Novi Pazar – U sklopu projekta Gradimomostove a ne zidove: Uloga univerziteta u izgradnji mira, u perodu od 06. do 09. februara 2014. godine, relizovana je razmjena studenata u okviru koje su studenati Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru, posjetili Univerzitet u Prištini.
Prvi dan razmjene studenta započeo je posjetom Skupštine Kosova, a zatim posjetom Pravnog fakulteta, Univerziteta u Prištini na kome su studenti Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i studenti Univerziteta iz Prištine koji su pohađali nastavu iz predmeta Interkulturalno razumijevanje, ljudska prava i pomirenje slušali predavanje prof. dr. Amele Lukač Zoranić (IUNP), prof. Dr Larsa Petera Soltvetvedta, (Buskerud koledž)i prof. dr Remzije Istrefi (Univerzitet u Prištini). Nakon predavanja studenti Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i student Univerzitetau Prištini, su uzeli učešće u diskusiji na temu Uloga univerziteta u izgradnji mira. Po zvršetku radnog dijela razmjene student su imali prilike za zajedničko druženje uz vječeru.
Drugog i trećeg dana razmene studenti IUNP-a i student Univerziteta iz Prištine uzeli su učešće na međunarodnoj konferenciji na temu Uloga univerziteta u izgradnji mira koja se u organizaciji Norveškog helsinškog komiteta, Univerziteta iz Prištine i Community Building Mitrovica (CBM) održala u Hotelu “Palace” u Mitrovici. Osim radnog dijela u vidu slušanja predavanja i učešća u diskusijama, razmijena studenata je sadržala i neformalni dio koji se ogledao u zajedničkom druženju studenata kao u upoznavanju studenata sa kulturno-istorijskim znamenitostima Kosovske Mitrovice.
(uninp)
Neznam odakle tolika potreba za historijom kod tebe? Od jedne obicne studentske razmjene koja po meni sluzi za puno vece stvari od ovog nametanja da oni moraju znati historiju!? Nama na balkanu je bolje da manje pricamo o tome,nas svjet je polupismen za te srvari a to nikako ne izadje na dobro! Usput bi te zamolio da napises nesto o porijeklu sela Rvatska ako sta znas a da je nekako potkrijepljeno cinjenicama!
Gospodine San Djace,
mora se znati proslost. Upravo se zbog nepoznavanja nje i strada. To studenti mora da imaju na umu. A na Helmu (Balkanu) nije narod nepismen. S Helma je krenula pismenost u ceo svet.
Slobo…zlonamjeran si i zato sam ti se ovako obratio! Ta vasa historija je kumovala mrznji na ovim prostorima! Ajmo krenuti obrnutim redom,koliko vas Srba je potomaka drugih? Koliko Turske krvi tece vasim venama? Nemozes mi reci da je brojka neznatna! Ma kolika da je brojka sto takve ne trazite u svom korpusu? Zasto ne krenete od sebe? Zar ne vidis da takve stvari samo raspiruju mrznju? Isto tako znaj da postoji historija skrivena od nas! Postoje arhivi gdje obican covjek,student nema pristupa!!!
Gospodine San Djace,
to je pravilno – postoje skrivene arhive. Samonikli Srbi ih otkrivaju i njihov sadrzaj objavljuju, a Vi se tome suprotstavljate. Govorite o Turcima – njihovom fizickom izgledu, a ne uzimate u obzir, da su Turci bili mongolsko pleme, te da su se pretopili mesanjem s evropskim covekom. Turska je bila okkupator srpskih zemalja i kad osvetljavamo to vreme – zasto bi se, time, sirila mrzenja. Mrznja se siri time sto se cinjenice skrivaju. A istina je, da je Vatikan, s Francuskom i Engleskom uzdigao Tursku u silu, koja je bila zaduzena da pokori Vizantiju, Bugarsku i Srbiju i da stalno ratuje s Rusijom. Ne lici li Vam to i na danasnje medjunardne odnose? A eto, razmislite, zasto je Vatikan darovao Sulejmanu Velicanstvenom i Madjarsku – 1526. godine.
