Dnevni list je objavio izvještaj američkih obavještajaca da su Ujedinjeni Arapski Emirati hakirali medije i lažirali izjavu katarskog emira.
Ujedinjeni Arapski Emirati stoje iza hakiranja društvenih mreža i medija katarske Vlade, koje se desilo krajem maja, a rezultiralo je objavom lažnih citata povezanih s katarskim emirom, što je izazvalo zaljevsku diplomatsku krizu, objavio je Washington Post, citirajući američke obavještajne izvore.
Katarski emir Sheikh Tamim bin Hamad Al Thani lažno je citiran kako hvali Hamas i govori da je Iran “islamska sila”, navodi Washington Post.
Kao odgovor na to, Saudijska Arabija, UAE, Egipat i Bahrein prekinuli su diplomatske i transportne veze s Kataraom 5. juna, optuživši ga za podržavanje “terorizma”.
Katar je negirao ove optužbe.
U istragu uključen i FBI
Doha je saopćila da su hakeri objavili lažne vijesti, objašnjenje koje nisu prihvatile zaljevske države.
Washington Post piše da su američki obavještajni zvaničnici saznali prošle sedmice da su visoki zvaničnici Vlade UAE-a raspravljali o planiranom hakiranju 23. maja, dan prije nego što se to desilo.
Zvaničnici su naveli da je nejasno da li je UAE sam hakirao stranice, ili je platio da to neko uradi, piše Washington Post, koji nije otkrio identitet obavještajaca.
Ambasador Emirata u SAD-u Yousef al-Otaiba negirao je ovakve izvještaje u saopćenju, rekavši da su “lažni”.
“Ono što je stvarno je ponašanje Katara. Finansiranje i podržavanje ekstremista, od talibana do Hamasa i Qadafija. Izazivanje nasilja, ohrabrivanje radikalizma i potkopavanje stabilnosti susjeda”, dodaje se u saopćenju.
Američki Federalni istražni biro prethodno je radio s Katarom na slučaju hakiranja.
Reporterka Al Jazeere Heidi Zhou-Castro izvještava iz Washingtona da su ovo nove informacije i da State Department treba zvanično odgovoriti na njih.
Otkriće bitno za pregovore
“Ovo su definitivno novine, koje će biti analizirane i imati veliku ulogu u nadolazećim pregovorima. Možda će napokon rezultirati u nekom pokretanju stvari.”
Američki državni sekretar Rex Tillerson vratio se u SAD nakon posjete zaljevskim zemljama, pokušavajući riješiti spor.
“Glasnogovornik Tillersona rekao je da pregovori mogu biti dug proces da bi se našla bilo kakva podloga u rješavanju konflikta. Ali, ove nove informacije zasigurno daju novu težinu pregovorima i ostaje da se vidi kako će se stvari odvijati”, javila je Zhou-Castro.
Katar je u junu saopćio da ima dokaz da je hakiranje povezano sa zemljama koje su prekinule veze s Dohom.
“Katar ima dokaz da određeni iPhonei, koji su korišteni u hakiranju, dolaze iz zemalja koje su blokirale Katar”, rekao je Ali Bin Fetais al-Marri, glavni katarski tužilac 21. juna.
Khalil Jahshan, izvršni direktor Arapskog centra u Washingtonu, rekao je za Al Jazeeru da ovakva otkrića predstavljaju najvažniji razvoj događaja od početka krize.
“To pokazuje da je Katar, od početka krize, pozivajući američke i britanske obavještajne službe da pomognu u istrazi, povukao prave poteze”, rekao je.
‘UAE mora promijeniti stav’
“I sada su rezultati dostupni javnosti i potvrđuju da se hakiranje desilo i citati katarskog emira koji su izazvali krizu lažirani.”
Jahshan smatra da će ova otkrića imati utjecaj na pregovore, iako izjave tokom krize do sada nisu bili ohrabrujuće.
“To su negiranja, negiranja i još negiranja. Oni [UAE] tvrde da su njihovi zahtjevi prema Kataru legitimni i insistiraju da se ispune po diktatu, umjesto da se sjedne za stol i pregovora o nekim legitimnim neslaganjima koje mogu imati s Dohom. I nekako je, nažalost, Saudijska Arabija pratila ovo.”
“Tako da se neuspjeh, ili u najmanju ruku privremeni neuspjeh, Tillersona neće promijeniti ukoliko nema promjene stava, pogotovo što se tiče Emirata”, zaključio je.
