Bila sam jedini doktor u području, tako da kada je IDIŠ preuzeo naš grad, znala sam da će me pozvati da radim za njih. Trebali smo odmah otići. Jedne noći petorica muškaraca su došli u našu kuću. Nosili su maske i odbili su da izuju obuću. Njihov arapski nije bio sa sirijskim naglaskom. Tvrdili su da traže oružje i išli su od sobe u sobu. Već su znali za mene, jer su me stalno zvali ‘doktorka’- Kada su završili sa pretresanjem kuće, uhapsili su mog muža. To je bila januarska noć, tako da je bilo prehladno da bi upalili automobil. Pokušavali su da upale motor. Mislila sam da bi ih možda čudo zadržalo da ga ne odvedu. Ali čula sam ad se motor upalo i da su se odvezli. Hodala sam ulicom cijelu noć. U jednom trenutku sam čula pucanj u daljini, bila sam sigurna da su ga ubili. Mislila sam da je to sve moja krivica. Trebali smo odmah otići.
IDIŠ- u su potrebni obrazovani ljudi da ih podrže. Niko od njih nije završio školu. Ne mogu upravljati gradovima koje preuzmu jer nisu sposobni. Kada su me odveli u zatvor, na početku su bili jako agresivni. Prislonili bi mi pištolj na glavu i odmakli ga. Ali nakon nekoliko minuta ovoga, jedan muškarac je počeo da razgovara sa mnom na vrlo lijep način. Kazao je: “Ti si musliman. Molim te, budi dobar musliman i pomozi nam. Želimo da tvoja žena otvori bolnicu za nas. I želimo da ti upravljaš njom”. Pristao sam na sve što su tražili. Rekao sam im da ću im pomoći. Onog trenutka kada su me pustili kući, spakovali smo kofere i otišli.
Sada već čekamo dvije godine. Obavili smo sve intervjue. Prošle sedmice ovo pismo je došlo i kaže da smo ‘odloženi’. Nisam čak ni sigurna šta to znači. Bili smo vrlo iskreni o svemu. Ništa nismo ostavili u Siriji. Želim da nastavim da radim kao doktroka u Americi. Ovdje su moje ruke vezane. Izbjeglicama nije dozvoljeno da rade. Nemam dokumente. Ne mogu komunicirati ni sa kim. Radila sam cijelog života da postanem doktorka. Šest godina ništa nisam radila osim što sam učila. Čak nisam imala ni hobi. Sada ne radim ništa. Gubim nadu. Počela sam da se pitam da li bi bilo bolje da smo nelegalno prošli preko mora.
Svrha moga putovanja u Tursku i Jordan bila je da intervjuišem izbjeglice kojima je odobreno preseljenje u Ameriku. Kada mi je ovaj par pokazao pismo u kojima je navedeno da su ‘odloženi’ bio sam zbunjen. Ali nastavio sam svakako sa intervjuom. Kada sam čuo ostatak njihove priče, primijetio sam da moj UNHCR facilitator kucka na svom telefonu. Nakon nekoliko minuta, došla je do mene i pokazala mi ekran. Bila je to tekstualna poruka iz glavnog ureda. Glasila je: “Odobreno im je. Da li vam želite da im saopćite?” Tako da sam imao veliku čast da ih obavijestim da će ići u Ameriku. Ovaj portret je snimljen 30 sekundi nakon što su saznali vijest.
(Gaziantep, Turska) Izbjeglice iz Sirije
Izvor: islambosna.ba
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
‘Ništa nismo ostavili u Siriji, želim da nastavim da radim kao doktorka u Americi’