Reci mi samo kada za tebe pocinje historija? Vi Srbi nikako da postavite neke temelje o kada da se krene! Vi ste kao i svi narodi,nekada gubili nekada dobijali,sada ste u dijelu historije gdje ste negativci! Sami ste se doveli u tu poziciju! Ovaj rat je pokazao
kakav ste narod! Bili ste u situaciji da odlucujete o mnogim zivotima,jako jako mali vas je broj pokazao ljudskost u ovome ratu! Hrvati sa svim svojim manama i vrlinama kao i svi narodi pokazali su puno vise ljudskosti,čojstva od vas! Ovo ti pričam iz iskustva…znam mnoge price! Nazalost vi ste jako losi i za sami sebe a kamoli za drugu naciju! Ovo ti pisem sa teretom jer nisam iskljuciv,imam prijatelje Srbe,za tvoju informaciju mnogi se slazu sa mojim misljenjem!
Slobo glupane! Razmijene studenata sluze za mnogo vece stvari od tvog razmisljanja!
Gospodine San Djace Sne,
razmisljanja studenata, ako su pravilna, onda studenti ne bi upucivali takve reci. Nazivate sebi nepoznatu osobu glupanom? Jasno je, da se ta odlika ne odnosi na mene. Svaka rec koju izgovorite predstavlja Vas.
Viidite, u ovim tekstovima nisu moja razmisljanja. To su cinjenice o sudbini naseg naroda u vreme okupacije – prethodnih stoleca. A sve se to krije od javnosti i o tome ne uce ni studenti.
Studenti bi trebalo da razmisljaju bas o tome. Nema mladog coveka na svetu *osim kod nas* koji bi se odrekao pravog znanja.
Dobro je da studenti grade mostove, a ne veze. A mostovi se ne mogu graditi, ako se ne znaju, pored ostalog, i cinjenice iz jedne knjige s pocetka 20. stoleca. Ako studente zanima, mogu im dostaviti jos ovakvih podataka – pozdrav:
Попут Јована Н. Томића, Томо П. Раовац истражује крајем 19. и почтком 20. столећа шиптарска племена у Црној Гори, Северној Албанији и на Косову и Метохији. Долази до истих закључака – Шиптари су само асимиловани Срби. Племена која данас најтипичније представљају припаднике шиптарске нације су старином српска, наводи Ороваоц:
„Мирдити се налазе у приједелу и околини Дрима до Задриме и Љеша и рађају се од познатог Леке Дукађинца, који је имао два сина: Николу и Бијелог Павла. Лека Дукађинац је био Србин, као што су и сви Дукађинци, с малим изузецима, српскога поријекла, а и оно мало Дукађинаца што није било српскога поријекла, били су помијешани са Србима и српски су говорили. Од Николе се рађају Мирдити и Шаљани, а од Бијелог Павла – Бјелопавлићи у Црној Гори и Гаши, или Гашани, велико мухамеданско племе близу Ђаковице. Сва поменута племена знају, да су у сродству и с поносом причају, да су потомци Леке Дукађинца, који је на Косову јуначки пао – бранећи слободу и српског цара Лазара. Иако су Мирдити католици, а Гашани мухамеданци и Бјелопавловићи православни, вјера им не смета, да се браћом називају и у невољи један за другог гину… Мирдити су прво и најважније племе у свој Малесији и Арбанији. Они су свагда тежили Црној Гори и Србима, знајући, да су једно – због чега за сво вријеме ратовања (1876-1878) нијесу војевали противу Србије и Црне Горе.
Шаље се налазе одмах до Мирдита и од њих се може чути, да су потомци Леке Дукађинца. Они су за вријеме Скендербегово, а и мног доцније били православни Срби, а и сад се поносе својим поријеклом. Сад су скоро сви Шаљани католици. И они су свагда тежили Србима – иако нијесу жељели ничију власт над собом. Од овијех се Шаљана, као и од Мирдита, многе куће у Скадру, а и садашњи арцибискуп скадарски, Серећи, родом је Шаљанин, поријеклом Србин. А рођени брат му, који је био посредник између Црне Горе и Арбаније – за сво вријеме ратовања с Турцима (1875-1879), када се преселио из Црне Горе у Србију. И у Србији је радио у корист Србије и Српства. Ово је радио, признајући своје српско поријекло и као такав – чинио је знатне користи Црној Гори и Србији. И ово је, поред осталог, један жив доказа, да су Шаљани поријеклом Срби, а што је, сваком приликом, признавао и овај интелигентни син богате и виђене скадарске трговачке куће. Неће бити излишно ако се овдје напомене, да је и отац овога Гашпара и брата му арцибисккупа скадарског, Серећија, био највећи пријатељ Срба и Српства и да је, до смрти књаза Михајила, одржавао непрекидне писмене везе – лично с књазом Михајлом, код кога је много пута долазио и боравио у београдском конаку, као гост, преко кога је књаз Михајло радио на особађању Арбаније и њеном спајању са Србијом…
Гаши, као што рекосмо, поријеклом су Срби – иако мухамеданци. Али, такви, да никада нијесу крили своје поријекло, већ су се њиме поносили и сваком се приликом истицали као сродници Мирдита и Бјелопавловића. И они су, иако мухамеданци, очували своју српску славу, као год Шаљани и Мирдите – славе заједничку славу, Никољдан.
