Od nebrojanih Allahovih blagodati podarenih općenito ljudskom rodu čula su jedna od najvećih. Pet poznatih čula imaju svoju ulogu, pa se pomoću njih može osjetiti ono što mu je karakteristično: oko može vidjeti, uho čuti itd. Putujući svijetom, zasada ovim zapadnim, zapazio sam da od svih evropskih naroda Bošnjaci posjeduju nešto što ostali, čini mi se, nemaju, a to je šesto čulo! To čulo je proizišlo i nastalo iz njihove vjere i kulture. Kao što svako čulo ima svoje karakteristike, tako i ovo ima svoje plodove i djelovanja koja su samo njemu specifična.
Svako čulo, pored ugođaja i beskrajnih perceptivnih mogućnosti, ima i svoja ograničenja, trenutke koji čine da se u određenim momentima osjeti neugodnost. Kroz historiju Bošnjaka njihovom šestom čulu najugodnije je bilo kada su se sami pitali i određivali šta je dobro za njih, njihovu vjeru, tradiciju i kulturu. Međutim, u 20. stoljeću počinje da ih zahvata jedno oboljenje poznato kao ekstremno, što je, pokazalo se, posebno nanosilo štetu upravo tom bošnjačkom šestom čulu. Ta ekstremna i teška boleština je ustvari komunizam. Zbog svoje tvrdoće, virusoidne inficiranosti prostaklukom, sadističkom umišljenošću i nerazumijevanju da Bošnjaci nisu kao ostali narodi na ovim prostorima, već se radi o narodu sa posebnim čulom – kontaktom sa smislom i ljepotom, kontaktom sa motivom i uzrokom, načinom i razlogom, trajanjem i nestajanjem, rođenjem i preseljenjem, i sve do uzroka unazad, ali i do polaganja računa u budućnost, ta boleština je bacila pogled pun mržnje neznalice, zavidluka i pohlepe prostaka i tako neoprano prosta, šta drugo već nastojala sve to negirati, a zatim hijenski preoteti, ukrasti, nesvjesna da se to suptilno čulo posebnosti ne uzima bez abdesta, te konačno, suočena sa nepoznatim, već nemoćna, počela govoriti kako su svi ljudi isti i da je nemoguće da jedan narod može biti vrjedniji od drugog. U toj agresivno-haotičnoj situaciji koja ih je već obuzdala, Bošnjaci su bili prinuđeni iznalaziti razne načine kako bi se sačuvali, braneći se poput građevinskog radnika koji u nesnošljivoj buci pokriva svoj slušni aparat specijalnim slušalicama pokušavajući time sačuvati svoje čulo sluha.
Obzirom da su Bošnjaci preživjeli žestok komunjaro-genocidni udar, neminovno je došlo i do izvjesnog oštećenja tog bošnjačkog čarobnog šestog čula. Međutim, u toj nemilosrdnoj borbi, i ne znajući, Bošnjaci su za to posebno čulo razvili imuni sistem koji inače nije karakterističan za ostala čula. Karakteristika je ta što ostala čula kada se oštete nemoguće ih je popraviti, dok ovo šesto, i pored mnogih oštećenja, razvilo je sposobnost regeneracije, pa čak i neka alergijska svojstva. Alergijske reakcije, u ovom smislu, javljaju se kada im se pokuša nametnuti nešto od tuđe kulture koja se kosi sa njihovom vjerom i tradicijom. Konkretan primjer imamo u našem vremenu kada se u bošnjački suptilni čulni prostor nastoji ubrizgati supstrat već izdahlog komunizma, nazvan Njegoševski put balkanskih naroda. Braneći se od ovog napada, Bošnjaci se, iznenadno ponešeni prirodnom reakcijom imunološkog sistema, skoro spontano organizuju kroz svoje institucije i sve više prestrojavaju uz prave i autentične vođe kako bi se zaštitili i sačuvali od neželjenih alergijskih reakcija i ponovo kod svakog svog pojedinca regenerisali i vratili ono već odranije komunizmom oštećeno šesto čulo.
Situacija u današnjem vaktu zahtijeva i razvijanje antibiotika, jer su neki pojedinci iz bošnjačkog naroda zbog dubine tame i negacije njihove različitosti u proteklom vaktu nažalost mutirali. Mutirali su u neprirodnu pojavu koja je zadržala ime Bošnjak, a gotovo u potpunosti izgubila šesto čulo, pa se postavlja pitanje da li čovjek bez šestog čula uopće može biti Bošnjak? Da stvar bude gora, neki od tih mutiranih Bošnjaka uspjeli su da dobiju mogućnost pozivanja svog naroda u asimilaciju i gubitak tog Božjeg dara – čula koje Milostivi daruje pravovjernim. Slatkorječivost poziva mutiranih Bošnjaka iz raznih pokreta dovela je do toga da se svakom pokretu odazove određeni broj Bošnjaka. Međutim, naizgled, sladak plod je pri prvom ugrizu pokazao svu gorčinu koja je samo u izgledu sadržala slatke darove i obećanje da će im baš ti bošnjački mutanti povratiti ponos i dostojanstvo vrijedno čovjeka sa šest čula. Iz dana u dan bošnjački narod uviđa i prepoznaje te anomalije i distancira se od ideje da Bošnjaci imaju jedinu razliku u imenu, a sve ostalo im je isto kao i drugim narodima na ovim prostorima.
S druge strane, pojavila se grupa ljudi koja je riješila da ukaže na sve propuste koje posjeduje bošnjačko tkivo. Ne samo da je riješila da ukaže na propuste, već je iznašla rješenja da popravi i sanira tkivo pronalaskom pravih i jedinih mogućih rješenja. Ukazivanjem na propuste i nedostatke bošnjačkog tkiva i ukazivanjem gdje se mora i može bolje, te uzimanjem stvari u svoje ruke, ne čekajući više da drugi riješe bošnjačke probleme, ta iskrena i, prije svega, Milostivom pokorna grupa ljudi na prvi pogled izgleda kao da Bošnjacima nudi gorak plod. Međutim, svako ko je prvo opažao svojim šestim čulom, a ne čulom mas-medija, uvidio je da ne postoji slađi plod i ukusniji dar od onog koji im je ponudila prava bošnjačka elita. Ko je okusio taj plod, koji je ujedno i lijek što u potpunosti vraća u funkciju dušu i tijelo, ne želi nikada više okusiti bilo šta što mu se servira od mutiranih Bošnjaka. Mutirani i nametnuti „lideri“, zbog panike koja ih hvata povodom ovog istinskog bošnjačkog pokreta, i dalje koriste komunističke metode zastrašivanja i ubjeđivanja kako je lijek, vakuf i poklon, kojeg im nudi ekipa koja se organizovala oko pravih bošnjačkih institucija na čelu sa krovnom institucijom Svjetskim bošnjačkim kongresom, ustvari bolest. Ubjeđivanje ide do te mjere da ne biraju sredstva kako odvratiti narod od lijeka. Tako su zbog zavisti i svoje ograničenosti na svojih pet čula počeli na sva zvona udarati na istinske bošnjačke vođe i lidere, ne prezajući od potvora i laži, a sve ne bi li očuvali svoje mjesto koje su stekli prihvatanjem igre u kojoj najviše gubi naizgled njihov narod. Pri toj borbi u odvraćanju od pravih vrijednosti zaboravljaju da opominju svoj narod na one koji ih svakodnevno asimiliraju i raseljavaju, zaboravljaju da jedan dio svog gotovo asimiliranog naroda povuku iz tame iz koje će biti nemoguć oporavak i povratak, pa su oni kao takvi mnogo veća opasnost šestom čulu od vanjskog neprijatelja jer su oni ljudi koji su se pripisali bošnjačkom narodu, a ustvari i ne znajući ili ciljano samo rade protiv njega!
Kao što čovjek koji nema sluha za čari stiha ne čuje ništa do poređane riječi, tako i na onoga koji nema čulo koje se rodilo iz vjere i kulture ne utiče poziv svih Božjih poslanika, ni govor opominjača, ni mudrost učenjaka. Ne koristi ni riješenost retoričara, ni iskrenost iskrenih – sve je to poput povika u dolini i puhanja u pepeo:
„Ti ne možeš mrtve oživjeti, niti gluhe dozvati kada se leđima okrenu.“ (En-Naml, 80)
Da kojim slučajem ne bi došli u dubinu tame iz koje je nemoguće dozvati svoj narod savjet je svim Bošnjacima koji traže oporavak i dostojanstvo da se ujedine pod svojim časnim bajrakom, ujedinjenje pred svojim iskrenim liderima, koji znaju i umiju, koji mogu i hoće, koji imaju i nude lijek, pa je samo do nas koliko ćemo brzo prepoznati, doći i uzeti taj čarobni eliksir ponovne snage i moći bošnjačke nacije. Vodite se svojim čulom jer je baš vas Gospodar odabrao da vam podari blagodat koju mnogima nije. Ta blagodat će vam biti ili spas ili kazna na Sudnjem danu u zavisnosti kako ste sa njom raspolagali.
Autor: Arben Jakupi
revija SANDŽAK | 1. februar 2014. | br. 176 | RevijaSANDZAK.com
Gospodine Jarcevicu, vidim da tendenciozno i sa odredjenom namjerom, mozda bez svoje volje na ovom portalu nastojis da uneses smutnju.
Iskoristio sam malo vremena da se upoznam sa tvojim stvaralackim opusom, biografijom i reagovanjima na tvoje stvaralastvo.Bilo bi posteno da nas ne zamaras i ubjedjujes u nesto sto je imaginarno, neistinito i nama neprihvatljivo.Vrijedjas inteligenciju i malo pametnom covjeku sa nekim tvrdnjama i nebulozama.
Ja vas dozivljavam kao obrazovanog covjeka cija sirina znanja ne bi smjela da dozvoli da citira Saliha Selimovica i veze argumente na njegovu pisaniju.Po meni taj ucitelj sa Pesteri nema intelektualni kapacitet da nesto napise (gledao sam jedan njegov intervju i bilo mi je nelagodno da ga slusam, jer taj covjek nije u stanju da predaje djeci u osnovnoj skoli). Znas dobro da njegovu pisaniju narucuje udba, a oblikuje SANU.U svakom narodu ima takvih ljudi neki to rade iz interesa, a neki iz raznih ucjena.Ovo sto pises da su muslimani Bosnjaci slavili i slave srpske praznike dobro znas da nije istina, sta vise, oni su zabranjeni i u hriscanstvu, to su paganski obicaji koji sa vjerom nemaju nikakve veze.Koliko sam shvatio oni su vise vezani za vremenska doba.Kao primjer cu uzeti tvrdnju tog Selimovica u vezi alidjuna – nije ni Ilijin dan,a ni Alijin vec alidjun.Ona tvrdna o Iliji Kucu je obicna laz.Sada i i prije sto godina o takvoj podjeli do podne Ilin dan, a od podne Alijin u Rozajama 99% gradjana nije cula.To izmisljaju razni Selimovici podrepasi.
Moja se familija kopa (sahranjuje ) dvadesetak metara od njegovog groba .Alija je dosao u Rozaje sa cetiri sina iz Meduna kao musliman, jer je Medun tada bio naseljen muslimanima kao i jedna visa polovina Crne Gore.Rozaje je u tom vremenu imalo par stotina stanovnika.Njegov dalazak je bio krvna osveta.Taj alidjun o kome ti pises je glupost, jer se u Islamu ne slave ljudi i likovi, izgleda taj dan slavi samo SANU Selimovic.
Gospodine Rozajac,
nikada nisam rekao, Vi govorite neistinu, itd. Iznosio sam samo cinjenice o delovanju kolonijalnih sila na srpskim zemljama – Madjarske, Austrije, Mletacke Republike, Vatikana i Turske. Mislite li, da su ovi okupatori, kad su okupirali srpske zemlje, zeleli dobro Srbima? Nisu mu zeleli dobro, to je jasno. Cak su mu i istoriju falsifikovali i to je uslo u sve knjige drustvenih nauka. Vecinu toga podrzava, i danas, SANU, a Vi stalno kritikujete SANU – kad osporavati nesto sto ja napisem. Obavestio sam Vas – napisao sam knjigu protiv stavova SANU – “Srbi pre biskupovog Adama”. Evo, zasto SANU ne sme da prizna, da je srpska drzava postojala pre rimske i pre grcke drzave? Zasto ne sme da prizna, da je Srbija osnovana 490. godine i da joj prestonica bila u Skadru – sve do vlasti Stefana Nemanje? Zasto ne ucimo o tri srpske dinastije – pre Nemanjica? Zasto se ne beleze podaci, da je Vatikan, s Francuzima i Englezima, stvorio Tursku imperiju, sa zadatkom da okupira pravoslavne drzave – Vizantiju, Srbiju i Bugarsku? Itd.
