučaj iračkog dječaka, znala je da mora razviti povjerenje između Firata i Nedeljkovića. Postavljalo se međusobno milion pitanja i davano je milion objašnjenja – Suzana i Aleksandar govorili su Firatu o tome da je Ajmen najbolji dječak na svetu, umiljato jagnje, da voli muziku, da igra, da nikada ne plače,… Firat Nedeljkovićima kako on i nije želio da ostavi dijete, ali da je to bilo jedino rješenje i jedini spas, da se on ne plaši da će dijete patiti, jer mora osjetiti njihovu ljubav, da će spavati na njegovim i majčinim grudima… Rekao je Firat da je dužnik Nedeljkovićima, da će dovoditi Ajmena u Srbiju, da dijete sada ima dvije porodice…

– A onda smo otišli u Obrenovac. Otvorili smo vrata stana i mladi Iračanin je prvi put ugledao svog sina. Uzeo ga je u naručje i nežno privio na grudi – priča Radoš. – Na srpskom mu je kroz suze šaputao: “Sine moj”. Naučio je. Želeo je tako da se na jeziku ljudi koje je prve nazvao mamom i tatom obrati svom djetetu. Da ga on razume, osjeti.

Susret Ajmena sa ocem

Do četvrtka je Firat živio sa Nedeljkovićima. Kuvali su zajedno, jeli, išli u igraonicu…. Socijalni radnici nisu željeli da predaju deijte, dok se makar malo ne navikne na oca. 

– Teško je bilo Nedeljkovićima. Trudili su se jako. Da Ajmena što više zbliže sa Firatom – nastavlja Radoš. – Pokazivali su da su međusobno prijatelji, pokušavali da ga uspavaju u njegovom naručju, prepričavali skoro svaki dan proveden sa njim, ali su odlazak veoma teško podijneli. Naročito njihova mala ćerka. Nikakve igračke i suknjice koje je kupovao Firat nisu uspele da uteše njeno malo sestrinsko srce. U sredu uveče dobila je visoku temperaturu i herpes. Od stresa. Ostala je u krevetu, nije ispratila brata do aviona. A na aerodromu suze, strepnja, nježnost, nada… i prećutano: “Ne zaboravi nas, Ajmene.”

Drama i na aerodromu 

Posle komplikovane procedure oko zbrinjavanja mališana, Ajmenov odlazak do samog kraja bio je pod znakom pitanja. Policajci na aerodromu do sada se nikada nisu susreli sa sličnom situacijom. Sat i po trajala je provera i Radoševo iznošenje argumenata. Ali, granična policija na beogradskom aerodromu je na kraju pokazala veliko razumevanje za ovaj slučaj. 

Kada su pravne nedoumice konačno riješene i sin se smjestio u avion, vrata na ljetelici nisu mogla da se zatvore i let je otkazan za sutradan.

– Ajmenov otac nije mogao da izađe iz tranzita, imao je samo jedan ulaz u Srbiju da preuzme dijete, a za grad u kome živi ostao je još samo jedan let – prepičava nam Radoš dramu sa aerodroma.

– Vremena je bilo malo, a policija me je pozvala i pitala da li mogu da sakupim novac, jer Firat nije imao za novu kartu. Uspeo sam brzo da sakupim pare.

(Blic)