Atif Dudaković smješten u bolnicu

Nekakva pak baba Draga, koja je pre rata živela u Karlovcu, zatim na Kordunu a u “Oluji” izbegla u Rumu i koja je bila dobra sa našim “Tetecom”, takođe je na svoj način pripovedala kako je bežala u “Oluji” na “šleferu” (ona je tako govorila za šleper, zbog čega smo je ja, moje sestre i par naših dobrih poznanika interno nazivali “Šlefer”) preko Banije i dalje, sad ne znam da li do Banja Luke ili sve do Srbije, a pre će biti ovo drugo. Baba Draga je ovo pričala vrlo živo, čak i vedro – mada je pričala o tragičnim događajima – žmirkajući očima iza naočala i šušteći svojim socijalnim zubima, izgovarajući meko “l”. Slušali smo ja, moje sestre i naš jedan bratić koji je takođe izbegao u Rumu njenu priču negde ujesen 1997. godine. Baba Draga je otprilike ovo pričala o bežanju preko Banije u “Oluji”: “Mi u šleferu, vozimo se preko Banije prema Dvoru, a Turci napadaju na cestu. Puca se na sve strane. Gori nebo, gori zemlja! Željko Švorin” – identitet dotičnog mi je do danas ostao nepoznat; znam ih više sa Korduna koji se zovu Željko, ali ne znam koji je “Švorin”, no baba je pričala kao da se podrazumeva samo po sebi da mi znamo o kome se radi – “viče: ‘Lezi, narode, dole!’ Mi legnemo, a meci fiju! fiju! Turci idu mrtoglavce na cestu, naši odbiju, oni se vrate, ali eto ih opet, pevaju, pucaju. Pucaju i naši, ima tu vojske, ali mi ležimo, samo malo pridignemo glavu, pa opet dole! I tako ih naši jedva nekako odbiju, okanu se nas, a mi u Dvor pa u Bosnu, pun šlefer, cela kolona!” Ovo smo sve i nas četvoro (ja, moje dve sestre i ovaj bratić) prošli, i znali da je tako bilo, ništa novo od nje nismo čuli osim reči “šlefer”. Inače, baba Draga je još u Karlovcu primila ekavicu od starijih Hrvata, koji su u Karlovcu i okolini svi ekavci (jedino nije “kajkala” kao oni). Uz to, ona je koristila jedan pojam koji sam ja još jedino od našeg “Teteca”, očeve tetke, bio čuo, a to je “ober” u značenju nečeg glavnog, vrhovnog, samo što je Tetec to izgovarala kao “ober” a baba Draga kao “obr”, npr. “oberk..va”, “oberbudala” i sl. Ovo smo mi sve zapazili, sa izvesnom dozom mladalačkog podsmeha starosti, koje postoji kod svih mladih, ma koliko inače govorili da poštuju starost. I tako smo dobro upamtili i ovaj izraz babe Drage i njenu priču o “Oluji”. Naš bratić je naročito voleo da pravi šale na račun svega i svačega. I tako, jednog dana, tri godine posle ove njene priče, u jesen 2000. godine, bila je subota, pijačni dan u Rumi, te ja i moja starija sestra sa tim našim bratićem odosmo (njegovim kolima) do pijace za razne potrepštine, a onda krenemo kolima gore prema Bregu da u Glavnoj ulici u jednoj prodavnici na desnoj strani kupimo nekakav najlon. Mi smo bili još uvek dosta neozbiljni i detinjasti (mada ja već bejah odslužio vojsku a ovo dvoje behu u sredini 20-tih godina života) iako su svi strani pa i baba Draga nazivali mene i moje sestre “zlatnom decom” – lepi, pametni, dobri, pristojni, poslušni itd. Možda smo i bili takvi, ja neću da hvalim sam sebe, drugi su nas hvalili, ali da su nas čuli ponekad, ne bi rekli da smot dobri i pristojni. Ne da smo bili pokvareni ili da smo psovali, daleko od toga, ali smo voleli šale na račun nekih osoba, a baba Draga je bila među tim osobama. Tako i tog dana nas troje (bratić, moja sestra i ja) dođosmo u razgovoru i do nje, i naš bratić poče da imitira njenu priču o “Oluji” na svoj način, povezavši tu njeno “obr”. Dakle, vozeći prema Bregu, on je otprilike ovako pričao vičući (jer je i ona vikala kad bi pričala): “Ja sam prešla celu Baniju i Bosnu na obršleferu, Turci pucaju, a ja se ne bojim, Željko Švorin viče: ‘Lezi baba’ a ja pevam, ja pevam da se ori a nebo i zemlja gori! Fijuču meci, Turci pucaju a puca i Željko Švorin i peva da sve gori! Narod mrtoglavce beži, samo ja ne, ja sam na obršleferu a kolona do Dvora…” itd. Mi mu se smejemo, ali mu moja sestra i viče: “Ustavi, mi prođosmo prodavnicu!” I stvarno smo i prošli, no