POLITIČKI SISTEMI

 

 

POLITIČKI SISTEMI: POJMOVNO I TEORIJSKO ODREĐENJE

(oblici, modeli, struktura, veze među njima)

 

 

Politički sistem se može definisati kao koncept koji je usmeren na izražavanje oblika, strukture i veza između pojedinih delova politike i njenog funkcionisanja.

 

Dejvid Hjum je prvi upotrebio naziv politički sistemi.

 

Dejvid Iston je 1953. godine u „Political System“ dao savremeno poimanje političkog sistema, gde je pojam političkog sistema podrazumevao dve dimenzije:

1. specifičnu politikološku disciplinu koja treba da se razlikuje od ustavnih prava i pravne nauke;
2. konkretne empirijske oblike organizacije političke vlasti.

 

Savremeni pojam p.s. uključuje tri aspekta:

1. teorija o vladavini (institucionalizam i neoinstitucionalizam)
2. teorija o političkom procesu (pluralizam i neopluralizam)
3. teorija o politici kao sistemu (obuhvatan pristup izučavanju)

 

Politički sistemi su kompleksna strukturno-funkcionalna celina koja počiva na interakciji društva (socijalni sistem) i političkog poretka (država i oblici vladavine).

 

Karl Marks (metodološki stav): „Mora se praviti razlika između društvene pojavnosti i suštine“

 

Društvena pojavnost –> politika

 

Politika se prepoznaje više po svojim negativnim posledicama nego po suštini.

Manipulacija ima svoje pozitivno i negativno obličje.

 

1. Mišljenje je zasnovano na naučnom saznanju pomoću koga se formira kritičko mišljenje (argumentovano).
2. Mnenje je zasnovano na poluinformacijama, pseudoznanju, predrasudama, emocijama; ne tiču ga se argumenti (jednostavno nešto voli ili ne).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHVATANJA POLITIKE

 

 

1. TELEOLOŠKO shvatanje politike usmereno je na svrhu

 

(teleologia (grč.)= nauka o svrhovitosti)

 

Ovakvo shvatanje politike vezuje se za antiku (Ciceron), proteže se do srednjeg veka (Sv. Avgustin).

 

Prema teleološkom shvatanju, postoji svrha svega; tvorac (Bog, priroda) je radio prema ‘programu’, sve stvoreno ima svrhu (Primer: pile ima na vrhu kljuna kristal koji mu omogućava da probije ljusku jajeta).

 

Svrha (cilj) politike je javno dobro; bez pravde i javnog dobra politika bi bila samo velika pljačka (Sv Agustin); zavera je sve ono što je usmereno protiv javnog dobra i interesa.

 

2. ETATOLOŠKO shvatanje politike vidi državu kao centralnu temu politike (njenu genezu, razvoj, organizaciju, prirodu, zakone koje donosi i slično); država je ta koja treba da obezbedi javno dobro.

 

(etat (franc.)= država)

 

Ovakvo shvatanje politike vlada od antike do modernog doba.

 

3. KRATOLOŠKO shvatanje politike u centar postavlja pojam vlasti i vladanja (donošenje odluka, način vladanja).

 

(kratos (grč.)=sila, moć > kratia=vlast)

 

4. ELITISTIČKO shvatanje politike fokusirano je na delovanje vladajućeg sloja, odnosno vladajućih elita.

 

(elite (franc.) < electus (lat.) =izabran)

 

Elita je grupa koja ima viši autoritet u okviru veće grupe (sportska, kulturna, finansijska, politička, akademska itd.). Masa je kontra eliti, jer nema subjektivitet.

 

Političku elitu čine stranke. Obično postoji više stranaka, ali ima nekih država gde je dominantna jedna politička elita.

 

Glavni predstavnici: Moska, Paresko, Mihels.

 

5. DISTRIBUTIVNO shvatanje politike kao autoritarne alokacije društvene vrednosti (ko, šta, kada i kako dobija).

 

Bavi se političkim vrednostima; locira se u onaj segment koji treba da štiti ali i da distribuira na pripadnike jedne društvene zajednice.

 

Vrednosti su nešto na čemu počiva svaka društvena zajednica. Postoje razne vrednosti pa tako i politička.

 

Iza vrednosti moraju da postoje norme koje je štite. Postoje tradicionalna, religijska, običajna ali i zakonska norma.

 

Religijske norme su eksplinirane na zakone (Jedna od bazičnih vrednosti jeste ŽIVOT a jedna od verskih normi je NE UBIJ; ako nema norme, vrednost tj. život je ugrožen).

 

6. BALANSIRAJUĆE I INTERESNO GRUPNO shvatanje politike u smislu borbe različitih interesa (grupa, partija i dr. oblika političkog organizovanja) koja mora biti balansirana od strane države (zakona, državnih institucija). Tu se pokušava napraviti ravnoteža između pojmova kao što su red, sloboda i vlast.

 

7. PRIJATELJ – NEPRIJATELJ je model politike zasnovan na okupljanju istomišljenika protiv zajedničkog neprijatelja; nije racionalan, nije zasnovan na kritičkom mišljenju već na agitaciji javnog mnenja.

 

Karl Šmit (20-ih i 30-ih god. 20. veka) je bio nemački politički teoretičar i pravnik koji je uticao na formiranje shvatanja nacizma u Nemačkoj.

 

Razlika između fašizma i nacizma:

Fašizam se vezuje za italijansko društvo, ima kulturološku i državnu dimenziju. Fašizam stavlja državu u centralni fokus politike koja treba da rešava sve probleme. Manje je radikalan od nacizma. On je najradikalniji prema radništvu. Početkom 20. veka ne samo u Italiji i Nemačkoj nego i šire još uvek nije bio istaknut rasni princip kao kod nacizma. Daje osnovu državnog shvatanja politike.

 

8. INTEGRACIJA u GLOBALNO društvo više se nameće kao cilj (projekat) nego što je to pravno prihvaćeno shvatanje politike.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SHVATANJA PRAVDE

 

 

1. DISTRIBUTIVNA PRAVDA (POLOŽAJNA) = privilegije

Raspodela vrednosti (materijalnih i nematerijalnih) se vrši prema položaju u društvenoj hijerarhiji; privilegije na osnovu stečenog položaja/zasluga/bogatstva.

Ovo je najstariji oblik pravde koji se vezuje za opraštanje, darovanje i bratsku slogu.

 

2. KOMUTATIVNA PRAVDA (REGULATIVNA) = quid pro quo

Uzima u obzir stečenu korist i pretrpljenu štetu; ona je korektivna na osnovu razmenskog principa.

Podrazumeva emancipovano stanje individua i građanstva koje je svesno svojih političkih prava i sloboda. To je pravda privatnog prava, raznovrsnih odnosa posredstvom arbitažnog položaja funkcije države (sudovi, institucije koje se pojavljuju kao arbitri ako dođe do sporova).

 

3. SOLIDARNA PRAVDA = socijalna solidarnost

Odnosi se na zajednička dobra koja se daju slabijima i siromašnima.

Zalaže se za tu vrstu socijalne solidarnosti, da im se daje više nego bogatima, više nego što bi svakom drugom raspodelom dobara dobili.

 

4. ZAKONSKA PRAVDA = racionalna

Bazira se na dva osnovna principa:

1. Zakon je jednak za sve
2. Zakon je izvor pravde

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

DETERMINANTE (ODREDNICE) POLITIČKOG SISTEMA

 

 

1. STEPEN EKONOMSKOG RAZVOJA

tehnički i tehnološki razvoj, razvijenost infrastrukture, stepen nezaposlenosti, struktura industrijskog sektora, tip i problemi svojinskih odnosa. Sve to određuje karakter i oblik političkog sistema

 

2. PRINCIPI I OBLICI ORGANIZACIJE VLASTI

partijski sistem i izborni sistem (ko bira, kako se bira, kako su izabrani organi vlasti organizovani)

Moris Diverže (francuski teoretičar)

 

3. SNAGA I ULOGA DRŽAVE

postoje tri elementa države:

1) teritorija

2) stanovništvo tj. građani (narod)

3) suverenost (nedeljiva, neprenosiva, mora biti aplicirana na čitavoj teritoriji i odnosi se na sve građane)

 

4. ADMINISTRATIVNO-BIROKRATSKI APARAT

mora biti racionalno organizovan, propisan, politički neutralan, stabilan sistem (stručan, profesionalan).

državna uprava -> administracija od lokalne do centralne vlasti

– stoji na usluzi građanima -odrađuje posao vršenja vlasti

– stabilan administrativno-birokratski aparat čini to što je nebitno ko je ministar, bitno je da sam aparat funkcioniše i nosi razvoj (Italija)

 

5. OBLIK POLITIČKE KULTURE

autoritarni ili demokratski

 

6. GEOGRAFSKI POLOŽAJ ZEMLJE

geo-politički položaj (Švajcarska i Srbija)

 

7. VLADAJUĆE POLITIČKE IDEOLOGIJE

stabilni i nestabilni politički sistemi (liberalizam i socijalizam)

 

8. MEĐUNARODNI FAKTOR

 

9. POLITIČKA ISTORIJA I TRADICIJA

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KLASIFIKACIJA POLITIČKIH SISTEMA

 

 

Klasifikacija političkih sistema prema kriterijumima u teoriji i praksi:

 

1. Teorijski pristupi klasifikaciji političkih sistema

 

2. Organizacija državne vlasti kao kriterijum klasifikacije
   1. Horizontalna organizacija državne vlasti
   2. Vertikalna organizacija državne vlasti

 

3. Modeli demokratije

 

 

TEORIJSKI PRISTUPI

 

 

Maks Veber je tvorac prvog pristupa komparativnim političkim sistemima koji u sebi sadrži apstraktni kriterijum idealnih tipova.

 

Idealni tipovi su pomoćni metodološki modeli koji definišu određene tipove političkih sistema na osnovu kojih procenjujemo koliko je empirijski sistem blizu ili daleko od tih tipova (koliko je realni sistem blizu idealnosti).

