U sandžačkim opštinama povećan je broj domaćinstva koja se bave uzgojem ovaca za 20 odsto, uslijed povećanja subvencija države u posljednje tri godine.
Prema priči samih stočara, posebno u opštinama Tutin i Sjenica, većina njih se odlučila za uzgoj autohtone vrste “sjeničke ovce“, koja je najtraženija na tržištu zbog odličnih karakteristika koje ima njeno mlijeko i meso.
Petnaestočlana porodica Tutić iz Delimeđe kod Tutina već više od dvije decenije bavi se stočarstvom, a posljednjih nekoliko godina ovčarstvo ima prioritet.
Starešina doma Hamid Tutić kaže da se ovim poslom bavi od kad zna za sebe, a od kada je država počela da daje subvencije, uzgojem ovaca se bave intenzivno, pa su tako stado od 50 ovaca proširili na čak 250.
Subvencije koristimo za kupovinu hrane za ovce, prije svega žita i koncentrata, a zahvaljujući toj mogućnosti uvećali smo proizvodnju, kaže za Glas zapadne Srbije Hamid Tutić.
Prema njegovim riječima, na njihovoj zemlji žito slabo uspijeva pa su zato prinuđeni da dokupljuju. On ističe da se u njegovom stadu prošle godine ojagnjilo 300 jagnjadi od 180 ovaca. Od tih 300 jagnjadi svu žensku jagnjad su prodali za priplod, dok su mušku izvezli u Crnu Goru.
Tutić kaže da isključivo gaje “sjeničku ovcu“, koja je autohtona vrsta i pokazala se kao najkvalitetnija i najtraženija, a pritom je i najizdržljivija jer je prilagođena surovim klimatskim uslovima na Pešteri.
Tutići su već spremni za predstojeću zimu, žito i koncentrat su nabavljeni, a ostavljeno je 8.000 bala sijena. Hamid sa ponosom ističe da se u njegovom domaćinstvu svi bave ovim poslom.
Dva sina su u poslu sa kupovinom, prodajom i izvozom stoke dok se supruga, snahe i kćerka bave proizvodnjom sira od ovčijeg mlijeka, priča on i dodaje da za sir imaju tržište.
Njegova kćerka Mirsada ističe da sir prave na tradicionalan način i da je to organski proizvod, jer ne sadrži nikakve aditive niti hemijske supstance.
Hamidov sin Samir kaže da što se tiče izvoza žive stoke najveće količine idu za Crnu Goru.
Da bi zadovoljili potrebe i održali kontinuitet, stoku otkupljujemo od naših kooperanata širom Sandžaka. Do sada sa isplatom nismo zakasnili ni minut i na taj način smo dobili dugogodišnje saradnike na obostrano zadovoljstvo, ističe on i dodaje da već 23 godine rade i da se sav posao bazira na datoj riječi, povjerenju i garancijama.
Samir tvrdi da je “sjenička ovca“ izuzetno kvalitetna sorta i da se pokazala kao najunosnija. Njegove riječi potvrđuje Nego Tomović veterinar iz matične službe u Kraljevu koji je u obilasku ovih terena.
Sjenička ovca se odlikuje mlječnošću, kvalitetom mesa i vune i da je način pašnjačkog gajenja idealan. Svako umatičeno jagnje od Ministarstva, odnosno Uprave za agrarna plaćanja dobija 7.000 dinara zbog čega mnogi stočari koji gaje rogatu stoku prelaze da se bave ovčarstvom, tvrdi Tomović.
On ističe da se ovčarstvo u posljednjih nekoliko godina razvija zahvaljujući subvencijama države i da je na području zapadne i jugozapadne Srbije broj domaćinstava koja su se odlučila za uzgoj ovaca uvećan za 20 posto.
U domaćinstvu porodice Tutić ipak ističu da sloga kuću gradi, a strešina doma Hamid zadovoljan je načinom kako njegovi potomci razvijaju posao koji je o započeo.
Samo obraz i riječ ne smiju da se pogaze, jer onda nema ni posla, ni saradnje ni povjerenja, ističe Hamid.
(sandzacke.rs)
Aman ljepote, gazda svoj na svome, zelenilo svud na okolo, proplanci, plemenite zivotinje, porodica na okupu. Sta insanu jos treba? Pa to je DZENET NA ZEMLJI! 😀
Istina! I ja bih se najradije sklonio iz gradske guzve i dinamicnog zivota, ali kad bolje razmislim, nije ovo nimalo lak posao, pogotovo za one koji su odrasli u urbanoj sredini i nemaju nikakvog iskustva sa stokom.