Sve ovo iskrsava u knjigama samostalnih istrazivaca, a evropske drzave se jos ponasaju kao da su te cinjenice nepoznate, itd.
Jarcevicu,
Sve ti DzABA, Srbi ce pod hipotekom zlocinaca zivjeti jos najmanje dva vijeka!!
( ako ovaj svijet potraje toliko)
Gospodine Bos,
za ime Boga, sta govorite? Srbi su pravoslavni jedini istrebljivani u 20. stolecu, a Vi ih optuzujete da su oni zlocinci. Znate li, da je Austrougarska imala 300 koncentracionih logora smrti za Srbe u Prvom svetskom ratu? Tu je umoreno do 600.000 pravoslavnih Srba – prekodrinski i prekodunavski. A u Srbiji je ubijena jedna trecina Srba. U Drugom svetskom ratu je Parlament Nezavisne Drzave Hrvatske izglasao zakon o potpunom istrebljenju Srba, Roma i Jevreja. Tad su muslimani proglaseni “hrvatskim cvijecem” i bili su u hrvatskoj vojsci *vecina*, koja je istrebljivala Srbe. A 1991 – Zapad je pridobio Hrvate, Slovence i muslimane da ruse Jugoslaviju. Po Ustavu, nijedna republika nije mogla napustiti Federaciju ako se ne sloze parlamenti svih republika i pokrajina. Zato je izbio separatisticki rat. A za zlocine, jasno je, krivi su izazivaci gradjanskog rata – Slovenci, Hrvati, muslimani, Siptari. Tako jednostavno i jasno!
Gospodo,
rožajac 100%, hugo, Bošnjak, Adnan K. , jablan i Slobodan Jarčević, nadam se da će vam biti interesantan ovaj članak
_______________
Bosanski i Hrvatski Srbi, istorijski su Vlasi / Morlaci !
Nikola Tesla, Vladan Desnica, senjski uskoci, Milan Babić, Milan Martić, Jovan Rašković, Ratko Mladić, Petar Kočić, Branko Ćopić, Gavrilo Princip … svi su oni porijeklom VLASI !
Pošto se u svim povijesnim izvorima od 16. vijeka počinje u Bosni i Hrvatskoj sretati termin Vlasi, i to pravoslavni Vlasi, ko su oni ustvari bili ?!
Benedikt Kuripečić, u svom putopisu iz 1530. kaže:
As early as 1530, when the Habsburg official and Slovene monk, Benedict Kuripesic traveled through Bosnia, he was able to report that the country was inhabited by three peoples – the Turks, who ruled “with great tyranny” over the Christians; “the old Bosnians, who are of the Roman Catholic faith”; and “Serbs, who call themselves Vlachs … They came from Smederovo and Belgrade”.
“da je Bosna nastanjena Turcima, starim Bošnjacima rimo-katolicima i Srbima KOJI SAMI SEBE ZOVU VLASIMA… Oni su došli iz Smedereva i Beograda”.
Još tokom 15. vijeka na teritoriju Bosne i Hrvatske prebjegao je veliki broj naroda pred Turcima iz Srbije. U Srbiji su do tada živjeli uglavnom Vlasi i Serbi.
Prema svjedočenju Kuripečića i svih drugih izvora iz tog vremena, iz Srbije su pristigli Vlasi u Hrvatsku i Bosnu.
U srednjovjekovnoj Srbiji, Vlasi i Srbi (Serbi) su bili podijeljeni i zakonom cara Dušana, koji ih je u njegovom zakonu jasno podvajao, čak je išao dotle da je zabranjivao da se Vlasi i Srbi (Serbi) uzimaju među sobom.
Vlasi nijesu bili narod slovenskog porijekla.
Ko su Vlasi i njihov opis, daju srpski doktori istorijskih nauka u knjizi:
Knjiga: Istorija srpskog naroda, izdata u Beogradu 1994.godine
O porijeklu Vlaha i ko su oni, ovi srpski naučnici pišu vrlo pošteno, da bi na kraju istorijske Vlahe, morali nekako, abrakadabra ćiribućiriba, da pretvore u Srbe.
Pošto je Morovlahe i Vlahe u Srbe pretvorio Vuk Karadžić, u sljedećem tekstu [Arrow] “Pa i sami Morlaci u Dalmaciji … nijesu ništa drugo do Srbi ….” čitava kasnija srpska poštena istoriografija morala je da se muka muči kako da ih oni nučno pretvore u Srbe, što je zaista beskrajno težak zadatak, jer su od ranog srednjeg vijeka uvijek strogo razdvojeni u izvorima Srbi i Vlasi.
Dakle, srpski istoričari naučno i pošteno kažu da su Vlasi:
“Ostaci romanizovanog starobalkanskog stanovništva, koje su doseljeni Sloveni razbili na mnoge oaze, veće ili manje, širom jugoistočne Evrope, potisnuli ih u planine i prinudili da se sklone u primorske gradove i na ostrva, izloženi su asimilaciji nejednakog djelovanja i trajanja …”
Zatim, srpski istoričari potekli iz Garašaninove falsifikatorske istoriografske škole, Ilija Garašanin im je ovako dao uputstvo u svom tajnom programu za posrbljavanje Balkana:
“…Na ovo djelo treba osobito vnimanije obratiti i istoriju o kojoj je gore reč dati napisati črez čoveka vrlo sposobnog i duboko pronicavajućeg”…
Ilija Garašanin, Načertanije ((1844. g.)(Taj program se i danas sprovodi na druge narode)).
Pošto su dobili uputstvo da prave “sposobne” i “pronicljive” istorije, a NE ISTINITE, srpski istoričari iz ove knjige abrakadabra, ćiribućiriba pretvaraju Vlahe u Srbe:
“Status Vlaha dobili su pretežno Srbi, koji su po njemu ČESTO nazivani u izvorima RAZNOG porijekla, vlaško i srpsko ime postali su sinonimi” !
Pošto su pretvorili abrakadabra Vlahe u Srbe tri srpska doktora nauka odmah se u sljedećoj rečenici popravljaju, da ne bi pljunuli na svoje diplome, na svoje radove i svoje godine i godine provedene po arhivama širom Evrope oni sad opet mijenjaju stav, vjerovatno malo ljuti na Garašanina i njegovu direktivu pa vele:
“Sasvim je prepoznatljivo kad se pod nazivom Vlah podrazumijeva poseban narod, ili etnička grupa romanskog porijekla” !!!
Sad su Vlasi opet Vlasi, različiti od Slovena-Srba, iako su već nekako uspjeli ovi srpski doktori nauka, da pretvore Vlahe u Srbe!!!
Sve u svemu knjiga koju su napisali doktori istorijskih nauka Radovan Samardžić, Rajko Veselinović, Toma Popović je vrlo poštena, jer navodi citate iz IZVORA, iz starih dokumenata, tako da imamo uvid što u originalnim IZVORIMA piše.
Citati iz originalnih IZVORA su kod Srba strogo zabranjeni u javnosti, mogu se naći samo u ovako jakim naučnim radovima.
Prosto je nemoguće, to jest za to bi se po Srbiji klalo i ubijalo, da neko pokuša da u srpske udžbenike ubaci originalne CITATE iz starih dokumenata, đe preci današnjih Srba sami sebe Vlasima nazivaju, ili da se tako neki originalni stari dokument pojavi u srpskim medijima.
U udžbenicima i srpskim medijima nije dozvoljeno ikada, i na jednom jedinom mjestu nazvati pretke ovih današnjih Srba Morlacima ili Vlasima kako su oni sami sebe zvali, u srpskoj javnosti dozvoljeno je samo te Morlake i Vlahe pretvoriti u Srbe, i tako ih zvati.
U srpskoj javnosti dozvoljeno je prikazivanje samo komadića istine, puna istina je strogo zabranjena kod Srba.
Dalje, iz knjige Dubrovčanin Jaketa Palmotić opisuje smotru koju je na sarajevskom polju napravio bosanski paša, neposredno poslije katastrofalnog zemljotresa koji je razorio Dubrovnik 6. aprila 1667. Bosanski paša je tada izvršio smotru vojske koja je trebala da krene ka jugu, u vojsci je bilo i Vlaha.
Pošto su ispred paše projezdili najviđeniji junaci sa svojim odredima, pa je na kraju prošla i komora, za povorkom konja, mazgi i kamila, otisnula se čudna masa (Vlasi).
Iz planina kojijeh slijede
Njeke vlaške lupežine
Kojijeh mnoštvo na plijen grede,
dubrovačke u krajine
Oružje je njih tojaga,
divlje srce praća i kami,
I kamena tvrda snaga
U kamenijem svijem stranami
Kako divlje koze skaču,
I po grmu svud se veru;
Bosom nogom plešu draču
I njom mesa ne oderu.
Crna ‘e zemlja njima postelja,
a uzglavje kami tvrdi;
Neznanoga jedu zelja;
Ko medvjedi svi su grdi.
Trpeći su u nevolji,
Lastan svaki trud imaju,
i za to su svi najbolji
da gradove potkopaju
Dalje srpski istoričari kažu:
“Stanovništvo u zaleđu mletačkih posjeda u Dalmaciji i Boki Kotorskoj nazvano je Morlacima (“Crnim Vlasima”), a njihova zemlja Morlačkom (ital. – Morlachia).
I na kraju spektakularno priznanje iz knjige izašle 1994. u Beogradu, knjige koju su potpisala tri srpska doktora istorijskih nauka: Radovan Samardžić, Rako Veselinović i Toma Popović:
“Nisu se Srbi u novije doba, bez napora vratili svome istinskom imenu”
Imamo jasno priznaje tri srpska doktora istorijskih nauka da ovi sadašnji Srbi zapadno od Tare-Drine, od skora nose ime Srbin!!!
“Pounska krajina vlaški sinovi …. ”
U momentu kad je Vuk počeo da pravi jezik, pravoslavni Hrvati su pričali čakavicu i kajkavicu, niko se nije razumio sa Nišlijama, Vranjancima, Piroćancima …
Iskreno vjerujem da su se sa teškoćama razumjeli i dukljanski Sloveni (Crnogorci, Dubrovčani, Hercegovci), sa Lalalma i tako …
Vuk Karadić im je svima napravio jedinstven jezik, Hrvati su prihvatili taj jezik, nijesu nikada standardizovali neki svoj dijalekt, i tako su izgubili pravoslavne Ličane, Krajišnike, Dalmatince.
Naravno, te procese pravljenja nacija Vuk je vidio u Beču, vidio je da se njemačka nacija pravi pomoću jedinstvenog jezika, vidio je da se talijanska nacija pravi pomoću jedinstvenog jezika (firentinskog), pa je Vuk samo iskopirao model, to jest da napravi naciju.
Isključivo, prvi, glavni cilj Vuka Karadžića bio je pravljenje srpske nacije, takozvana “reforma” jezika bila mu je samo sredstvo za pravljenje savremene srpske nacije.
Dakle,
Vuk Karadžić , bistro je poseljački zaključio NACIJA=JEZIK, ovako razmišlja: “Ako napravim jedan jezik, napraviću jednu naciju”.
Za rezone 19. vijeka, to je bilo OK, pa čak i za današnje rezone, ali mi u 21. vijeku znamo da NACIJA ne znači JEZIK, kao što je to bilo i prije 19. vijeka takvo shvatanje.
Dakle, naivni Hrvati nijesu standardizovali neki svoj dijalekt, čakavicu ili kajkavicu, prihvatili su Vukov jezik, i kad su u školama pravoslavni Hrvati naučili Vukov jezik, Srbi su Hrvatima jednostavno iščupali iz narodnog bića Tesle, Martiće, Paspalje, Raškoviće, lako su ih osrbili.
Evo ključnog dogovora, đe je Vuk izradio Hrvate i nagovorio ih da prihvate njegov model da bi napravili jedan veliki narod, naciju, problem je u tome što se nikada nijesu dogovorili kako će ta zajednička nacija da se zove i kako će jezik da joj se zove.
Vuk je izradio u ovom dogovoru/ugovoru predstavnike hrvatske elite:
Ivana Mažuranića, Frana Miklošića, Dimitrija Demetara, Vinka Pacela …
Da napomenem, vjekovima su se pravoslavci u Hrvatskoj zvali Vlasima ili Morlacima (Crni Vlasi), jer su kao pravoslavni narod sa baš takvim nazivom pristigli iz države Nemanjića.
