Za Sandžak kao prekograničnu regiju

2
12
Rafet Husović, predsjednik BS-a i potpisnik sporazuma o Sandžaku kao prekograničnoj regiji

Naš sporazum, kao i naši programski ciljevi vezani za prekograničnu saradnju, koji u potpunosti korespondiraju s evropskim standardima, podržani su od naših birača, naših partnera u vlasti i svih ozbiljnih subjekata bošnjačke politike – kaže Rafet Husović, jedan od potpisnika sporazuma o Sandžaku kao prekograničnoj regiji.

Sporazum o saradnji, koji su dva mjeseca prije referenduma o nezavisnosti Crne Gore, potpisali lider Bošnjačke stranke Crne Gore Rafet Husović i predsjednik Demokratske partije socijalista Milo Đukanović, još “trese” javnost u Crnoj Gori. Posebno posle tvrdnje jednog od čelnika BS da je sporazumom, tačnije tačkom četiri, predviđeno da Đukanović i Demokratska partija socijalista podrže autonomiju Sandžaka, a da sa druge strane Bošnjaci i muslimani podrže crnogorsku nezavisnost.

* Da li po vašem mišljenju član 4. Sporazuma o saradnji sa Demokratskom partijom socijalista znači i pristanak Đukanovića i njegove partije na autonomiju crnogorskog dela Sandžaka?

– U članu 4. ovog sporazuma jasno stoji da Sandžak vidimo kao multietničku prekograničnu regiju, čija je granica most spajanja a nikako zid razdvajanja susednih država, sa slobodnim protokom ljudi, roba i kapitala.

* Zašto?

– Evropski standardi jasno upućuju da je decentralizacija vlasti i regionalizacija princip po kojem funkcioniše organizacija države i vlasti u razvijenim evropskim zemljama.

* Šta realizacija tog Sporazuma, posebno člana 4. znači Bošnjacima, a šta drugim narodima koji žive u opštinama koje bi pripale “autonomnom Sandžaku”?

– Regionalizicija i prekogranična regija, znače niz benefita koji doprinose prevashodno ekonomskom razvoju i boljem standardu za sve građane, bez obzira na nacionalnu ili vjersku pripadnost. Konkretno, to znači bescarinsku zonu, slobodan prolaz ljudi, ukidanje administrativnih barijera za prolaz robe i svakako mogućnost realizacije značajnih projekata prekogranine saradnje, koji se finasiraju iz evropskih fondova.

* Zašto je tekst Sporazuma sakrivan od očiju javnosti?

– Sporazum nije nikada sakrivan od javnosti. Veoma je transparentno potpisan u predreferendumskoj kampanji i dobro promovisan u svim našim javnim nastupima. Ne razumijemo zbog čega ovoliko medijske buke oko nečega što je davno poznato javnosti.

* Kako gledate na demanti Demokratske stranke socijalista da taj dokument ne postoji?

– Meni nije poznato da je bilo ko iz vrha Demokratske partije socijalista, našeg koalicionog partnera, ikada izjavio da Sporazum nije potpisan.

Izvor: Novosti.rs


Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone

Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

2 KOMENTARI

  1. Gospodo da vas zamolim za jedno pitanje sta se ovdje brani,los polozaj muslimana u sandzaku ili fotelje pojedinih politicara.BS nema vecinu u nijednom gradu u sandzaku niti ce imati dok su takvi ljudi na celu te partije.Ugasili su SDA partiju koju su glasali svi bosnjaci……A BS zna gospodin Husovic.Kakva je situacija u Rozajam gdje je BS kakva je situacija u Plavu i Gusinju….Uvijek je SDA bila vladajuca partija od kada je ugasena i napravljena BS nema nista samo toliko nastavite ovako branite tudje fotelje i mjesta

    • НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      Манастир Ђурђрви Ступови данас