on svejednako viče i namerno izokreće priču babe Drage, pa okrenu sa kolima – Bog će ga znati zašto, nešto ušlo u njega – u Kraljevačku ulicu, gde je u ono vreme nepoznata S.D. živela kao izbjeglica u jednoj kući, pa kad je prošao i pored mlina najednom reče: “Kud sam ja pošao?” “To ne znaš ni ti” rekla mu moja sestra; on se s nama i mi s njime razgovarali kao rođeni. Sad se on okrete sa kolima, vrati u Glavnu ulicu, pa dođe pred onu prodavnicu, no neće da stane pred kapijom, nego sa kolima ide u dvorište gde je prodavnica (kapija je, doduše, bila otvorena, ali ne da kupci ulaze sa automobilima). Opet mu moja sestra kaže: “Ne unutra, stani u vani!” No on pravo u dvorište, žena izišla iz prodavnice pa gleda šta je to sad, ali ništa nije rekla. Kad smo obavili kupovinu, izveze bratić kola iz dvorišta pa na Glavnu ulicu. Veli moja sestra: “Jesi l’ vidio kako trgovkinja izašla pa gleda? Ja ne vjerujem da je ovakove bene još ikad vid'la!” “Obrbene!” nasmija se bratić pa opet otpoče da oponaša priču babe Drage. E da nas je tad mogla čuti! Ali šta se tu može, njena priča je – mada govori o istim tragičnim događajima 1995. godine – podsticala kod nas humor (mada smo i mi sve to preživeli) za razliku od priče staroga M. koja je mene potresla. Možda je stvar i do načina priče i do ličnosti onog ko priča. Baba Draga je i sama znala biti šereta, a pričala je živahno i glasno, često se smejući i uživajući kad bi se i drugi nasmejali kakvoj njenoj dosetci (mada je bila sklona i ogovaranju). Stari M. govorio je tiho, polako, odmereno, a onako sitan i mali, imao je i neko izmučeno lice, sa nečim bolnim u pogledu. Ne znam ga od pre “Oluje”, pa ne znam je li i ranije bio takav, ili mu je ova velika tragedija utisnula na lice zauvek taj bolni izraz.

Žalosno mi je bilo slušati naše izbjeglice iz Krajine kad su, nakon “Oluje”, pričali o svojim stradanjima tokom ove akcije – a tim više sam ih mogao shvatiti što sam sve to i ja sam preživeo. Ali, opet, nije svako to jednako podneo, a nisu svi ni pretrpeli ista stradanja, mada je sudbina svih nas bila zajednička – izbjeglištvo. Ti dani nespavanja, raznih napora, borbe, straha za svoju i glave svojih najmilijih uticali su i na psihičko stanje ljudi. Upečatljiva mi je ostala priča jednog starijeg čoveka od svojih 60 godina, nekog M., koji je ne znam iz kog mesta na Kordunu izbjegao u Rumu i čiju sam priču imao priliku da čujem negdje krajem 1995. godine, uz dopune njegove supruge, takođe njegovih godina. Pričao je u jednom društvu gdje sam i ja bio prisutan kao slušaoc. On je tokom “Oluje” krenuo u bekstvo sa svojom ženom, snahom, dvoje unučadi (unuka je imala nekih desetak godina, unuk beše mlađi) i još jednom starijom ženom iz njihovog sela, na traktoru i prikolici, a kako je bio među poslednjima, to je iskusio sve strahote povlačenja preko Banije 7. i 8. avgusta – kojima sam i ja bio izložen, ali svako ima neki svoj poseban doživljaj i nije se svima izdogađalo do u sitnicu jednako. Kod njegove i priče njegove žene naglasak je bio stavljen na psihičku iscrpljenost – koja je bila posledica i fizičke iscrpljenosti, sve je to povezano u jednu uzročno-posledičnu vezu. Dakle, stari M. je vozio traktor “ferguson” sa kabinom, kraj njega je u kabini bila njegova žena, a na prikolici je bila snaha sa decom, na zadnjem delu, i njihova susjeda iz sela, napred, držeći se za stupac na prikolici. Strah za sina o kome ništa nije znao, strah za glave svih njih, sam šok nastao napuštanjem kuće i sela gde je proveo vek i dočekao starost, neizvesnost puta u nepoznato, vrućina onih paklenih dana, noći nespavanja, za volanom (a niko da ga odmeni) uticali su da je starac, inače sitan, malen i mršav, psihički gotovo potpuno klonuo i, po pričanju njegove žene, kao malo (Bože mi oprosti) “skrenuo”, izgubivši pojam o vremenu, prostoru i dešavanjima, mehanički prateći dugu kolonu traktora, auta, autobusa istih takvih stradalnika kao i on – jedan od njih bio sam i ja, samo