Hadžad ibn Jusuf je bio jedan od grješnika iz plemena Sekif. Obnašao je funkciju namjesnika u vrijeme vladavine Abdu-l-Melika, kažnjavao je i zbog insinuacija i kontrolisao je svoje protivnike u svim krajevima islamskog carstva, podvrgavajući ih vlasti svoga vladara. Nad njima je provodio nasilje bez milosti i ne bojeći se Veličanstvenog i Silnog Allaha. Halid ibn Abdu-l-Melik el-Kasri je u to vrijeme bio namjesnik Meke. Znao je da u njegovoj oblasti živi Ibn Džubejr i naredio je da bude uhapšen. Nakon toga požele da ga se oslobodi, pa ga posla u pratnji Ismaila ibn Vasita el-Bedželija Hadžadžu ibn Jusufu.
Hadžadž mu reče: „Kako se zoveš?“
„Seid ibn Džubejr!“ odgovori Seid.
Hadžadž mu tada reče: Ti si Šekkijj ibn Kusejr (Nesretnik sin Uništenog)!“
„Moja majka bolje zna moje ime od tebe!“, odgovori mu Se’id, na što mu Hadžadž uzvrati: „Nesretni ste i ti i tvoja majka!“
Se’id uzvrati: „Ti ne poznaješ skriveno, to zna neko drugi!“
Hadžadž mu reče: „Moraš još na dunjaluku osjetiti plamen vatre!“
Se’d mu odgovori: „Kada bih znao da je to u tvojoj ruci smatrao bih te bogom“
Hadžadž ga upita: „Šta govoriš o Muhammedu?“
Se’id odgovori: „Vjerovjesnik milosti i imam upute!“
„A šta kažeš o Aliji, je li on od stanovnika Dženneta ili Džehennema?“ upita Hadžadž.
Se’id mu reče: „Da sam ušao u Džennet i Džehennem znao bih ko su njihovi stanovnici!“
Hadžadž ga upita: „A šta kažeš o halifama?“
Se’id odgovori: „Nisam njihov zastupnik!“
Hadžadž ga upita: „Koji od njih je tebi najdraži?“
Se’id mu reče: „Najdraži mi je onaj sa kojim je najzadovoljniji moj Stvoritelj!“
Hadžadž ga ponovo upita: „A sa kojim je najzadovoljniji tvoj Stvoritelj?“ na to mu Se’id reče: „To zna jedino Onaj koji poznaje njihove tajne!“
„Šta je tebi – upita ga Hadžadž – zašto se ne smiješ?“
Se’id mu odgovori: „Kako će se smijati stvorenje koje je stvoreno od zemlje, a tu istu zemlju vatra sagorijeva?“
„Pa šta je onda sa nama, mi se smijemo?“ upita Hadžadž.
Se’id mu odgovori: „Nisu sva srca ista!“ Hadžadž zatim naredi da se prinesu dragulji, biseri i ukrasi i stave pred njime.
Tada mu Se’id reče: „Ako si ovo sakupljao da bi se sačuvao grozote na Kijametu onda si dobro postupio. U suprotnom znaj da će svaka dojilja svoje dojenče zbog te grozote odbaciti. Dobro na dunjaluku je samo u onome što se očisti“.
Nakon toga Hadžadž zatraži da se donesu ud i flauta. I kada su ih donijeli počeše svirati u ud i puhati u flautu. Tada Se’id zaplaka.
Hadžadž mu reče: „Šta te je zaplakalo, je li zabava!“
Se’id mu odgovori: „Ne, rasplakala me je tuga. Kada si puhnuo u flautu sjetio sam se velikog dana kada će se puhnuti u sur. Ud je drvo koje je odsječeno bespravno, a strune su od ovce koja će biti proživljena na Sudnjem danu!“
Hadžadž mu reče: „Teško tebi, Se’ide!“
On mu odgovori: „Nije teško jedino onome ko od vatra bude udaljen i u Džennet uveden!“
Hadžadž mu reče: „Se’ide, odaberi na koji način želiš da te ubijem!“
Se’id mu reče: „Ne, nego izaberi ti za sebe. Tako mi Allaha, kako god ti mene da ubiješ, Allah će te, na isti način, ubiti na Ahiretu.“
Hadžadž mu reče: „Hoćeš li da oprostim?
Se’id mu reče: Oprost dolazi od Allaha, a što se tebe tiče neću ti se pravdati.“
Hadžadž naredi da ga povedu i ubiju. Kada su izašli Se’id se nasmijao. To kazaše Hadžadžu, pa ga ponovo izvedoše pred njega.
Hadžadž ga upita: „Šta te je nasmijalo?“
Se’id mu odgovori: „Čudno mi je bilo kako je Allah blag i milostiv prema tebi uprkos tvojih zločina!“ Hadžadž ponovo naredi da ga ubiju. Tada Se’id poče učiti Allahove riječi: „Ja okrećem lice svoje, kao pravi vjernik, prema Onome koji je nebesa i zemlju stvorio, ja nisam od onih koji Njemu druge ravnim smatraju!“
Hadžadž reče: „Nemojte ga okrenuti prema kibli!“
Se’id prouči: „Kuda god se okrenete, pa – tamo je Allahova strana.“
Hadžadž reče: „Položite ga na lice!“
Se’id reče: „Od zemlje vas stvaramo i u nju vas vraćamo i iz nje ćemo vas po drugi put izvesti.“
Hadžadž uzviknu: „Zakoljite ga!“
Se’id reče: Ja svjedočim da nema božanstva osim Allaha, Jednog Jedinoga koji nema druga i svjedočim da je Muhammed Allahov rob i poslanik. Uzmi moju glavu do Sudnjega dana kada ćemo se ponovo sresti. Allahu moj, nemoj mu dozvoliti da nakon mene ikoga više ubije!
Nakon što je ubio Se’ida Hadžadž je živio još samo petnaestak dana. Tokom tih petnaestak dana što mu je ostalo od života stalno je vikao od boli. „Šta je to između mene i Se’ida bin Džubejra? Kada god želim da spavam on me uzme za nogu kako ne bih zaspao?“
U jednoj predaji se navodi da je još poživio 40 dana nakon što je ubio Se’ida. Spominje se da kad bi zaspao on sanjao Se’ida. Se’id bi ga zgrabio za ogrtač i kazao : „Allahov neprijatelju! Zašto si me ubio?“ A kad bi bio budan Hadžadž bi govorio: „Šta je to između mene i Se’ida bin Džubejra, šta je to između mene i Se’ida bin Džubejra?“
Također se prenosi da se tokom posljednjih dana svog života Hadžadž paralisao, tako da bi stavljao ruku na upaljenu vatru, njegova koža bi gorjela ali on ništa ne bi osjećao. Također da je bio jako bolestan, i kako navode zbog crva koji su ušli u njegovo tijelo.
Kada je Hadžadž pozvao Hasan el-Basrija da dođe do njega, Hasan mu je rekao: „Zar ti nisam rekao, nemoj stajati na putu učenjacima! Ubio si Se’ida?“
„Nisam te pozvao kako bi ti tražio da doviš za mene“, rekao je Hadžadž. „Pozvao sam te kako bi mi Allah dao smiraj od stanja u kojem se nalazim“. Ubrzo nakon toga Hadžadž je umro.
Izvor: ‘Sifat es-Safvah
(IslamBosna.ba)
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