      Академик Војислав Ђурић

      СРПСКЕ ПРЕСТОНИЦЕ

      РАС

      Колико год да се археолози труде да, уз помоћ старих текстова и архивских сведочанстава, растумаче последње мате-ријалне остатке некадашњих владарских пребивалишта у Расу, Призрену и Скоп-љу – старим српским престоницама још увек не могу да се васпоставе величина, облици, некадашњи изглед. С Расом је најтежи случај: историчари се споре око места где се некада уздизао – да ли тамо где је данашњи Нови Пазар, да ли на Па- заришту у близини Сопоћана, или на ме-

      сту једног утврђеног града изнад Новопа- зарске бање. Без обзира на коначне исхо-
      де великих археолошких радова, који се
      последњих деценија одвијају на том по-дручју, читава област око Новог Пазар, чији пречник има двадесет километара, некада је представљала срце старе српске државе, која се називала још и Рашка. Њене гласне насеобине и грађевине – ут- врђени градови, трговачка насеља, мана- стири и цркве – ређали су се с једне и друге стране Рашке, од њеног изворишта

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      код Сопоћна до утока речице Дежеве ис-под Новог Пазара. Ту су Сопоћани, ”Раш-ки на изворе” , тзв. Утврђење Рас, с подг-рађем познатим из историјских извора као Трговиште, а затим данашњи Нови Пазар с тврђавом, на чијем месту би тре-бало да се налази старији град. Над Паза-ром се, као владарски белег, диже мана-стир Ђурђеви Ступови, док је испод ње-га, на једном хуму, саборна црква Светих апостола Петра и Павла, историјска Пет-рова црква код Новог Пазара. Испод Ђур-ђевих Ступова лежи село Дежева, некад место српског државног саборовања, с остацима средњевековног гробља и цр-кве, а наспрам Петрове цркве, на једном узвишењу, стоји антички град, који је био настањен и у средњем веку, са својим цр-квицама, зградама и зидинама; он се та-кође узима у разматрање кад се распра-вља о првобитном месту престонице Ра-са. Сва је прилика да читав тај систем тврђава, трговишта, манастирских целина опасаних бедемима цркава и гробаља представља престоницу Рас, јер се за све њих, кад се помињу у старим историј-ским изворима, наводи да су у Расу. Чи-тав крај одвајкада је био настањен: из хе-ленистичког доба је остава златног наки-та и новца неког илирског велможе, нађе-на под темељима Петрове цркве; касноа-нтички град уздизао се над старом Ново-пазарском Бањом; уз речно корито Ра-шке, у Трговишту, дизала се велика троб-родна ранохришћанска базилика; у тврђа-вама овога краја боравили су, пре доласка Немање, византиске посаде на челу с уг-лeдним војним старешинама.
      Чим се, у седмој деценији XII века,
      Стефан Немања попео, у Расу, на вели-кожупански престо Србије, а одмах за-тим, у битки код Пантина на Косову од-бранио свој владарски положај, подигао

      је манастир Ђурђеве Ступове, као знак своје победе над Византинцима и братом Тихомиром. Учинио је то на месту где му је Св. Ђорђе помогао да се ослободи там-нице у коју су га бацила браћа.Св.Ђорђе, који је сматран заштитником и брзим по-моћником у невољама, био је, уз Богоро-дицу и Св. Никлу, доживотни патрон Стефана Немање. Њима је Немања из за-хвалности подигао своје задужбине у То-плици, Расу, Студеници, Хиландару. Љу-ди с двора и сам Немања морали су бити задивљени величанственим изгледом цр-кве на вру купастог брда изнад престо-нице: при изласку сунца зраци би прво заблештали на куполи и звоницима мана-стира, док су тврђаве још биле у тами; приликом заласка, сенка манастира пос-ледња се гасила над пределима око срп-ског двора. Било је готово символично то бдење Ђурђевих Ступова над Немањом и његовом престоницом.
      И други храм, ту под Ђурђевим Сту-повима, подигнут у време знатно пре Не-мање, везан је за његову владавину и су-дбину. Храм Св. Пера и Павла – необич-на изгледом, кружна споља, с једном ку-полом, а с четири конхе опасане полукру-жним ходником и с галеријом изнад – из-гледао је старински и митски већ у доба Немањиног рођења. Древне легенде ве-зивале су његово подизање за Тита, уче-ника апостола Павла и једног од седам-наесторице апостола, којег су описивале као првог заштитника Србије, док су друге – које је забележио један свеште-ник из Бара у XI веку – говориле, како је један српски династ, по имену Бела – Па-влимир, вративши се из прогонства у Ри- му, ту у Расу потукао свога противника, великог жупана Србије, сео на његов пре- сто, и из захвалности подигао цркву у славу апостола Петра, и тврђаву којој је

