Tepisi iz Novog Pazara krase podove državnih ustanova od Rima do Moskve

Na desetak pneumatskih razboja koje je svojevremeno sa svojom ekipom konstruisao inženjer Ensan Salihagić, firma Elkom lajn obnovila je u Novom Pazaru, u jednoj za sada malenoj radionici, izradu ručno tkanih (čvorovanih) tepiha kojima se nekada, dok ih je proizvodila sada ugašena kompanija “Vojin Popović”, divio cio svet.

Cio projekat pokrenula je Alma Hadžibegović, direktorka Elkom lajna, koja naglašava da se nipošto ne bi usudila da krene u veliki izazov da iza nje nisu stali njen otac, nekadašnji direktor holding kompanije “Vojin Popović” Abdulah Plojović, i inženjer Ensan Salihagić, koji su devedesetih godina prošlog vijeka, u tada velikoj društvenoj firmi, upošljavali čak 450 tkalja i izvozili hiljade kvadrata vrhunskih tepiha.

– Nakon što sam iz HK “Vojin Popović” otišao u privatni biznis, pogon za izradu tepiha brzo je zatvoren, a oko 90 vrhunskih razboja (svaki vrijedi po nekoliko hiljada eura) bačeno je u otpad u staro gvožđe. Firma je potom ugašena, a više od 1.500 radnika ostalo je na ulici. Imali smo žene zlatnih ruku, vjekovnu tradiciju, vrhunske kreatore, izvanrednu vunu, izuzetan kvalitet i sigurne kupce – priča danas Abdulah Plojović.

– Divili su nam se čak i Italijani, od kojih smo u početku dobijali šeme za neke od tepiha – kaže ovaj prekaljeni privrednik.

– Nakon demokratskih promjena u Srbiji neko je odlučio da sve to baci u vodu. Uništen je projekat za koji smo vjerovali da će uposliti nekoliko hiljada žena i biti posao stoljeća, ne samo u Novom Pazaru, već i u Sjenici, Tutinu, Raški i u cijeloj Jugozapadnoj Srbiji. Sada krećemo od nule, Amela nosi posao, a inženjer Salihagić i ja smo tu da pomognemo svojim savetima.

Sreća je da je kompanija “Vojin Popović” imala istureni pogon u selu Grubetiće na Rogozni, gdje je nekim čudom preživelo desetak razboja.

– Kupili smo ih, remontovali i započeli proizvodnju. Angažovali smo dvadesetak žena koje ovaj posao imaju u malom prstu. Prve tepihe, satkane od 90.000 čvorova, isporučićemo Sintelonu – ističe inženjer Salihagić, dobitnik mnogi priznanja u Rusiji, Americi i Evropi.

Trenutno koriste predivo od pirotske vune, a planiraju da u proizvodnju ubace i peštersku vunu.

– Čim se preselimo u pravu fabriku, najverovatnije u jedan napušteni tekstilni pogon u naselju Lukare, nabavićemo još razboja i uposliti još tkalja. Postoji i mogućnost da najbolje tkalje dobiju razboj kući i tkaju uporedo dok kuhaju ručak i čuvaju djecu. Očekujemo da će iza našeg projekta stati lokalna samouprava i Vlada Srbije, jer je riječ o poslu koji brzo može da preporodi cio kraj – kaže sagovornik “Vesti”.

Obnova proizvodnje tepiha mogla bi, ističe Amela Hadžibegović, da bude i veliki podsticaj stočarstvu, posebno na Pešteru gdje se sada uzgaja između 30.000 i 50.000 ovaca.

– Pešterska vuna još neiskorišćena trune po tavanima ili se budzašto prodaje Englezima koji takođe od nje prave izvanredne tepihe. Potrudićemo se da je mi preradimo i kroz skupocene tepihe i tapiserije je izvezemo u Evropu. Već ima interesovanja u nekoliko zemalja – ističe Alma Hadžibegović.

Ćilimi za kralja

Većina novopazarskih tkalja potiče sa Peštera, gdje se na nešto drugačiji način vijekovima tkaju poznati sjenički ćilimi. Iako samouke, pešterske žene uspele su da tridesetih godina bez ikakvih šablona i iz glave izatkaju nekoliko ćilima za dvor i za svadbu kralja Aleksandra.

– Taj gen, naslijeđen od naših baka i majki, i danas nas vodi, drugi nemaju to što mi imamo. Dok smo radile u HK “Vojin Popović” bilo je i puno mladih djevojaka koje su dolazile da od nas uče tkanje. Neke su nas i prevazišle. Očekujem da dođu i da zajedno povratimo staru slavu novopazarskog ručno tkanog tepiha i vrhunskih tapiserija – poručuje tkalja Sabaheta Mulić.

Od Rima do Moskve

Ručno tkani tepisi, remek-djela novopazarskih tkalja, izatkani devedesetih godina prošlog vijeka, još krase zidove i podove mnogih državnih ustanova, vila, banaka i drugih ustanova u Beogradu, Podgorici, Skoplju, Moskvi, Petrogradu, Rimu, Veneciji… Neke komplikovane “kompozicije” odabrane tkalje radile su i po nekoliko mjeseci, a njihovi proizvodi vrijedeli su više desetina hiljada eura.

– Tepih prosečne veličine radim 17 do 20 dana. Mnogo je motiva iz ovog kraja, poput poznatih kulturno-istorijskih spomenika – Sopoćani, Stari Ras, Petrova crkva, Altun-alem džamija i slično – koje naručuju bogate mušterije iz cele bivše Jugoslavije i Evrope. Polako se vraćam u formu i nadam se da ću imati stalni posao i dobru zaradu – ističe Milenka Vasović, iskusna tkalja iz Lukara kod Novog Pazara.

Izvor: Vesti online