 

Tipovi autoriteta (političkih sistema) po Veberu:

1. Harizmatska vlast – vlast vođe (Slobodan Milošević, Hugo Čavez)
2. Tradicionalna vlast – konzervativna vrednost (jednostavan i određen sistem)
3. Racionalna vlast – zakonska vlast

 

Više teorijskih pristupa klasifikaciji političkih sistema:

1. tradicionalni pristup
2. normativno-institucionalni pristup
3. etičko-institucionalni pristup
4. formalno-institucionalni pristup
5. funkcionalistički pristup
6. ekonomsko-klasni pristup
7. mešoviti pristup

 

1. TRADICIONALNI PRISTUP polazi od nekog određenog i jednostavnog kriterijuma klasifikacije.

 

Herodot – prema kriterijumu oblika vladavine:

1. Monarhija (vlada pojedinac, tj. dinastija prema naslednom pravu)
2. Oligarhija (vlada grupa)
3. Demokratija (vlada narod)

 

Platon – prema broju onih koji vladaju i načinu vladavine:

1. Dobre vladavine (monarhija, aristokratija, demokratija)
2. Loše vladavine (tiranija, oligarhija, mobokratija)

 

Aristotel – prema broju onih koji vladaju i upravljanju prema opštem dobru:

1. Dobre vladavine (monarhija, aristokratija, politeja)
2. Loše vladavine (tiranija, oligarhija, demokratija)

 

Makijaveli – prema nosiocu vrhovne vlasti u državi:

1. Monarhija (nasledno pravo)
2. Republika (postoje izbori)

 

Žan Boden – prema mestu suverene vlasti (nedeljiva, neprenosiva, apsolutna):

1. Monarhija (suveren je samo jedan)
2. Aristokratija (suverena manjina)
3. Demokratija (suverena većina)

 

Monteskje – prema mestu u kome je locirana suverena (lokalna) vrhovna vlast:

1. Republika (kolektivno telo naroda; princip vladavine vrline)
2. Monarhija (vlast u rukama vladara; princip vladavine časti)
3. Despotija (vlast pojedinca; princip zastrašivanja)

 

2. NORMATIVNO-INSTITUCIONALNI PRISTUP kao kriterijum uzima prirodu principa organizacije vlasti.

 

Karl Levenštajn – dva globalna modela političkog sistema:

 

1. Demokratija (konstitucionalni sistemi) u kojoj je vlast podeljena i međusobno kontrolisana
   • neposredna demokratija (antički ideal zajednice kao mali gradovi – države (polisi), gde su se slobodni građani skupljali na trgu i donosili odluke)
   • skupštinski sistem vlasti
   • parlamentarni sistem vlasti (britanski parlamentarizam)
   • predsednički sistem vlasti (američki prezidencijalizam)

 

1. Autokratija
   • autoritarne autokratije: apsolutna monarhija (Luj XIV), plebiscitarni cezarizam (Cezar, Čavez, Milošević)
   • totalitarne autokratije (tradicionalna, socijalistička, fašistička, nacizam)

 

3. ETIČKO–INSTITUCIONALNI

 

 

4. FORMALNI PRISTUP kao kriterijum postavlja broj političkih partija.

 

1. Jednopartijski politički sistemi
2. Dvopartijski politički sistemi
3. Višepartijski politički sistemi

 

5. FUNKCIONALISTIČKI PRISTUP posmatra politički sistem kao skup funkcija.

 

Gabrijel Almond – dva pristupa klasifikaciji:

 

1. Klasifikacija koja polazi od stepena diferenciranosti političkih uloga
   • Tradicionalno društvo
   • Moderno društvo (zahteva podelu rada i povećavaju se profesije; kao posledica javlja se čitav niz specijalnih političkih uloga koje se usložnjavaju)

 

1. Klasifikacija koja polazi od stepena specijalizacije institucija

• Predindustrijska društva (nema razvoja industrije i podele rada, ni institucija)
• Zapadna društva
• Totalitarna društva (naslanjaju se na tradicionalna društva)

 

6. EKONOMSKO–SVOJINSKI PRISTUP koristi klasni kriterijum klasifikacije sistema.

 

1. Robovlasništvo
2. Feudalizam
3. Kapitalizam
4. Socijalizam

 

7. MEŠOVITA PODELA VLASTI se oslanja na više kriterijuma klasifikacije.

 

1. Stepen ekonomskog razvoja (nerazvijene, zemlje u razvoju, zemlje u tranziciji i razvijene zemlje)
2. Karakter političkih ideologija (socijalističke, kapitalističke)
3. Tip vlasti (tradicionalne/parlamentarne monarhije, vojne/rasne diktature)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ORGANIZACIJA DRŽAVNE VLASTI

 

 

ORGANIZACIJA DRŽAVNE VLASTI predstavlja skup državnih institucija, način njihovog izbora, organizacije i nadležnosti kao i njihov međusobni odnos.

 

Dva pristupa klasifikacije koja se temelje na organizaciji državne vlasti:

1. horizontalna organizacija vlasti
2. vertikalna organizacija vlasti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1. HORIZONTALNA ORGANIZACIJA VLASTI

 

 

HORIZONTALNA ORGANIZACIJA VLASTI je raspodela funkcija državne vlasti između različitih organa vlasti na istom nivou.

 

 

PODELA HORIZONTALNE VLASTI

 

 

1. ZAKONODAVNA VLAST donosi ustav, zakone i pravne propise i ukida ili menja postojeće.

 

2. IZVRŠNA VLAST primenjuje i sprovodi zakone koje je donela zakonodavna vlast (parlament, skupština); u modernoj političkoj teoriji i vlasti ona može i sama da donosi izvesne propise (uredbe).

 

3. SUDSKA VLAST presuđuje u sporovima između raznih subjekata prava (fizička & pravna lica, tj. institucije) i kažnjava krivca za povredu pravnog poretka.

Segmenti sudske vlasti su:

1. sudovi
2. javna tužilaštva (štite javni interes)

 

presumpcija nevinosti: niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno!

 

 

SISTEMI HORIZONTALNE PODELE VLASTI

 

 

Horizontalna organizacija vlasti manifestuje se na 2 osnovna oblika:

 

1. sistem podele vlasti = predsednički i parlamentarni
2. sistem jedinstva vlasti = skupštinski (konventski)

 

1. PREDSEDNIČKI SISTEM je sistem stroge podele vlasti:

 

1. Postoje 2 oblika:
   • Monocefalna egzekutiva: predsednik= šef države+šef vlade
   • Bicefalna egzekutiva: predsednik je šef države/nije šef vlade                                              (ovaj oblik zapravo ne postoji u predsedničkom sistemu)

 

1. Odsustvo mehanizma na druge vlasti i obrnuto

• parlament ne može da obori predsednika
• predsednik ne može da raspusti parlament

 

1. stroga podela poslova

• sudska vlast pripada sudovima koji svoju vlast obavljaju u skladu sa načelom samostalnosti i nezavisnosti (kočnica i ravnoteža vlasti)

 

 

2. PARLAMENTARNI SISTEM je sistem meke (gipke) podele vlasti:

 

1. Postoji mehanizam pritiska jedne vlasti prema drugoj

• Odgovornost vlade prema parlamentu
• Izbor vlade u parlamentu
• Parlament nadzire i kontroliše vladu (poslaničko pitanje, interpelacija, glasanje o poverenju vladi, glasanje o budžetu)

 

1. Ovlašćenja parlamenta

• Ustavotvorna (donosi ustav)
• Zakonodavna (donosi zakone)
• Kontrola vlade
• Ovlašćenje za izbore

 

Razlike u postojećim parlamentarnim sistemima u svetu sadržane su u sledećem:

 

1. Izborni sistem

• Većinski izborni sistem (dvopartijski oblik; prosta većina od 50+1%)
• Proporcionalni izborni sistem (višepartijski oblik; cenzus od 5% ili 1% za partije nacionalnih manjina)
• Mešoviti izborni sistem (kombinacija većinskog i proporcionalnog; ima za cilj da obezbedi ravnomernu, izbalansiranu političku zastupljenost po teritoriji i što bolje predstavi političke partije; Vojvodina)

 

1. Broj političkih stranaka

• Dvopartizam
• Višepartizam (politički pluralizam)

 

1. Oblik državnog uređenja

• Monarhija
• Republika

 

1. Pozicija šefa države

• Slabi predsednik (izbor u parlamentu, mala suštinska ovlašćenja, samo reprezentativna funkcija, simbolički šef države)
• Jaki predsednik (neposredni izbor građana, poziva se na politički integritet, čvrsta pozicija predsednika, jaka ovlašćenja)

 

1. Broj domova u parlamentu

• Jednodomni (jedna skupština, birana od strane građana)
• Dvodomni (donji dom biraju građani; gornji dom su predstavnici država članica u federaciji)
• Višedomni (domovi građana i aristokratije; konfederacije)

 

1. Način izbora vlade

• Kabinetska vlada (postoji uži kabinet, tj. ministri koji čine deo vlade koji je izdvojen kao kabinet; Velika Britanija)
• Parlamentarna vlada (bira se u parlamentu, ima sastav ministarski i vezan za parlament; Srbija)
• Kancelarska vlada (parlament bira predsednika vlade koji bira ministre koji mu odgovaraju; Nemačka i Austrija)

 

3. SKUPŠTINSKI SISTEM je sistem jedinstva vlasti:

 

1. Odlike sistema jedinstva vlasti

• Centralna pozicija se nalazi u skupštini kao predstavničkom telu
• Neposredni izbori skupštine od strane građana
• Bira (imenuje) i poverava vršenje izvršne i sudske vlasti
• Izvršna vlast ne može da traži raspuštanje skupštine
• Svi ostali organi vlasti su organizaciono i funkcionalno podređeni skupštini

 

1. Vlada u skupštinskom (parlamentarnom) sistemu

• Većinska vlada (u dvopartijskom sistemu)
• Koaliciona vlada (vladu formira stranka koja može da obezbedi većinu)
• Manjinska vlada
• Koncentraciona vlada (vlada nacionalnog spasa)
• Ako nema vlade raspisuju se novi izbori

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

1. VERTIKALNA ORGANIZACIJA VLASTI

 

 

VERTIKALNA ORGANIZACIJA VLASTI određuje uspostavljanje organa državne vlasti na različitim nivoima vlasti.

