11. predavanje “Gradimo mostove, a ne zidove” održao muftija Zukorlić Sandžak

0
3

Novi Pazar – Glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji Muamer ef. Zukorlić, održao je 26.04.2012. godine iz predmeta Interkulturalno razumevanje, ljudska prava i pomirenje, predavanje na temu: “Religija i sukob”.

Cilj ovog predavanja je upoznavanje studenata sa odnosom između religije i sukoba, tj. sa religijom kao mogućim generatorom konflikta, i religijom kao mogućim generatorom mira, kao i osposobljavanje studenata za kritičku analizu različitih pitanja u vezi konflikta sa visokim stepenom naučne korektnosti.

Shodno navedenom, muftija je najpre istakao da: “Kada govorimo o religiji uopšte, kao mogućem generatoru konflikta, površni posmatrači će, svakako polazeći od istorijskog iskustva, reći da imamo puno primera koji potvrđuju da se iz religije može regrutovati energija konflikta i sukoba. No, za onog ko želi odgovor sa nešto više naučnog utemeljenja nije dovoljan taj istorijski pregled, niti je dovoljno pristati na ono što su odgovori koje možemo čuti i videti u svakodnevnoj masovnoj komunikaciji. Svakako da sami pojam krstaški ratovi i u svojoj istorijskoj dimenziji, ali i u svojoj simbolici zapravo potvrđuju koliko postoji ustaljeno mišljenje o tome da je zapravo religija jedan značajan generator konflikta. Pre nego što se usudimo davati neke konkretnije odgovore, potrebno je bar načelno razmotriti šta to uopšteno kažu religijski izvori o sukobu”.

Temi predavanja, muftija je pristupio sa aspekta hrišćanske i islamske religije ukazujući na tretman sukoba u ovim religijama, odnosno na konfliktni potencijal Starog zaveta, Novog zaveta i Kurana. Posebnu pažnju posvetio je razmatranju krstaških ratova kao istorijske dimenzije, koja predstavlja neku vrstu kuliminacije upotrebe vere u pogledu konflikta, kao i inkviziciji, naglašavajući da se radi o jednoj istorijskoj činjenici, koja jako skreće pažnju do koje mere se može desiti devijacija percepcije vere, kao i pokušaj upotrebe vere u nametanju svoga religijskog stava.

Što se tiče konfliktnog potencijala u Islamu, istakao je da se kao centralno pitanje nameće pitanje džihada, te da masovni svetski mediji, koriste pojam džihada za kreiranje iskrivljene sliku o islamu uopšte, a posebno o samom pojmu džihad. U tom smislu, naglasio je da je jako važno, sa islamskog stanovišta gledano, razumeti šta je pojam džihad, kako bi se onda moglo, na neki način, izvršiti valorizacija ovog pojma i onoga što od svega toga što danas čujemo na medijma i u drugim oblicima masovnog komuniciranja o Islamu uopšte, a o džihadu posebno.

S tim u vezi, najpre je ukazao na leksikološko značenje reči džihad, koja znači ulagati trud, truditi se. Takođe je ukazao na činjenicu da pored ovog leksičkog, imamo svakako i terminološko značenje reči džihad u islamskoj percepciji koje nije daleko od svog leksičkog značenja, te da obično oni koji načelno pristupaju poimanju i učenju islama džihad prevode kao borbu na božijem putu. Stoga je, istakao je muftija, “jako važno za ljude koji imaju intenciju da malo preciznije razumeju ove pojmove je da pokušaju uvek, ako žele da se distanciraju od predrasuda da bilo koji pojam do koga im je stalo razumeju najpre iz ugla onoga od koga je taj pojam nastao. Zato što je to ono što će im olakšati da se oslobode predrasuda i da dođu do nečega što je najbliže istini”.