Берише, које се налазе близу Ђаковице, а и у самој Ђаковици, воде своје поријекло од Гојка Мрњавчевића и називају се, међу другим племенима, Кучима и с Кучима воде једно исто поријекло. Они су до 18. вијека били Срби православни, а сад их има мухамеданаца и католика. И они су свагда истицали, а и сада истичу, своје српско поријекло и нијесу вјерски фанатици. На братство с Кучима у Црној Гори, толико много полажу, да су често пута светили своју браћу Куче црногорске – када би чули за кога, да је убио Куча, па ма тај био и мухамеданац. Берише мухамеданци и католици, као и рођачко племе Мертури, славе Госпођин-дан… Близу Ђаковице, налази се село Вокши, које броји 60 кућа; по поријеклу су Кучи-Дрекаловићи – поносе се својим поријеклом. Они су са Беришама један фис. Од њих се рађа познати мухамедански првак, Ахмед Вокши. Он говори српски као и прави Србин. Хвали се и поноси се својим српским поријеклом и каже: ‘Ја сам по крви Србин. Срби су сада дошли да чувају свој манастир, Свете Дечане, а ми, Берише, чували смо ову задужбину наших старих краљева, од прије пет стотина година и да није било нас и других поарбанашених Срба, не би било Дечана и других царских задужбина; ми смо за манастир много чинили, а то свједоче и имена наших ђедова и прађедова, која су уписана у манастирским зидовима’. Сви они, Берише, славе Светог Николу и као мухамеданци дочекују о слави званице. Сви чувају гробове својих предака, који су били православне вјере, које, о Задушницама, преливају и зову попове, да им читају молитве, а по напуштеним црквама, на дан храмовне славе, сккупљају се и доносе дарове свештеницима…
Озринићи, Васојевићи, Пипери, Хоти, Краснићи, познато је предање, како су петоро браће: Озро, Пипо, Васо, Красо и Ото оставили своју постојбину Призрен и Шар-планину и раселили се по Зети и Малесији, гдје су населили три племена у Црној гори и два у Малесији. Од Озра су познати црногорски Озринићи, од који се рађа црногорска краљица, Милена. Од Пипа се рађа познато црногорско племе Пипери, а од Васа, данас многобројни Васојевићи. Од остала два брата који су се населили у Малесији, рађају се два чувена малисорска племена: од Краса – Краснићи и од Отача – чувени и познати Хоти… Хоти и Краснићи славе Ивандањ и Аранђелов-дан – иако су Хоти католици, а Краснићи мухамеданци. Православни Озринићи, Пипери и Васојевићи славе Аранђелов-дан. За Хоте се зна, да су до краја 18. вијека били чисти Срби, служили се чистим српским језиком и били су православне вијероисповјести, а и данас још има на двадест кућа православних, које се, и дан дањи, служе српским језиком.