 

U njoj se uspostavljaju odnosi između centralnih i necentralnih organa vlasti u određenoj državnoj zajednici.

 

Naziva se još i  teritorijalna organizacija vlasti.

 

U okviru vertikalne organizacije vlasti razlikuju se:

1. unitarna država
2. složena država
   1. unija
   2. federacija
   3. regionalna država
3. konfederacija
4. lokalna samouprava

 

 

1. UNITARNA DRŽAVA je jedinstvena prosta država.

 

Unitarna država je jedinstvena prosta država (po organizaciji) sa jedinim centralnim nosiocem državne vlasti.

 

Funkcije državne vlasti nisu podeljene između centralnih i necentralnih organa vlasti.

 

Dva principa organizacije:

1. Decentralizacija je prenošenje izvršnih (operativnih) funkcija na necentralne organe vlasti (lokalnu samoupravu)
2. Dekoncentracija je je prenošenje izvesnih ovlašćenja na niže (lokalne) organe vlasti sa necentralnih organa vlasti

 

2. SLOŽENA DRŽAVA ima sastavne jedinice.

 

Složena država može biti:

 

1. UNIJA nastaje međusobnim povezivanjem dve ili više samostalnih država.

 

1. Sjedinjena unija (zajednica država slična unitarnoj državi)
2. Realna unija             (carinska ili monetarna unija)
3. Personalna unija (države članice priznaju istog vladara)

 

2. FEDERACIJA je savezna država.

 

Supremacija federacije (organi vlasti na saveznom nivou su na vlasti)

Autonomija federalnih jedinica (svaka članica ima izvestan stepen autonomije)

 

3. REGIONALNA DRŽAVA se sastoji od

 

Regioni su ustavne kategorije sa svojim nivoom vlasti u okviru regionalne države. Imaju pravo na autonomiju i samoupravu, ali nemaju odlike državnosti.

 

Modeli regionalizacije:

1. Ekonomska regionalizacija u federacijama/unitarnim državama (Grčka, Holandija, Švedska, Nemačka)
2. Administrativna regionalizacija
3. Političko-teritorijalna regionalizacija (Italija, Španija, Belgija, Portugalija)
4. Geografska regionalizacija na mikro i makro regione (SAD)

 

 

3. KONFEDERACIJA je savez suverenih država.

 

Sama po sebi nije država nego savez (slična je uniji, ali unije su šire): mora da postoji ugovor o formiranju, nemaju supremaciju saveznih organa vlasti kao što je slučaj kod federacije.

 

 

4. LOKALNA SAMOUPRAVA je osnovni najniži nivo organizacije vlasti u svakoj državi. Postoji u svim oblicima države.

 

Lokalna samouprava predstavlja oblik odlučivanja u lokalnim zajednicama. Ustavom su joj zagarantovana prava i u njoj se ostvaruje lokalna samouprava građana. Najbliža je antičkom idealu neposredne demokratije.

 

Organizacija lokalne vlasti:

1. Jednostepena = lokalna + centralna vlast

(Finska, Slovenija, Estonija)

1. Dvostepena             = lokalna + regioni + centralna vlast

(Švedska, Grčka, Holandija, Češka)

1. Trostepena             = lokalna + okrug/oblast + regioni + centralna vlast

(Italija, Poljska, Francuska)

 

Princip subsidijarnosti: političko-pravni princip da se sve odluke koje je moguće doneti na nižem nivou vlasti tu i donose (da bi bile bliže građanima).

 

 

 

 

 

 

 

 

MODELI DEMOKRATIJE

 

Postoji značajna metodološka razlika između:

1. Modela sistema vladavine
2. Aktuelnog empirijskog sistema

 

Aspekti demokratije:

1. Formalna (proceduralna) strana demokratije (legalnost)
2. Substancijalna (suštinska) strana demokratije (legitimnost)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

OBELEŽJA I PRINCIPI DEMOKRATIJE

 

 

Osnovna pitanja vlasti:

1. Ko vlada
2. U čijem interesu vlada
3. Na koji način vlada

 

1. TRANSPARENTNOST (prozirnost) političkih procesa

 

2. OGRANIČENOST političke sfere u odnosu na ekonomsku, kulturnu itd.

 

3. VLADAVINA PRAVA je najznačajniji princip demokratije. Podrazumeva ograničenost politike pravom, odnosno vladavinu dobrih zakona a ne ljudi.

1. Koncept vladavine prava
   • dolazi iz anglosaksonske političko-pravne države
   • liberalno demokratski konstituisan
2. Koncept pravne države
   • Dolazi iz nemačke političko-pravne države
   • Samo liberalno konstituisan

 

4. poštovanje SLOBODA I PRAVA GRAĐANA

 

5. JEDNAKOST u smislu poštovanja političke jednakosti i razumnog ostvarenja ekonomske jednakosti, kao i jednakosti pred zakonom (zakon je jednak za sve)

 

6. ODGOVORNOST nosilaca političke vlasti (ne samo zakonska, već i moralna i politička odgovornost)

 

7. POLITIČKI PLURALIZAM, disperzija, dekoncentracija političke vlasti

 

8. KOMPETITIVNOST (takmičenje političkih elita) i kontrabalansiranje između centara političke moći

 

9. obavezna IZBORNOST organa političke vlasti (na vlast je moguće doći samo putem izbora)

 

1. SLOBODA MEDIJA i demokratsko javno mnenje

 

1. DEMOKRATSKA POLITIČKA KULTURA, razvijen civilni sektor i društveni pokreti

 

2. minimalna, racionalna i zakonita količina REPRESIJE:

1. represija se vrši samo kada je prekoračena granica zakona, ali sa minimalnim delovanjem (samo da se zaustavi eskalacija)
2. racionalno određenje ko, kada, kako i na koji način može primenjivati represiju (organi reda)
3. jedino zakonom i ustavom ovlašteni organi imaju pravo primene represije (MUP)

 

KLASIFIKACIJA MODELA DEMOKRATIJE

 

Modeli demokratije su:

1. liberalni model (klasični, moderni, neoliberalni)
2. poliarhija
3. konsocijacija (konsenzualni)
4. diskurzivni model
5. participativni model
6. kosmopolitski model
7. multikulturno građanstvo
8. mešoviti model (diskurzivno poliarhički socijalni model)

 

 

 

1. LIBERALNI MODEL DEMOKRATIJE

 

Džon Lok je postavio ovaj model.

 

Vezan je za posednički individualizam.

Organizovan je oko vrednosti slobode i vlasništva; vlasništvo određuje nivo slobode (svojina je preduslov)

• Posedništvo (posedovanje privatnog vlasništva)
• Individualizam (fokusiran na individuu a ne na klasu u kontekstu svojinskih odnosa)

 

 

1. KLASIČNI MODEL liberalne demokratije

 

Džon Lok je postavio ovaj model, u opozitnom odnosu Rusoovom prirodnom stanju.

• Insistira na posedničkom individualizmu, suprotstavlja se kolektivizmu
• Trijada liberalizma

 

Liberalna trijada + predstavnička demokratija = politička suština liberalnog modela demokratije

Trijada liberalizma = život + sloboda + imovina

 

Predstavnička demokratija je onaj oblik društvenog uređenja u velikim društvima u kome su građani nosioci suverenosti, oni biraju predstavnike u parlamentu i uspostavljaju odnos političkih predstavljanja.

 

• ovde nema socijalne ni ekonomske jednakosti ( socijalni darvinizam – najbogatiji imaju veće pravo da poseduju bogatstvo , političku vlast, moć, utiču na izbor političkih predstavnika, na zakone, oporezivanje)
• država je shvaćena na minimalistički način („Liberalna država kao noćni čuvar“).

 

 

 

1. MODERNI MODEL liberalne demokratije

 

• Ekskluzivno naglašavanje individualizma
• Naglašavanje političke participacije (nastaje potreba za stvaranjem političkih stranaka i javne politike)
• Oslanjanje na teritorijalnu reprezentaciju
• Isticanje partijske kompetencije (političke stranke moraju da se takmiče)
• Jačanje nacionalne države (kroz jake nacionalne institucije, ekonomiju, vojsku, policiju, obrazovanje)
• Indiferentnost prema nejednakostima u društvu kao i alokaciji i distribuciji interesa

 

Dva koncepta jačanja nacionalnih država:

1. organicistički koncept formiranja nacije – zajedničko etničko poreklo (Nemačka)
2. univerzalistički (politički) koncept – uključivali sve građane na tlu Francuske koji imaju svoje predstavnike u parlamentu (Francuska)

 

1. NEOLIBERALNI MODEL

 

Vezan je za fazu globalizacije i ugrožava sve principe liberalne demokratije; na delu su snažni procesi dedemokratizacije i spuštanja nivoa standarda u svim segmentima.

• Globalizacija trgovinskih i robnih sistema ( “nike” – u Americi je menadžment a širi se po celom svetu, radnike nalazi u siromašnim zemljama jer su jeftini)
• Tehnoloske inovacije i njihova ubrzana difuzija (brzo se šire u vremenu i prostoru)
• Ekspanzija komunikacionih sistema
• Formiranje nadnacionalnih proizvodnih i trgovinskih struktura (multinacionalne kompanije)
• Regionalizacija (ekonomska i politička)
• Razgradnja nacionalne države (država ima nacionalni kapital koji je prepreka multinacionalnim kompanijama – Belgija, V. Britanija, Nemačka, Španija, Italija, Francuska)
• Rastuća egzistencijalna nesigurnost
• Velika nezaposlenost

 

Procesi dedemokratizacije:

• smanjenje demokratije, a više liberalizma
• smanjenje državne regulacije (povlači se ka sferi osiguravanja krupnog kapitala, socijalna sigurnost opada)
• smanjenje nadnica i plata a produžava se radno vreme
• povećanje političke moći bankarskih i drugih finansijskih institucija
• diskreditovanje političara u korist poduzetnika
• sužavanje javnog izbora ne samo u politici već i u svim sferama (moštvo izbora i privid da mi to kontrolišemo)

 

neoliberalna alhemija: puno mehanizama kojima se formalna volja većine pretvara u stvarnu vlast manjine.