U 19. vijeku pravoslavne Vlahe Hrvati su uspjeli da uvedu u svoju političku naciju, pravoslavci u Hrvatskoj su se deklarisali Hrvatima, ali bilo je kasno, zaboravili su izvorni hrvatski jezik, prvi put u istoriji Vranjanac i Kninjanin mogli su se razumjeti, mogli su se jasno razumjeti neki Pasuljković i neki Tesla, neki Desnica i neki Zablaćanski … tako da je 1918. te pravoslavce kralj Aleksandar pomoću religije i Vukovog jezika lako posrbio …
Kao rezultat svega toga imamo sada da se taj junački Vlaški / Morlački narod koji je dao mnogo vitezova, pisaca, naučnika (u okviru Austo-ugarske i hrvatske kulture) potuca, skita i prosi po Srbiji … i imaju beskrajno nesrećnu SPC kojoj je jedini cilj, vječno – svetosavčenje, a SANU od svojeg postojanja do današnjih dana bavi se samo falsifikatima.
Iz knjige koju su potpisala 3 srpska doktora istorijskih nauka, jako poštena knjiga, ali naravno strogo zabranjena za širu srpsku javnost, Srbima kao naciji ne daje se na uvid istorija, već svetosavske bajke.
Knjiga: Istorija srpskog naroda, izdata u Beogradu 1994.
5. jula 1596. godine pounski Vlasi obraćaju se nadvojvodi Ferdinandu III da hoće da se bore protiv Turaka, ali kad oslobode neku zemlju od Turaka da im se daju povlastice, vjerska sloboda i zemlja.
Pismo pišu ćirilicom, pismo šalje, potpisuje pravoslavni episkop i 12 vlaških knezova.
U komentarima, ovaj srpski naučnik njih zove Srbima, naravno da mora, jer bi ga u Beogradu zaklali da to ne učini, ali pošteno CITIRA riječi pravoslavnih Vlaha.
Ovi kobajagi Srbi, u pismu SAMI SEBE ZOVU VLASIMA.
Dakle da ponovim što Vlasi pišu, u ovom pismu, ljeta gospodnjeg 1596:
“Pounska krajina vlaški sinovi …. ” obraćaju se Ferdinandu III kao
“svih slovinskih i hrvatskih i primorskih krajina, štajerskih, karantanskih i svih zapadnih zemalja …” pa izražavaju radost zbog vijesti
“da hoćeš napridovati na ovu krainu pounsku …” pozivaju ga da dođe i da će ga čekati
“nego li služiti poganim Turkom i viri prokletoga Muhameda otpadnika, ki nas popirau, i našu viru kršćenu i terau, da mi kršćenu krv prolivamo, a mi volimo nih krv prolivati nego li svoe vire kršćene.”
Ima puno poštenih radova srpskih istoričara, oni mnoge narode i grupe pretvaraju abrakabraka / ćiribućiriba – u Srbe, ali to su ipak pošteni radovi jer ti istoričari citiraju IZVORE.
Međutim, ono što se srpskoj naciji predstavlja kao istorija, to su samo svetosavske bajke. Istorija je vrlo, vrlo, vrlo dug proces i jako komplikovan, moram da napišem ogroman predgovor da bi ljudima razjasnio ova čudesna dokumenta, potpuno neshvatljiva današnjoj novokomponovanoj srpskoj naciji, VUKOVIM SVETOSAVCIMA!
Tako je Vuk iščupao iz hrvatskog narodnog bića ove pravoslavne Vlahe jer im je omogućio da se sporazumijevaju sa Čavoškim, Pasuljkovićima, Kokoreckovićima, … a ostalo je odradila Svetosavska crkva.
To je Vuk uspio, iz prostog razloga, jer Hrvati nijesu standardizovali recimo čakavicu, ili kajkavicu.
Da su je standardizovali, ovi pravoslavni Vlasi bi to učili u školama, i ne bi se razumjeli sa Beograđanima, Lalama, Nišlijama, Vranjancima …
Pošto bi govorili različitim jezikom od pravoslavaca na istoku, smatrali bi se Hrvatima naravno, govorili bi hrvatskim jezikom (različitim od Vukovog) i smatrali bi se Hrvatima, prirodno i normalno.
Evo, srpski istoričari objašanjavaju kako je kralj Matija II formirao kobajagi “srpsku” komisiju, koja se ustvari zvala Vlaška komisija !!!
Commissio Valachorum, commissio Valachica, commissio de negotio Valachorum
Srpski istoričari dakle kažu:
Imajući u vidu sasvim porečna gledišta Srba krajišnika i slavonsko-hrvatskih staleža, kralj Matija II je u septembru 1615. odredio četvročlanu tzv. srpsku komisiju (Commissio Valachorum, commissio Valachica, commissio de negotio Valachorum) sa zadatkom da Srbe krajišnike potčini svetovnoj i crkvenoj vlasteli na korist i opšte narodno dobro …
Srpski istoričari koji su napisali ovu knjigu, duhovito, na Garašaninovski način, zovu ove Vlahe Srbima, ali pošteno navode što je stojalo u originalnim dokumentima, đe su naravno ti pravoslavni krajišnici nazivani Vlasima.
Ipak su ljudi potrošili godine i godine stičući znanja i titule, ne mogu da ne navedu što je u originalnom dokumentu.
Recimo ima veljesrpskih istoričara kao što je bio Vladimir Ćorović koji nikad ne navode što je u originalnom dokumentu, samo pletu svoje bajke.
””””””Eto to vam je još jedan mali dokaz, od hiljada dokaza, ko su bili preci tih sadašnjih hrvatskih i bosanskih Srba.
Iz knjige koju su potpisala 3 srpska doktora istorijskih nauka, poštena knjiga, ali naravno, strogo zabranjena za širu srpsku javnost, Srbima kao naciji ne daje se na uvid istorija, već im se daju svetosavske bajke.””””””
Knjiga: Istorija srpskog naroda, izdata u Beogradu 1994.
Bila je neka odluka kraljevskog ugarskog suda, poslije te odluke krajiškim pravoslavnim Vlasima ponuđena je pogodba u sedam tačaka u vezi njihovog statusa.
Vidimo da srpski istoričari duhovito zovu Vlahe Srbima, a u ugovoru koji ipak pošteno prikazuju je stojalo:
“… Vlaški sinove k orsagu dobrovoljno pridadu.” (Orsag na mađarskom znači DRŽAVA)
I u ovoj pogodbi, u ovom IZVORU vidimo da tada nema, naravno, nikakvih Srba u Ugarskoj, u Krajini, nikakvi Srbi nijesu bili izbjegli u državu Ugarsku, u hrvatske krajeve, radi se o pravoslavnim Vlasima koje je Vuk Karadžić u 19. vijeku proglasio, ćiribućiriba, za Srbe, jednim potezom pera u njegovom čuvenom tekstu SRBI, SVI I SVUDA !
Bajagi to bješe “SRPSKA” ZAJEDNICA , a u IZVORU stoji COMMUNITAS VALACHORUM!
Srbi su samo fantazija, te 1630. godine u Ugarskoj!
__________________
Gospodine Jarčeviću,
ovaj članak vam dokazuje da ste vi Srbi u Bosni i Hrvatskoj posrbljeni Vlasi, i tek sada shvatam zbog čega ste toliko uporni pisati nam o izmišljenoj istoriji Srba.
@ rozajac
Svaka čast za ovaj članak kojim ste nam pružili toliko značajnih informacija.
Eto, ne bih znao da su “Srbi” preko Drine ustvari Vlasi.
A što se tiče SANU, nisam se iznenadio, bili i ostali falsifikatori istorije.
Ništa se ne može sakriti pod tepih, kad-tad izađe na vidjelo.
Nakon niza nelogičnosti i iskrivljenih podataka dobili smo pravu informaciju od vas, rožajac.Hvala.
Pozdrav!
Gospodine Rozajac,
sve vise knjizevnici odbacuju podmetanja o Srbima kao Nesrbima. Pogledajte>
Тад се Свети Василије благо обрати Сави:
„Видиш сине, ти си најватреније веровао да Црногорци нису Срби, јер се у неким аустријским и турским тефтерима бележило: „Црногорци“, уместо „Срби“. Да ли ти је сад јасно, да је то било по наредби наших окупатора? И да знаш, Турци су Србе у Босни, поодавно, звали Босанцима, или Бошњацима – управо зато што су страховали од имена српског и васкрса Србије Крепимира Оштривојевића. И српски језик су прозвали: босанским језиком. Аустроугари су наставили ову политику Турске, па су прокламовали бошњачку нацију и бошњачки језик, тврдећи да Срби никад нису живели у Босни. И да знаш, Срби у оквиру Аустрије, од 16. столећа, називани су свакако, а најређе Србима. Били су они, понекад Илири, али најчешће Власи, Крајишници, Шокци, Буњевци, граничари, или грко-источњаци, па и некакви богумили – у Босни. Тако је поступала и Млетачка Република. Србе је ословљавала с неколико имена: Морлаци, Буњевци, Шокци и Власи. И име црногорско је колонијалистима било од велике користи, само да се не спомиње српско. Завичајним именима су Србе делили и међусобно их завађали. Тако су породили македонску и бошњачку нацију, а сад, жестоко, истрајавају да створе и црногорску. Сви они који ово заговарају су грешни и пред Богом и пред људима. Треба да се оставе тога – па ће им бити опроштено. И теби је, сине, опроштено, јер се искрено кајеш. Знао си да је Његош оставио трага, да су се у црногорске врлети шљегли Срби из околних српских крајева, а ту чињеницу никад ниси спомињао… Твојим мукама с главобољом је крај. Буди здрав и моли се за своје здравље и здравље свог израњаваног српског рода“.
Gospodine Rozajac, stanovnici Bosne, ocigledno su bili Srbi, a vlasi su bili kategorija privrednika, a ne poseban narod. Sve je to uverljivo objasnio Vas zemljak, Salih Salihovic:
О исламизацији Срба у Босни и Рашкој, пише Салих Селимовић и истиче, да су муслимани, све до најновијг доба, посећивали православне храмове и славили православне свеце, јер су те обреде наследили од својих православних предака, а не од припадника неке нехришћанске вере:
„У првом периоду турске окупације, ислам су прихватили појединци из властелинских породица, трговци, занатлије и сточари власи у брдско-планинским пределима, где је организација српске православне цркве била слабија. Власи су били слобднији од земљорадника и вршили су разне помоћне војне службе за Турке. Знатан број хришћана је исламизиран и кроз данак у крви (девширма). Неки родитељи су урезивали крст на чело дечака, или им ломили и секли прсте на десној руци, како би их спасили да буду одведени у Истамбул и постали ‘Турци’ јаничари… Ако се ко од раје потурчи, одмах има сва права као и остали Турци; не само што га Турци неће прекорити због пређашње вере, него што ће га свако радије помоћи него рођеног Турчина… И поред прихватања вере освајача, никада наши домаћи муслимани нису заборавили свој матерњи језик, а у отменијим круговима се увек писало ћирилицом, коју су, често, називали ‘босанчицом’, ‘беговским писмом’, или ‘старом србијом'… Ћирилица и српски језик су били у употреби на турском двору, а Дубровник је, у преписци са турским достојанственицима, који су били пореклом ‘наше горе лист’ користили ћирилицу и српски језик још од 1420. године. Султан Мехмед Фатих је говорио и грчки и словенски, заправо српски. И, касније, кад је дошло до радикалније исламизације, ипак су биле сачуване код муслимана и многе хришћанске и уопште аутохтоне народне традиције и празници, као што су: Божић, Савиндан, Ђурђевдан, Видовдан, Прокопље, Младенци. У народном календару код муслиман, поготово у руралним срединама, се све до данашњих дана користи одредница ‘од Божића’ или ‘до Божића’, ‘за Видовдан’, ‘по Ђуршевдану’, или ‘на Прокопље’ (Свети Прокопије) неће да раде, и слично. Наши муслимани су, веома често и издашно, давали поклоне црквама и манастирима и посећивали их, тражећи често лека и савета. Посебно је поштован култ Светог Саве, посећиван и дарован Манастир Милешева. И данас има веровања у народу Рашке, да је Аранут Синан-паша спалио мошти Светог Саве на Врачару 1594. само због тога“.