Muftija je posebno istako da je jezik ključ nauke, te da zato sve počinje od jezika, odnosno poimanja pojmova. “Pojmovi su od izuzetne važnosti. U tom pogledu u dobijanju odgovora na pitanja do kojih nam je stalo, potrebno je prvo poći od leksikološkog a onda terminološkog značenja pojmova. Jezička dimenzija nije samo jezička, ona je i kulturološka, i zato ćete učiniti nasilje svakoj kulturi, čak ćete učiniti nasilje i istini, ako pitate nekoga drugoga, pre nego li pitate onoga kako on razume to što se njega najviše tiče. Dajte svakom priliku da samog sebe predstavi, a posle pitajte druge šta oni misle o njemu, pa onda izvršite vaganje da li je to kako je on sebe predstavio stvarno ili lažno. To predstavlja neku startnu poziciju naučne korektnosti i uopšte korektnosti. Ona ustvari potvrđuje koliko je nekom stvarno stalo do istine u traženju nekog odgovora ili mu je stalo do nečeg drugog, odnosno ima neki drugi cilj, ili zadatak. Nažlost danas je mnogo ljudi koji se kriju iza nauke, i koji ne idu da dođu do odgovora nego idu ka tome da opravdaju odgovor koji su predhodno formirali ili koji im je neko drugi formirao.  Kada bi ljudska civilizacija uspela da na neki način ovaj problem reši i uštedi svoju energiju koji troši na dokazivanje teza koje nisu produkt jednog uverenja koje bi nastalo na nekoj čistoj inspiraciji. Nažalost danas je ovaj drugi pokušaj da se predrasuda naučno opravda dominantnija nego da se dođe do naučne istine. Na pojmu džihad pođite od te osnovne definicije jer će te to onda rasterećenije razumeti.”

Muftija je zatim, upoznao student sa terminološkim shvatanjem pojma džihad, ističući da u razlaganju terminološkog shvatanja ovaj pojam ne beži puno od svog leksičkog značenja, i da  u terminološkom smislu on ima svoje četiri dimenzije. Jedna dimenzija je ulagati trud ili boriti se da nešto naučiš, odnosno sticanje znanja. Druga dimenzija islamske percepcije džihada jeste prenošenje znanja na druge. Treći oblik džihada jeste trošenje imetka na polju znanja. Četvrti oblik, koji je je ujedno za ovu temu najinteresantniji, je oružani oblik džihada koji ima svoje uporište u Islamu.  Muftija je naglasio da je to upravo ono za čim uvek svi koji hoće da militariziraju Islam u teoriji posežu i predstavljaju je kao opasnost. Posebno je naglasio da ova dimenzija džihada uopšte nije opasnost, zato što je vrlo uravnoteženo percipirana i apsloutno jedino defanzivno održiva.

Prema rečima muftije: “Radi se o dimenziji koja je iako puno kritikovana veoma održiva i opravdana i prisutna ne samo u islamu nego i šire. Dakle, svaki pokušaj da se čoveku kao pojedincu ili uopšte bilo kojoj društvenoj zajednici, bilo kojoj religijskoj orjentaciji, bilo kojoj kulturi uskrati pravo da se odbrani, pa marak i silom, je najblaže relečeno licemerstvo. To su neke prirodne, brutalne realnosti sveta u kome živimo i uopšte realnosti prirode čoveka. Iz tog razloga islam je i jedina religija koja priznaje tu dimenziju i ne libi se da to prizna, dajući tome religijsko uporište, neostavljajući prostor za licemernu priču koja se ogleda u samo o pričanju o hlebu i kamenu, da sa druge strane posežemo za mačem kad god nam to zatreba.  Dakle u islamu postoji sklad, koji se ogleda u preferiranju poruka mira i praštanja, ali  svaki čovek zadržava pravo da se odbrani i silom ako ne postoji drugi način”.

Na kraju je zaključio da: “Religijski resurs jeste izvor konflikta, ali mnogo više u zlouptorebi nego u legitimnoj upotrebi. I to je ono, što čak i sve ove najdrastičnije istorijske oblike kulminacije korišćenja verskih emocija u regrutaciji za nasilje i rat krakteriše. Uglavnom se to na taj način može razumeti i uglavnom se na taj način može i dokazati. Jer religija u suštini dolazi da umiri svet, da uvede harmoniju. I onda to nikako ne može biti suština koja upućuje na nešto drugo. Svakako da samim tim što religija predstavlja ogromnu energiju. Priroda energije je da je ona moć, a priroda moći je da ona može biti upotrebljena i zuloupotrebljena. Ovo je nešto što je jako blisko istini, ako ne i sama potvrda istine. I onda kada imate koncetraciju moći kod jednog čoveka, jedne kategorije, jedne grupe, onda mi dolazimo do problema moralnosti ljudi koji raspolažu izvesnim polugama moći pa makar to bila i religijska moć”.