• otežavanje organizovanje većine radi kontrole vladajuće manjine
• opadanje biračke izlaznosti, opšta politička apatija i osećanje bespomoćnosti
• izmeštanje odlučivanja iz političkih institucija u centre moći (tajne ili polutajne)
• snažno zasecanje i smanjenje socijalnih funkcija drzave
• ubrzana radikalizacija ekonomskih razlika na bogate i siromašne

 

 

2. POLIARHIJA KAO MODEL DEMOKRATIJE

 

Robert Dal je tvorac ideje i glavni mislilac.

 

Zalaže se za vraćanje osnovnim vrednostima posredničke demokratije.

 

• participacija građana u politici (što je participacija veća, veća je i demokratija)
• kompeticija političkih elita (takmičenjem političkih partija za poverenje građana dobija se smenjivost političkih partija)
• slobodni i ničim ograničeni i ometani izbori
• većinsko odlučivanje
• snažno poštovanje izborne volje građana
• vraćanje osnovnim vrednostima posredničke demokratije

 

 

3. KONSOCIJACIJA (KONSENZUALNI OBLIK DEMOKRATIJE)

 

Arent Lajphart je tvorac modela.

 

Konsenzualna demokratija je u suštini demokratija usaglašavanja.

 

• Model je dizajniran za multietnička i multikonfesionalna društva.
• Naglašava proces pregovaranja političkih elita
• Isključuje većinsko odlučivanje
• političke elite su opremljene pravom veta

 

 

4. DISKURZIVNI MODEL DEMOKRATIJE

 

Jirgen Habermas je glavni mislilac.

 

Javlja se kao alternativa svemoćnoj državi, ali i liberalnoj demokratiji, stavlja akcenat na civilno društvo.

Homo civicus (civilni čovek) treba da zameni homo economicusa (čoveka ekonomije)  koji je egoistički nastrojen.

 

• oblik je deliberativan (oslobađajući)
• model je republikanski nastrojen
• pre je civilan nego državni
• opire se ekonomskoj racionalnosti i pledira (zalaže) za komunikativnu racionalnost
• politika je fokusirana u proces odlučivanja kroz diskusiju (razgovor)
• više komunikativan nego liberalan
• zalaže se za razvijanje javne sfere i javnog dobra
• demokratija je javni diskurs (razgovor), a ne agregacija preferencija (nagomilavanje ingerencija, tj. sakupljanje i ujedinjavanje ciljeva, interesa i potreba političkih subjekata-nasuprot njoj su institucije)

 

pomalo utopistički jer polazi od idealnih modela a insistira na podizanju nivoa političke svesti

 

Hegel – trijadna struktura:

1. porodica – partikularni altruizam
2. građansko društvo – univerzalni egoizam
3. država – univerzalni altruizam

 

 

5. PARTICIPATIVNI MODEL DEMOKRATIJE

 

Karl Pateman je glavni predstavnik.

 

Podrazumeva direktnu participaciju građana u sistemu odlučivanja na svim nivoima vlasti. Suštinu politike locira ne u velikim obećanjima i ciljevima već u samom procesu odlučivanja.

 

 

• pripada radikalnim modelima demokratije
• direktno je suprotstavljen i liberalnoj, elitističkoj i korporativnoj demokratiji (ne dozvoliti da elita donosi odluke)
• zahteva snažan građanski aktivizam u politici
• traži veće učešće različitih formi neposredne (direktne) demokratije
• zahteva snažno civilno društvo u ofanzivnoj (participativnoj) formi i u defanzivnoj (protektivnoj) formi (umrežene i organizovane građane)
• zahtev za veće socijalne i ekonomske jednakosti
• favorizuje proces deprofesionalizacije politike
• samorazvoj i samoizražavanje kao konstruktivni princip samoregulacije

 

 

6. KOSMOPOLITSKI MODEL DEMOKRATIJE

 

David Held je tvorac modela.

 

Kosmopolitski model demokratije je usmeren na uklapanje nacionalnih država u globalnu zajednicu.

 

• Nastoji da proširi okvire demokratije kako bi išao u susret globalističkim tokovima preuređenja društva i država
• Pokušava da racionalno shvati integraciju nacionalnog državnog nivoa u globalistički nivo organizacije
• Held je za postepeno i dozirano utapanje nacionalne države u globalnu zajednicu pri čemu bi država zadržala važne funkcije
• Nacionalna država ne sme da se svede na puki servis globalne zajednice
• Nacionalna država je garant očuvanja ljudskih prava i slobode i zato Held ne želi da je razori
• Međunarodni pravni i politički sistem treba da bude oličenje univerzalnih prava i sloboda, treba da garantuje teritorijalni integritet i suverenitet

 

“Kosmopolitska demokratija je nalik na višespratnicu u kojoj su spratovi demokratske organizacije dobro povezani i međusobno uslovljeni”

 

 

7. MULTIKULTURNO GRAĐANSTVO

 

Vil Kimlika je glavni teoretičar.

 

Uočio je problem položaja manjinskih zajednica i nastoji da inkorporira manjinska prava u liberalnu teoriju.

 

U tom cilju on ističe tri grupe manjinskih prava:

1. pravo na distinktan tretman (pravo na prepoznavanje manjinskih identiteta)
2. pravo na samoupravu unutar manjinske zajednice
3. pravo političkog predstavljanja na nivou centralne države (predstavnik u parlamentu)

Ova prava deluju u funkciji zaštite manjinske grupe (etničke, verske…) od ekonomskih i političkih pritisaka većine

 

• Brani koncept diferenciranog građanstva nasuprot konceptu univerzalnog građanstva (svi imaju jednaka prava koja se razlikuju – reprezentacija individue kao individue)
• Pozitivna diskriminacija
• Smatra da samo grupno diferencirano kolektivno pravo pruža zadovoljenje demokratskih vrednosti i standarda
• Brani koncept socijetalne strukture kao jednog prirodnog okvira za ispunjenje manjinskih prava

 

*socijetalna kultura – kultura manjine

 

 

8. MEŠOVITI MODEL DEMOKRATIJE

 

Diskurzivno poliarhična liberalno socijalna demokratija

 

• eklektički, sinkretički model (skuplja i sabira bez kritičkih promatranja)
• nastoji da pomiri i ukljuci u sebe sve karakteristike prethodnih modela demokratije i pomiri njihove elemente

 

EFEKTI I KRITIKA MODELA DEMOKRATIJE

 

 

Frensis Fukujama – američki teoretičar japanskog porekla

 

Samjuel Hantington

– liberalizam kao najznačajnija politička ideologija nije odneo političku pobedu

– doćiće do sukoba civilizacija

– njegova teza je mnogo realnija nego Frensisova, ne bavi se maglama

 

Norberto Bobio – italijanski politikolog

pravi razliku između liberalizma i demokratije. Liberalizam izdvaja individue iz zajednice, a demokratija u nju vraća

 

Odrednice:

• Postoji potiskivanje demokratskih sadržaja i njeno sužavanje na bolje stojeće grupe i slojeve
• Globalizacija sužava suštinsko polje demokratije u korist monopola odlučivanja i političke moći
• Jačaju manipulativne tendencije
• Demokratski paradoks: povećava se broj zemalja kojima je demokratija formalni sistem vlasti ali se istovremeno smanjuje vera u demokratiju i njen suštinski kvalitet
• Stvoren je nerealan mit o tzv. tržišnoj utakmici i deregulaciji a nasuprot tome sve počiva na dominaciji monopola finansijskih i političkih elita
• Pored ekonomskog treba razvijati i socijalni liberalizam (Švedska, Norveška, Finska, Danska)
• Treba integrisati liberalnu i socijalnu demokratiju
• Treba spojiti liberalnu i socijalnu državu
• Treba smanjiti spoljno-političku hegemoniju

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

BRITANSKI PARLAMENTARIZAM

 

 

Može se odrediti kao:

 

Unitarna, parlamentarno-kabinetska, ustavno-monarhistička, dvopartijska demokratija.

 

Savremena ustavna  i politička konfiguracija britanskog parlamenta je plod viševekovne evolucije i kontinuiteta razvoja državnosti (od 13. veka pa do danas)

 

*U Srbiji postoji državni diskontinuitet, jer je Srbija izgubila svoju državnost u 15.veku

 

 

TRI FAZE RAZVOJA BRITANSKOG PARLAMENTARIZMA

 

I faza:             od 1215. g.   Magna charta libertatum (velika povelja o slobodama)

do 1688. g.   Velike revolucije

 

II faza:            od 1689. g.   Bila u pravima

do 1832. g.   prvog zakona o narodnom predstavnistvu.

 

III faza:           od 1832. g.   do danas

 

 

I FAZA

 

5. Magna charta libertatum = Velika povelja o slobodama;

najstariji ustavni akt srednjovekovne Engleske.

 

1. Razdvajanje kraljeve volje od prava – po prvi put se samovolja kralja stavlja pod vlast prava.
2. Ideja o supremaciji prava (supremacija – prevlast, nadmoć) – naglašava se dominacija prava nad voljom kralja.
3. Saglasnost podanika oko osnove valjanog sistema vladavine

 

8. Peticija o pravima – zabranjuje uvođenje bilo kakvih poreza i davanja bez saglasnosti parlamenta.
9. Zabranjuje se kažnjavanje bez zakonskog suđenja; nema kažnjavanja bez suda.
10. Zabranjuje se kralju pravo da drži stalnu vojsku – zbog ekonomskih troškova.

 

1. Akt o sazivanju parlamenta – obaveza da se parlament saziva najmanje jednom u tri godine i obaveza izbora za Dom komuna (donji dom – građani).

 

9. Habeas corpus act – jedan od najznačajnijih ustavnopravnih dokumenata Engleske; akt posvećen uspostavljanju garancija za zaštitu čoveka od samovolje vlasti i policije.

 

II FAZA: Protiče u znaku supremacije parlamenta nad kraljem.