Negde u proleće 1990. godine, upravo pred prve višestranačke izbore u onda još uvek SR Hrvatskoj, vraćao se autobusom kući iz Karlovca neki Drago Velimirović. To je bio već stariji čovek, rodom iz nekog od srpskih sela prema Slunju sa leve strane Korane, da li iz Poloja ili nekog drugog sela ne znam, uglavnom iz toga kraja, a radio je u Karlovcu kao portir. Važio je za velikog Srbina, kako bi se to reklo. Budući da je toga dana bio druga smena, vraćao se kući već uveče, mislim da je bio zadarski autobus, poslednji koji je u to vreme išao iz Karlovca preko Korduna posle 22:00 h. Sa njim je u društvu putovao i neki Miloš, koji je takođe radio u Karlovcu i vraćao se kući, a koji je takođe bio iz nekog od srpskih sela u severnom delu slunjske opštine. Taj Miloš je, prema tradiciji svoje porodice, imao nadimak “Srbin”, pa je tako bio dupli Srbin – i po nacionalnoj pripadnosti i po nadimku ili, kako tamo kažu, “špicnametu”. (U stvari, taj nadimak “Srbin” najpre je poneo njegov otac Mile još iz dana neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Taj Mile je kao šiparac od nekih 15 godina umakao ustašama kad su na Svetog Iliju 1941. godine kupili preostale Srbe u onim krajevima, žene i decu, da i njih poubijaju. Kako je u međuvremenu izbio ustanak, Mile je jedno vreme bio ne borac doduše, jer nije imao ni oružja, ali je pazio sa još par dečurlije na pokrete ustaša kako ne bi iznenadili narod i ustanike, kao neka vrsta nenaoružane patrole, sve dok 1942. godine, oslobađanjem Blagaja, nije prošla opasnost od ustaša. Za vreme Četvrte ofanzive u januaru 1943. godine Milu su, u opštoj bežaniji, negde uhvatili Nemci, koji su onda nadirali preko Korduna, i deportovali ga za Srbiju. Kao prognanik je živeo u mestu Kosjerić, gde je služio kod jednoga popa. Kako je tokom Drugog svetskog rata među Srbima u Srbiji bilo više vojski nego u svim ostalim krajevima okupirane Jugoslavije zajedno, a većina se borila međusobno, tu se Mile, kao dečko, slabo snalazio. Vrativši se, nakon oslobođenja zemlje 1945. godine, u svoje rodno selo na Kordunu, Mile je, zamomčivši se već, počeo noću da odlazi na prela. Tada bi, ne razmišljajući i ne shvatajući sve, pevao one pesme koje je verovatno za one dve i po ratne godine provedene u Kosjeriću čuo i naučio tamo – pesme u kojima se slavio Nikola Kalabić i Gorska straža. Tek kad su mu njegovi drugovi koji su sa njim išli na prela razjasnili kako stoje stvari i da bi zbog tih pesama mogao imati grdne nevolje sa vlastima i milicijom, prestao je sa tim. Kasnije je bio uzorni član Partije sa celom familijom, i mada se nije vodio kao prvoborac, dobijao je od države neku penziju za ono patroliranje prema ustašama na početku ustanka, a dobijao je nešto i za one godine provedene u progonstvu u Srbiji. Upravo zbog ove dve i po godine provedene u Srbiji dobio je na Kordunu nadimak “Srbin”. Kasnije je taj nadimak poneo i njegov sin Miloš, pa su tako postojali “stari Srbin” i “mladi Srbin”, a kad se kasnije i Milošu rodio sin, on je poneo ne samo dedino ime Mile – čest običaj na Kordunu – nego i nadimak. Nadimak se, dakle, prenosio samo na muške članove porodice, a zbirno svu tu porodicu nazivali su “Srbinovi”, po “starom Srbinu”). A sad, vraćam se opet u autobus koji je krenuo iz Karlovca noću, a u kome su Drago i Miloš. Šofer i kondukter su bili stavili u radio neku kasetu na kojoj su bile hrvatske “domoljubne” pesme. Drago – a napomenuo sam da je važio za “velikog Srbina” – je neko vreme mirno to slušao. Najednom se ustade, prođe do šofera i konduktera napred pa ih upita šta to oni slušaju. “Pjesme”, odgovoriše mu. A on upita: “A kakve pjesme?” “Pa čuješ kakve.” Drago poče da podvikuje: “Gasite to, neću to da slušam!” A oni: “Umiri se, stari!” Drago opet: “Gasite te ustaške pjesme, ili ću ja da