Izvor: Al Jazeera i agencije
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
Washington Post: Emirati stoje iza hakiranja katarskih medija
Danas meni lično nestvarno izgledaju ti ratni dani kad se preživelo i bez kompjutera, i bez mobilnih, i bez struje više-manje.
M.D. je pričao kako se fotografisao u Krajini za nekakva dokumenta 1991. godine: “Odem u Vojišnicu đe je bila ‘foto-radnja’: seosko dvorište, a iza na štriku fotografova žena prebacila bijelu pla'tu za pozadinu. Tu se šeću oroz i kokoši, ona ih odjuri, a fotograf učini sliku. To je bila specijalna foto-radnja samo za lična dokumenta!”
“Dođemo mi u Kupljensku pred Brankovu kuću.
Ali prozori na kući mračni i bi’ reka’ ka’ da se
jedino dolje na prozorčiću od podruma malko
vidi đe čkilji svjetlo od lampuša, ali slabo. Nema,
to kao opšta opasnost, zamračenje. Zove onaj
policajac: “Gazda! Branko! Branko! Branko!” a jok, niko se ne javlja, pa i ono u podrumu svjetlo
kanda se ugasi. Jope’ oni svi: “Branko! Branko!”,
nitabau! Pita on komšije: “‘Esu l’ ovi ljudi kod
kuće?”Komšije vele: “Sad su se maloprije čuli đe
divane, i vid'lo se svjetlo na prozoru!” Oni
ponovo zovu Branka, ne vredi, niko se ne javlja. Da l’ su bili u podrumu pa njesu čuli, da l’ se njesu
htjeli jav'ti, da l’ su se prepali – uglavnom, ne
javiše se. “Pa šta ćemo sad?” pita onaj glavni. Ja
slježem ramenima. “Ma mi te” veli “ne moremo
nikako voz'ti na Veljun sad u noćnu uru!” Malo
se zamisli, pa reče: “Znaš šta? Tamo u Vojniću u fabrici je vojska, pa valjda ćeš se moći smjestiti za
jednu noć. Il’ voliš u zatvoru il’ bolnici?” Mislim u
sebi: ma rađe bi bio u vani nego spava’ u zatvoru
i bolnici, “idem” reko’ “kod vojske!” Vrate oni
mene u Vojnić, pred fabriku, a unutra sad vojska,
i tu me ostave. Puno vojske unutra, al’ nađem u jednom nugliću mjesto, dadu mi deku. Dobro je,
sad sam se smjestijo za noć, naša’ krov nad
glavom, al’ sam gladan. Pitam najbližeg ima li šta
za jesti. “Eno ti tamo” veli “gra’, a eno tamo
kruva, još se snađi za tanjur i žlicu!” Snađem se i
za tanjur i za žlicu, naj’em se gra’, ležem na krevetac, pokrijem se i zaspem. Kad u jutro – još
je mrak bio – probudi me jedna eksplozija, pa
malo zatim druga, treća… Šta je to? Vele, Hrvati
granatiraju Vojnić. Eto, reko’, đe dođe baš sad da
izgubim glavu! Vojska već odavno ustala, došlo
par kamiona, odveze i’ na položaj. Ja osta’ onđe sam. Granate padaju i dalje, ali ne padaju baš po
Vojniću, nego preko Radonje gore po brdima.
O'zgo lete nek've žene, zapomažu, bježe… Možda
su tako tukli po tim brdima jedno pola sata, onda
prestadoše. Dobro je, niko nije strada’, ne
pogodiše nijednu kuću, jedino što se narod uplašio. Već je i dan. Ja nađem zeru kruva što
ostalo iza vojske, poj’em i iziđem na cestu i
gledam neće li ko naići da me odveze. ‘Oda’ sam
dugo tako, al’ naiđe Mišo Lojin. Meni svanu kad
ga viđe’. On se pozdravi sa mnom i veli: “Ja idem
nešto za Topusko, ali vraćam se za sat vremena. Čekaj me tu pa ćemo za Veljun!” Dobro je, sad mi
je prevoz siguran, iako ja znam da je njegovi “sat
vremena” barem dva sata, jer njemu je sve ravno
do mora. Tako i bi. Čekaj, čekaj, jedva jedamput
dođe. Poveze me, i počesmo divan, ali ja vidim da
nešto nije u redu. Sve razgovor nekako zapinje, niti on mene puno pita, niti se šali, niti smije – on
onako razgovoran, šaljiv, uvijek nasmijan! Ja ga
pitam za moje, a on preko volje, drhtavim
glasom: “A dobro su”, i zaćuta. Najedamput reče:
“Mislio sam da ti ne rečem, da ne čuješ baš od
mene, ali moram ti reći loš glas, gr'ota da te lažem. Nije dobro: umrla ti je tvoja baba Milka,
juče je baš bila sahrana…”
Ovo je pričao M.D., koji je u ovo doba o kojem
priča, na samom kraju 1991.godine, imao negde
19-20 godina, i došao je sa školovanja u
Beogradu da novogodišnje praznike provede u
rodnom kraju zahvaćenom ratom. Iz priče se vidi
i kakva je bila odsečenost Krajine od ostatka sveta da se nikakve novosti nisu mogle saopštiti.