 

9. Bil o pravima = prvi važan dokument

 

1. princip: Kralj nije vise mogao da samostalno donosi zakone.
2. princip: Kralj mora da vlada na osnovu zakona, to je prvi važan princip vladavine prava (ne može sam da donosi odluke).
3. princip: Ubiranje poreza i držanje vojske bilo je moguće samo uz saglasnost parlamenta.
4. princip: Proglašavaju se slobodni izbori za parlament.
5. princip: Ustanovljava se imunitet poslanika – sloboda govora i rasprave

 

1. Akt o nasleđivanju = bitan zbog dva principa:

 

1. utvrđuje način dolaska na engleski presto
2. uvodi se nezavisnost sudstva od izvršne vlasti

 

 

III FAZA: Započinje proširivanjem socijalne osnove vlasti.

 

Obeležja:

 

1. Uvođenje biračkog prava za šire socijalne slojeve stanovništva.
2. Početak stvaranja politickog subjektiviteta britanskog naroda i jačanje parlamentarne demokratije.
3. Donošenje zakona o narodnom predstavništvu godine – parlament se samokonstituiše.
4. Serija izbornih zakona-1949. god.
5. Uspon radničkog pokreta i sindikata.
6. Formiranje političkih partija sredinom 19. veka:

od Torijevaca nastaje konzervativna partija (naginjali ka monarhu),

Vigovci se transformišu u liberalnu partiju,

a radnički pokret i sindikati u laburiste (početak 20. veka).

 

Velika Britanija nema pisani ustav ali se ne može reći da nema ustava uopšte.

(Svi akti iz istorije su ustavni akti (materija) V. Britanije)

 

 Nije kodifikovan – nema ga u jednom pojedinačnom aktu. Sve od Magna Carta čini telo i duh britanskog ustava.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

USTAVNA PRAVILA I KONSTITUCIONALNI PRINCIPI

 

 

1. supremacija parlamenta
2. parlamentarizam
3. kolektivna i individualna odgovornost
4. snažna uloga biračkog tela
5. vazna uloga opozicije
6. funkcionalna reprezentacija
7. poverenje u političke partije i građane (uzajamni odnos)
8. fleksibilna i kompromisna taktika u politici
9. davanje političkih koncesija i ustupaka
10. racionalno vođenje politike
11. nezavisna i važna uloga javnog mnjenja

 

 

BRITANSKI USTAV bi se sastojao od:

 

1. USTAVNI ZAKONI I PRAVILA koji su obavezni pravni i politički akti

 

2. USTAVNE KONVENCIJE (podupiru prve) gde spadaju:

 

1. običajno pravo i tradicija;
2. sudska praksa i
3. precedentno pravo ili komon lo (common law)

 

Spada u anglosaksonsku pravnu tradiciju u kojoj sudovi i sudije sude na osnovu precedenta. To znači  da dok traje postupak za delo, procena kazne se odmerava u dve važne stvari:

I uslov – da je kriv (porota kaže)

II uslov – na osnovu precedenta, tj. kako su ranije osuđivali na osnovu tog istog krivičnog dela ( te tradicije – ista – slična krivična dela -> te iste presude)

opozit (precedentno pravo) – pozitivno pravo – novo pozitivno pravo (presuda) postaje precedent

 

sa jedne strane običajno pravo a sa druge precedentno – sudovi sude na osnovu predhodnih presuda, precedent je taj prethodni ili prvi slučaj

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

UNITARNO UREĐENJE VELIKE BRITANIJE

 

 

Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije je unija koju čine:

1. Engleska
2. Vels
3. Škotska
4. Severna Irska

 

To je unitarna država -nije ni federacija ni konfederacija.

Postoji razvijena lokalna samouprava gde osim centralne državne vlasti postoje i okruzi, srezovi i parohije. Lokalna uprava uživa visok stepen autonomije.

 

PARLAMENTARIZAM u najprostijem smislu znači obavezu šefa države da mandat za sastav vlade poveri predsedniku najjače političke stranke (u britanskom primeru dvopartijskog sistema) ili predsedniku one stranke koja formira parlametarnu većinu.

 

PARLAMENTARNA DEMOKRATIJA podrazumeva suverenost parlamenta i ideju da je središte vrhovne vlasti u parlamentu.

 

 

1. BRITANSKI PARLAMENT

 

Danas nije ni teorijski ni praktično vrhovno upravljačko telo ili centar vlasti.

 

Od 12. veka JEDNODOMNI:

 

1. Dom komuna bio je jednodomno telo sastavljeno od 3 staleža:

plemstvo, sveštenstvo, malobrojno građanstvo

 

Vodi poreklo iz Velikog saveta (Magnum Consilium) iz 12. veka, a njegov rad se oslanja na Magna Charta libertatum.

U početku se sastojao samo od doma komuna.

Glavna funkcija tada je bila da se bez njegove saglasnosti nisu mogli ubirati porezi i takse.

 

Od 14. veka DVODOMNI:

 

1. gornji dom čine crkvena vlastela i visoka vlastela
2. donji dom čine predstavnici grofovija, gradova i sitna vlastela

 

Nastanak parlamenta je označio proces konstitucionalizacije u političkoj istoriji Velike Britanije:

1. zato što je sam parlament ograničavao kraljevsku vlast
2. parlament počinje da preuzima funkciju političke reprezentacije tadašnje socijalne strukture britanskog društva

 

 

9. Bil o pravima predstavlja krunu pobede parlamenta nad kraljem i početak moderne političke istorije i vladavine prava.

 

2. prva velika reforma parlamenta desila se Zakonom o predstavništvu naroda; time se proširuje biračko telo jednim delom nove buržoazije u narastanju (razvojni moment).

 

4. Zakon o predstavništvu naroda gde se ponovo proširuje biračko telo – uključuju se radnici i seljaci.

 

8. uvodi se opšte biračko pravo uključujući i žene i aktivno (da biraju) i pasivno (da budu birane) pravo.

 

8. Da bi demokratsko pravo postalo potpuno ukida se pluralni votum

 

• izbori za parlament su opšti i većinski (2 ili 3 partije ili manje izbornih jedinica) ili mešoviti ili proporcionalni (kombinacija više političkih partija).
• bira se jedan kandidat koji dobija prostu većinu glasova.
• poslanici se biraju na 5 godina.

 

Do danas parlament je dvodoman:

 

1. Gornji dom nosi naziv Dom lordova
   • Sastav: ima oko 1100 članova. Član se postaje nasleđem ili izborom iz redova aristokratije. Čine ga u titularnom smislu svetovni lordovi, duhovni lordovi, pravni lordovi, doživotni perovi (Peer)-titula, knez.
   • Funkcije: Dom lordova je izgubio nakadašnje funkcije (nekada je bio ravnopravan sa Domom komuna) i njegovim sednicama prisustvuje oko 200 članova. Zadržao je pravo suspenzivnog veta od jedne godine (ne odnosi se na budžet i finansijske zakone); nakon godine ponovo se vraća u raspravu. Sada se ovo jako retko dešava u praksi.

 

1. Donji dom ili Dom komuna.

• Sastav: Predstavlja britanske građane i broji oko 650 članova. Škotska bira 71 poslanika, Vels 35, Severna Irska 12, Engleska 533 poslanika. Jednu izbornu jedinicu u proseku čini 70-80.000 građana.
• Funkcije :donosi zakone (zakonodavna funkcija), izglasava budžet, kontroliše Vladu

 

Sednicama predsedava spiker – on ima veliki ugled.

U okviru predsedavanja, spiker ima dve funkcije:

1. postupak: giljotina – skraćuje vreme za raspravu ako je utvrđeno da ima 20 sati rasprave o nekom zakonu.
2. postupak: kengur – spiker odlučuje o kojim se amandmanima vrši pretres (raspravlja se).

Parlament zaseda od oktobra do jula i kvorum (većinski deo parlamenta) je potreban samo kod glasanja.

 

Formira se “vlada u senci” – nju formira opoziciona partija na identičan način kao i što zvanični kabinet čini regularnu vladu. Lider opozicije dobija platu (dodatno na svoju poslaničku platu).

 

Kontrola vlade od strane parlamenta za četiri postupka:

1. poslaničko pitanje
2. interpelacija (više poslanika zajedno – 20, 30 traži od vlade ili nekog ministra pismeno ili usmeno izjašnjenje o izvesnoj stvari)
3. glasanje o poverenju vladi
4. glasanje o budžetu

 

Parlament je nosilac samo pravne suverenosti, a politička suverenost ostaje u biračkom telu (građani prenose suverenost na predstavnike (delegate) tj. biračka tela)

 

Lenjin: Kada radnička klasa osvoji parlament on više neće imati realnu vlast

 

Postoji baj pas (premošćavanje) preko političkih stranaka kada govorimo o sistemu podele vlasti.

 

2. VLADA – KABINET

 

Vlada je centralna politička institucija britanskog političkog sistema nastala izdvajanjem jednog manjeg dela poslanika iz kraljevog privatnog saveta početkom 17. veka.

Razvojem državnih funkcija raste i značaj vlade, a porastom značaja političkih partija vlade sve više postaju partijske vlade.

Džordž I iz hanoverske dinastije slabo je znao engleski jezik te stoga nije prisustvovao sednicama kabineta i veza između njega i kabineta bio je ugledni poslanik koga je on sam izabrao i koji će se kasnije izdvojiti kao prvi ministar odnosno predsednik kabineta.

