Zvaničnici Srbije doživljavaju BiH kao privremenu i nestabilnu tvorevinu

VIJESTI.BA: Na 9. januar, dan koji je u RS-u obilježava kao Dan RS-a, doputovao je državni i crkveni vrh Srbije. I pored presude Ustavnog suda BiH ovaj dan se u RS-u obilježava kao republički praznik i krsna slava. Kako komentarišete to da najveći zvaničnici jedne države, koji stalno ponavljaju da se nemaju namjeru mješati u unutrašnja pitanja druge države istovremeno na grub način previđaju odluke najviših pravnih institucija države u čije se unutrašnje odnose navodno ne žele mješati?

ĆIRIĆ: Naravno, kao primer optimalnih dobrosusedskih odnosa i najbolji način čuvanja Dejtonskog sporazuma. Da li vam je ovaj odgovor bizaran ili ciničan, ili i jedno i drugo?
Svejedno kakav vam je ovaj odgovor, on je zapravo živi paradoks. Na ovaj način sve vlasti u Republici Srbiji unazad 15 godina interpretiraju svoj odnos prema Republici Bosni i Hercegovini, odnosno prema Republici Srpskoj, odnosno prema srpskom narodu u BiH. Tu interpretaciju teško možemo nazvati čak i bacanjem prašine u oči ili iskrivljavanjem istine. Zapravo, ovaj zvanični stav koji iritira zdrav razum i njegovu logiku, predstavlja uvod u pravu istinu. Zvaničnici Republike Srbije, što će reći, pripadnici političke, crkvene i kulturne elite, čiji su se predstavnici i našli na obeležavanju Dana Republike Srpske, (post)dejtonsku BiH suštinski doživljavaju kao privremenu i nestablinu tvorevinu, kao tvorevinu kojoj su sem mrskog međunarodnog potrebni i regionalni, odnosno (dobro)susedski tutori.
Posmatrano u širem kontekstu, recimo spoljnopolitičke strategije Republike Srbije na regionalnom planu, Bosna i Hercegovina je, slično kao i ostale postjugoslovenske zemlje, posebno one gde je srpska etnička zajednica značajnija, talac svojevrsnog nostalgičnog ruskoimperijalnog sindroma. Raspadom zajedničke jugoslovenske države, gubljenjem svih ratova koje je Slobodan Milošević u ime Srbije vodio i slepilom za vodeću srpsku odgovornost za rat i njegove posledice koje su elite u Srbiji nametnule srbijanskom društvu, regionalna državna politika tzv. demokratske Srbije otišla je na rezervne položaje istog političkog koncepta.
Ako je glavni ratni cilj Miloševićeve Srbije bio nasilno teritorijalno zaokruživanje svih jugoslovenskih prostora gde Srbi predstavljaju većinu, ili bar većine njih, glavni mirnodopski cilj svih Vlada tzv. demokratske Srbije, bio i ostao je, očuvati jak politički uticaj na prostore i sredine nekadašnjih teritorijalnih pretenzija a te pretenzije kompenzovati što je tešnjom ekonomskom i kulturnom saradnjom sa spskom zajednicom na tim prostorima. Otuda specijalne i paralelne veze Republike Srbije i Republike Srpske, otuda doživljaj Republike Srpske u glavama nacionalista u Srbiji kao jedine ratne pobede ili tvorevine koja, za sada samo simbolički, kompenzuje gubitak Kosova, čija se nezavisnost, razume se, nikada neće priznati.
U zaključku, regionalna politika Srbije, i to posebno prema BiH, talac je neizlečene ratne traume i neprekodiranog softvera nacionalističke ideologije.

VIJESTI.BA: Jedan dio srpske javnosti u Bosni i Hercegovini nastanak RS-a posmatra u kontekstu “zaštite srpskog naroda od vijekovnih stradanja”. Naglašava se to da je RS nastala 9. januara prije početka rata. Tu tezu kod srpskih intelektualaca naročito ističe Nenad Kecmanović, dok je akademik Milorad Ekmečić tvrdio da je RS, navodno ostatak od ostataka srpske etničke zajednice zapadno od Drine. Kako ocijenjujete ovakve teze?

