Topić: Hrvati u BiH žive bolje od svih ostalih

1. Bilo je i drugih raznih priča, i sve su se svodile na to da naša vojska ne raspolaže velikom silom, odnosno, da su ovo na poligonu bila, da tako kažem, Potemkinova sela za narod RSK. Došla je “Oluja”, pad Krajine i naše izbjeglištvo u Srbiji. Ova tragedija je uticala da Milošević izgubi i ono malo kredibiliteta što ga je uživao kod moga oca i da ga i on počne smatrati “izdajnikom” epskih razmjera, možda nezabeleženim u dotašnjoj istoriji Srba. Mada, otac o tome nije toliko mnogo govorio kao mnogi izbegli Srbi iz Krajine, barem ne prvih par meseci. Kad je potpisivan Dejtonski sporazum (Milošević, Tuđman, Izetbegović) pod pokroviteljstvom SAD, odnosno Vorena Kristofera (koga je moj ujak nazivao “najružniji političar na svijetu” dok je moja mlađa sestra govorila da je Voren podseća likom na nekakvog patuljka iz priče), moj otac je govorio da su sporazum potpisala “tri idiota”. Pri tome je naglašavao da je jedan od “idiota”, zahvaljujući pre svega stvarnoj podršci tzv. međunarodne zajednice, dobio i više nego što je sanjao, drugi je izgubio sve, ali toga drugoga međunarodna zajednica najviše hvali na rečima što godi njegovoj sujeti pa ne vidi ili neće da vidi da je sve izgubio, dok treći u biti nije dobio ništa, nego je poslužio za realizaciju interesa onoga što je dobio sve i koji ga je povukao za nos u neku ruku. E sad, na koga se pojedinačno ovo odnosilo ja neću tumačiti, mada mi je i onda pomalo bilo jasno ko je ko u toj njegovoj priči. (Moja mlađa sestra je uvek po nečemu mislila da je Alija najstariji po godinama od njih trojice i govorila bi: “Alija ima već sto godina” iako je Tuđman bio stariji.) U to vreme Milošević je od strane Amerikanaca nazivan “faktorom mira i stabilnosti na Balkanu” i upravo ta činjenica, da se neprijatelji Srba (koji su i “Oluju” podržali ne samo politički nego i direktno vojnički, što je tema za sebe) pozitivno izražavaju o njemu, uticala je da ga moj otac i većina izbjeglica doživljava kao izdajnika srpskog naroda. Sećam se jedne scene sa kraja 1995. godine. Za Novu 1996. godinu “Večernje novosti” (onda glavne novine u Srbiji) su poklonile čitaocima kalendar sa Miloševićevom slikom. Mi smo onda još bili podstanari. Moj otac, pre nego je zalepio kalendar na vrata, uze škare i odseče Miloševićevu sliku uz reči: “Kalendar mi treba, a ti mi ne trebaš!” Kad su krajem 1996. godine izbili protesti protiv Miloševića (koalicija “Zajedno” Vuk-Đinđić-Vesna Pešić) moj otac je i dalje imao o Miloševiću nepovoljno mišljenje, ali kako je imao loše mišljenje i o ovoj koaliciji, to je bio “neutralan”. Tu se razlikovao od mog ujaka, koji je u to vreme podržavao Miloševića a ovo troje nazivao “putujući cirkus”. U leto 1997. godine, negde u vreme kad je Milošević postao predsednik SRJ (mi smo u međuvremenu stekli svoju kuću), jedno veče izbi žestoka prepirka između moga oca i jednog izbeglice, nekog Miloša, sa jedne strane, i mog tetka sa druge. Ova dva napadaju Miloševića i krive ga za sve, a tetak ga brani. Tata i Miloš govore: Milošević nije ni prstom mrdnuo da pomogne Krajini. A tetak na to: “Nemam reči, ljudi, gde vi živite, pa kako vi ne shvatate, da je on to učinio, digla bi se sva zapadna sila protiv Srbije!” (Digla se svejedno dve godine kasnije, moja