 

prime minister (pm) je predsednik kabineta, šef vlade

members of parliament (mp) su poslanici

 

Članovi vlade su 3 grupe koje su hijerarhijski organizovane:

1. članovi kabineta koji su šefovi najznačajnijih resora (policija, školstvo…), ima ih najviše 20.
2. ministri – šefovi resora koji nisu članovi kabineta i neki drugi nosioci javnih funkcija – državni tužilac, državni pravobranilac i sl. Ima ih oko 30.
3. mlađi ministri, državni sekretari, parlamentarni sekretari. Ima ih oko 50.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

3. PRVI MINISTAR – PREMIJER

 

Izvori snage:

• narasla uloga izvršne vlasti i državne vlasti
• pravo zakonodavne inicijative – pravo da inicira i predlaže donošenje zakona
• delegirano zakonodavstvo – podzakonski propisi i uredbe koje donosi vlada, odnosno kabinet i one imaju zakonsku snagu – nisu zakoni sami po sebi. Ima ih 1500-2000 god. koji važe dok parlament ne usvoji zakon koji reguliše tu oblast.
• odlučuje o dnevnom redu vlade
• donosi odluke vlade (kabineta) bez glasanja – odluka donesena kad prvi ministar odluči
• kadrovska moć (imenuje i postavlja državne službenike i ministre)
• partijska moć – on je uvek šef partije koja ima parlamentarnu većinu
• državna administracija – on je šef državne administracije na centralnom nivou i ona broji oko million službenika
• odlučuje o raspuštanju parlamenta
• neslaganjem sa premijerom ministar automatski podnosi ostavku
• za donetu odluku premijera odgovara čitav kabinet (kolektivna odgovornost – solidarnost sa prvim ministrom), to znači da ako padne premijer pada čitav kabinet
• personalna unija kao izvor moći – kontrola svih institucija političkog sistema preko partijskih poluga (bolna tačka)
• odlučuje o trošenju preko 2/3 budžeta

 

4. MONARH: KRALJ ILI KRUNA

 

Danas je to reprezentativna institucija koja savetuje, opominje i ohrabruje.

 

Funkcije:

1. Imenuje nosioce plemićkih titula.
2. Saziva i raspušta parlament uz odluku vlade.
3. Proglašava zakone.
4. Vrši objavu rata i mira (na predlog i uz odluku Vlade).
5. Imenuje mandatara za sastav Vlade.
6. Ublažava kazne i izriče pomilovanja.
7. Predstavlja Ujedinjeno kraljevstvo i V. Britaniju u svetu simbolički – jer nema pravo da sklapa ugovore ali on svojim ugledom doprinosi poboljšanju odnosa ili sklapanju ugovora.
8. Potvrđuje izbor kabineta u parlamentu – formalnom odlukom.
9. Potvrđuje izbor britanskih ambasadora.
10. Zvanični, ali ne i operativni komandant vojske.
11. Predstavlja simbol jedinstva nacije (interese nacije predstavlja monarh ili predsednik, a političke partije zastupaju određene, parcijalne interese).

 

 

 

 

 

POLITIČKE PARTIJE I PARTIJSKI SISTEM

 

Tipičan dvopartijski sistem iako formalno ima više od dve partije

Ustav i pravo ne govore o partijama, već se izborno zakonodavstvo bavi kandidatima.

Začetak političkih partija treba tražiti u 18. veku u parlamentarnim frakcijama:

1. Torijevaca koji podržavaju kralja i
2. Vigovaca koji traže parlamentarne reforme i daju konstitucionalizaciju krune.

Konačna partijska konfiguracija se formira u drugoj polovini 19. veka kada nastaju:

7. konzervativci iz torijevske frakcije (1867.) i
8. liberali iz vigovske frakcije (1877.).
9. Laburistička partija je formirana 1900. godine iz sindikalnih udruženja i fabijanskog.

 

1. KONZERVATIVNA PARTIJA

 

• Pripada grupaciji desničarskih, tradicionalističkih
• Članstvo: Danas broji oko 2 miliona članova i dobija na izborima između 12 i 14 miliona glasova. Članstvo čine uglavnom viši društveni slojevi i čije interese prevashodno zastupaju, delovi aristokratije, bogati građani, biznismeni i farmeri-zemljoposednici.
• Politička orijentacija: to je tipična buržoaska konzervativna partija koja ističe klasične vrednosti liberalizma, privatnu svojinu, slobodnu konkurenciju, višepartizam, zapadnjaštvo, smanjenje poreza, smanjenje socijalnih davanja i ograničenje sfere rada sindikata.
• Organizacija: Čvrsto je organizovana i ima razuđenu lokalnu infrastrukturu (dobra teritorijalna rasprostranjenost i dobra komunikacija sa potencijalnim biračima).
• Najpoznatiji lideri: Dizraeli, Lojd Džodž, ser V. Čerčil, ser Daglas Hjum, M. Tačer i Dž. Mejdžor.

 

2. LABURISTIČKA PARTIJA

 

• Pripada grupi socijaldemokratskih partija, mekših političkih shvatanja.
• Članstvo: broji oko 6,5 miliona članova, a na izborima dobija isto od 12-14 miliona glasova. Većina članstva je iz radničkih sindikata i srednjih socijalnih slojeva.
• Politička orijentacija: U početku čvrsto stoji na socijalističkim i socijal-demokratskim vrednostima. Kasnije je prisutan je snažan proces deradikalizacije socijalne ideologije i danas je razlika u odnosu na konzervativnu stranku više u nijansama, pogotovo kada je spoljna politika u pitanju, tu gotovo da nema razlike.
• Organizacija: Čvrsto je organizovana sa dobrom lokalnom infrastrukturom.
• Lideri: partija Tonija Blera

 

3. LIBERALNA STRANKA

-Harold Laski je rekao: Danas Engleskom vlada jedna partija (velika partija) sa dva krila koja se povremeno smenjuju na vlasti bez ozbiljne želje za dubljim promenama. To danas ponavlja i Manuel Valenštajn. (Politički pluralizam nije isto što i više partija. To je mnogo širi pojam.)

FRANCUSKI POLUPREZIDENCIJALIZAM

(francuski kontinentalni parlamentarizam)

 

Nalazi se negde između parlamentrnog i predsednickog sistema vlasti.

1. smatra se parlamentarnim jer nacionalna skupština može raspustiti vladu, a predsednik raspustiti skupštinu, ali i
2. predsedničkim jer predsednik ne može biti smenjen od strane parlamenta do isteka mandata.

 

 

KRATAK ISTORIJAT

 

Smatra se da francuska državnost teče u kontinuitetu od 5. veka i dinastije Merovinga i kralja Klovisa (486 god.)

 

6. Francuska je državnu nezavisnost stekla ujedinjenjem pod Klovisom
7. Francuska buržoaska revolucija

1789.-1792.   revolucionarni period.

 

6. avgusta 1789. Deklaracija o pravima čoveka i građanina

 

Značajna je jer je:

• uveden republikanski oblik vlasti (mada je postojao u antičkom svetu ali to je drugačiji kontekst)
• ustanovljen je princip pravne države (da se politička vlast vezuje za pravo i zakone, ne može biti arbitralna i slobodna kao što je bila)
• ustavna zaštita ljudskih prava i sloboda
• univerzalizacija značaja ljudskih prava i sloboda (čoveka i građanina)

 

Periodizacija ustavnog i političkog sistema:

 

2. – 1799. I republika
3. – 1848. Period restauracije (kada se ukida republika i ponovo se vraca carstvo; Napoleon)
4. – 1870. II republika
5. – 1945. III republika
6. – 1958. IV republika
7. do danas V republika

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

SPECIFIČNOSTI FRANCUSKOG POLITIČKOG SISTEMA:

 

• Jaka i duga republikanska tradicija (Odsustvo monarha kao kohezionog faktora).
• Jaka centralizacija državne uprave
• Jak i sve jači položaj predsednika
• Tradicija jakih i uticajnih sindikata.
• Veliki broj malih političkih partija
• Snažna sfera socijalne politike, socijalne i zdravstvene zaštite.
• Relativno jaka podrška birača levim političkim partijama (socijalističkoj pa i komunističkoj partiji Francuske).
• Jako i dobro organizovano seljaštvo.
• Kulturna posebnost i zaštita jezika.
• Veliki broj emigranata iz bivših francuskih kolonija.
• Razvijen sektor malih i srednjih preduzeća (manje ima velikih kompanija – to govori o strukturi kapitala, ne postoji dominacija krupnog kapitala).
• Česti štrajkovi kao oblik sindikalne borbe.
• Političko predstavništvo tzv. prekomorskih teritorija u nacionalnoj skupštini – zovu se dom-tom (Nova Kaledonija, Martinik, Francuska Gvajana)
• Jaka regionalna i lokalna samouprava.
• Izražena vojno-politička
• Veoma nestabilne vlade i izbori u proseku na 8, 9 meseci (jedino je Italija politički nestabilnija, od 3-6 meseci).
• Politički koncept nacije

 

 

Politički koncept nacije: u 19. veku formiraju se nacije.

1. organicistički koncept: Nemačka: zajedničko poreklo, istorija, kultura, tradicija, jezik. Srbi: zajednička vera; pravoslavci.
2. univerzalistički – građanski: Francuska: ne insistira na tradiciji, istoriji, zajedničkom etničkom poreklu, nego na francuskom državljanstvu i na zajedničkom političkom predstavništvu – svi rođeni na tlu Francuske su Francuzi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

POLITČKI SISTEM V REPUBLIKE

 

Politička nestabilnost i laka smenjivost vlada prevaziđena je naglašenom izvršnom vlašću predsednika.

Ustavne reforme 1962. god. još više jačaju ovlašćenja predsednika, a njegovo dodatno utemeljenje u politickom sistemu francuske čini njegov izbor od strane građana.

9. g. povukao se De Gol sa mesta predsednika posle referenduma o administrativnoj podeli Francuske i reformi Senata.

Politička kohabitacija – često se dešava u Francuskoj. (Predsednik republike iz jedne političke opcije a vlada i vladine koalicije iz druge pa se zbog političkih neslaganja javljaju česti sukobi – Žak Širak).

 

 

1. PREDSEDNIK REPUBLIKE

 

Biraju ga građani direktnim izborima na 5 godina.

Smešten je u Jelisejskoj palati.

 

Ovlašćenja:

• ima pravo da raspusti skupštinu i raspiše nove izbore
• on je stvarni arbitar (sudija) političkog života u Francuskoj
• on predsedava ministarskim savetom (drugi naziv za francusku vladu)
• izvršna vlast je podeljena bicefalno između predsednika i vlade
• vrhovni zapovednik ili komandant francuske armije
• poseduje važnu zakonodavnu inicijativu (pravo da podnese zakonske predloge skupštini na razmatranje i usvajanje)
• odlučuje o ratu i miru
• proglašava zakone ukazom ili ih osporava i pokreće postupak ustavnosti
• bira predsednika i 3 člana ustavnog suda
• potpisuje međunarodne sporazume i propise evropske unije
• postavlja i imenuje ministre sa liste koje predlaže mandatar vlade
• imenuje ambasadore
• imenuje posebna savetodavna tela
• odlučuje o unapređenjima u vojsci i policiji
• imenuje perfekte departmana
• dodeljuje ordenje i odlikovanja
• komanduje Legijom stranaca
• kreira i vodi spoljnu politiku i jednom godišnje koordinira ambasadore u Parizu
• predstavlja Francusku u Evropskoj uniji
• raspisuje referendume
• ima svu vlast u vanrednim okolnostima

 

Ima kraljevska ovlašćenja i u tome je od njega snažniji samo predsednik SAD-a.