Gospodine Rozajac,
pogledajte – u zemljama koje su pripadale Bosni, samo su u njoj Srbi pravoslavne vere
У српским уџбеницима пише, да је Немања прогнао богумиле у Босну и Херцеговину (Захумље), а најновија истраживања показују, да су Босна и Херцеговина биле у саставу Србије у време Немањића, па и пре њих – од 490. године, кад је Србија основана, с престоницом у Скадру. Босна је била само покрајина у Србији, са извесном аутономијом, што је у Србији, а и у другим европским државама, било уобичајено. Чудно је, да у повјесној науци може опстати тврдња – да је Немања прогнао богумиле из једне области своје државе у другу област своје државе! А и прогон богумила у друге државе тога доба, није било могуће. Например, у Угарску, Млетачку Републику, или неку другу кнежевину Европе, јер су то биле католичке државе, које нису трпеле никакву другу вероисповест. У време династије Немањића, у Србији се исповедало православље, уз појаву оаза покатоличеног становништва. Што се тиче Херцеговине, у коју је, наводно, Немања прогнао богумиле, постоје подаци, да је она (звала се Хум, или Захумље) у Средњем веку насељена становницима православне вере. Узећемо податке из дубровачке архиве, који нас упућују да на Пељешцу и у Захумљу није било друге вере осим српске православне – од почетка XIII до пред крај XV. столећа:
„Реч је о оснутку и дјеловању српскоправославне епископије у Стону. До почетка XIII столећа, у области Стона, као и у читавом Захумљу, постојале су само српско-православне парохије и манастири. У првој четвртини XIII столећа, била је у Стону установљена спско-православна епископија – за читаву хумску кнежевину. Неки хисторијски документи указују, да ју је основао Свети Сава, први српски архиепископ. У Кончаревићевом Љетопису, стоји и ово: ‘Љета 1219. вкупује с богољубезњејшим первовјенчаним краљем, свјатитељ Сава постави: Илирија в поморстјем грађе Стоње при храмје пресвјетија Богородици во епископа хлмскија земљи'то нам потврђују и други српски љетописци, као и хисторијски писци новијег доба: П. И. Шафарик, Стојан Новаковић, Иларион Руварац, Константин Јиречек… И западни писани споменици нам наводе православну епископију у Стону. Из године 1378, потиче писмо папе Урбана IV, у којем пише – да је у пређашња времена стонску епископску катедру запремао шизматички епископ (види Farlatti – Illvr. Sacr, VI). У једном писму из године 1525, упућеном папи Клименту VI од Владе Дубровника, такођер се спомиње, да је некада у Стону био шизматички епископ. У једној рукописној расправи босанског фрањевца Ивана Јукића, пише како је Дубровачка Република позвала фратре из Босне, да би у католичку вјеру обратили народ у Стону, те казује како је ‘у стара времена био у Стоњу бискуп гречкога закона, који је имао власт над свим захумским кнежевством. Столовао је тај бискуп код церкве Блажене Дјева Мрије у Стоњу, гдје је лежао покопан хумски кнез Андрија… од почетка XIV столиетја, не напомиње се никакав стоњски бискуп герчкога закона’. Састављачу ове студије, Ратку Пасарићу-Дубровчанину, познато је, на основу хисторијских проучавања многих дјела, да је у подручју Приморја – од Стона до пред Дубровник – такођер, у старија времена, до уласка Приморја у склопу Дубровачке Републике, живио српско-православни живаљ, који је, доцније – законском присилом, преведен у римокатоличку вјеру. Сав живаљ, од Клека до Суторине, у стара времена, био је православне вјере. Пријатељ ми – покојни Антун Бабурица, пензионисани римокатолички жупник у Орашцу (Србин по националности) водио ме, више пута, у предјел Пољице, да ми покаже гдје је кућа (још у добром и насељивом стању), у којој живљаше, до средине XIV столећа, задњи српско-православни парох Цркве Светог Андрије… Такво стање бијаше и у другим селима Дубровачког (Захумског) приморја. Оставио ми је примјерак својих записа, који о томе ријечито говоре. Доцније ћу изнијети неке записе о православљу у Сланском приморју“.
Gospodine Rozajac,
znam da pisem mnogo. Ali, rec je o vaznoj temi – nasim precima i nasoj drzavi pre turske okupacije. Zato, evo kraci osvrt – otkud izraz BOGUMILI
Римокатоличка црква није устукнула због оваквог отпора Србије и тадашњих православних држава, јер ју је подржавало мноштво држава Средње и Западне Европе, те су оне и ратовале против православних држава. У том сукобу, папа и други високодостојанственици Римокатоличке цркве су православне вернике, такође, звали именима секти из првих столећа Нове ере: бабунима, катарима, патаренима, богумилима, богомилима, шизматицима…
Пошто су средњевековни списи и једних и других пуни порука, да је супротна верска страна отпадничка или секташка (и богумилска), јасно је да се те поруге не односе на неку трећу страну – на неку посебну верску установу у Србији, која није ни католичка, ни православна. Такво тврђење је неодрживо. Јер, да је у Србији (или само у њеној покрајини Босни) била нехришћанска, или полухришћанска „Црква босанска“, њој Римокатоличка црква не би правила никакве проблеме. Папа би је благосиљао, јер би, уз њену помоћ, наносио тешке проблеме Србији и Српској православној цркви.
Gospodine Rozajac,
podjite od jednostavne cinjenice. Ti Vlasi su govorili srpskim jezikom – i nijednim drugim. Posle rimske okupacije – II stolece pre Nove ere, deo Srba, u komunikaciji s Latinima, govori mesavinom latinskog i srpskog. To su jezici Vlaha, Cincara i Arumuna. Tako jednostavno, a tako nedokocivo! Na osnovu tako skovanog jezika ce Vatikan i Austrija stvoriti i rumusnki jezik – od 16. do 19. toleca. Sve do 16. stoleca, sluzbeni jezik u Rumuniji i Moldaviji je bio srpski. Tek ce u 19. stolecu ti tvorci rumunskog jezika izbaciti 43% srpskih reci i, umesto njih, ubacivati razne romanske reci – iz francuskog, spanskog, portugarskog, itd. Ne znam, zasto se Vi ustrucavate da ove cinjenice pogledate u oci. Deo ovog tumacenja imate u svakoj enciklopediji – bilokojoj evropskoj.
Gospodine Rozajac,
nisam ja tako znacajan, da bih mogao izmisljati istoriju. Ne. Mnogi profesori istorije u svetu osporavaju dosadasnju zvanicnu istoriju Srba i ostalih Slovena. Evo Vam tekst americkog profesora istorije. Ako se ne slazete, njega osporavajte. Ne mene. Samo prenosim preveden deo iz njegove knjige na engleskom:
Један од њих је проф. др Иво Вукчевић с калифорнијског Барбара универзитета. Одбацио је сваку могућност, да се игде неки народ звао „Словенима“ пре 6. столећа Нове ере. Тврди, да су староседеоци Балкана, у античким документима, бележени као Срби, или Венди, Илири, Дачани, Венети, Трачани… Погледајмо његов закључак о античком становништву Балкана и о свим Словенима у искону. Видећемо, да су се Срби (данашњи Словени) простирали на подручју целог европског континента:
„Као што следеће кратке тврдње показују, сви гореспоменути су апсолутно сигурни (европски слависти, које је наводио професор др Иво Вукчевић, СЈ), да су древни Словени: Венди, Анти и Склавини – били познати као Срби:
1) ’Срби’ је изворно, првобитно, домаће и заједничко, име свих Словена;
2) Рани грчко-римски историчари не знају ништа о имену ’Слав’, они говоре само о Вендима, или Србима;
3) У почетку, Словени су се називали својим домаћим именом, Срби, док су их странци, нарочито Германи, звали Венди или Винди;
4) Према истраживањима највећих стручњака за ово питање, у старини су се сви Словени звали: Срби;
5) ’Срби’ је било име свих словенских народа, много пре појаве имена Словени или Анти;
6) ’Срби’ је некад било име свих Словена, које су њихови западни суседи звали и Венди, Винди и Венеди;
7) Временом је изворно име Срби изгубљено, име Анти нестало је у 6. веку пре Христа, а од 6. века Нове ере, па надаље, у хроникама се појављују имена Слави и Славини. У време када су данашњи Словени били један народ, звали су се Сарбаци, Сораби, Сорби, Срби…
11) У старини, сви Словени су се звали Венди или Срби. Не могу рећи, да ли је једно претходило оном другом, или су се оба појавила у исто време. Већа је вероватноћа – да су у исто време једно име, ’Срби’, користили изворни носиоци“.
Gospodine Rozajac,
pogledajte ovo objasnjenje – nece smetati
Не оспорава само др М. М. Петровић постојање „Цркве босанске“, него то чини и Синод Римокатоличке цркве, који, почетком XIV столећа, не налази секташку богумилску црквену установу у Босни. Супротно томе, Синод проглашава све православне цркве на Истоку нехришћанским и ословљава их именима секти из првих столећа после Христа. Врло је важан податак, да је Синод Римокатоличке цркве одржао седницу у Угарској, у Будиму, 1309. године – против канонских православних цркава. Тад је донесена одлука следећег садржаја:
„Забрањује се свим римокатолицима, да дају своје кћери, сестричине и синовице за жене јеретичком патарену, катару, шизматику, или другом ком невјернику, а нарочито не: Русинима, Бугарима, Србима (Рацима), Литванцима – који заостају у гријеху… јер, како смо из искуства научени, мужеви – одјеливши се од јединствене вјере Римокатоличке, а надражени од Ђавола, више вуку своје жене гријеху“.
Синод је закључо, да су патарени: Русини, Бугари, Срби и Литванци. Не спомињу се никакви Бошњаци, мада је Босна била предмет ватиканске пажње, где се покушавало с покатоличавањен становништва. А пошто се ти становници (по вероисповести) изједначују с Русинима у Украјини, Бугарима и Литванцима, није могуће да су Русини, Украјинци, Бугари и Литванци припадали установи „Цркве босанске“. Јер, да су се становници Босне (по верском исповедању) разликовали (на пример) од Литванаца, онда би то, у оваквој одлуци Синода Римокатоличке цркве, било истакнуто. Вероватно би било написано, да се све ово што се односи на Србе, Бугаре и Литванце – односи и на Бошњаке и њихову (посебну) веру. Знамо, да су Бугари, Русини и Литванци исповедали православну веру, а видимо да Синод њихову веру поистовећује са српском, те то значи да су и Срби и у Босни и да су ти Срби, као и они у другим српским земљама, исповедали исту такву (православну) веру. А ако муслимански повјесничари буду тврдили да се спомињање Срба не односи на становнике Босне, онда треба да објасне – зашто Синод не спомиње Бошњаке, њихову богумилску веру и „Цркву босанску“, јер је у Будиму донесена одлука против свих европских цркава које нису римокатоличке. А римокатоличке, стварно, нису биле ни русинска, ни српска, ни бугарска ни литванска. Да поновимо, ако је ова одлука Ватикана против некатоличких цркава у Европи, зашто Ватикан, у ову одлуку, није унео и некатоличку „Цркву босанску“? И ако су богумилску веру у оквиру „Цркве босанске“ исповедали Бошњаци, а не Срби, зашто ти Бошњаци (несрби) нису споменути – кад су већ споменути: Срби, Русини, Бугари и Литванци? И још један детаљ је занимљив, у овој одлуци се не спомињу ни богумили, него се православни верници означавају као: патарени, катари и шизматици. Спомиње се и „неки други невјерник“, али тако безначајан додатак у одлуци Синода не би се могао односити на црквену установу у Босни – да је она постојала ван Српске православне цркве. Да је постојала – била би споменута, а да у Босни нису живели Срби – био би споменут и тај неспрски народ.
Gospodine Rozajac,
ne verujte u objasnjenja austrijskih okupatora, koja su prenosili u nase nauke preko hrvatskih ucenjaka. Kad govorite o dolasku Vlaha i Srba iz Srbije u Bosnu, Dalmaciju, Krajinu… treba da se upitate na ciju su imovinu dolazili. Pa ispred Turaka je iz ovih krajeva pobeglo mnogo Srba i naselilo austrijske zemlje. Na nesrecu, sad potomke izbeglih Bosanaca zovu Gradiscanskim Hrvatima, a mnogi zive u Madjarskoj i Slovackoj – do danas. No, evo Vam cinjenice o tome, da su Srbe zvali mnogim imenima, pa i vlaskim.