ugasim i da vam sve to počupam, sve ću vam te žice u radiju počupati!” Oni ga smiruju, a on stalno ponavlja da isključe “ustaške pjesme” dok im nije razvalio radio. Počeše i oni njemu kao da prete: “Stari, istjerat ćemo te van!” “Evo vam” pokaza on od šake do lakta “ja sam pošteno plat'jo kartu i voz'ćete me dokle sam plat'jo, ali njesam plat'jo da slušam pjesme o Tuđmanu! A probajte me izbac'ti van, samo probajte! Trnite te ustaške pjesme!” Na kraju ona dvojica ipak izvadiše kasetu, ali sve kao preteći Dragu da će ga izbaciti iz autobusa. A on nastavi: “Tuđman, HDZ, to su đubrad, ako vi znate šta je đubre!” Oni, da se nekako otresu starca, da li što su se pribojavali da ne napravi kakvu gužvu, da li što im je bio dosadan, ili i jedno i drugo, kažu mu: “Sjedi, stari, s mirom, nismo mi HDZ, mi smo Koalicija!” (Mislili su na Koaliciju Narodnog Sporazuma Savke Dabčević-Kučar, koja je upotrebljavala blažu retoriku u predizbornoj kampanji). Drago: “A šta je ono gore?” Pa pokaza rukom gore iznad, gde je bila prilepljena Tuđmanova slika. Šofer i kondukter govore stalno: “Daj, stari, smiri se” a on nastavio skoro vičući: “Tuđman i HDZ su teške ustaše! A znate li vi, gospodo, da su ustaše u mom kraju 6. maja ‘41. nad jamom poubijale preko 520 Srba bez ijednog ispaljenog metka?” I malo-malo pa zove Miloša: “Srbine! E! Srbine!” ili ga pita za potvrdu svojih reči: “El’ tako, Srbine?” Ovde on, istina, nije hteo da ističe ono “Srbine” već je čoveka jednostavno već godinama zvao tim nadimkom kao i mnogi drugi koji su ga poznavali, ali drugi putnici, koji nisu poznavali Miloša, mogli su zaključiti nešto sasvim drugo, da se tu radi o nekom Srbendi. A Miloš, čovek blage naravi, se na svom sedištu uzvrpoljio, sve se kao zaklanja, gleda kroz prozor, neugodno mu, ne zna šta će i šta da odgovori. A Drago malo sedne kraj njega, pa opet ustane i ode napred pa se prepire sa šoferom i kondukterom. Najednom, već su bili prošli Krnjak, povika: “Stan'te! Stoj! Ustavi!” Oni ga pitaju šta je, a on opet: “Stoj!” I stali su, misleći možda da se starcu nije slošilo ili ga možda poteralo. A on video kroz prozor jednog svog prijatelja, čini mi se iz Brebornice, kako ide pešice kući odnekud, pa im reče: “Da primite ovog čo'j'ka i da ga vozite, da ne ide pješice, to je moj veliki kolega! A tu je njemu blizu kuća!” Na to oni: “Ma idi k vragu, stari, pa nije ovdje autobuska stanica! I kako i koliko da mu naplatimo za vožnju kad to nije stanica? A i sam kažeš da mu je kuća blizu!” “Pa nećete mu ništa ni naplat'ti! Stari čo'j'k, da ne pješači još dva kilometra, to je za njega puno a i mrkli mrak je, i još moj kolega, bogami ćete ga povesti!” “Ma ne da ga nećemo vozit, nego ćemo istjerat i tebe tu!” “Otvarajte vrata” dreknu Drago. I otvorili su, a Drago na vrata pa zovnu onog čoveka poimenice i upita: “Ideš li kući?” “Da!” “Aj’ požuri ‘vamo, pa ćeš se voz'ti!” “Ma nemam ja novaca sade u sebe za kartu, nemoj, idem ja pješke, pa blizu je meni kuća!” “Ulazi, ulazi, voz'ćeš se fraj!” Onaj napolju, stariji čovek, sve snebivajući se, uđe u autobus, pa se izvinjava šoferu i kondukteru, neugodno mu, ali Drago tera svoje: “Ma nemaš se ti zašto izvinjavati, oni te moraju voz'ti kad ja kažem” pa viknu Miloša: “E, Srbine, poznaš li ti ovoga čo'j'ka?” Miloš mu klima glavom da pozna. I tako ne samo što su primili tog starca u autobus tamo gde nije stanica i vozili ga besplatno – doduše možda dva kilometra ili nešto više – nego su još, na Dragov zahtev, morali stati blizu njegove kuće (opet gde nije stanica) i tu ga istovariti. Ono malo puta što je još preostalo Dragu i Milošu ovaj prvi je mirovao na svom sedištu, a kad je izlazio iz autobusa zajedno sa Milošem, rastade se kulturno i uljudno sa šoferom i kondukterom, ali bez ikakvog izvinjenja, tj. “bez pardona”.