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      наденуо своје име. Ми данс знамо – иако по облицима усамљена у читавој Србији, и зато чудна свакоме које види – да је на-стала у IX или X веку и да је у њој од почетка било црквено средиште Србије и епископија за целу Рашку, већ тада у са-ставу Охридске архиепископије. Неки ис-торичари, међутим, везују њен наставак за ученике словенских апостола Ћирила и Методија. Када се, у првој половини XII века, Немањин отац Завида вратио из прогонства у Зети, Немања се, кажу ње-гови биографи, у овој цркви поново крс- тио по православном обичају, јер је у Рибници, где је рођен, био крштен по ка-толичком обреду. Вероватно је, за своје владавине, поправио и поново живописао цркву, пошто је у њој био његов престо,

      ту се морао догодити свечани чин круни-сања за великог жупана Србије; у њој је, то је сасвим извесно, предао престо своме млађем сину Стефану, да би се замона-шио и повукао у Студеницу, а своје пос-ледње дане провео у Хиландару, на Све-тој Гори, са својим најмлађим сином Са-вом.
      У Расу је, пребивајући у једној пећи-ни, у време Немањиног наследника Сте-фана, неки учени монах довршио препи-сивање и украшавање минијатурама тзв. Вуканово јеванђеље, једне од од најста- ријих ћирилских књига српске редакције и, уз Мирослављево јеванђеље, најлепше међу првим српским рукописним књига-ма.
      Историја је, тих првих деценија држа-

      Панорама Рашке долине са манастиром Ђурђевим Ступовима

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      ве Немањића, таложила сведочанство о животу и раду у српској престоници, али је тек по неко важно за стару српску уме-тност. Археолози су, тако, у тврђави над Трговиштем, која се с великим правом сматра делом Раса, недавно пронашли остатке ковнице новца првог српског но-вца. Међу примерцима има исечених ко-мада сребра, неких откованих тек с једне стране, али их има потпуно довршених, с ликом краља Радослава, најстаријег сина Стефан Првовенчаног, унука Немањиног, владара у чије се време појавио први срп-ски ковани новац.
      Велики догађај за престоницу било је подизање цркве св.Тројице у манастиру Сопоћанима, по жељи краља Уроша I, у то време већ познатог по томе што је у земљу позвао немачке Сасе и отпочео коришћење рудног богаства земље, чиме је нагло подигао српску привреду. Та ве-лика црква на изворишним слаповима Ра-шке, постала је славна због свог велича-нственог сликарства, које је све трептало у злату. Подигнута је у славу Свете Тро-јице и свог ктитора, српског краља, али и славу православног оружја, које је, упра-во тих година, изашло као победник над католичким витезовима са Запада. Наиме, године 1261. цар Михаило VIII Палеолог ушао је тријумфално у византијску прес-тоницу Царград – Константинов храд и вековни символ православља – који је преко пола века чамио у ропству католи-чких крсташа. Тада се догодило чудо о којем се дуго причало: пронађена је стара икона, Богородица Одигитрија, заштит-ница државе и града, која је ношена као победница у тријумфалној царској повор-ци. Одушевљење је захватило читав пра-вославни свет. Осетило се задовољство у свим православним црквама, па и у срп- ској, што су се православна схватања, а