Takođe, je nalgasio da: “Posebnu pažnju treba obratiti na konfliktnost čoveka, jer u tome zapravo leži suština. Radi se o nespornoj činjenica same prirode čoveka koji predstavlja spoj zemaljske dimenzije u svojoj telesnoj relaciji, spoj božije, odnosno duhovne dimenzije i spoj vertikale potencijala razuma kao posebne osobnosti čoveka. Ove tri dimenzije su zapravo nešto od čega je čovek sazdan a sve tri dimenzije se nalaze u međusobnom konfliktu. A ta konfliktnost u samom čoveku je osnovni potencijal konflikta u društvu te zbog toga suštinska intencija religije jeste da čovek uredi taj sklad između tog njegovog zemaljskog, telesnog, materijalnog, što u suštini simbolizuje te životinjske relacije u čoveku, i duhovnog, božanskog, odnosno razumnog dela. Naime, čovek je po toj telesnoj dimenziji biološko biće koje se mnogo ne razlikuje od životinje, jer je to u stvari zemaljska priroda. Pored toga čovek ima i svoju duhovnu, božansku dimenziju koja predstavlja nešto totalno suprotno od tog materijalnog, odnosno telesnog. I na kraju ima i razum od čije uloge zavisi identitet čoveka u pogledu njegove skladnosti ili konfliknosti. Razum, dakle ima ulogu komandnog centra i zato je smešten u čovečijem mozgu, odnosno glavi.  Kada on servisira moralne, duhovne vrednosti, odnosno ono što predstavlja najpozitivniju stranu čoveka onda će ove zemaljske, odnosno materijalne vrednosti biti stavljene pod kontrolu razuma i neće biti razuzdane.  Po islamskoj percepciji ove zemaljske vrednosti se stavljaju pod kontrolu tako što će na jedan legalan način biti pohranjene a ne ugušene. Naravno, postoje i drugi pristupi kao što je monaštvo u katoličkoj ili pravoslavnoj relaciji, koje prema ljudskim odnosno zemaljskim, životinjskim strastima postupa drugačije, odnosno oštrije, tako što računa da je najbolji način da se ove dimenzije eliminišu isposništvom. Islam međutim na to gleda drugačije, jer smatra da se  one ne mogu uništiti i da će se pri svakom takvom pokušaju čoveku vratiti kao bumerang. A drugo, Islam smatra da ne samo da je nemoguće, nego da to samo po sebi pravi jedan drugi disbalans. A sa treće strane Islam postavlja, da ako je to bog stvrio onda ni to nije potpuno štetno i to mora imati neku svoju ulogu i zbog toga ne pokušava da ga eliminiše već da ga kontroliše. Računajući upravo da jedino ravnoteža u čoveku može biti postignuta ukoliko dođe do ravnoteže između tri čovekove ključne komponente (ljudska biologija, ljudska duhovnost i ljudski razum), te će se harmonija između tih elemenata u čoveku širiti na harmoniju u njegovom okruženju, bilo porodičnim, prijateljskim ili drugim razinama. Iz tog razloga odgoj jednog broja ili više ljudi koji će odrediti jedno društvo u toj ličnoj harminiji uvodi i to društvo u harmoniju”.

Naročito je naglasio da: “Konflikt unutar čoveka zapravo rađa konflikt oko njega, a onda konflitktnost čoveka poseže za adutima, tj. onaj koji dobro manipuliše sa religijom on će to predstaviti kao religijski konflikt, onaj koji dobro manipuliše sa kapitalom će to predstaviti kao konflikt te vrste, onaj koji dobro manipuliše sa politikom on će to predstaviti kao politički konflikt. U suštini, pogotovo danas, pa čak i u vremenima kada je religija bila dominantna u društvu mogao se staviti značajniji stepen optužbe na religiju kao izvor konflikta. Danas, gotovo ne postoji niko ko može dokazati da mi živimo u vremenu dominacije vere, da bi se vera danas mogla optuživati za konflikt. Naime, mi živimo u vreme dominacije politike i kapitala, a to su dve energije u kojima stanuju centri odlučivanja i moći, te su stoga one i najodgovornije za pojavu sukoba.”

Izvor: Uninp-Edu.rs


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.