primedba.) Dalje je tetak govorio: “Ali ne govorite da nije pomagao, pa odavde su odlazili šleperi i šleperi za Krajinu!” A moj otac planu (još ga takvog nisam video): “Pa kud su ti šleperi išli, ja nijednog u Krajini nijesam vidio!” Tetak govori kako su za to krivi krajiški ratni špekulanti, a ne Milošević. Mnogo su još raspravljali o Miloševiću, Krajini, Srbiji, “Oluji”, Karadžiću, Americi itd. dok svađa ne dođe do vrhunca Miloševim (to je bio stariji čovek od oko 65 godina) rečima mom tetku (oni su se znali i pre rata): “Nemoj bran'ti Milošev'ća, on je otrova’ našeg Jovu Raškov'ća!” (To je priča koja se provlačila još od smrti Jovana Raškovića u Beogradu 1992. godine, da nije umro prirodnom smrti.) Na ovo tetak doslovce skoči: “Ma ne vredi se s vama raspravljati, vi govorite izmišljotine!” I otišao je kući odmah, mada smo ga ustavljali. Nisu se svadili, ali o politici su ubuduće retko govorili. Ja sam ovo zapamtio jer sam bio svedok, a nisam mnogo razmišljao o Miloševiću, mene su tad zanimale druge teme, najviše devojke, a naročito mala Bukovčanka koja se nekako u to vreme počela interesovati za mene, i bilo mi je milina kad bi mi s vremena na vreme sestre (koje su se već sprijateljile s njom) rekle: “Kaže mi maća (tako smo je zvali, maća – mala rastom): ‘A vidila sam ti brata!’ Da vidiš kako to naglasi!” ili: “Pita maća ‘Šta ti brat radi?'” I sl. U tome je smisao života, a ne u politici. Ali politika je bila svuda okolo nas, a Milošević u centru dešavanja, i dalje nepopularan kod većine izbjeglica iz Krajine. Kad je u junu 1998. bilo Krajiško veče u KC-u u Rumi, gde sam u punoj sali u publici bio i ja, i sestre, i Stari, i naš bratić, i neki Veljo D., i Mihajlo K., i “maća” i mnogo drugih znanih i neznanih (te godine je kulturno-umetnički program trajao tri večeri zaredom), u sklopu programa bio je i govor ne znam ni ja više koga, govornik je satirički pričao o ratnim i poratnim dešavanjima, i između ostalog ironično rekao kako smo sad svi Srbi u jednoj državi jer je tako hteo “naš tata” (tako se izrazio, svi su shvatili na koga misli) neko iz publike je dobacio (ne, naravno, njemu lično) “j.ba’ te tata” na što je bilo smeha i aplauza (ne znam jesam li i ja aplaudirao, možda i jesam, ponesen primerom drugih, mada, rekoh, nisam se mnogo bavio “tatom”). I to govori koliko je bio nepopularan Slobodan Milošević među izbeglicama u to vreme. Bombardovanje 1999. godine bilo je presudno da moj otac počne opet, da tako kažem, da drži stranu Miloševiću. Ne toliko zbog njega samog, koliko zbog toga što su u opoziciji bili oni ljudi koji su bili, a među kojima je bilo onih koji su mu bili malo je reći nesimpatični. Na izborima 2000. godine glasao sam i ja prvi put u mom životu (za koga, to je moja stvar). Peti oktobar opet je vratio Miloševiću renome kod moga oca i ovog puta se slagao sa mojim tetkom kad je ovaj ogorčenim tonom rekao, kao prva reakcija: “Srušiše nam našeg Miloševića!” Moj otac nije voleo DOS, nikako. Hapšenje Miloševića i njegovo isporučenje u Hag na Vidovdan doživeo je kao izdaju. Suđenje Miloševiću i njegova smrt u zatvoru definitivno su u njegovim očima stvorili oko Miloševića oreol žrtve za ceo srpski narod. Uz neizbežno rezonovanje kako “kad smo mi” – izbjeglice – “došli, kru’ je bio trideset para”.