      не само оружје, показала надмоћнијим од католичких. То се особито односило на богословска поимања природе Свете Тро-јице, иначе предмет спорења још од рас-кола цркава 1054. године. Источни хри-шћани су тврдили да Св. Дух проистиче од оца, а западни од Сина.Та разлика се наводила као главни разлог за расцеп цр-кава који траје до данас. Посветити цркву Св. Тројици баш у данима победе право-славља и осолобођења Цариграда извесно није могло бити без теолошких примис-ли; тај чин представља српског краља као човека широког образовања, опрхаваног и општим светским бригама. Његови сли-кари из Сопоћана, по свој прилици поз-вани из тек ослобођене византијске прес-тонице, вредношћу својих дела, у то вре-ме несумњиво од најлепших у цивилизо-ваном свету, најбоље сведоче о високим културним и уметничким мерилима кра-ља Уроша.
      Док још нису била отпочела велика српска освајања на југу, у долини Вар-дара, далеко до пред сам крај XIII века, владари су се непрестано бринули о прес-тоници у Расу, тако да је она доживља-вала повремене уметничке обнове. Једна се одиграла осамдесетих година, у доба краља Драгутина. Чим је преузео престо, млади краљ се везао за прадедовске Ђу-рђеве Ступове, обновио их и живописао, намењујући их себи за вечну кућу. Када му се десила несрећа да приликом пада с коња сломије ногу, сазвао је сабор у Де-жеви, у Расу, и ту предао престо млађем брату Милутину. Тај догађај, који је сма- трао толико важним да га је схватио као прст Божји, Драгутин је обележио посеб-ним захватом на Ђурђевим Ступовима, а ово дело баца живо светло на српску ис- торију. Тамо је он живописао посебну ка-пелу с портретима дотадашњих знамени-

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      тих српских владара и са сценама Српс-ких сабора, који су се тицали легитимите-та његове и Милутинове владарске влас-ти. Слично краљу Драгутину, Намањини по-томци су свој легитимни положај на власти радо истицали у својим задужби-нама, представљајући се на тај начин као настављачи Немањиног дела.
      Времену краља Драгутина припада и обнова живописа у епископској цркви Св. Петра и Павла, трећа по реду од времена настанка. Ктитор јој је био владар, јер је остао део династичке слике Немањића на којој је приказан и сам свети родоначел-ник.
      Нема сумње да су рашке престоничке задужбине у очима Срба у XII и XIII веку морале имати нарочити углед, већ и стога што су над њиховом изградњом или над њиховим обновама бдели најутицајнији људи српске државе и цркве. Њих су, уз то, подизали најбољи градитељи, а укра-шавали нјпознатији сликари до којих су српски великодостојници могли доћи. Њихово градиво, увек скупоцено, и њи-хова величина и облици, прикладни ау-торитету и стоног града Србије, изазива-ли су дивљење и нудисли се као узори. За историчаре уметности је несумњиво да су Ђурђеви Ступови један од кључних спо-меника за уметност тзв. Рашке школе. Немања је, преко ове своје задужбине, направио заокрет у градитељству цркава; после прве своје задужбине Св. Николе у Топлици, која је, по облицима и духу, још увек сва цариградска грађевина, он је прихватио приморске мајсторе и њихове
      романичке облике, а просторни склоп цр-кве тако уредио како би она, остајући ве-рна православној служби, добила посеб- не, у Србији дотле непознате саставне де- лове. Отада, од Ђурђевих Ступова, тим новим склопом и новим, тек усвојеним