Србе су, у то време, звали и Морлацима, и Власима, и Рацима, и Илирима… А Шефко Кадрић и његови истомишљеници упорно уверавају, да Бошњаци нису Срби, јер су Илири и да не говоре српским језиком, него бошњачким (извињавамо се читаоцима, што ово више пута истичемо – можда је то потребно). Према тој тврдњи, онда би тај илирски језик био различит од српског и било би природно, да се тај илирски изгубио, јер, данас, и муслимани и православни говоре истим (српским) језиком. Значи, Кадрић нам не објашњава како је изгубљен илирски језик. Како је нестао језик Илира? Илири су живели у Римској Империји – најмоћнијој држави античког света и морамо поћи од претпоставке да су Илири били писмени. А повјесна наука каже, да су Словени били неписмени (доласком на Балкан у VII столећу, па до IX столећа). Ако је то тако, како су неписмени Срби могли да науче свом језику и свом писму писмене и образоване Бошњаке (Илире)? А ако су Словени (Срби) имали писмо, онда нису могли бити неписмени! То нам Кадрић не објашњава. А о том илирском језику, покушавају све објаснити шиптарски повјесничари и језикословци. Они су упорни као и Бошњаци – тврде да су Шиптари потомци Илира. Идриз Ајети овако покушава уверити читаоца, да је постојао илирски језик и да Шиптари говоре његовим савременим обликом. Наравно, његове тврдње, као и оне код Бошњака, немају никакво логичко упориште, а камоли да имају научно:
„Албанци воде порекло од Илира. Већ од VIII века се говори о Арбрешима као потомцима Илира, а не о Илирима. Од раног феудализма, име Илир се замењује именом илирског племена Албанои. Ово име се употребљава у облику Арбер, односно Арбреш – све до пада Албаније под турску власт, а одомаћено је и сада код Албанаца пресељених у Италију после Скендербегове смрти… Албански (арбанаски, арбанашки, арбански) језик је члан велике индоевропске језичке породице… (и) слаже се са већином (њених) чланова… На подручју кононантизма, албански се слаже са илирским и трачким језиком… Померање акцента у албанском, посматрано историјски, даје повода за закључак, да је у његовим изворно тросложним речима, због честих губљења крајњег слоба, дошло до померања акцентуације са последњег на претпоследњи слог… (што је) значјана подударност између албанског и илирског… Веома су видљива нека подударања у области творбе имена у албанском и илирском… Наука је утврдила, да Албанци покривају управо оне крајеве и пределе јужног Балкна у којима су обитовали Илири… Постоји и теза о трачком пореклу албанског језика, којој, осим језичких потврда, недостаје историјска подлога“.
Муслимански повјесничари и језикословци (бошњачки опредељени), као што је то урадио и у горњем тексту господин Кадрић, ето, тврде – да су само муслимани у Босни и Херцеговини Бошњаци и да су илирског порекла, а да то нису ни православни, ни католички становници. И тврде, да су Бошњаци и они муслимани који су стигли из Далмације, Крајине, Војводине и Мађарске – кад су Турци, крајем седамнаестог столећа, прогнани из ових крајева. А како они могу бити Бошњаци (потомци Илира) ако су им преци, у Антици и пре турског освајања, живели у околини Будима и Пеште, то Кадрић не објашњава. До ових мађарских градова се није простирало српско завичајно име – Босна, а Селимовић нас је обавестио о доласку отуда предака данашњих муслимана у Рашкој. А да би био уверљивији о својој бошњачкој народности илирског порекла, Кадрић наводи запис Грка Јована Кинамоса, али и тај документ му не даје за право, јер је из њега изоставио један важан појам (кривотвори га – фалсификује), али ћемо то кривотворење Кадрића објаснити на следећим страницама.
У средњевековним документима нема помена о „Цркви босанској“ и држави Босни
Да је у Босни (делу Србије до смрти цара Душана Немањића) била нека нехришћанска црква, или хришћанска секта – свеједно, Римокатоличка црква не би ни прекор упутила тој цркви (или секти) – ако би се она појавила у Србији. За Римокатоличку цркву нису представљале опасност никакве малобројне верске скупине – без обзира у којем су крају Европе, Азије, или Африке. С њима су католици лако излазили на крај – затварањем, спаљивањем, прогоном, итд. Католицима су највећи непријатељи биле државе с православном хиршћанском религијом: Русија, Србија, Источно Римско Царство (Византија), Јерменија, Бугарска, Влашка… И да се у једној од ових држава појавила нехришћанска црква, или хришћанска секта, Римокатоличка црква би помагала такву цркву, или неку секту, јер би она слабила православну државу, жртву Римокатоличке цркве. Не би, тада, папа из Рима тражио од владара Босне, који је, под притиском Угарске, примио католичку веру, да истреби ту нехришћанску цркву, или секту. Он је могао да тражи од владара Босне (после смрти цара Душана – ствара се више држава од Србије), да се сузбија православна вера, а шири католичка. И наравно, као што то правилно закључује др Миодраг М. Петровић, папа православне вернике зове богумилима, патаренима, катарима, бабунима и другим погрдним именима – како би та имена отклонио од припадника римокатоличке вере. А видели смо – у Душановом законику, пише да су патарени, богумили припадници римокатоличке вере (да су латинске вере, или да су Латини).
hugo, to su vece skupine Vlaha koje spominje Dushanov zakonik, koje se nijesu mijeshale sa Srbima sve do kasnijeg uspostavljanja MILETA. Oni su se sklonili u visoke Prokletije, zivjeli od stocarstva
i pljacke karavana. Sa Arbanasima katolicima ih je ujedinjavala mrznja ka Turcima. Vazan fakt njihovog opstajanja je bila turska nezainteresovanost za krsevite Prokletije i neobradive povrshine. Prvi put kad su se Turcima ozbiljno zamjerili oni su ih zajedno sa Kelmaendima rasturili i protjerali sa Prokletija.
Slazem se!
Gospodine Adnane,
u prethodnom tekstu sam napisao da se Vlasi predstavljaju i kao “vlasi” – sto znaci stocari. I taj izraz, ta kategorija poslovnih ljudi, nalazi se i u Dusanovom zakoniku. I to ne treba smatrati nekim nacionalnim obelezjem.
Inace, mi nismo shvatili sustinu Dusanovog zakonika i sustinu Nomokanona – zakona Svetog Save. A u njihovim odrednicama se ukazuje da bogumila nije bilo, nego da je taj izraz koriscen, da bi se predstavili vernici Rimokatolicke crkve, ona koja se odvojila od Hriscanske.
Gospodine Jarcevicu vidim da ti je mnogo stalo da prosipas neistina na ovom portalu pa ci te zamoliti ako znas a znas da nam pojasnis simbiozu Vlaha i Slovena.Poznato vam je da su Vlasi prije dolaska Turaka dijelom naseljavali prostore Slovenije,Istre,BIH,Albanije,Hrvatske,Crne Gore sa Bokokotorskim zalivom,sadasnje prosirene Srbije ,Grcke Bugarske i Rumunije.Turci kada su dosli u ove krajeve pa i danas narod ovih prostora nazivaju Vlasi ili Cauri.Srbi se identifikuju tek kada se pojavljuje Sava i njegovo ucene i asimiliranje Vlaha ,stvaranje simbioze sa slovenima posto su Vlasi bili pravoslavci i sve ih pretvarao u Srbe.Prije par veceri sam slusao jednog CG istoricara (zao mi je sto nijesam zapisao ime )koji se bavio tom tematikom i napisao knjigu.Po njegovom kazivanju da su u CG postojale cijele nahije nastanjene vlasima a i da je u samom Cetinju postojala jedna velika skupina od koje i danas vode porijeklo desetine velikih i uglednih plemena na Cetinje koje je nabrojao.Volio bi da mi malo vise pojasnis kako su oni asimilirani u Srbiji jer ih je imalo makar pet puta vise od slovena.Pozdrav.
“Srbin da se ne zeni Vlahom…”
Gospodine Adnan,
ni ova odredba Dusanovog zakona ne oznacava vlase kao narod. Nego kao profesuju. Dusanov zakonik ovim zahteva od plemica, da se zene plemkinjama, a ne devojkama iz vlaskih (seljackih i stocarskih porodica).
Gospodine Rožajac,
ovako treba da razmenjujemo podatke. Bez ljutnje i bez predubedjenja, da sagovornik nije u pravu. Vidite, napisao sam knjigu – bice Vam neobicno da to cujete, jer je, s obzirom na nacin naseg obrazovanja, tako nesto tesko pojmljivo – “Bivsi Srbi Rumuni i Moldavci”. Evo jednog isecka iz knjige o vlaskom imenu:
Кад је већ реч о Власима, ред је да се дотакнемо и Влаха у данашњој Србији – живе у источном делу. Њихов језик је мешавина латинског и српског – није истоветан румунском, али је сличан. Оба су састављена од латинских и српских речи. Поред Влаха, на Балкану су још Аромуни и Цинцари. Ова три народа, значи, имају језике који су мешавина спског и латинског – такви су језици румунски и молдавски. Но, цинцарски, влашки и арумунски су старији од румунског и молдавског. Видели смо, Румунима и Молдавцима је грађен језик од 16. до 19. столећа, а цинцарски, влашки и арумунски су из времена Римске империје. Једноставно, језик им је с великим бројем српских речи – да су им преци били неки други народ, а не српски, онда би им језик био мешавина латинског и језика тог несрпског народа. Али нема у њиховом језику пресудног броја речи из трећег језика. Значи, преци Цинцара, Влаха и Арумуна су били Срби. Вероватно су радили на римским имањима, трговачким центрима, у војним гарнизонима и морали су говорити латински. И, никад га нису научил. С Римљанима су говорили мало српским, мало латинским језиком и ту су мешавину језика сачували до данас.
Gospodine Rozajac,
evo tumacenja kancelara Austrije – da su Vlasi Srbi:
Повјесничари се нису бавили ни одгонетањем имена ”Власи”, па данас групе становника у Србији под тим именом сматрају националном мањином у односу на српску нацију! Мало која је реч била везана за српски етникум као реч ”Власи”. Историчари су бежали од те одреднице за Србе, па су ”Влахе” претварали и у „влахе“ – подвлачећи да је то назив за сточаре у средњевековној Србији. Има ту неке оправданости, јер је српски (словенски) бог Волох (Влах) био заштитник пастира. Али, историчари не објашњавају тако једноставну чињеницу – сваки Србин сточар је под заштитом бога Влаха (Волоха, Волоса, итд), а сточарство је било најраспрострањенија привредна грана у прединдустријском добу.
Европски народи су Србе звали Власима – тако често као и Илирима, Трачанима, Рашанима, или, како су то најчешће чинили Мађари – Рацима.
Аустрија је (1630), живот и организацију Срба у Војној Крајини, регулисала Влашким уставом (Српским уставом) – на латинском: Statuta Valahorum.
Да су Аустријанци Влахе сматрали за Србе, посебно ако су се још служили српским језиком, сведочи саветник аустријске царице Марије Терезије (18. столеће) Јохан Христиф барон Бартенштајн. Аустријски гроф Бартенштајн пише и о Србима у данашњој Трансилванији, у Румунији, или Ердељу – како овај крај зову Мађари. По царичином саветнику, овде су средином 18. столећа живели само Срби – без Мађара и Румуна. Говорили су српским језиком. Он те Србе зове Власима и каже да су већина православни, а део је признао папу за поглавара – поунијатио се, или, како Бартенштајн пише, они су „сједињени“ (с Римокатоличком црквом).
Cista smejurija
Moram povremeno da intervenisem zbog omladine koja mozda ponesto od napisanog cita a koja bi, gluho bilo, mogla pomislit da je Jarcevic u pravu.
Vlasi srbi!
Buahhahhhaaaaaaaaaaa
I jos jedno hhhahhahhhhahhhhaaaaaaaa
Urazumi se Jarcevicu i poslusaj moj savjet da moras jos mLogo da procitas prije no sto napises nesto pametno i smisleno.
Hocu reci tacno!
Metodologija ti je kvazinaucna, ako mozes da pratis o cemu pricam.
Ne postoji “srpska” nauka ciji je prvi i najvazniji postulat prodavanje roga za svijecu!
To nikakve veze nema sa naukom.
To je IDEOLOGIJA ili u najboljem slucaju ideologizacija nauke koja je nanijele ogromno zlo Bosnjacima ali i drugim balkanskim narodima.
Kakvi BRE Vlasi srbi, kakvi bakraci.
Egzoetnonim Vlah (Valah) je GERMANSKOG porijekla.
Njime je najprije nazivana konfederacija keltskih plemena Volka (Volcae, Volker) koja su naseljavala teritoriju od Rone i Ebra do Bavarije i Dunava, a zatim romanizirani Kelti koji su zivjeli u rimskoj provinciji Galiji. Daleko kasnije su ovaj termin usvojila slovenska plemene oznacavajuci njime najprije romanizirane Kelte a zatim istocnoromanske narode valahe (rumune) i vlahe (aromune).
@ Slobodan Jarcevic
Evo šta je vaš Njegoš napisao :
“Kud se gode s granice šenemo,
sresti će nas dvadeset tisućah,
malo dalje srešće i pedeset,
pa ne mrca i zavaljenika,
no Bošnjaka ali Arbanasa,
od iskona vojničkog naroda,
te se rađa i mre pod oružjem.”
