Povukao se kandidat opozicije za gradonačelnika Istanbula

Kao što rekoh, odlazila je gošća i do pijace, pogotovu što je subota bila pijačni dan, a njih dve su i u subotu bile u Rumi, otišavši u nedelju za Beograd. Na pijaci je, između ostalih izbjeglica, tada radila i neka M.Pavković, malena, mršava žena koja je pre rata živela u Karlovcu, a sada je ovde prodavala odeću, dok joj je muž, mislim, radio u nekakvoj auto-mehaničarskoj radnji u ulici Veljka Dugoševića. Videvši ona R.L., prvi put nakon duže vremena, reče joj iznenađeno: “Ju, kak si se ti zdebljala!” Ona nije znala da je R. veoma uvredljiva, i da joj je to rekao neko mlađi, verovatno bi tu došlo do nezgodne rasprave, ali R. je (inače lepo vaspitana) imala respekt za ženu stariju od sebe barem 15 godina. U petak i u subotu veče izlazili smo u grad, prvenstveno u “Dvor” (koji već godinama ne postoji i niko ne bi mogao danas zaključiti da je tu nekad bila poznata diskoteka u to vreme) gde se najviše skupljala omladina izbjegla iz Krajine. Takođe, i u subotu uveče u hotel (koji je posle propao pa tek pre par godina renoviran i otvoren). U hotelu su u to vreme svirali i nastupali, između ostalih, grupe “Nemoguće vruće”, “Ritam srca” i naša krajiška grupa “Momo i dodir” – govorim za one koje sam ja išao da gledam. (Nudili su tada nekakvom Dušanu Bandi, izbjeglici nastanjenom u Irigu, a koji je odlično svirao harmoniku još od pre rata, da svira u hotelu, ali je on to odbio nego se uortačio sa jednim Ciganinom, te su nabavili jedno magare i tako išli po terenu.) Ko je nastupao tu subotu veče kada smo sa R.L. išli u hotel ne sećam se tačno (čini mi se “Nemoguće vruće”) ali u društvu smo bili: R.L., Seka, Stari, moje sestre i ja te jedan naš bratić, naš rođak sa majčine strane, plav i bledunjav momak, koji je takođe izbjegao u Rumu u “Oluji”, a vozio je nekakvog staroga “forda”, reponju, svega rasklimatanoga. Ja sam se dovezao s njim, a Stari je dovezao devojke. Uglavnom, sve sedmoro smo bili izbjeglice, četvoro nastanjeni u Rumi, jedno u blizini Rume, jedno u okolici Beograda i jedno na jugu. Došavši među prvim gostima i udobno se namestivši, tu se R. čudi svemu “šta mi imamo” kao da je u kakvoj prestonici, iako za nas, već više od godinu dana ovde nastanjene, ovo nije predstavljalo ništa posebno ni senzacionalno. To je bilo vreme kada sam i ja počeo da izlazim u grad, s tim da sam smeo da ostanem duže samo kad bi se u društvu našao neko od starije momčadi, a to je često bio ovaj pomenuti bratić. Stigavši, dakle, među prvima, slušasmo muziku i gledasmo ko od gostiju ulazi i prolazi. Tako, kad među mnoštvom gostiju – tad je hotel dobro poslovao – naiđe jedna grupa mladih, a među njima nekakve doterane zgodne devojke, u kratkim suknjama, moj bratić reče, u šali, potiho, kao kad se vabe kokoške: “Pi, pi, pi, pi…” Na to će mu reći Stari da uzalud vabi ako mu je, veli, “prazan šajtoflin, kakti moj”. Na to se mi svi nasmejasmo (nisu ni naši “šajtoflini” bili mnogo puniji), jedino R. ne, misleći neke svoje misli. Ipak je Stari plaćao runde pića, onim novcem, koji je teško zaradio pentrajući se po skelama što nikad u životu ranije nije radio, i ako sutra možda neće imati ni da se najede kako treba. Međutim, upravo on od svih nas sedmoro koji smo te oktobarske večeri 1996. bili tu zajedno u društvu danas ima i više nego što mu treba. Pa i R., koja je u međuvremenu udajom promenila prezime, ostavši dole na jugu i koji danas ne bi nizašta na svetu napustila (ona nijednom nakon “Oluje” nije bila u našem starom kraju, Karlovcu i Kordunu, i uopšte u Hrvatskoj – zašto, ne znam), i koja je u međuvremenu skinula onaj silni višak kilograma. Ali, sve je to te jeseni 1996. tek ležalo u nepoznatoj nam budućnosti. A ta jesen je bila lepa i topla i zato sutradan, kad su Seka i R. odlazile iz Rume, ova druga nikako nije htela da ih neko vozi na autobusku stanicu, nego smo ih moje sestre i ja peške ispratili dole niz Železničku ulicu, nakon što su prepodne učinile i poslednju “vizitu”. I opet je sve zaključila sa tim kako je nama tu lepo “u svakom pogledu”. I još nešto, što je bilo vidno uočljivo: ona je malo, ili gotovo nimalo, za ta tri-četiri dana pominjala prošla vremena i naš stari kraj; za nju vreme kao da je počinjalo sa našim dolaskom u Srbiju 1995. godine; ona se živo interesovala za sve svoje prijatelje i poznanike, ali isključivo u smislu gde oni sada i kako žive i šta planiraju, bez pominjanja detalja iz njihovog ranijeg života.