      стилом, српско црквено градитељство по-стало је особено и распознатљиво током читавог потоњег века. Слично је и са сли-карством: тиме што је позвао у земљу ве-лике уметнике из једног од два духовна средишта Византијског царства, прихва-тио најсавременији уметнички правац, не изневеривиши, ни иконографски нити стилски, православност црквене слике, Немања је указао пут потомцима.
      Једнаку важност у историји српске уметности имали су Сопоћани. Обредни простор рашке цркве остао је непроме-њен, али је спољашњи изглед био толико преображен да она споља изгледа као тробродна базилика с куполом, слична катедралама јадранског приморја, па и по онима који су припадали српкој држави. О сопоћанском сликарству одавно се зна да је без такмаца у свом добу, и то не са-мо у православљу, али једино упућени знају да су монументалност и снажна те-ла сопоћанских светаца, добијени широ-ким обликовањем пластичности, уз по-моћ светлог и тамног, одјекивали у српс-ком зидном сликарству током целе после-дње четвртине XIII века.
      Када се уметност у престоници Расу гледа изван њених теолошких намера или верских поука, као и изван естетских зна-чења, важности и утицаја, када се у њој разоткрију политичке идеје влада или це-ле династије – онда се дође на онај траг српске историје који води ка разумевању осетљивих проблема с којима су се суо-чавали владајући кругови у Србији у пр- вом столећу власти династије Немањића. Државноправни и политички вид престо- ничког сликарства подједнако је важан као и онај уметнички, а можда га, када се посматра само историја, и премаша.
      Рас је у XII и XIII веку био сведок

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      неколико неуобичајених промена на пре-столу, у којима је доведено у сумњу не-прикосновено право примогенитуре, ус-војено и у српским династијама. Немања је насилно уклонио са великожупанског престола најстаријег брата Тихомира; сам Немања одрекао се власти, пред сабором српске земље, у корист свога млађег сина Стефана; краљ Владислав је уклонио сво-га старијег брата Радослава, а Урош је, као најмлађи, дошао на власт под непоз-натим околностима, али свакако још за живота свог старијег брата Владислава; краљ Драгутин је после пада с коња ус-тупио престо Милутину, уз сагласност државног сабора. Ни у једном случају, чак кад је до смене долазило споразумно и саборно, она није била безболна, а стра-сти се нису дуго стишавале, остављајући крваве трагове. У таквим приликама дво-рска историографија се трудила да, кроз житија и биографије Немањића, улепша слику непријатних догађаја или да их ус-клади с Божјим намерама и његовом про-миси. У сликарству је то ускалђивање до-шло до изражаја кроз изостављање оних који су напустили историјску позорницу као побеђени или, пак, приказом њиховог драговољног пристанка на наметнуте од-луке. И управо су најчешћи видови при-казивања Немањића у црквама престони-це, два сликарска решења која су се ти-цала промена на престолу – државни са-бори и династичка лоза. Не зна се када је направљена прва слика на којој је пре-дстављена смена на престолу Србије. На-јстарија је сачувана у Сопоћанима, насли-
      кана око 1265. године. Она се налази у припрати и на њој стари Немања, као мо- нах Симеон, указује руком на владара што седи у средини слике, док, у прису- ству властеле, около благосиљају епис-

      копи. Иако је слика без натписа, изгледа да она приказује догађај у Петровој црк-ви на коме је Немања уступио престо млађем сину, уз благослов државног са-бора. Очигледно сликом се легализује не-обичан чин уступања престола: њега је извршио један светац, како су Немању схватили сви потомци, а одобрио сабор српске земље. Када је слика била напра-вљена, у Зети су још увек живели потом-ци кнеза Вукана, који се и сам није лако помирио с таквим решењем.
      Друга важна смена одиграла се на са-бору у Дежеви 1282. године. Краљ Драгу-тин се одрекао престола у корист млађег брата Милутина, уз споразум да ће ово-га, после смрти, наследити Драгутинов најстарији син и да ће Драгутинова грана даље носити владарски венац Србије. После ове одлуке Драгутин је улазну ку-лу у манастиру Ђурђрвим Ступовима преуредио у меморијалну капелу и укра-сио је фрескама које су, као и саборска одлука, озакоњивале тај договор. Штави-ше, он је осетио потребу да и раније сме-не на престолу, које су носиле историјско оптерећење, оправда саборским одлукама и црквеном сагласношћу и њеним благо-словом. У сводовима капеле била су при-казана четири српска сабора: онај у цркви Св. Петра на којем Немања одређује Сте-фана за наследника; онај којим је задобио престо краљ Урош, после смењивања краља Владислава; онај којим се после збацивања оца, Уроша, попео на престо сам Драгутин, седећи на престолу уз Ми-лутина, на њега указује руком, док чин, у присуству властеле и свештеника, бла- госиља архиепископ српске земље. Слике у капели краља Драгутина у Ђурђевим Ступовима приказују идеалним сва рани-ја слична разрешења династичких про-