Glavni Bošnjaci su od Ilira.
Postojali si ljudi poput ovog tvog Selimovića, koji su poturčeni Srbi, ali ne nasilno, već radi beneficija su primali Islam. Zar vam je toliko teško da shvatite?
Koliko su ljudi labilni, a interesa je bilo od kako je svijeta…… eto vam živi primjer Kusturice…..kaže da se “vratio svojim korijenima” samo me interesuje koliko će ga to držati, vjerovatno sve dok ne bude morao poreze da plaća državi.
Ma, pustite mi takvih ljudi….niti ste sa njima vi nešto dobili, a mi još manje izgubili.
I još nešto………… mi Bošnjaci smo srećni što se razlikujemo od vas, imamo savršenu vjeru Islam, i nismo genocidna nacija.
A vi i dalje živite u neznanju i prepisivanju nebuloza kvazi istoričara.
Gospodine Jablane,
Njegos se obracao nasim precima, koristeci srpsko zavicajno bosansko ime. Pa imate hiljade knjizevnih dela i dokumenata gde se Srbi oznacavaju zavicajnim imenima – lickim, sremskim, morlackim, banatskim, kordunaskim… pa necemo sad tvrditi, da su to sve narodi… i da nisu Srbi. Nemojte tako.
Izvinite, gospodine Rozajac, na Vas osvrt sam odgovorio – mislio sam da je to osvrt gospodina Jablana.
S obzirom da govorite o Islamu kao savrsenoj religiji, spreman sam o tome raspravljati s Vama. Svojevremeno sam se posvetio biti Vase vere, pa mozemo razmeniti stavove o njoj.
@ Slobodan Jarcevic
😀 Zaista mi je žao što se ovoliko opterećujete i pišete neosnovane priče koje ne dopiru do nas.
Opet vam poručujem, mi znamo ko smo i znamo kome pripadamo.
Ne čitam knjige nekih Selimovića i njima sličnih, koji ni sami ne znaju ko su i šta su…..
Nemojte se naljutiti što ću biti iskren, ali ni knjigu “Srbi pre biskupovog Adama”, neću pročitati, jer pretpostavljam da nije objektivna, kao ni vaši komentari, smatram da ste isti kao članovi SANU, koji su sve što su mogli uradili da nas unište, ali Bogu dragom hvala, ne mogu nam ništa.
Pišete da ste se ” posvetili biti naše vjere ” i želite razmijeniti stavove o njoj.
E, to ne ide tako……mi imamo učene ljude koji tumače Kur'an…..i niko drugi se ne usuđuje raspravljati o ajetima, a posebno ne bi mogli vi, jer nemate osnova za to.
Šta da vam kažem, živite i dalje u zabludi ……..ja ne nalazim za shodno da vas upućujem i ubjeđujem u suprotno.
p.s. Nemojte koristiti intenet kao literaturu za svoje knjige, ima mnogo nekvalitetnog materijala koji ne vrijedi ni groša.Putujte, upoznajte, razgovarajte sa ljudima koji će biti voljni da vam ukažu na istinu i odvrate vas od laži.
Pozdrav!
Šta palamudi stalno ovaj Jarčević?
Stalno visi na bošnjakim stranicama, zar nema preča posla nego vječito
tvrdi da su Srbi najstarija nacija na Balkanu ?! Ispade da su Srbi stariji i
od ‘amebe’.Nema više lažovine i prekrajanja istorije po srpskoj i SANU
ideologiji ,sad su nova druga vremena i ne možete više istinite činjenice
falsifikovati kao do sad što ste.Zar vam nije jasno da vas je civilizovani svijet pročitao ,anatemisao doduše ne sve jer kod svakog naroda ima čestitih , poštenih ljudi koj ne dijele mišljenje Jarčevića,Ćosića,Koštunice i ostalih, uvidjeli su kuda su ih doveli SANU i nacionalizam na samom dnu.
Jarčeviću ostani u tvojoj vukojebini i tamo soli pamet drugome nama više ne možeš !
Gospodine Jablane,
ne solim pamet nikome. I nisu moji izumi o starosedelastvu Srba na Helmu *Balkanu*. To su dokazali umni ljudi do 19. stoleca, a o tome imate sacuvana dokumente i davno pisane knjige. A to sto su Vatikan i Austrija, u 19. stolecu, uspeli sve sakriti i poturiti nam falsifikat da smo stigli ovde u 7. stolecu, sramota je za sve nas – i muslimane, i katolike, i pravoslavne.
Ako je u 18. stolecu Srbin katolik, svestenik, fra Vinko Pribojevic napisao, da su srpska plemena Iliri, Dalmati, Dacani, Tracani, itd, sta sam ja tu kriv. Osporite zapise tog istoricara iz 18. stoleca. Nisam ja kriv, sto njegovi zakljucki nisu bili u udzbenicima iz kojih su ucili Vas i mene.
Gospodine Jablan,
nemojte uporedjivati mene s povjesnicarima u SANU. Napisao sam knjigu protiv SANU – “Srbi pre biskupovog Adama”, Izdavac “Miroslav”, Beograd, 011/297-0875. Narucite je, procitajte je i slozicete se sa mnom.
Gospodine Jablane,
kazete, da bi ja trebalo da imam preca posla od ovoga sto raspravljam na sajtu. Nema preceg posla od toga – ni za jednog Srbina. Bez obzira da li je pravoslavni, katolik, ili musliman. Zajednicki su nam preci i imali su istu veroispovest do turske okupacije. A Turke je na Balkan doveo papa i zapadnoevropske drzave – da Turska pokori pravoslavne drzave i, kasnije, Madjarsku. Sakrivena je cinjenica, da su Srbi podigli tri velika ustanka protiv Turaka i prognali Turke s Balkana, 1595, 1690. i 1778. i sva tri puta su Francuzi i Englezi poslali pomoc Turskoj i vratili je na Balkan. Zasto je sakriveno, da su Srbi oslobodili od Turaka Bosnu i Hercegovinu od 1806. do 1809. I zasto je sakrivena cinjenica, da je Napoleon ugusio taj ustanak Srba u BiH? Zasto se ne uce dva ustanka Srba muslimana u BiH – protiv Turske pod Gradascaninom i protiv Austrougarske 1882?
Treba sve ovo znati, Jablane, te se ne treba ljutiti na mene.
1 од 49
Одштампај све У новом прозору
ИНТЕРВЈУ САЛИХ СЕЛИМОВИЋ
Примљене
x
Dobrosav Nikodinovic
04.02 (пре 4 сата)
коме pbarhisnp, postojbina, antic.miroslav, kp, kabinet, Koreni, kabinet, kabinet, kontakt, kraljevinasrbi., KosovojeSrbija, Ljiljana, ljiljana.smajl., Ljubomir, lyubomir_gruyi., beoforum, gaja1955, Jovanka, dragan.rakic, Vukadin, eparhija.rasko., eparhijasabacka, euo, euoeparhijezhip, euokraljevo
1. Поштовани господине Селимовићу, Ви сте у једној од Ваших књига „Прилози прошлости Старе Рашке“, научно истраживали исламизацију. О словенском пореклу наших домаћих муслимана знало се и раније, али чини се, као да је у послератној комунистичкој Југославије али и вероватно и пре тога, то била својеврсна табу тема. Реците нам шта су били узроцима исламизације и у којем се историјском периоду она одвијала, посебно на подручју Рашке?
― Да, знало се. Као што сте и сами рекли, то је најчешће била табу тема. И није била само ствар у томе што је велика већина наших муслимана била словенског, већ што су они били најчешће српског порекла и православне провенијенције. Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало. Настојало се да Срби никако не буду ни близу већински народ у социјалистичкој Југославији, мада је и за време Краљевине Југославије било отпора томе од оних који за стварање заједничке државе нису дали никакве жртве, већ напротив су били на противничкој страни. Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије да би Србија за то била још и кажњена, чак и бомбардовањем. Ипак је то питање било већ на путу да се најисправније реши на темељу народних традиција и научне истине. И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане, а муслиманима ништа није сметало да буду Срби муслиманске вероисповести, тј. да буду оно што и јесу и по пореклу и по језику и по многим заједничким народним традицијама. Такво решење није одговарало ни неким страним факторима који су имали империјалне амбиције према српским земљама. Они су настојали да фрагментирају српски национални простор ради лакше ампутације њеног државног територија.
РАШКА ОБЛАСТ
Било је више узрока исламизације. Ипак преовлађују економски разлози и данак у крви (девширма). Било је и честих случајева преласка у ислам и због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а ређе породично. Постоје и митови о колективној исламизацији што никако није тачно. Што се тиче тог процеса на подручју Старе Рашке сигурно је масовнија исламизација дошла касно, заправо крајем 17. и највећим делом се завршила у 18.веку. У делу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај „хук исламизације“ се завршио у првој половини 19.века. Прецизни турски пописи из 15, 16. и у првој половини 17.века апсулутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити су били у првом или другом колену. Често су пописивани као синови Абдулаха, тј.робови божији како би прикрили хришћанско порекло оца, мада је било и оних који су се пописивали са турским или арапским именом, а задржали су очево хришћанско, односно српско име. Огромна већина пописаних уживаоца и поседника баштина су хришћани са најчешће словенским у овом случају српским именима. Према томе, никакви бољи докази о тадашњем становништву Рашке нису потребни, јер те пописе су вршиле турске власти под строгом контролом кадија. Ти пописи су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никаве дилеме око верске и етничке припадности становништва Старе Рашке или Рашке области у ужем смислу. Било је муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског, мађарског порекла који су као турски чиновници, улема, војници и војне старешине боравили у Рашкој области, али је њихов број био занемарљив у односу на наше аутохтоно становништво.
ЏАМИЈА СУЛТАН ВАЛИДЕ У СЈЕНИЦИ (ДРУГА ПОЛОВИНА 19.ВЕКА)
2. Оно што је посебно занимљиво да је исламизирано становништво задржало српски језик. Мислим да је то важно јер је заједнички језик био кохезивни елеменат, и упркос повременим историјским сукобима, постоји вековни суживот хришћанског и муслиманског становништва на овим просторима. Поред језика, шта су још задржали од хришћнаских традиције и старог исламизирани Срби?
― Наши муслимани никада нису усвојили ниједан страни језик па ни турски и поред петовековне владавине Османлија. Љубоморно и упорно су чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатом као босанчица. Постојало је и тз.беговско писмо, Стара Србија и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили у међусобној кореспонденцији све до почетка 20.века. Постојао је читав покрет међу муслиманским интелектуалцима да се уџбеници у школама и друге књиге штампају на народном, а не на турском и арапском језику. Песник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631.године написао и речник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турски власти, а песник Илхамија је то и главом платио.
Осим језика и писма наши муслимани су сачували и неговали многе хришћанске и прехришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани нису из своје свести избацили Божић, Савиндан, Ускрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан-Алиђун, Митровдан. Приликом мојих теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским благданима. Само да наведем пример празниовања и саборовања летњег св.Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина од огромне масе народа су муслимани, и не само из ближе околине. Сви се моле и траже лека и душевног мира. На Пештери је највећи народни сабор и теферич 2.августа, тј.на Илијиндан којег наши муслимани називају Алиђун. И код православних и код муслимана је познато да је тај дан до подне Илијнидан, а после подне Алијиндан или Алиђун. По народној традицији Илија Куч се „потурчио“ на подне, тј.исламизирао и тако је после подне постао Алија.
МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ
3. Ви у својој књизи наводите да су Светог Саву, првог српског светитеља и просветитеља, такође поштовали и муслимани и да је код муслимана у околини Пријепоља и шире постојао култ Светог Саве. Можете ли нам нешто више рећи о томе?
―Култ св.Саве је био и те како присутан и поштован од стране муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског порекла и да су пре исалмизације били православци изузев оних албанских Малисора који су дошли у југоисточни део Рашке области током 18.века. Нису наши муслимани могли тек тако да забораве своју ранију веру и етничко порекло, своје најближе сроднике, кумове, побратиме, пријатеље који су остали у православљу. Поштовали су једни друге и штитили у невољама. Тако су чували и штитили манастир Милешеву као и своју светињу. Обавезно су га посећивали и богато даривали. Клањали су се моштима св.Саве, веровали у њихову чудотворност и чак се крстили. Многа њихова деца су крштена да би им се сачувало здравље и заштитила од урока. То је сигурно био један од разлога што је Арнаутин, тј.исламизирани Албанац, Синан-паша наредио да се мошти св.Саве, које су почивале у манаастиру Милешеви, ископају, пренесу на Врачар и тамо спале. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просветитеља и творца аутокефалне српске православне цркве и одбити муслимане од Милешеве. Тим варварским актом Синан-паша је постигао контраефекат. Тек од тада је култ овог светитеља се приоширио на све српске земље, а муслимани су то једнодушно осудили и наставили и даље да поштују његов култ , посећују и дарују Милешеву. Један други обесни турски паша је 1875.године, наишавши са војском за Босну, хтео да спали Милешеву. Сви муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Испред масе муслимана изашао је предаставник Алија Малагић који је заплакао и пао на кољена и замолио пашу да то не учини следећим речима: „ Аман честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир светли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хлеба и соли. Свакоме је она од помоћи“. На пашину упадицу да се из манастира, наводно, пуца на турску војску, исти муслиман је одговорио: „Ми, колико нас има овде пред тобом, својим животима гарантујемо да то није тачно и да никада нико из ове светиње није узнемиравао војску, а камоли је нападао. Пашо, твоја сабља, наша глава“. Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.