Negde na samom početku oktobra 1996. godine dođe u Rumu, gde sam se tada ja sa mojima nalazio u izbjeglištvu od vremena “Oluje”, R.L.,ćerka rođene sestre naše ujne. Sestra naše ujne živela je sa mužem pre rata u Karlovcu, blizu tržnice, a od dece su imali samo to jedno žensko dete (upravo kao i njena, ujnina, sestra što je sa ujakom imala samo jedno žensko dete, našu Seku). R. je bila starija koju godinu od mojih sestara, upravo one 1991. godine, pred početak rata, je završila srednju školu, a po izbijanju rata je i njena porodica napustila Karlovac i prešla u Krajinu. U vreme “Oluje” su izbegli i nastanili se daleko na jugu Srbije. R., onakva kakvom smo je mi zapamtili pre “Oluje”, je bila lepa devojka, tamne, malo kovrčaste kose, graorastih očiju, belolika, fino oblikovana lica, visoka rasta i tanka u pasu, čak pomalo i mršava. Mada, u stvari, ona nama nije bila nikakav rod, mi smo nju držali kao za nekakvu sestru i obratno, ona je moje sestre i mene doživljavala na sličan način. Ovome je doprinosilo to što je ujakova ćerka, Seka, bila u istom stepenu srodstva sa njom i sa nama. Ona je takođe došla sa njom u Rumu tad, početkom oktobra 1996. godine. Došle su da obiđu i rođake, i prijatelje, i poznanike, a Ruma je u to vreme bila puna izbjeglica. Mi smo u međuvremenu, za tih 14 meseci koliko je prošlo od “Oluje”, Seku videli više puta (jer ujak se beše nastanio u blizini Beograda pa smo se obilazili) ali R.L., koja je otišla daleko na jug, nismo videli nijednom i ovo je bio naš prvi susret posle one krajiške tragedije. Nije to toliko dug period, i ona na meni i mojim sestrama nije mogla uočiti neku naročitu promenu (osim što sam ja poprilično porastao, po njenom mišljenju). “Ne šišaš se, kao ni prije” rekla mi je blagonaklono zaključivši da je nevjerovatno koliko u licu podsećam na – izvesna u to vreme još uvek popularna ličnost sa kojim su me mnogi upoređivali, uz normalnu razliku u smislu što on beše mlad čovek a ja još uvek dete, mada ja osobno nisam uviđao neku posebnu sličnost između njega i mene osim kose, pa i tu nam frizure ne behu iste; ali godilo mi je da me upoređuju sa nekim opštepopularnim. Ali koje li promene na R.L. za tih 14 meseci izbjeglištva! Lice joj je, istina, bilo isto, fino i lepo kao i ranije, kao i vrat, ali dole se beše jako podgojila, ona koja je skoro pa bila mršava. Struk joj više ne beše tanak kao ranije, grudi i dupe se oklembesili, dobila je i stomak – sve u svemu, stas kakve punačke polovne žene, mada je u to vreme tek bila devojka u ranim dvadesetim godinama. Donekle ju je, osim lica koje je, kao što rekoh, ostalo isto, i vrata bez podvoljka, iz te gojaznosti “čupalo” to što je bila visoka, te se nije pretvorila u “loptu”, u nešto što je lakše preskočiti nego zaobići. Ali samo donekle je “čupalo”. Možda taj utisak i ne bi bio toliko poražavajući da mi nismo znali njen stas pre krajiške tragedije. Ja se sad ne mogu ni setiti kako su moje sestre pri tom susretu sa njom uspjele da joj ukažu pažnju na tu promjenu na njoj a da je ne uvrede (a bila je lako uvredljiva). Svakako joj nisu mogle uzvratiti sa “i ti si ista kao što si bila”; nekakvu su učtivu formulu ipak pronašle. No zato je, kad smo na momenat ostali sami sa Sekom, starija od mojih sestara, Dada, zaprepašćeno rekla Seki, misleći na promene na stasu R.L.: “Pa šta je ovo? ‘Mara i Derventske lole?'” Na to smo se nasmejali, jer je R. ovako, poizdalje, stvarno podsećala na pevačicu iz ovog benda, čiju smo video-kasetu u Karlovcu