   Odgovoriti

2. U odnosu moga oca prema Slobodanu Miloševiću, odnosno njegovoj politici, kao ključnoj političkoj figuri u političkoj istoriji Srba 90-tih godina prošlog veka bilo je nekoliko faza i prilično preloma. Kada se pojavio i kad se i kod Srba u ondašnjoj SR Hrvatskoj čulo prvi put za njega, uživao je pune simpatije i moga oca a i većine naših Srba koji su bili oduševljeni pojavom novog političara na političkoj sceni ondašnje SFRJ. Bio sam dete 1989. godine ali se sećam da je malo ko od Srba u Karlovcu i na Kordunu izgovarao njegovo ime a da pri tome ne oseti neko čudno ushićenje. I moj otac i ujak i dosta uže i šire rodbine bili su na velikom mitingu Srba na Petrovoj Gori u martu 1990. godine (pre toga je u Karlovcu na Vunskom polju u februaru održan miting Srba iz Karlovca i sa Korduna), odakle je otac doneo jednu Miloševićevu sliku (kao i mnogi drugi, neki Srbi su čak stavljali te slike na prednje staklo automobila) koju, doduše, nije istakao u našoj kući u Karlovcu na vidno mesto, ali ju je čuvao, dok je Titova slika istovremeno skinuta sa zida i nije bačena, ali je otišla u “arhivu”. Na vidnom mestu bila je samo ikona Svetog Jovana. Ne ulazim u opravdanost ovakovog oduševljenja Miloševićem, ali svakako ljudi su od njega očekivali nešto nejasno i neodređeno. Možda je u izjavi Stipe Mesića iz tih dana da “Srbi u Hrvatskoj seju žito u Hrvatskoj a mole Boga da kiša padne u Srbiji” i bilo istine, ali svakako je i Tuđmanova žestoka nacionalistička retorika i razni diskriminatorski postupci prema Srbima u Hrvatskoj nakon dolaska HDZ na vlast Srbe u Hrvatskoj neizbežno gurala Srbe u Hrvatskoj u zagrljaj Srbije, odnosno Miloševića. Izbijanjem rata 1991. godine samo je pojačana podrška Miloševiću, i moj otac ga je i dalje, da kažem, obožavao, kao i ujak (on još i više, naročito nakon 9. marta 1991), mada je, izbijanjem rata i u BiH, Milošević u tom pogledu (kao idol) dobio opasnu konkurenciju u Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Ipak, prvi animozitet moga oca prema Miloševiću pojavio se još početkom 1992. godine, u vreme dolaska mirovnih snaga UNPROFOR-a, kada je i moj otac smatrao (kao i ondašnji predsjednik RSK Milan Babić) da bi bilo logičnije da se mirovne snage rasporede na liniju srpsko-hrvatskog sukoba a ne po dubini krajiške teritorije (“Šta će UNPROFOR u Slunju”, govorio je otac), dok je zvanični Beograd – a to se smatralo Milošević, mada je Borisav Jović bio zadužen za odnose sa UNPROFOR-om – ubeđivao Srbe u Krajini da je UNPROFOR dobitak za Krajinu, koja je od sad teritorija koju štite međunarodne mirovne snage, koje su statusno neutralne (nigde nije rečeno da dolaze u Hrvatsku, nego u bivšu Jugoslaviju – neodređena formulacija svakako), da će se pitanje RSK rešavati mirnim putem uz uvažavanje i interesa srpskog naroda, i da je nezadovoljstvo hrvatske strane dolaskom mirovnih snaga – a ono se manifestovalo par puta, izveštačeno ili stvarno – najbolji dokaz za sve navedeno. Tada je smenjen Milan Babić sa mesta predsednika RSK – ne bez pritiska iz Beograda – što je ogorčilo mog oca – i doveden Goran Hadžić, što ga je još više ogorčilo; “magacioner da bude predsjednik”, govorio je otac. (O Hadžiću je malo ko pohvalno i govorio, bolje reći niko. Pričalo se kako je to mafijaš, koji je više po Vukovaru i Novom Sadu nego u glavnom gradu RSK Kninu. Ja sam ga vidio u leto 1993. godine na Petrovoj Gori, kad je u Muljavu došao Radovan Karadžić, koga sam takođe vidio tom prilikom. Kad smo tog istog leta ja i sestre bili u Rumi, u poseti kod naše tetke i tetka, sećam se kako nam je tetak tad govorio za Hadžića: “Nemam reči” njegova uzrečica “onaj vaš predsednik, bivši magacioner, stalno je tu u Rumi i u Novom Sadu. On je povezan sa ovim našim Borovicom, tu su oni zajedno, pa se svađaju, da izvinete, oko k..vi, bilo je tu i potezanja pištolja i svega i svačega, nemam reči, to je teški mufljuz, taj Hadžić!”) U decembru 1993. godine održavani su u Krajini predsednički izbori, i sudeći po raspoloženju naših ljudi – uključujući i mog oca – većina je bila za prvog predsednika Krajine, Milana Babića, a protiv Milana Martića, koji je uživao medijsku, političku i svaku drugu podršku zvaničnog Beograda ali i Karadžića i vođstva Republike