Клименти, играло је ово малисорско јуначко племе врло важну улогу међу племенима Горње Зете и у друштву са Кучима, Пиперима, Васојевићима и другим брдским племинма се борило за српску слободу – скоро у свим борбама против Турака и по уговору с Млечићима, с другим црногорским племенима, помагало је Млечићима приликом одбране Скадра, као и у борбама Зећана на Ћемовском пољу – против најезде Турака. Турке је предводи издајни Станиша Црнојевић – против своје рођене мајке. Клименти, Хоти, Кастрати, Шкријели, Груде и друга, сада Малисорска племена, одржала су сјајне побједе 1612. године, заједно с црногорским брђанима у Љешкопољу, над скадарским пашом Мехмедбеговићем… Због тога је султан Ахмед Први, поменуте 1612, послао против брђана сина Мехмед-пашу, са 25.000 Турака, кога побједе у Бјелопавловићима – Клименти, Оти, Кастрати, Пипери, Кучи, Груде и Бјелопавлићи, под вођством кучког војводе. Ово је толико разљутило Султана, да је послао Арслан пашу и са њиме здружених седам паша од седам санџака, са преко 60.000 војника, са којима је ударио на српско племе Клименте и ту је био одбијен, одакле је прешао преко Гусиња и ударио (1613) на Васојевиће, гдје су га поменути брђани, са Климентима и другим Малисорима, пресрели и његову војску страшно разбили, одакле су Турци, у нереду, после тешког путовања, дошли у Подгорицу, па из Подгорице пошли у Бјелопавлиће и у Косовоме лугу, поново од истих били тако страшно потучени, да су се у највећем нереду, бјежећи главом без обзира, пратили у Подгорицу. Све су ове борбе, као што рекосмо, вођене у друштву Климената, Кастрата, Хота и других племена, за које се сада хоће – да каже и утврди, да су Албанци, или Арбанаси, иако то нијесу нигда били, иако су се свагда, па и до скора, борили за српско име и своју слободу. Иако и сами, и дан дањи, признају, да су српскога поријекла, а који се ни по обичајима, ни по особинама, а ни по јуначкоме српскоме соју, не могу назвати Арбанасима – само по томе, што су, силом околности – по несрећи, морали примити шћипетарски језик, који није и не може бити мјерило за одређивање арбанске народности, кад такве народности и не постоји, јер је то предјеони назив, дакле географски појам, који не може решавати питање народности… Дакле, сви Малисори српскога поријекла славе оне светитеље које су славили као православни Срби. Колико је код њих била укоријењена вјера и српска слава, види се и од туда, што је узалудна била сва моћ римске пропаганде, да код католика убије успомену на њихову стару вјеру и српску славу… Познато је, да се турске буле крију и лице обмотавају, да их не би туђи човјек видио, али код мухамеданаца Малисора тога нема, већ њихове жене иду отворена лица, незабуљене – као и друге хришћанке, опомињући се своје прошлости, српског поријекла и обичаја“.
Stidentima su uskracene mnoge cinjenice iz srednjevekovne istorije Balkana. To je napesteno iz Zapadne Evrope, koja je, kao i Turska, bila okupator na nasim zemljama. Ono sto se studentima uskracuje, nalazi se i u ovom malom podatku o poreklu plemena Kliment, Neka ovo studenti procitaju:
Код Јована Н. Томића су занимљиви подаци о данашњем албанском племену – Климентима. Они су били Срби православне вере, а онда их је (пре ратова Турске и Пољске у 17. столећу) Ватикан покатоличио, када Турци нису много зазирали од раје римокатоличке вере. После су их Турци исламизирали и поарбанашили. Томић то овако описује:
„Клименте су, према својој традицији, забележеној још 1685, и сачуваној до данас, српског порекла. Као племе – млађе је старином него сва друга око њега. Почетак њихова живота се везује за једног претка, који се тамо доселио с горњег тока реке Мораче, оженио се из племена Куча и имао сина Климента, чији су потомци засновали два села са српским именима, и од кога и племе носи име – Клименте. Тај њихов прeдак који се доселио с Мораче био је православне вере, као и сви други у његовом крају. Његови потомци, будући под утицајем скадарског бискупа и католичких мисионара, врло активних одувек у том крају, приступили су католичкој вери… На њих навалише Турци – да их помухамедане. Клименте се одупреше. Али, отпор није могао бити довољно јак. Остављени сами себи, без потпоре мисионера, који напустише Пештер с оном половином што се вратила у Брда, поједини, под притиском Турака, напустили су хришћанску веру… И то клименташко насеље на Пештеру, бројно слабо и тада помухамедањено, било је прво арбанашко мухамеданско насеље у Санџаку. У почетку слабо, оно, временом, постаје све јаче и јачајући шири мухамеданство у том чистом српском крају… Кад је ћесарски пуковник Лентулус (1737) продро до Новог Пазара и до Пештера, он тамо није нашао католичког насеља, нити су Клименте с Пештера пристали уза њ. Уза њ су пристали Срби православне вероисповести и Клименте католици из Брда, и кад се он повукао у Србију, с њим су се повукли ови Клименте католици и населили су се неки у Србији испод Рудника и Авале, а други су прешли чак у Срем и настанили су се у селима Ртковцима и Никиницима код Митровице… Устанак под Карађорђем (1804) је затекао Клименте на Пештеру као потпуно помухамедано арнаутско насеље. У то доба, они, као и други помухамедањени Арнаути, представљају најбоље заточенике султанове – против побуњених Срба. Они су, са другим Арнаутима, давали најјачег отпора српској војсци“.