ĆIRIĆ: Narod uvek najviše strada od svojih dušebrižnika i nacional-zaštitnika. Dvadeset godina nakon rata u BiH i 15 posle onog na Kosovu, ne bi trebalo ni analizirati takve teze koje pseudoistorijski i tutorski govore o vekovnim stradanjima, potrebi kolektivne zaštite i sličnim nacionalističkim fantazmima, koji su obična ideološka sredstva za nacionalnu homogenizaciju i političku mobilizaciju.
Pravi problem leži u nedostatku alternativnih političkih programa i pokreta, nedostatku njihove političke snage i masovne podrške, koji bi realne ekonomske i društvene probleme stavili u fokus svojih političkih aktivnosti, ujedno radeći na tome da svoju zemlju debirokratizuju, izmaknu iz ruku partijskih elita koje je komadaju kao postizborni plen, da je učine izvršno funkcionalnom i odgovornom prema građankama i građanima svoje zemlje, da razvijaju svest o socijalnoj i klasnoj solidarnosti i borbi umesto ušančenosti u nacionalnoj i partijskoj pripadnosti, koje su dovoljne kvalifikacije za dobijanje posla, kredita ili boljeg nameštenja.

VIJESTI.BA: Premijer Srbije Aleksandar Vučić nedavno je izjavio kako Srbija nema namjeru da ugrožava teritorijalni suverentitet, premda to može, ako hoće. Da li bi mogli da nam opišete tu vrstu prijateljstva? Pored toga zanimljiva je i ta kampanja sveopćeg pomirenja među narodima koju je svojim blagim tonom pokrenuo Vučić, i do sada je gotovo uvijek na kraju dovodila do toga da se na Vučića gleda kao na nekoga ko je izrazio najbolju volju, najveće razumijevanje, da je čak u izvijesnom smislu pretrpio i poniženja, te da mu tu bez premca nema ravnog. Vučića ne može ništa uvrijediti, on sve prašta, čak i onda kada se izvinjava.

ĆIRIĆ: Teško je razlučiti u šta stvarno iskreno veruje ili šta stvarno iskreno misli Aleksandar Vučić a šta govori samo zato što zna da će mu to doneti političke poene. Teško, a često i beskorisno.
Da bi Vučić pokrenuo bilo kakvu „kampanju pomirenja“ među narodima, on bi morao najpre da se „pomiri“ sam sa sobom, odnosno da se suoči sam sa sobom i vlastitom političkom prošlošću. Za ovih nekoliko godina od kako je Srpska napredna stranka postala apsolutno dominantna politička snaga na srbijanskoj političkoj sceni, a Vučić zadobio kontunuiranu popularnost, još višu u odnosu na stranku na čijem je čelu, što ni Miloševiću ni Koštunici nije pošlo za rukom, Vučić se još ni jednom nije pozabavio činjenicom da je od 1993. do 2008. bio visoki funkcioner Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, stranke koja se aktivno zalagala za stvaranje Velike Srbije (tako im se zvala i stranačka novina), koja je slala srpske dobrovoljce na sva ratišta, koja je za vreme bombardovanja NATO bila u koaliciji sa Miloševićem i kada je Vučić bio ministar informisanja zadužen i za cenzuru medija u Srbiji… Dakle, funkcioner i promoter ratnohuškačke i ratnoizvođačke stranke koja je negirala ratne zločine ili ih relativizovala ili opravdavala, kako kad i kako za šta, stranke gebelsovskog jezika mržnje i uvreda, pretnji i kleveta prema pripadnicima drugih nacionalnih zajednica, koliko i političkim neistomišljenicima, stranke čvrstog proruskog i antievropskog opredeljenja…
Cinik bi rekao, ako može takav čovek da promeni mišljenje, pa da zarad vlasti od fanatičnog srpskog nacionaliste postane evrointegracijski fanatik, sve je moguće i nijedan politički jurodivi na sceni nije izgubljen. Ali, šalu na stranu, nema pomirenja bez suočavanja sa istinom, bez prihvatanja vlastite odgovornosti, bez izvinjenja i bez iskrenog prihvatanja vrednosti evropskog modernog građanskog društva.

VIJESTI.BA: Patrijarh Irinej je na proslavi dana RS-a izjavio da je Republika Srpska utemeljena na istini i pravdi Božjoj. Reklo bi se, smjela izjava patrijarha, jer nije lako znati šta je to istina i pravda Božja, ili je lako, samo treba biti patrijarh.