Srpske. Zbog podrške Beograda Martiću (koga je moj otac nazivao “policajac”) dodatno je ohladilo očevo oduševljenje prema Miloševiću, mada je on, Milošević, ćutao celo vreme, ali smatralo se da on stoji iza propagande protiv Babića. A ta propaganda je bila jaka – Babić je nazivan izdajnikom koji želi da Krajinu preda Hrvatskoj, čak je izvučen “podatak” kako je Babić polu-Hrvat i kako mu je predsednik Hrvatske stranke prava (koja nije krila svoje ustaško opredjeljenje) Dobroslav Paraga bliski rođak, brat od tetke ili tako nešto. U tu se propagandu uključio i Karadžić i lično je dolazio u Krajinu da agituje za Martića, što mu je moj otac teško zamerao. Tada je, sećam se, naš krajiški ministar spoljnih poslova Lazar Macura rekao šta Karadžić kao “strani državljanin” (doslovce tako se izrazio) ima sa izborima u RSK, zbog čega je postao meta žestokih kritika iz Srbije, RS i Martićevog kruga. U januaru 1994. dolazio je u RSK i akademik Mihailo Marković iz Beograda (koji je bio neki rođak mome ocu), da agituje za Martića, i naši ljudi su išli na Veljun, gde je držao govor, uveče, da ga slušaju. Moj ujak je rekao mome ocu tad: “Zejo, evo došao tvoj Marković, ‘oćemo li ići da ga čujemo šta će reći?” Otac: “Neću! Šta će reći? Ništa šta već nijesu rekli! Došla starčina da soli pamet ljudima!” I nije išao; ujak je otišao i moj đed s njim, mada su i oni bili za Babića. Izbori su ponavljani tri puta, uz razna obrazloženja, sve dok Martić nije nekako pobedio (a svi su sumnjali u regularnost te pobede). Tu se moj otac “odbio” još više od Miloševića, zamerio je Karadžiću mešanje u krajiške izbore i to na strani Martića, koga moj otac nije nimalo cenio, ali je iz nekog razloga postajao i sve manje naklonjen Babiću, čak je istupio iz Babićeve stranke (SDS Krajine, za razliku od Karadžićevog SDS-a svih srpskih zemalja), i uopšte 1994. godine i nije mnogo mario za politiku, sve dok u leto te godine SRJ, odnosno Milošević, nije uvela sankcije Republici Srpskoj. Ovo je dodatno nalilo čašu gorčine i ozlovoljilo mog oca dodatno protiv Miloševića, da ga je gotovo počeo smatrati već tad izdajnikom. Moj ujak, impulsivniji od mog oca u svakom pogledu, nije Miloševića smatrao “gotovo izdajnikom” nego “izdajnikom” i sećam se da je danima ponavljao jednu te istu rečenicu: “Ala šta uradi izdajnik Milošević!” U političkim igrama tih vremena, naša RSK se tada solidarisala sa SRJ i po prvi put istupila protiv RS i Karadžića, što je povećalo animozitet moga oca i prema Martiću; Karadžić je porastao u njegovim očima. Koliko su se ove sankcije SRJ protiv RS stvarno provodile ne znam, ali se sećam kad smo ja i moje sestre sa našim drugarem Starim na samom početku 1995. godine išli kolima za Srbiju, nisu dali da se ide kao do tada na Raču, na Savi, nego smo prešli u Srbiju preko Pavlovića ćuprije na Drini, pa i ovde je bilo dosta policije na desnoj obali Drine. Zatim je početkom 1995. godine došlo do ponovnog povezivanja i mirenja RSK sa RS, što nije povećalo popularnost Martića u očima moga oca, i jedino je poštovao Karadžića, dok je o Miloševiću imao sve nepovoljnije mišljenje. Tada se puno govorilo o famoznom planu Z-4 o Krajinu, za koji je malo ko stvarno znao šta sadrži. Pad Zapadne Slavonije u maju 1995. godine stvorio je u ostatku Krajine zabunu pa i kod moga oca, ali niko nije ni pomislio da ćemo samo tri meseca kasnije i mi proći tako. (Interesantno da je naš tetak iz Rume još početkom 1995. godine govorio da će se Krajina morati odreći Zapadne Slavonije u korist Hrvatske “jer njima (Hrvatima) tuda prolazi auto-put, ne može se njima tek tako preseći glavna saobraćajnica”, ali nije, svakako, očekivao da će to pitanje Hrvatska silom rešiti, dok je za Baniju, Kordun, Liku i Sjevernu Dalmaciju i Istočnu Slavoniju, Baranju i Zapadni Srem bio uveren da više nikad neće biti u sastavu Hrvatske (“to je za ustaše izgubljeno”). Vojna parada na slunjskom poligonu na Vidovdan 1995. godine, koju smo lično posmatrali, donekle je i nas uveravala u to, mada se već tad govorilo svašta o “moćnom naoružanju” Vojske RSK koje je tada prikazano. (Između ostalog, da je dovučeno iz SRJ specijalno za tu priliku i povučeno nazad odmah nakon smotre.)

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.