Evo šta je on pričao 2008. godine kako se
proveo na kraju te 1991. godine: “Dođem u
Vojnić već u noć. U ono vreme još nije bio rat u
Bosni, pa se nije putovalo koridorom nego boljim
putevima kroz Bosnu, al’ svejedno, dok dođeš iz Beograda u Vojnić u zimnje vreme, već je noć.
Stade, dakle, autobus u Vojniću i veli kondukter:
“Vojnić, zadnja stanica!” Izlaze svi van, a ja rečem
kondukteru: “Kako zadnja stanica, pa ja sam
platio kartu do Veljuna, i rečeno mi je da autobus
ide do Slunja?” “Ma kakav Slunj i Veljun, šta ti misliš, da ćemo tebe jednog vozati na Veljun?
Ovo je zadnja stanica i iziđi van!” Ja opet
počnem, ali ne vredi, iziđem van iz autobusa i
izvučem prtljagu. A baš kao za pakost niko više
nije putova’ prema Slunju, sve izišlo u Vojniću a
neki su doputovali u bliža sela, ali te je neko sačeka’ onđe na stan'ci sa kolima, i sve se to
začas isprazni. Ja ostado’ sam na stan'ci. Zimnje
doba, studeno, mrak, struje nema, niđe nikog
nema na ulici, ja stojim na stanici a oko mene
prtovi – moj kufer, jedna vreća što Nada poslala
tetki Ljubi štokakve ‘rane, pa onda i stric Đoko iz Rume posla’ svojima štokakvi’ mirakula u drugoj
vreći, pa još jedna torba za ćiću Joju… Jedno čet'ri
prta oko mene. Vrag zna, oni su u Srbiji u ono
vreme mislili valjda da naš narod gore ‘oda go’ i
bos i gladan. Stojim ja tako i mislim se: mili Bože,
što ću sade? Da je dan pa još nekako bi’ se i snaša’ ali kud ću po mraku sa prtovima a niđe
nikog ni nema. Ratno vreme, sve se to zavuklo u
kuće. Stoj, stoj… al’ najedamput vidim ide auto
polako. Kad priđe bliže, vidim – milicija. Stadoše.
Mislim u sebi – vid'li oni mene sa torbama i
vrećama đe stojim na stan'ci kad niđe nikog nema, po noći, sa ‘nolikim prtovima i torbama, pa
pomislili: aha, evo diverzanta, ustaše, ubacjo se u
Vojnić sa eksplozivom da minira i ruši, pa riješjo
da počne od autobuske stanice! Iziđoše oni iz
kola. Gledaju oni u me, u one prtove, dok pita
jedan, glavni, veli: “Što ti tu radiš?” Ja kažem što je i kako je, platjo kartu do Veljuna, a autobus
iša’ samo do Vojnića. Pita on dalje: “Pa što” veli
“vučeš u tolikim prtev'ma?” I to ja rečem. Oni
pregledaše, vide – nema ništa sumnjivo – a on
ponovo pita: “Pa kud ćeš sade?” Ja velim da ne
znam. “Da si” veli “zeru bliže, pa da te i prebacimo, ali na Veljun – jooo…” On zasta, pa
upita: “Pa poznaš li koga u Vojniću?” “Nikog”
velim ja. “Pa poznaš li koga makar u blizini
Vojnića?” Ja se sjetim: “Znam u Kupljenskoj
Branka Miljenov'ća!” “E dobro” veli “kad znaš
Branka, znam ga i ja, sjedaj, odvešćemo te kod njega!” Utrpamo torbe i krenemo.