МАНАСТИР МИЛЕШЕВА
МИЛЕШЕВА 1999.
4. Данас постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки, као и да се простор Рашке област зове искључиво Санџак. Које је од ова два имена – Рашка област или Санџак – историјски утемељенија и како гледате Ви на питање о језику?
― Што се тиче језика муслимана Бошњака у Србији ту ја немам никакве дилеме. То је српски језик па ма како га неки називали из било којих разлога. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, питање је откуд сада одједном да је код муслимана другачији језик од српског који им је одувек би матерњи. Посебно је опасна подела ученика по школама која су збуњена свим тим политичким акцијама. Наставници и директори школа доводе се у веома незгодне ситуације. Ипак, све што је синтетичко никада не може бити природно.
Интересантно је да муслимани инсистирају на имену Санџак, а православни Рашка област. И по томе се извршила подела на овом простору, нажалост. Сви живе у Старој Рашкој, колевци српске средњовековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а обезбедили међународно признање његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовенчани почетком 13.века. Санџак је реликт некадашњег имена Новопазарски санџак који никада није имао никакве посебности, јер је то било војно лено као и сва остала у средњем веку и нешто мало касније. У 19.веку санџаци су били само административно-управна подручја у рангу округа. На пример крајем 18. и почетком 19.века у пространој Османској империји је било 290 санџака распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе. Ти муслимански кругови се позивају и на тзв.Партизанску аутономију Санџака, јер им то сада одговара, иако су комунисте нападали и нападају као непријатеље ислама.
НАЈСТАРИЈА ЦРКВА ПОЗНАТА КАО ПЕТРОВА ЦРКВА КОД НОВОГ ПАЗАРА ГДЕ СЕ ВЕЛИКИ ЖУПАН СТЕФАН НЕМАЊА КРСТИО ПО ПРАВОСЛАВНОМ ОБРЕДУ
5. Ми смо недавно обележили велики јубилеј 100-годишњицу ослобођења Старе Србије. Ви сте у својој књизи писали о комитском покрету и дејству Јаворске бригаде у ослобођењу Сјеничког и Пљеваљског санџака. Када је почео Први Балкански рат један део муслимана из Новог Пазара и других места је почео да бежи не чекајући српску војску. Како је поступила Српска врховна команда и како се понашала српска војска у поменутим ослобођеним крајевима?
― Морам одмах да кажем да се тај тако значајан јубилеј није у Србији обележио онако како то заслужује. Држава је углавном ћутала, а неке институције и организације су то обележиле на начин какав им је био могућ. То су биле трибине, академије и научни скупови. Ја сам овом јубилеју посветио скоро сто страна у овој књизи, чак више него исламизацији.
Зар је била мала ствар што је 1912.године ослобођена Стара Србија, па у том оквиру и Стара Рашка, Сјенички и Пљваљски санџак, што је створена заједничка граница између две српске државе Србије и Црне Горе и што се дефинитивно са ових простора после толико векова морала да повуче Турско-османска империја?!
У борбама за ослобођење у октобру 1912.године велику и борбену и логистичку подршку српској војсци у Старој Рашкој су дали локални устаници и комите. Од комитских вођа у западном делу Рашке области посебну улогу је одиграо војвода Сретен Вукосављевић.
Највећи део муслимана је пружио жесток отпор српској војсци, јер су вековима убеђивани да су за све њихове невоље и тежак живот криви Србија и српски народ и да ће Србија да окупира Стару Рашку. Зато су муслимани сматрали да борећи се против српске војске бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима после победе и уласка у овај крај. Велики страх од српске војске и одмазде је брзо нестао. Они који су хтели да беже за Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Наводим, примера ради, да су се сви мештани, који су били муслимани, у селу Боровћима код Сјенице, дигли и кренули за Турску. Комшије Срби православци из суседниог села на челу са њиховим старешином Војом Поповићем Бобовићем су стигли и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећим их да остану рекао: „Браћо, куда ће те? Србија је ваша домовина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, веру и имања. И ја лично и сви ми ваше комшије вам исто то гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигде отишли осим у новије време као и из других села што су млади морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања. Није било паљевина, освета и никаквих убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Имовина, вера и животи су били загарантовани. У градовима су постављене страже пред дућанима и кућама угледних муслимана да неби случајно неко направио неко недело. Краљ Петар је у свом прогласу пред почетак рата, између осталог, нагласио: „Моја ће војска у Старој Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ хиљаду и три стотине година обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима. Наша ће Србија и тамо донети жељени мир и напредак“. Шта би се више и боље могло додати овом краљевом прогласу. Одмах после ослобођења формиране су и локалне власти на чијем челу су били муслимани тамо где су били у већини. Касније, за време аустроугарске окупације у Првом светском рату, окупатор ће својом бескрупулозном пропагандом најбитније утицати да се односи поремете на верско-конфесионалној основи.
7. Господине Селимовићу, мислим да је веома важно да нашим читаоцима кажете нешто више о муслиманским књижевницима и другим угледним муслиманима из сфере, политике, културе, јавног живота а који су се осећали Србима, од 19.века па до данас, од Османа Ђикића па до Кустурице…….
― У овој књизи, као и у још неким мојим радовима, ја сам посветио мало пажње тим патриотама и храбрим људима, јер сматрам да су неправедно заборављени. Они су и поред свих реперкусија које су имали са турским и аустроугарским властима недвосмислено и упорно се изјашњавали као Срби исламске вероисповести. Писали су песме српству, приповетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Многи су прогоњени и хапшени. Карактеристичан је пример Омер-бега Сулејманпашића-Деспотовића. Када му асутроугарске власти нису могле ништа друго прогласиле су га лудим. Када је избио Први светски рат те исте власти су ухапсиле свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су они пуштани који су се пред иследницима изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби. Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић је на сарајевском велеиздајничком процесу иследницима у лице рекао: „Ускоро ће доћи Бели орлови. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је уморен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
И овом приликом ћу да истакнем нека имена, књижевника, других интелектуалаца и политичара, а нека ми опросте они које не поменем због ограниченог простора. Много је било таквих интелектуалаца, бегова и трговаца. То су: Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али- Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, С Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.
8. Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали : „Ако су наши муслимани пре ослобођења 1912.године били Турци у политичком смислу после рата су били Срби у националном смислу. Остајемо у убеђењу да је то било једино право решење“. Молимо Вас да још мало приближите и појасните овај Ваш став. Мислим да је у данашњем времену важно да заједничко порекло буде фактор који зближава а не раздваја Србе и муслимане, односно Србе првославне и Србе исламске вероисповести? Јер је Балкан, важно геополитичко средиште, где постоји велики конфликтни потенцијал, који глобална управљачка елита и стране силе, могу да подстакну зарад остварења неких сопствених интереса?
―О томе сам већ нешто рекао. Најисправније решење за наше муслимане је да буду оно што по пореклу и језику и јесу, тј.Срби исламске вероисповести. Тада ће да престану разне злоупотребе и политикантске игре и разне манипулације са муслиманима, пре свега, од великог дела сопствене елите, а и други ће имати много мање разлога за често оправдано незадовољство сталним лутањем у националној идентификацији и тиме стварања неповерења и несигурности. Страни фактор на нашим тако важним геостратешким просторима, па и на целом Балкану, увек рачуна на тај верско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.
9. Где и како читаоци могу доћи до ове и других Ваших књига?
―Од мојих књига још код мене има нешто „Прилози прошлости Старе Рашке“ и може да се набави „Сјеница“ код издавача „АРИОМ“ у Београду. Дргих књига нема више, а то су „Кладница“ и „Прилози пореклу, исламизацији, миграционим и демографским процесима у Рашкој области“. За обе ове књиге припремам друго допуњено издање.
У завршној фази је моја нова књига са радним насловом „Прилози прошлости Старе рашке 2“.
Мој мејл је: [email protected] i mob.064/45-65-499
Слободан Ерић
A ovaj ti je Salih mLogo jaka referenca!
Nemam ja Jarcevicu ni vremena ni zeluca da citam ovakve nebuloze pa cu izdvojiti samo dva Salihova cirtata s pocetka njegove tirade tek toliko da citaoci vide o kakvom se “ucenjaku” radi.
Evo prvpg citata:
“…….Ако би се то званично прихватило увећао би се српски национални корпус што политици комунистичког руководства никако није одговарало……….Србија и Црна Гора су биле те које су претрпеле огромне људске и материјалне жртве и утопиле своју државност у све три Југославије…….”
Ovo je LAZ kosmickih razmjera.
U Drugom svjetskom ratu 175.000 Bosnjaka je izgubilo zivote, sto iznosi 8,1 posto ukupnog naroda. To je veci postotak od postotka Srba koji su stradali u ratu (7,3 posto) i svih drugih naroda osim Zidova i Roma.
A sto se materijalnih razaranja u Drugom svjetskom ratu tice, pa sedam okupatorskih ofanziva je bilo na teritoriji Bosne i Hercegovine a ne Srbije !
I drugi cirtat iz salihove tirade :
“……….И данас у Старој Рашкој има најстаријих људи који са пијететом говоре о краљевима Петру и Александру Карађорђевићу који су поштовали и штитили муслимане….”
Jesu li ih to “stitili” kao u Sahovicima 1924. godine!
Napisao sam ti Jarcevicu da su dva temeljna postulate nauke RAZUM I MORAL.
Neka citaoci sami prosude koliko su ovakve nebuloze razumne I moralne!
Gospodine Dzenan,
niste dobro shvatili Dobricu Cosica. Mislio je, da su Srbi prihvatili laz koju su im nametnuli Vatikan i germanske drzave. Bosanci, ili Bosnjaci su zavicajno srpsko ime – kao Sumadinci, Sremci, Banacani, Bacvani, Kordunasi, Dalmatinci… I Evlija Celebija je posetio Bosnu, pa presao u Srem i Backu i napisao je – i ovde zivi isti narod kao u Bosni. Kotromanici pisu o narodima Bosne i Usore i jos nekih pokrajina. Pa nisu li i Usorci neki nesrpski narod?
dobro dzenane, ako su bosnjaci stariji od srba, onda je i bosnjacki jezik stariji od srpskog, zar ne?
ako jeste stariji, kako objasnjavas slicnost bosnjackog i ruskog ili poljskog jezika?
kako objasnjavas da se ni bosnjaci a ni albanci vise ne zovu ilirima?
kada i zasto su se poceli razlikovati jezici bosnjaka i albanaca?
Gospodine Ime i Prezime,
vrlo mudro pitanje. Celokupna nauka Siptara u Albaniji, a sad i na KiM, je vezana za Ilire – kao pretke Siptara. Ako su Bosnjaci s istim precima kao i Siptari – kako to mogu da objasne? Mozda ce uslediti odgovor. Cekamo.
ja odgovor na ta pitanja cekam vec duze vreme.
niko nije ni pokusao da da odgovor vezano za pitanje, vec su usledile klasicne uvrede.
Nije ovo pitanje Jarcevicu vec PITANJCINA!
Bosnjake ste ostavili bez teksta, ali ste usput rasrdili clanove srpke kraljevske dinastije Karadjordjevic ciji je rodonacelnik Siptar Djin Maras Keljmendi!
Jovan Mrsha Klimenta je vlaskog porijekla. To govori mrka “mast” lica. Npr. U epskim pjesmama kad se pjeva o Crnogorcima uvijek se kaze “mrki Crnogorci” shto znaci da nije josh uvijek doshlo do mijeshanja sa slovensko-srpskim zivljem. Mrki Crnogorci- Vlasi su stanovnici visocijih atituda naprotiv ravnicarskih plavushana srbo-slovena.
Iliri, kao specifican, prepoznatljiv tip, “prezivjeli” su u nekim djelovima Albanije, Crne gore, Hercegovine…
Uocljivi su po karakteristicnim oblicima lica i lubanje. Naravno i kao tjelesni tip.