što ja nisam na svojim dečjim plećima nosio teret odgovornosti koju je starac nosio za svojih pet saputnika (sapatnika bolje reći); mene je drugi vozio i snosio odgovornost za mene, mada sam nekoliko puta gubio iz vida mog “šofera”, kad su nas prvi put napale muslimanske snage 7. avgusta prepodne kod Brezova Polja, a sledeći dan u Dvoru na Uni tokom okršaja sa hrvatskim snagama koje su nas pokušale odseći od Une. No da se vratim priči M. i njegove žene (njih su moji upoznali tokom izbjeglištva u Rumi, upravo pred Crvenim krstom prvih meseci). Koliko je starac bio psihički slomljen i izgubljen svedoči priča njegove žene. Kad su ih, kaže, napale muslimanske snage na cesti prema Dvoru na Uni – da li 7. ili 8. avgusta ne znam, mislim da se radi o ovom drugom datumu jer je ona govorila nešto o utorku nakon početka “Oluje”, a 8. avgust je bio utorak – dakle kad su muslimanski vojnici počeli pucajući da ispadaju na cestu iz šiblja i šumaraka desno od ceste – njen muž nije bio svestan o kome se radi. Čak naprotiv, onako premoren i fizički i psihički, počeo je, kaže, da govori (za muslimanske vojnike čija su se lica već mogla uočiti): “Eno Milorada, eno…” – ne sećam se drugog imena, uglavnom, bila su to imena njegovih suseljana koje je on, Bog zna kako, doveo u vezu sa muslimanskim vojnicima koji su iskakali na cestu, i to, kako je pričala njegova žena, govorio je to sa nekim glasom u kojem se nazirala kao neka djetinja radost (opet sam Bog zna zašto), ne obraćajući pažnju što narod (srpske izbjeglice) vrišti i bježi sa ceste, napuštajtući vozila, i što se puca. Na to mu je žena, gurajući ga silom iz kabine (po njenim vlastitim rečima) očajno rekla: ” Jo j…lo te sunce, kakav Milorad, kakav … , ovo su Turci, izlazi van, bježi!” Jedva se nekako nakanio, kad su meci već počeli da fijuču okolo, da iziđe van i da beži, možda i nesvestan pred kim beži. Nekako su sretno pregurali sve to, stigli i u Dvor na Uni, preko Dvora na Uni prešli u R.Srpsku, noću, ali je starac bio na izmaku i psihičkih i fizičkih snaga. Malo su se odmorili, pa produžili za Banja Luku. M. se malo pribrao, ali ne potpuno, a ovo dalje pričao je on sam. Kako je snaha otraga, na prikolici, pazila na decu, da ne padnu, i da ih koliko-toliko udobnije namesti među ono nešto sirotinje što su poneli, to je ona baba iz sela, što je sedela napred na prikolici i držala se za stupac, ostala prepuštena sebi i počevši od umora da drema, nekoliko puta opasno zavagnula da padne sa “gumenjaka”. Zato žena od M. iziđe iz kabine od traktora i ode da sedne kraj nje i da je pridržava (nešto slično sam i ja imao priliku da vidim vozeći se u kamionu od Banja Luke do Bijeljine). M. je ostao sam u kabini vozeći prema Banja Luci. Kako je bila vrućina, skinuo je prsluk i okačio ga u kabini kraj sebe, suprotno od one strane gde je do tada sedela njegova žena. On je, kaže, bio svestan da je njegova žena otišla da sedne na prikolicu pored babe, ali je zaboravio na činjenicu da je skinuo prsluk i okačio ga kraj sebe, i u njegovoj premorenoj svesti i izmučenoj psihi ovaj prsluk je dobio dimenzije čoveka, živog bića. Video ga je krajičkom oka, toliko umoran da ni glavu nije mogao okrenuti na stranu, a čudeći se ko to sedi sa te strane (onaj deo njegove svesti koji je još radio sećao se da je njegova žena sedela sa suprotne strane i izišla) počeo je da se obraća – prsluku – kao čoveku, čudeći se zašto ovaj “ćuti”. Ovi su sa prikolice primetili da on “razgovara” sa imaginarnim bićem u kabini, njegova žena je rekla “on je gotov” (njene reči) i nekako su, vičući ili kako li već, uspeli da ga privole da zaustavi traktor i da napravi pauzu od koja dva sata odmora, jer ko zna šta bi dalje bilo. Ostatak puta su onu babu namestili na sredini prikolice, uglavivši je među neke prtove ili šta li već, a žena od M. se opet vozila u kabini sa flašom rakije u ruci da dade mužu da se malo potkrepi ako bi ponovo počeo da bulazni. To je bila njihova priča. Tek u