 

 

 

 

 

2. VLADA

 

Sastav čine:

1. premijer (kao šef vlade)
2. 4 grupe ministara (državni, resorni, delegirani, državni sekretari)
3. državni sekretari

 

Zasedanja:

• Vlada zaseda jednom nedeljno u plenarnom sastavu (punom kvorumu) kao ministarski savet i tim sastankom predsedava predsednik Francuske
• Predsednik ovlašćuje premijera da predsedava ostalim sednicama kad on nije prisutan

 

Premijer je šef vlade ali njega imenuje predsednik Francuske republike

Mandatar je obavezno šef najjače stranke u skupštini; on je vođa i koalicije u slučaju tesne pobede

1. on predlaže ministre a predsednik ih imenuje
2. ima blagu zakonodavnu inicijativu
3. obezbeđuje sprovođenje usvojenih zakona
4. vodi operativnu dnevnu politiku

 

3. PARLAMENT (nacionalna skupština i senat)

 

NACIONALNA SKUPŠTINA (predstavništvo građana)

 

Prvi dom

Mesto: zaseda u Burbonskoj palati

Izbori: bira se neposrednim, opštim izborima i mandat poslanika traje 5 godina

Sastav: ukupno ima 577 poslanika, 555 se bira u metropoli (centralna država Francuska) a 22 u prekomorskim departmanima (dom – iz dom-tom)

Funkcija:

1. nacionalna skupština može da izglasa nepoverenje Vlade (retko se dešava)
2. usvaja zakone zajedno sa senatom

 

SENAT (predstavlja regione i gradove)

 

Drugi dom

Mesto: senat zaseda u Luksemburškoj palati

Izbori: bira se indirektnim izborima; za senatore glasaju poslanici nacionalne skupštine, zatim regionalni savetnici ili delegati gradskih saveta

Sastav: bira se 321 senator; senatori se biraju na 9 godina s tim da se jedna polovina menja svake 3 godine

 

Funkcija: u slučaju smrti predsednika Francuske njegovu dužnost do izbora novog obavlja predsednik senata.

 

 

 

 

4. USTAVNI SAVET KAO USTAVNI SUD

 

Svojevrsni kontrolni organ zadužen da se brine o ravnoteži ili balansu vlasti, izvršne i zakonodavne i da obezbeđuje poštovanje Ustava.

 

Sastav: biraju se na 9 godina, broji 9 članova:

3 imenuje predsednik, ali predsednika takođe,

3 bira nacionalna skupština a preostala

3 bira senat

 

Funkcija: brinu o ustavnosti zakonitosti Francuske (svaki pravni akt mora biti usklađen sa ustavom)

 

 

IZBORNI SISTEM U FRANCUSKOJ

 

Francuska je višestranačka republika.

 

1. Parlament odnosno Nacionalna skupština se bira po većinskom izbornom sistemu u 2 kruga i po pravilu svakih 5 godina. (1. krug sve, 2. krug dve većinske partije i onda ko pobedi ide u nacionalnu skupštinu.)
2. Senat – Indirektni izbori većinskim sistemom.
3. Predsednicki izbori su opšti i direktni po većinskom sistemu u 2 kruga.
4. Izbori za evropski parlament – biraju se francuski poslanici u evropskom parlamentu svakih 5 godina ali po proporcionalnom izbornom sistemu (izborni cenzusi i partijske liste).

 

POLITIČKE PARTIJE U FRANCUSKOJ

 

RPR     Okupljanje za republiku, degolistička partija desnice(De Gol, Žak Širak)

UDF     Unija za francusku demokratiju, desna koalicija više malih partija, uglavnom degolista (Žiskar Deston)

PS        Socijalistička partija, socijaldemokratska partija (Fransoa Miteran)

PC       Komunistička partija, radnička levica

PRG    francuska Partija radikalne levice

LES VERTS      Zeleni

LE FRONT NACIONAL (FN)           Nacionalni front, ekstremna desnica (Žan Mari Le Pen)

 

ADMINISTRATIVNA PODELA FRANCUSKE

 

1. Metropola = nacionalna teritorija
2. DOM = 4 prekomorska departmana
3. TOM = 4 prekomorske teritorije

 

Svi zajedno čine teritoriju Francuske Republike.

Ukupna teritorija Francuske Republike podeljena je na:

22 regiona, 100 departmana, 3339 arondismana, 3839 kantona, 36763 opštine

 

AMERIČKI PREZIDENCIJALIZAM

 

 

Prvi predsednički sistem vlasti  i prva savezna (federalna) država u istoriji.

 

Postoji puno teorijskih sporova o prirodi ovog sistema:

• Jedni ga smatraju za uzoran model liberalne i većinske demokratije; drugi ga vide kao tipičan model pluralističke i poliarhične demokratije
• Jedni da je reč o sistemu vladavine elita koje se u dogovornom procesu i pregovaračkom duhu opredeljuju za najbolji put za društvo; drugi da se radi o sistemu individualnog vođstva kombinovanog sa masovnom pasivnošću.
• Jedni smatraju da se radi o oligarhijskom sistemu koji pretvara formalnu volju većine u stvarnu vlast manjine.
• Jedni, pak, smatraju da je to jednodimenzionalno društvo koje je zatvorilo perspektive svoje revolucionarne promene, drugi da je reč o demokratskoj diktaturi, a neki čak da se radi o prijateljskom fašizmu (fašizmu sa prijateljskim licem).

 

Sistem formalno možemo odrediti kao ustavnu, federativnu, predsedničku, dvopartijsku, elitističko-predstavničku demokratiju.

 

 

ISTORIJAT NASTANKA SAD

 

Nastale su ujedinjenjem 13 kolonija krajem 17. i početkom 18. veka:

7. Virdžinija prva nastaje
8. Džordžija poslednja

 

4. Prvi kontinentalni kongres u Filadelfiji: Svest o zajedničkom odupiranju od Engleske vlasti koja ih je držala kao kolonije, sazrela je na 1. kontinentalnom kongresu.
5. Drugi kontinentalni kongres: doneta je odluka o početku borbe protiv engleskog kolonijalnog sistema
6. 4. jula doneta Deklaracija o nezavisnosti
7. Akt o stvaranju konfederalne unije
8. Ugovorom u Versaju Engleska priznaje nezavisnost svojih nekadašnjih kolonija
9. u Filadelfiji donet nov Ustav SAD uz sukobe oko karaktera političkog sistema i državnog uređenja:
10. delegacija države Virdžinije zalagala se za jaku centralnu vlast(federalisti)
11. delegacija Nju Džerzija –zalagala se za produženje konfederalnog statusa (konfederalisti).

Spor je rešen velikim kompromisom koji je predložila delegacija Konektikata: da Kongres SAD ima dva doma, da bude izvršena dvodomna podela vlasti: senat (predstavlja američke federalne države ravnopravno) i kongres (predstavnički dom građana)

Druga polovina 18. veka građanski rat – sporovi traju do 1791. g. kada je poslednja država potvrdila Ustav iz 1787, a SAD postale od konfederacije federalna država.

 

 

USTAV SAD

 

Najstariji važeći ustav na svetu. To je kratak i čvrst ustav.

Ima 7 članova i 26 amandmana.

 

On treba da obezbedi jaku i čvrstu zajednicu. Kada je donošen trebao je da zaštiti interese mlade buržoazije.

 

Cilj ustava je bio da zaštiti privatnu svojinu i da postavi vlast biranu na izborima i da obezbedi efikasnu kontrolu vlasti.

 

On je u svom sadržinskom smislu okrenut liberalnim vrednostima svojine i političke slobode, ali u sebi nema ni jedne odrednice o ekonomskoj i socijalnoj jednakosti.

Jednakost je zaobiđena u ustavu iako je ima u Deklaraciji o nezavisnosti. Deklaracija prethodi ustavu.

 

Očevi osnivači tj. tvorci ustava: Džordž Vašington, Džejms Medison, Bendžamin Franklin, Aleksandar Hamilton. Uz njih važni: Tomas Džeferson, Džon Adams, Džon Džejm.

 

Ustav je više proceduralan, a manje vrednosno supstancijalan.

 

Utvrđeno je pravo ustavnog suda da tumači ustav.

 

FEDERALNO UREĐENJE

 

SAD su federacija sastavljena od 50 država + distrikta Kolumbija (D.C.) gde se nalazi glavni grad Vašington + pridružena država Portoriko.

 

1. KONGRES

 

Američki kongres je podeljen na predstavnički dom i senat. Nosilac je zakonodavne vlasti na nivou federacije.

 

PREDSTAVNIČKI DOM građana

 

Sastav: za predstavnički dom kongresmeni se biraju prema broju stanovnika na 2 godine i ukupan predstavnički dom broji 435 članova (kongresmena). Prosečna izborna jedinica ima oko 1/2 miliona birača.

Kongresom predsedava Spiker.

Funkcije:

1. zakonodavna funkcija – donošenje zakona je trofazno: prvo ide rasprava o zakonskom predlogu u predstavničkom domu, pa na odboru i onda ide na senat.
2. Impičment je pravo pokretanja odgovornosti predsednika SAD (impičment) i drugih visokih državnih funkcionera
3. predstavnički dom ima stalni i privremene odbore za rad

 

 

 

SENAT predstavlja američke federalne države

 

Sastav: sve države biraju po 2 senatora. Ima 100 članova, a mandat im traje 6 god. Svake druge godine bira se 1/3 novih senatora.