ĆIRIĆ: Vaistinu, treba biti čovek božji, ili Božji, na direktnoj onlajn liniji sa višim sferama pa da se prenese depeša sa tako poverljivim sadržajem o odnosu svetog i svetovnog. Ali, pitanje je koliko je ko čovek božji, ili Božji, i o tome će se nadležni, kad dođe vreme, pouzdano izjasniti. Istina, neće nam baš javiti pouzdanim brzojavom.
Ja znam da ljudi ovde uglavnom izbegavaju da kritikuju crkvu, ili crkve, uglavnom iz oportunih razloga, sigurno je da ima i straha od Darta Vejdera pod mantijom, ali pošto se crkva odavno ne pridržava odvojenosti sebe od države, zašto bi kritičari bili bogobojažljivo skromni i ponizni prema ovoj ponajviše svetovnjačkoj ustanovi.
Problem Srpske pravoslavne crkve je u tome što se ona najčešće postavlja kao isključiva plemenska crkva kojoj na prvom mestu nisu interesi hrišćanske varijante učenja koje ispovedaju, već interesi naroda kome ta crkva pripada, tumačeći te interese po pravilu na jedan nacionalistički, nesavremen i nedemokratski način, što ni iz daleka ne bi moralo da bude tako u savremenom društvu. Dakle, SPC na javnoj sceni se ponaša kao skup plemenskih druida koji veličaju i glorifikuju kult srpske nacionalne države i kult srpske nacije, i za razliku od političara, sasvim bez zazora, u ime narodnog i duhovnog jedinstva zazivaju teritorijalno jedinstvo ili lamentiraju nad njegovim odsustvom. Ponašaju se, dakle, kao oni koji nadahnjuju i legitimišu nerealna i opasna očekivanja, koji bezočno i otvoreno ignorišu patnje i stradanja drugih naroda, posebno ona počinjena srpskom rukom, ponašaju se, na kraju, kao protektori i duhovni kumovi korumpiranih političkih vlasti, koje im zauzvrat opraštaju prihode ne oporezujući ih ni za šta ili puštajući da zastare sudski sporovi protiv vladika za pedofiliju i druga krivična dela. Prethodni patrijarh SPC se nije mnogo mešao u politiku, ni u ratove, i postao je skoro pa blaženi, tj. svetac još za života. Sadašnji, sem zalaganja za ekumenski dijalog sa katolicima i smenjivanje najokorelijih episkopa, nema bogzna šta čime da se pohvali. Ali u svetu crnih mantija naglasak je na „Bog zna“ – ljudsko znanje je krhko.

VIJESTI.BA: Predsjednik Srbije, Tomislav Nikolić uputio je otvorenu političku podršku Miloradu Dodiku u trenutku kada su izbile tenzije između SIPE (državna policija) i MUP-a RS-a i u trenutku kada opozicija u RS-u uslovno rečeno ujedinila protiv Dodika. Nikolić je konstatovao da je na sceni rušenje RS-a. Sa druge strane srpski član predsjedništva BiH, Mladen Ivanić je poručio Nikoliću da RS ne percipira kroz Dodika. Kako biste objasnili ova politička prepucavanja?

ĆIRIĆ: Kao Nikolićev pokušaj da svrati pažnju na vlastito postojanje (kao u onom vicu kada bludni otac poručuje bivšoj ženi: kaži sinu da i ja postojim).
U redu, u mnogim državama je uloga predsednika ustavno svedena na klona engleske kraljice ili dobrodušnog klovna koji se pojavljuje na državnim svečanostima, piše čestitke i telegrame saučešća, prima ambasadore i izda poneki ukaz itd. Neki su, poput češkog predsednika, na primer, iritantno prpošni, i to je to.
U Srbiji se ustavna ovlašćenja predsednika takođe jako mala, iako se on neposredno bira na izborima pa mu to daje političku snagu koju on nema gde da potroši.
S druge strane, Nikolić od početka u duetu s Vučićem nastupa kao njegov dementni mentor, ali i kao njegovo političko nesvesno, odnosno kao tajni predmet želja. Do dan danas nije jasno jesu li Vučić i Nikolić u tihom konstantnom i nepomirljivom sukobu ili je njihova diferencijacija izrežirana s ciljem da njihov savez pokrije i nacionalistički i proevropski deo biračkog tela u Srbiji.
S treće strane, Nikolić u Srbiji nastupa kao neskriveni i dosledni lobista ruskih interesa i kao političar koji za razliku od Vučića nije mnogo evoluirao u ljubavi prema Evropskoj uniji, ali ni prema savremenim tehnologijama (u jednom TV intervjuu se žalio kako nije mogao da dobije telefonsku vezu da bi ostavio komentar na fejsbuku).
U zbiru, Nikolićeve izjave i ponašanje nemaju veliku političku težinu. Ipak, indikativne su kao znak da deo političke elite u Srbije preuzima Dodika u svoje okrilje, iako je bio politički mezimac prethodnih vlasti i predsednika Tadića.

Izvor: Bošnjaci agency