Rumi, nakon dobrog sna, stari je potpuno došao sebi (kao i mi svi, uostalom). Ljudi su bili fizički i psihički premoreni i moralno utučeni. Ja se sećam da sam, idući iz Bijeljine prema Rači 11. avgusta, sad već u “mercedesu”, taksiju, viđavao pored puta parkirane traktore, aute, i ljude koji leže ispod prikolica, odmarajući se od napora i žege, čekajući satima da se pomaknu za par kilometara. Pa i ja sam prešao u SRJ kad je već bila noć, i to da nije bilo visprenosti očeve tetke (“Teteca”) ko zna, možda bismo na Rači čekali još koji sat. A koliko su ljudi, naročito stariji, bili klonuli psihički pa i koliko ih je “prebacivalo” (Bože oprosti) ja sam vidio još 7. avgusta uveče, dok smo još bili u RSK, odsečeni od Dvora na Uni, na primeru jednog starca preko 90 godina starosti, koga su zvali Đed Krst. Starac je (mada uredno noseći preko ramena nekakvu deku, zavežljaj, šta li, kao kakav pravi vojnik) “terao” i “zatvarao” ovce, “pitao” nekog od svoje familije (od koje niko ne beše tu) jesu li “telci podojeni”, a kao vrhunac svega, možda, rekao, uz njegovu uzrečicu “e, dika” kako je on ležao pod prikolicom, granata pala na prikolicu, a njemu ništa nije bilo! Saznao sam od onih koji su bili sa njim tog dana da se on stvarno toga dana, kad su muslimanske snage napale cestu, zavukao pod prikolicu, pa kako je muslimanska vojska gađala minobacačem valjda (jer on se lako i brzo prenosi) po cesti, a usto je došlo i do žestokog okršaja između naše i muslimanske vojske i bacanja ručnih bombi sa obe strane, to je negde u blizini prikolice pala ili bomba ili granata, a starcu se od eksplozije učinilo da je to pala granata na samu prikolicu a on, eto, ostao živ. Pa hajde što je to pričao onda, dok je opasnost još bila u toku i dok se još nalazio u RSK (koja je na ovom uskom prostoru živela poslednje časove svoje slobode), nego je ovo pričao i po Banja Luci i po dolasku u Beograd (gde je umro krajem iste godine) svakom poznatom koga bi vidio. Na žalost, bilo je ljudi, daleko mlađih, koji nisu videli drugi izlaz (a možda ga nije ni bilo za njih toga časa) osim samoubistva. Tako se neki Pero Duduković razneo ručnom bombom na ovoj cesti, dok se Ljubiša Sikirica, koji je možda imao nekih 25-30 godina i koga sam imao prilike da vidim u Vojniću i drugde za vreme Krajine, mada ga nisam poznavao, inače skoro gluv momak, našavši se na cesti opkoljen ili poluopkoljen od muslimanskih vojnika, ubio iz pištolja pred očima svoje majke i još jedne žene koje su prikrivene u nekakvom grmu u blizini to posmatrale. Da kažem da su “imali sreću” oni koji su se do 6. avgusta uspjeli prebaciti u RS. Govorim za Kordunaše, jer je naš položaj bio najteži već samim tim što smo u geografskom smislu bili jedina oblast Krajine koja se nigde nije dodirivala sa R.Srpskom. Jedino što nam je olakšavalo izvlačenje bilo je što smo se naslanjali na snage Fikreta Abdića sa naše desne strane, koje su braneći V.Kladušu štitile i nas u neku ruku barem s te strane; posle ulaska 5. korpusa u Kladušu (mislim 7. avgusta) našli smo se pod dvostrukim pritiskom. Interesantna je i priča koju sam slušao takođe krajem 1995. godine o nekom Milošu koji je, ostavši među poslednjima na položaju prema Hrvatima, došao u svoje selo kad su već svi bili pobegli, pa sednuvši na traktor krene i on za ostalima, ali kad 6. avgusta uveče dođe do Topuskog, čuje da je Glina već pala u ruke HV, pa okrene preko Vranuše, kuda je postojao put kojim se moglo proći, ali po noći ne izbije na cestu za Dvor na Uni, kuda su ostali išli preko Obljaja, nego zaluta čak na bosansku teritoriju, što je ujutru zaključio. Doduše, bio je naoružan, ali slaba nada. Ipak se još neko vreme vozio na traktoru i dalje nekakvim seoskim putevima prema Baniji, znajući da je granica blizu, a onda mu je traktor ostao u Bosni, jer nije mogao s njim dalje, a on se pješice nekako provukao između grupa muslimanske vojske i izbio na cestu za Dvor kuda se kretala glavnina nas izbjeglica sa Korduna.