Senatom predsedava potpredsednik SAD (drugi čovek iz izvršne vlasti).

Funkcije: Senat je uticajnije telo od predststavničkog doma iako su formalno ravnopravni.

1. daje saglasnost za imenovanje predsednika.
2. Odobrava međunarodne ugovore i ima neke istražne i sudske funkcije.
3. Senat može da formira razne odbore, komisije, a njihove odluke imaju težinu sudskih odluka.

 

2. PREDSEDNIK SAD

 

Izvršna vlast u SAD je monocefalna.

Ne postoji odgovornost predsednika pred kongresom osim u najtežim slučajevima kršenja ustava.

 

Predsednik se bira u nekoliko faza. Izbor je posredan (indirektan):

I faza: preliminarni izbori koji označavaju izbore u okviru političkih partija (u jednom broju država se vrše preliminarni izbori, u drugim su to partijske konvencije i onda se na tim konvencijama glasa)

II faza: nacionalne partijske konvencije na kojima se biraju konačni kandidati

III faza: predsednička kampanja nadmetanjem 2 kandidata i završava se izborom elektora (izbornika) u državama. Svaka država ima elektora koliki je zbir njenih kongresmena i senatora (po 2 senatora, a razlika je u kongresmenima). Partija koja dobije više elektora u toj državi odn. njen kandidat će biti kandidat za predsednika u toj državi

IV faza: formira se koledž elektora koji se saziva u decembru koji bira predsednika i potpredsednika. Inauguracija predsednika je 3. januara. (1. nedelja novembra – biraju se elektori (izbori), decembar – potvrđuju, 3. jan – inauguracija→Bela kuća)

 

Funkcije predsednika SAD:

• Predsednik predstavlja najmoćniju političku instituciju u političkom sistemu SAD-a.
• on je šef države, šef državne administracije (preko 2 miliona činovnika na saveznom nivou, 20 miliona na nivou svih država) i vrhovni komandant.
• zaključuje međunarodne ugovore uz odobrenje senata
• zaključuje izvršne sporazume (regulišu se međ. sporazumi) za koje mu ne treba saglasnost senata
• ima snažnu zakonodavnu inicijativu
• stara se o tačnom izvršenju zakona
• donosi podzakonska akta i uredbe sa zakonskom snagom (uvek postoje oblasti koje nisu zakonom regulisane – privremeno se reguliše ta oblast)
• raspolaže budžetom – to je najvažnije ovlašćenje!
• imenuje veliki broj visokih državnih funkcionera
• imenuje sudije vrhovnog suda (sudije vrhovnog suda imaju veću platu od predsednika – najbolje plaćeni državni činovnici)
• regrutuje i imenuje činovnički kadar (sistem plena), nekoliko miliona službenika i činovnika.
• pravo suspenzivnog veta na svaki zakonski nacrt (da ga vrati kongresu na ponovno razmatranje)
• pravo malog džepnog veta – pred kraj zasedanja kongresa (decembar) stavi ga u fioku. Kada počne kongres da zaseda mora ponovo da pravi predlog zakona kao da ga ranije nije bilo. Sve ide od početka (to je onda apsolutni veto)
• ovlašćenja predsednika u slučaju vanrednih okolnosti i rata su ogromna
• vodi nacionalnu ekonomiju
• štiti bezbednost zemlje
• on je lider vladajuće partije (on je bio kandidat svoje partije, a kada postane predsednik, postaje post festum šef partije)
• iako nije ustavna kategorija, predsednik formira svoj kabinet

 

Postoji i tzv. izvršna kancelarija pri instituciji izvršne vlasti predsednika. To je skup organa tela i službi američke državne administracije koje su stavljene njemu na raspolaganje.

 

Bela kuća se tretira kao rezidencija predsednika (tzv. kuhinjski kabinet).

 

Savet za nacionalnu bezbednost (odbrana i spoljni poslovi), čine ga: predsednik, potpredsednik, državni sekretar za odbranu, direktor službe za vanredne pripreme, šef generalštaba i direktor CIA-e.

 

Kao šef izvršne vlasti predsednik ima na usluzi ogroman državni aparat: on se od osnivanja SAD uvećao za 1500 puta, dok se stanovništvo uvećalo za 60 puta (administracija je rasla geometrijskom progresijom): 140 službenika početkom 19. veka, 2000 krajem 19. veka, 930.000-1939. godine, a preko 3,5 miliona danas. Na to dodati jos 2,5 miliona vojnih lica, pa 12 miliona na nivou saveznih drzava plus 9-10 miliona na nivou lokalne zajednice. Državna administracija se toliko umnožila i ojačala  da se smatra četvrtom polugom vlasti u SAD.

Postoji trend da granice između državnih i privatnih institucija postaju sve slabije, što znači da država ustupa razne poslove privatnim institucijama (staranje o starim osobama, privatne agencije..)

 

3. VRHOVNI SUD

 

Treći segment vlasti u SAD-u

 

Dve funkcije:

1. nadležan kao prvostepeni i apelacioni sud u građanskim i krivičnim stvarima
2. nadležan za tumačenje ustava i procenu ustavnosti i zakonitosti drugih pravnih akata iako za tu funkciju nema eksplicitnih ustavnih ovlašćenja

 

Sastav: predsednika i članove vrhovnog suda imenuje predsednik SAD-a uz odobrenje Senata; ima ih ukupno 9, uključujući i predsednika Vrhovnog suda

Sudije su nepromenljive i nepokretne, kad se jedanput izaberu ostaju do kraja mandata

Odlučuju vecinom glasova prisutnih sudija

Ustav je ono sto sud kaže da jeste, stoga se oni često nazivaju gospodarima i čuvarima ustava.

 

PARTIJE I PARTIJSKI SISTEM

 

Stabilan dvopartijski sistem. Čine ga:

1. Republikanci
2. Demokrate

 

Političke partije su konačno formirane u drugoj polovini 19 veka:

Republikanci su stvoreni zaslugom Abrahama Linkolna, dok demokrate potiču od republikanske  antidemokratske političke grupacije koju je vodio Tomas Džeferson.

 

Obe partije po svojoj unutrašnjoj organizaciji spadaju u labave političke partije. Imaju svoju ideologiju iako ona nije odmah jasno uočljiva. Snažno liče jedna na drugu pa neki teoretičari smatraju da je to jedna flaša sa dve različite etikete – figurativno rečeno kapitalistička partija broj 1 i broj 2.

 

Osnovna razlika među njima je to što su republikanci većim delom partija velikog biznisa, a demokrate srednjeg i nižeg socijalnog sloja. Rašireno je uverenje da je demokratska partija malo progresivnija od republikanske.

 

U okviru demokrata prepoznaju se 3 krila, struje:

1. liberalno-korporativno krilo
2. sindikalno krilo
3. delovi radništva i drugih nižih socijalnih slojeva stanovništva

 

Često su krila (levo i desno) u različitim partijama sličniji nego oba krila u istoj partiji.

Svi pokušaji da se u SAD-u stvori treća partija su propali.

Komunistička partija je 1954. godine stavljena van zakona u periodu merkatizma.

 

Američke političke stranke (beleške – skraćeno)

Smatra se da je osnovna razlika među  njima to što su se republikanci većim delom partije velikog bisnisa, a demokrate srednjeg i nižeg socijalnog sloja. Pojam stranačkog poistovećivanja ili kolebljivosti pokazuje koliko je tvrdo jezgro stranaka u biračkom telu – predviđanje izbornih rezultata, politička tradicija kada su u pitanju stranke i biračko telo . Prati se u nekoliko generacija unazad.  Tu se radi o ideološkom poistoećivanju.

Dve kategorije koje bi trebalo da pomognu raspoloženju i predviđanju biračkog tela.

 

 Često menjaju konfiguraciju izborne jedinice – Salamander strategija –  asocijacija na tu vrstu nepravilnih granica. Cela Srbija jedna izborna jedinica. Da bi se približila projektovanoj predstavi o tome kako bi biračko telo trebalo da funkcioniše.

Rašireno je uverenje da je demokratska partija malo progresivnija od republikanaca. U okviru demokrata prepoznajemo 3 politička krila. Svi pokušaji da se u SAD stvori treća partija su propali.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

PARTICIPACIJA I INTERESNE GRUPE

 

 

Reč je o onim oblicima participacije (shvaćenom kao učesce u procesu odlučivanja) u kom učestvuju oni društveni i politički subjekti koji ne pripadaju organizaciji vlasti. To su razne interesne grupe ili grupe za pritisak, lobi grupe.

 

• Zastupaju interese određenih ekonomskih, profesionalnih i drugih civilnih organizacija.
• Vrše pritisak na organe vlasti u cilju ostvarenja određenih interesa.
• Sredstva kojima se služe su u rasponu od ubeđivanja do korupcije, a imaju svoje agente, lobiste i lobi kancelarije u Vašingtonu.
• Bogatstvo se javlja u tom kontekstu kao put ka političkom uticaju. U Americi je dominantno geslo “novac je majčino mleko politike”.

 

Ovakav interesno-grupni dinamizam ne daje šanse svim grupama (slojevima, klasama) podjednako. On favorizuje jake i bogate (u Americi nema naivnih u tom smislu – svi poštuju pravila igre)

Grupe za pritisak u najvećem procentu zastupaju interese krupnog biznisa onih koji inače po sili svog ekonomskog položaja već imaju privilegovano mesto u američkom društvu.

 

Svedeno rečeno postoje 4 obeležja participacije u SAD:

1. postojeći oblici participacije građana pružaju ograničene mogućnosti
2. širi slojevi stanovništva nisu aktivno uključeni u postojećim oblicima participacije
3. postoji visok stepen korelacije između društveno-ekonomskog statusa i učešća u političkom odlučivanju – direktna srazmera. Što je viši stepen u društvenoj hijerarhiji veći je i stepen mogućnosti za participaciju.
4. postojeći oblici participacije ne pružaju mogućnosti za bitnije promene postojećeg stanja ili primena uopšte.

 

Državna politika izražava, ne potrebe naroda, već više interese i potrebe malog broja onih koji učestvuju u procesu odlučivanja.

 

Nikson: Kada počneš da gubiš promeni pravila igre