pre rata imali, u stvari dali su nam je 1990. godine neki naši prijatelji koji su radili u Njemačkoj – ta nam je video-kaseta ostala u Karlovcu – a kako je R.L. doputovala u Rumu u nekakvoj trenerci, to je poizdalje neodoljivo podsećala na pomenutu Maru u spotu za pesmu “Ja se vozim na biciklu”. Dabome, da je R.L. čula šta govori moja sestra, to bi, verovatno, bio raskid prijateljstva do groba, ali nije jer se za momenat bila nekud izgubila, da li ju je naša mama vodila da joj pokaže naše boravište ili šta li već. (U to vreme mi još nismo imali u Rumi svoju kuću, nego i sami još uvek bili podstanari.) Na to je Seka tek toliko rekla da je to kod R., nešto, izgleda, na nervnoj bazi, i da je počela poslednjih meseci prilično nekontrolisano da uzima hranu usled nekakve nervoze, da li zbog nekih ličnih problema, ili sve teže podnosi izbjeglištvo, ili od svega pomalo, a labilne živce ima ionako odmalena. No opet, bila je draga prijateljica, skoro pa “rodbina” mojim sestrama. Seka i R.L. tad su ostale u Rumi jedno tri-četiri dana (kad su otišle za Beograd bila je nedelja). R.L. je ponavljala uvek kako “blago vama” (tj.nama), zato što ovde ima “našeg svijeta” (izbjeglica) koliko želiš, i poznanika iz Krajine, sa Korduna, a dole gde su oni skoro nijedna druga izbjeglička porodica osim njihove. Da su barem tamo gde je Seka, dodavala bi. One su za ta tri-četiri dana provedena u Rumi obišle onoliko rodbine, prijatelja i poznanika koliko se moglo na brzinu obići, ili koga bi srele na ulici, i sl. (Onda još niko od nas, niti nama poznatih ljudi, nije imao mobilni, a fiksni brojevi su uglavnom bili brojevi telefona domaćina kod kojih su izbjeglice boravile, jer malo je ko od naših izbjeglih poznanika u to vreme već imao svoju kuću, nego većinom podstanari.) Jedan od najboljih mogućih načina da se sretne što više poznatih bilo je otići na pijacu – gde se uvek motalo mnogo ljudi, među njima i izbjeglica, a dosta je izbjeglica i trgovalo na pijaci voćem, odećom, gvožđurijom, parfemima itd. U stvari, pijaca u Rumi je maltene prešla “u ruke” izbjeglica. Pa i da nije bilo tog očekivanja da će se na pijaci sresti velik deo poznanika, svakako bi R.L. otišla iz radoznalosti i na pijacu, govoreći i kako je Ruma lepše i bogatije mesto od onog gde ona živi. U to vreme i u okolini Rume bio se naselio veliki broj srpskih izbjeglica. Među njima je bio i neki koga smo mi i ostali njegovi poznanici nazivali Stari, koji je takođe živeo pre rata u Karlovcu. On je te 1996. godine imao svojih 30 godina, ali je još uvek bio neoženjen. Glavat čovek, plavokos, velikih usta, on je i u vreme Krajine a i nakon “Oluje”, u Srbiji, kao i dobar deo Srba iz Karlovca, zadržao naviku da barem s vremena na vreme priča po karlovački. Bilo je to i kod njega više spontano nego namjerno. Čuvši on da je R. u Rumi, dođe da je vidi (jer ne beše je ni on video još od “Oluje”). On je vozio “opel kadet” koji je bio njegov “ratni plen”, jer ga je u jesen 1991. ugrabio u jednom zauzetom hrvatskom selu kod Karlovca, i to mu je bila najvrednija imovina u jesen te 1996. godine kada je – za razliku od danas! – finansijski vrlo loše stajao, da ne kažem da je bio siromah. Da li je on negde uoči pada Krajine gajio i neka druga osećanja osim prijateljskih prema R., kao što se mislilo, teško je reći, ali sve i da je bilo tako, morao je biti poražen sadašnjim izgledom njenog nekad besprekornog stasa. No ipak, obadvoma je bilo iskreno drago da se opet vide posle one opšte nesreće.