Piše: Vasvija Bačevac
Srebrenica
kolone majki ispiraju veš u rijeci suza
dan i noć stopljeni u jedno vuku se bezvoljno
po neravnoj kaldrmi
Hatidža, Mejra, Asima, Emina
plaču jecaju i traže mrtvu djecu svoju muževe i braću.
Slomljena srca nečujno trepere pod opalim lišćem
sjenke lelujaju sokacima
sunce vrišti u plamenovima i prži zemlju.
Pod majčinskim prstima
komadi odjeće, izbjedjela slika i polomljena igračka
zemlja tvrda a nebo visoko
a opet niče trava i sve pokriva
umire u vatri i budi se s kišom
a njih nigdje nema.
Pa i pramen kose da nađem
na srce bi previla…
Ali nigdje ništa samo tvrda zemlja ko osušena rana
od suza krvi pljuvačke i mokraće
a sunce nikad niže.
Neka dželate smrvi zdrobi i satre vlastita mora
sve ostaje zapisano
čak i kada pero ne zadrhti na papiru
sve ostaje zapisano
i tvoja bol Srebrenico,
i vaši krici i vapaji Hatidža, Mejro, Asima, Emina
i tvoji jecaja Bezimena.
Uz vas smo i kada nismo tu
uz vas smo kada vas razdiru bol i tama i grize nepravda
uz vas smo kada sanjate svoje najmilije
i kada vam se čini i pričinjava da je sve to jedna ružna mora.
I taj rat što bi i prođe
i ostavi pustoš i grobove.
Čovjek je gori i od Vuka
srami se ljudski rodu
da gledaš i vidiš a nećeš da priznaš
majke bez sinova žene bez muževa kćeri bez očeva
popljuvana popišana i okrvavljena tjelesa.
Stidi se svijetu
nad puknutim srcima
nad rasutim kostima Srebrenice
i dana kada je ubijeno
nekoliko hiljada duša.
Čovjek je gori i od Vuka
kad ćuti i žmiri i glavu okreće
Ase leži Nepoznati i Nepoznata
a ne leži im se
još bi se na suncu grijali i mjesečinom pokrivali
Ase leži grad
a ne leži mu se.
Sve ostaje
zapisano pa i kad pisar oslijepi
a pero presuši.
