2. Mart 2011

“санџак” –Ако је истина да се главно богатство наше земље састоји у њеним људима, онда то највише важи за Санџак. Људски материјал који се ту налази одиста изгледа врло добар.   А његова вредност расте тим више што овај крај нема велнких природних погодности и што скоро потпуно оскудева у саобраћајним средствима. Сиромашне су и Црна Гора и Далмација и Херцеговина, али оне имају море на домаку, а море је родитељ цивилизације и културе.

Оне имају изглед на свет, излаз у свет. И Србија није по природи богата, али има моравску долину преко средине, Саву и Дунав на северу, Дрину и Тимок лево и десно. Санџак је мање природно обдарен и од Босне, а још rope је услужен саобраћајним могућностима. У толико је загоиешније, откуда на таквом месшу онакви људи: снажни, крепки, отворена духа, предузимљнви, борбени?

Са тим питањем у глави, пошао сам летос да видим Санџак, да га откријем за себе, као што сам прошле године открио Црну Гору, нудновату нову, нигде не приказану. Одакле да уђем у Санџак? Из Србије, или са Косова, из Црне Горе или из Босне? За испитивање људских друштава — особито на једном покретном терену као што је Балкан — врло је важно којим ће се путем улазити у једну покрајину. Најбоље је ако се узме онај правац којим се вршило насељивање, ако се обнови прошлост, ако се иде по трагу ранијих и каснијих досељеника. To важи нарочито за емигрантске области, то јест за оне које су недавно напуњене досељеницима. Са које стране, дакле, ући у Санџак?

Да би се на ово питање одговорило, треба претходно знати да ли је Санџак једна људска матица, као Црна Гора, Херцеговина и Маћедонија. У Србији ћете врло често чути да се ова или она задруга доселила из Санџака, из Старога Врха, од Сјенице, од Новог Пазара. . .  To се чак више чује, — бару југозападним крајевима, — него да су људи досељени из Црне Горе или из Херцеговине. Говори се и пише исто тако о расности Санџаклија, о њиховој чисто¬крвности. Јесу ли то, дакле, староседеоци, нетакнути миграцијама, као Црногорци и Херцеговци, — бар они у планинама к даље од мора, — или су они досељеници, као Србијанци и Војвођани. Шта је управо Санџак у социолошком погледу?

Мало сам имао времена да уђем у дубље проучавање. Нисам хтео да ме збуне написи људи који су друге ствари тражили у Санџаку. Више сам волео да најпре сам видим, и да видим брзо, како ме неби завеле појединости. Дошао сам до закључка да је Санџак једна насељеничка емигрантска област, а не староседелачка и успокојена. По начину постанка, он највише личи на Србију. Села и градови у Санџаку јесу само етапне станице, на којима се исељеници из Херцеговине, из Црне Горе, из Метохије, можда и из Јужне Србије, задржавају извесно време, пре него што пређу у Србију.

Да је то тачно види се пре свега no томе што у Санџаку нема обучајног права развијеног у оном обиму како је то у Црној Гори и Херцеговини. Нема, затим, заједничког поседа (испаша, шума итд.), или бар не у облику комуна, као што налазимо у Црној Гори. Најзад, свет који у Санџаку станује ни из далека се не одликује оном смерношћу к стидљивошћу која пада у очи међу Црногорцима, — док су у својим брдима, међу саплеменицима и браственицима.

Санџак је, дакле, мање колективистнчки u патријахалан, а више индивидуалистички нестројен и организован. У томе, он иде у исти ред са Србијом, разуме се још нејасно и недовољно изражено. Особине које данас има његово друштво развијене су и израђене у Србији, — док су овде у сировом стању. У социолошком погледу Санџак преставља недавну прошлост Србије, док се садашње уређење Србије може обележити као будућност Санџака.

Има, међутим, две чињенице које доносе разлику. Пре свега географска погодност за саобраћај: одсуство једне велике речне долине; затим, велики број муслиманског становниипва, кога у Србији нема. Ове чињенице нису непреиостива сметња за напредак Санџака, Долина Лима је још сасвим неискоришћена: то је, међутим, санџачка Морава. Полимље је било непријатељ сточарског православног заробљеног и заосталог Санџака.

Оно ће бити кичма земљорадничког, слободног, привредно и културно напредног Санџака. Муслимани који ту живе већином су наше крви и језика: они у томе развоју могу одмах учествовати на равној нози са православнима. Центри привредног живота су до сада били Пештер, Јабука и други висови са чувеним шумама и испашама, орловска и хајдучка гнезда. У будуће, живот ће се развијати све више у долини, у градовима и у питомини. Козе ће ишчезнути; број оваца ће се смањити; шуме ће се проредити. Појавиће се у већем броју златиборско говече и њихови културнији парњаци. Свиње ће се гајити све више. И воће, и поврће. Као у Словенији: у Долењском, у Горењском; да не речемо, као у Швајцарској.

Први услов за шо јесте саобраћај. Тога Санџак мема: он је у средини оног дела наше државе који је велики као предратна Србија, a у коме има свега пет киломешара железнице. У горем је положају од Црне Горе, јер она додирује море н има изврсне главне путеве. Санџак је одвојен од света, јер нема путева: зар се не дешава да га сметови снега одсеку од поште, од новнна, од живота no тридесет и no четрдесет дана?

Ако се за Санџак не учини што треба, ако се не саграде путеви и не проведе железница, не подигну школе и не уреде земљишни, пашњачки и шумски односи у корисш сељака, — он he се раселити. Онај људски елеменат који тамо живи не може се дуго задовољавати оскудним и заосталим приликама. Најбољи и најспособнији he отићи. Санџак ће и даље остати један луст крај, коме је сва живост долазила од пролазника. Аутомобили су убили ханове и друмске механе. Железнице, које носе досељенике мимо Санџак, убиће ову станицу наших унутрашњих кретања Зато, железница треба да уђе у сам Санџак, a са њом заједно све што доноси савремена цивилизацнја. Пре железнице можда чак и место ње морају доћи путеви са теретним и путничким аутомобилима. И онда школе, у што више села, у свим селима.

Ко ће то створити? Људи из самог Санџака. Они морају тражити и добити за свој крај. Не смеју се задовољити када се сами извуку из дивљине и постану господа и газде у другом крају, као што су до сада чинили. Ипак, највећа улога у подизању Санџака припада онима онима који и данас тамо живе и паше заједно са сељацима.

Аутор: Др. Драгољуб Јовановић

– Ovaj tekst je ekskluzivno objavljen 1. februara 1932. u prvom broju lista “Sandžak” –

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR

No more articles