      НЕМАЊИН ДЕЖЕВСКИ САБОР

      блема, до којиј је понекад долазило под
      доиста сумњивим околностима.
      У све три престоничке цркве, Сопоћа-нима, Петровој цркви и Ђурђевим Сту-повима, отприлике у исто време, између шездесетих и осамдесетих година XIII ве-ка, направљене су династичке слике Не-мањића, на којима Немања, уз посред-ство Богородице, као родоначелник и признати светац, са житијем и црквеном службом, приводи Христу на престолу своје наследнике: св. Симона, тј. замона-шеног краља Стефан Првовенчаног, Уро-ша I као краља или монаха Симеона, а Драгутина и Милутина, прво као насле-днике и принчеве, а потом као краљеве. Тако је створена слика свете краљевске лозе, коју је још од Студенице, Жиче и Милешеве, почео иконографски да обли-кује први српски архиепископ Сава, а ко-ја је у Расу претворена у белег српске државности. Она је после још дуго кори-шћена, па чак једном и у самим Споћа-нима. Та познија династичка слика из времена је које је непосредно претходи-ло седању на царски трон ” великог кра-ља” Стефана Душана. Он се тада сетио својих светих предака и, заједно са архи-епископом Јоаникијим, допринео обнови Сопоћани у старој престоници. У друш-тву жене Јелене и сина Уроша, он ту сле-ди ликове по светости чувених предака: Симеона Немање, Симона – Стефана Пр-вовенчано, Симеона –Уроша I и његове супруге, краљице и монахиље Јелене. И касније су, још дуго, династичка слика Немањића и Немањин ” богоизабрани са-бор” били тема српског сликарства (Пећ, Дечани, Матејич, итд.), јер су сведочили
      да су на престолу српске државе свети и праведни владари, који управљају по Бо-жјој милости и жељи. Нема сумње да су,

      приликом образовања овакве политичке идеологије, Рас као престоница и дворс-ки саветодавци, битно утицали на иконо-графију српских династичких слика; у њихове су теме уграђена и оправдања би-ло за уобичајена било за изнимна држав-ноправна решења.

      Ми, савременици Рашани, се налазимо на темељима Раса, темељима српске држа-ве, а нисмо свесни тога богаства због свога оскуднога знања. Знање и незнање појединца утиче на формирање друштверне надргард-ње, друштвене свести. Наша свест је заро-бљена историјским страхом турске окупа-ције која је оставила знатне демографске и
      духовне остатке на овом простору. Те ос-татке турске окупације, због несвсеног ис-торијског отоманског страха, несвсенопо-лусвесно сматрамо надмоћнијим од велике српске прошлости на овом простору, која
      нам је оставила у баштину споменике од непролазне вредности. То је велика српска заблуда и још нелечена болест. И једног и другог ћемо се ослободити када будемо зна-ли своју прошлост, историјску и културну баштину Немањићког периода. Тек тада ћемо бити потпуно слободни људи – јер је српски мозак још заробљен историјским страховима.
      Наша је обавеза, према себи и према бу-дућим српским генерацијама уопште, да се што више сазна о прошлости српскога на-рода, првенствено на овом угроженом под-ручју, како би се обогаћени тим сазнањем ослободили историјских страхова и живе-ли слободно као и сви остали. Све до тада, док се буде скривала и прерпаваљала српска историја, ми ћемо себе сматрати досеље-ницима на ове просторе и стално ћемо ра-змишљати како да се одеселимо из овог привременог боравишта. Све дотле ће тр-пети штету сваки Србин појединачно и Србија у целини. У томе је циљ и Зборника Немањин дежевски сабор и културне мани-фестације Немањин дежевсвски сабор .

OSTAVITI ODGOVOR

Molimo unesite komentar!
Ovdje unesite svoje ime

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.