Svaki narod na Balkanu moze tvrditi da potice dijelom od Ilira ali je genetika neumoljiva jer dojazuje da su narodi Balkana zamrshena mjeshavina plemena, naroda i rasa.
Djin (Jovan) Maras (Mrsha) Keljmendi (Klimenta) je bio ALBANAC.
O njegovom porijeklu postoji vise razlicitih verzija.
Za Klimente barski nadbiskup Marino Bizzi 1610. kaze:
“popoli quasi tutti latini, e di lingua Albanese e Dalmata” (“gotovo svi su latini, govore albanski i dalmatinski jezik”).
Slobodane Jarčeviću,
Vi ste Srbi od Slovena, a mi Bošnjaci od Ilira…..
I ne zanosite se više tom pričom bez ikakvog osnova.
Gospodine Rozajac, evo Vam osnovno pitanje, a sledice i druga:
Једноставно питање за муслиманске повјесничаре: По којем основу муслимани из Обреновићеве Србије (пресељени у Босну, Херцеговину, Црну Гору, Турску, Рашку, Метохију, Косово и Македонију – после 1830) могу бити Бошњаци, а не Србијанци? Још једноставније (додатно) питање: Како ови муслимани из Србије, ако су им преци дошли у седмом столећу после Христа из Русије, могу бити исто што и муслимани у Босни, кад повјесничари у Сарајеву уверавају да су преци становништва у Босни антички староседеоци (Илири)?
Very interesting, mister Jarcevic!
A kako vi izvoljevate objasniti fakt da 50% danasnjih sumadinaca prema DNK analizama ima anadolsko-altajsko porijeklo a izjasnjavaju se kao “srbi”!
Interesantan sam cuti vas veleuceni odgovor!
Unaprijed blagodarim!
Gospodine Rozajac, ovo su najnovija otkrica iz istorije – osporavaju onu koju su nam Nemci nametnuli>
Данашњи муслимански повјесничари (бошњачки опредељени) не прате најновија научна открића, а у њима пише, да су Срби староседеоци Балкана и да је Балкан, са Подунављем, прапостојбина свих Словена – одакле су се раселили од Велике Британије до кинеске границе. Дошло се и до закључка, да су српска племенска или завичајна имена: Трачани, Дачани, Илири, Далмати, Дардани… Тако, међу њима је и српско илирско име, а творци несрпске бошњачке нације упорно тврде, да су само муслимани на Балкану потомци Илира. Муслимански писци се не обазиру ни на неколико научних радова, у којима се лако представља, да свака реченица у Порфирогенитовим Списима зрачи нелогичношћу, те је и ученику у основној школи лако открити – да је реч о кривотворењу у повјесној науци. Учени муслимани данас пишу о историји балканских народа онако како се то писало (и прихватало) у XIX столећу, кад су научне установе Аустрије и Аустроугарске измишљале словенску историју и кад су, у том склопу, намериле створити бошњачку несрпску нацију. Тако ће и Алија Исаковић тврдити, да су муслимани на Балкану потомци Илира, а да су Хрвати и Срби дошли у VII столећу на земљу Бошњака, или бошњачких предака – Илира. Пошто је ово прихваћено од стране просветних и културних установа у Муслиманско-хрватској Федерацији Босне и Херцеговине, остаје муслиманским повјесничарима обавеза, да објасне своју сродност са Шиптарима, јер и шиптарски повјесничари записаше, у школским књигама, да су им преци Илири. Алија Исаковић, попут других муслиманских повјесничара бошњачки опредељених, овако објашњава илирско порекло Бошњака…
Gospodine Rozajac,
Molim Vas procitajte ovaj malo poduzi tekst o zakljuccima italijanskog istoricara – zaduzenog u Briselu za evropsku kulturnu bastinu:
Међу њима је највише пажње изазвао реферат италијанског повјесничара (историчара), Ђанкарла Томецоли Тицијана и коаутора, бугарског језикословца (лингвисте) – Павела П. Серафимова. Они су, на Међународном конгресу: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, Санкт Петербург (12-14. мај 2008), навели – да су кривотворења (фалсификати) о Србима (Словенима) и Грцима досегла време трећег миленијума пре Нове ере. Уверавли су остале повјесничара (историчаре), да Минојска култура на Криту није грчка – него је словенска. Наравно, и Тицијано робује давном упутству из Ватикана, да се српско име (где се год појављује у старим изворима) замени словенским, али то не умањује значај његовог дела. Он и Серафимов су, уз друге језикословце (лингвисте) у Европи, помоћу словенских језика, прочитали линеарно А и Б писмо, па су све записе с Крита растумачили. Закључили су, да су Словени у палеолиту присутни у свим деловима Европе. Тумаче, да су се стари топоними у Југоисточној Европи сматрали несловенским, а истина је, да се могу читати само помоћу словенских језика. По Тицијану и Серафимову, Словени су: и Илири, и Трачани, и Скити… и да су се населили на Криту у трећем миленијуму пре Нове ере. Тамо су створили Минојску државу и у њој су били већинско становништво. Писменост је била већ уобичајена на Криту и она се везује за писмо из Винче и писмо из Лепенског вира – оба налазишта ових писама су у Србији. Тицијано одбија сваку могућност, да је на Криту била грчка култура, јер повјесни (историјски) извори упућују на чињеницу, да су се Грци доселили на Балкан тек у 7. или 8. столећу пре Нове ере. Значи, да су Грци само наследили словенску писменост и словенско државно устројство с Крита. На основу овог рада, јасно је, да је и чувени Тројански рат био пре доласка Грка на Балкан и да је, највероватније, то рат међу српским (словенским) државама. Не може се тврдити, да су у њему учествовали припадници савремених европских нација (Енглези, Немци, Французи, Шпанци, Италијани…), јер су ови народи народносно (национално) стасавали у столећима после Римске Империје, кад им је стваран и језик – на бази латинског.
Ovo je sve tacno!
Pravo ime Aristotela je Zivadin, Tales iz Mileta se zvao Milojko, Heraklit Radisav, Sokrat Stanislav, Platon Prvoslav a Diogen Dobrivoje!
Nazalost Vatikan, NATO pakt i Genser su sve pobrkali pa jadna djecica u sumadiji ne znaju pravu historiju!
Gospodine Rozajac, ne treba spominjati Helene, jer to nije bilo grcko ime. Ono je samo jedno od srpskih plemena, a kad su Grci stigli na Balkan – 8/ stolece pre Nove ere, prisvojili su ovo ime – da bi se reklo, da su bili na Balkanu i u vreme Trojanskog rata. A nisu bili, niti su u ovom ratu Grci ucestvovali.
Gospodine Jakupi,
vi za muslimane kazete, da su bili pod terorom komunista. Da li je to tacno? I kako je tacno? Bosansku naciju je zamislila stvoriti Austrija jos 1810. godine i to pretvorila u napisane odluke na Berlinskom kongresu1878. godine. A komunisti su samo obavili poslednju etapu tog kolonijalnog plana Austrije i Vatikana. Znaci, s tacke gledista te vestacke nacije Bosnjaka (stvorene od Srba muslimana), komunisti su blagotvorno delovali – stvorili su tu naciju. Ako pogledate drukcije taj plan Vatikana i rad na poslednjoj etapi komunista, onda mora da zakljucite – da su komunisti unistili deo srpske nacije. Iz nje su iskljucili Srbe muslimane i o tome ce se, i naucno – i politicki, sve obelodaniti.
De majke ti Slobodane, sto brines tudju brigu. Da li znas samo koliko je muslimana iz Sandzaka za vreme komunizma ubijeno, proterano, a da ne spominjem to sto je bila teznja da se svaka religija ugasi, pa samim tim i nasa. Nas su svako malo proteravali i ubijali, koliko da se ne umnozimo mnogo, drze nas na prihvatljivoj cifri. Ipak sramota ih skroz da nas istrebe. A sto se Bosnjastva tice, sto je to tvoj problem hocemo li da budemo Bosnjaci, Kinezi, Nemci, ti si to sto jedi, blago tebi, nas pusti da budemo ono sto ZELIMO da budemo. Dosadni ste vise sa tim Srbima muslimanima. Eto, bili smo Srbi muslimani, vise necemo to da budemo, i da stavimo tacku na to. A Bogumili su oni koje je Sveti Sava zajedno sa svojim ocem tako lepo pobio i proterao, da vidis zaboravili ste i da ih je imalo. Inace Bogumili su se smatrali za hriscansku sektu ili jeres kako vi kazete, da se razumemo.
Gospodine Bosnjace,
sto se ljutite na mene? Raspravljamo o stvaranju bosnjacke nacije, a postoje podaci, da su to ucinile kolonijalne sile i Vatikan. Pa nisu oni to cinili, da Srbima ucine dobro, niti da ucine dobro toj grupi muslimana – istrgnutoj iz srpskog tkiva. Pa Srbi su narod kojem pripadam, pa ne mozete traziti od mene – da o tome ne brinem i da ne uocavam kolonijalne protivsrpske mere.
Kazete, komunisti su ubijali muslimane u Sandzaku. A gde nisu ubijali? Najvise su komunisti ubili pravoslavnih Srba – i u broju i procentualno. Uzmite samo verski sastav robijasa s Golog otoka.
Ljutite se na komunizam kao na srpsku tvorevinu. Nemojte tako. Amerikanci i Zapadnoevropljani su izdvojili ogromne pare i stvorili 1917. komunizam u Rusiji. Nije to bila revolucija, nego genocidna agresija Zapada na Rusiju. Taj Zapad je nametnuo komunizam i u Jugoslaviji. A on je najvise zla naneo pravoslavnim Srbima. Pa i Republici Srbiji – zasto su u njoj osnovane dve pokrajine, a u Hrvatskoj nisu? Nisu ni u BiH, itd.
Ovo o Bogumilima ti napisah cisto da ti odgovorim unapred, jer ce odmah da pocne prica kako smo mi nasilno islamizirani, itd, da Bogumili nisu postojali, i ostale stvari tipa pozivanja da se vratimo u veru pradedova. Toga smo se naslusali i previse.
Gospodine Bosnjace,
Bogumila zaista nije bilo – o tome sam Vam pisao desetak puta. Ako ih nije bilo, onda ih Nemanja i Sveti Savo nisu mogli istrebljivati. A u nasim knjigama pise, da ih je bilo i da su ih oni istrebljivali. Sve je to podvala Vatikana i nemackih drzava. Osvestimo se.
Takozvani “srbi” u BiH ne postoje.
Radi se o Bosnjacima pravoslavnog vjerozakona koji su kao “narod” stvoreni 1863. godine nakon sto je Bogoljub (Teofil) Petranovic osnovao “Drustvo za sirenje srpskog imena”.
Skoro 50% danasnjih sumadinaca ima altajsko-anadolsku genetiku.
Daklem Turci!
Kosovski mit je medju sumadince prosirila austrougarska propaganda za potrebe borbe protiv Osmanske imperije.
Sumadinci opijeni guslarskom mitomanijom su bili samo topovsko meso.
Pravi autor jezicke reforme u sumadiji je Jernej Kopitar koji je ovaj poduhvat izveo preko priucenog Vuka Karadzica.
Danasnji sumadinski knjizevni jezik je ekavizirana istocnobosanska varijanta bosanskog jezika.
Pravi srpski jezik (koji se i dan danas govori u vecem djelu srbije) je torlacki: de si bija… (gdje si bio)………sta si radija (sta si radio).
Aktuelnu srbijansku zastavu je 1835. godine dizajnirao sultan Mahmud II. Uz ferman, sumadinci su dobili po jedan primjerak zastave. Sada je zastava dobila nov raspored boja, za razliku od one koju je propisao Sretenjski ustav. Boje su bile vodoravno poredjane: crvena, plava i bijela.”
Ocila i dvoglavi orao su preuzeti od Vizantije.
Stefan Nemanja je po pricanju njegovog sina Stefana Prvovencanog.bio katolik krsten od “latinskih jereja” u Ribnici kod Podgorice.
“A kako su u zemlji toj latinski jereji; to se po volji bozjoj udostoji da u hramu tom primi i latinsko krstenje” (Stefan Prvovencani).”
Sumadinska historiografija danas precutkuje nikopoljsku bitku koja se odigrala 1396. godine.
ZASTO?
Zato sto je u toj bitci koja je zavrsena teskim porazom hriscanske koalicije odredjene sudbina Evrope za narednih 300 godina. Presudnu pomoc Turcima da razbiju krstase i podave ih u Dunavu dao je njihov vazal Stefan Lazarevic.
E tako je sumadija “branila” Evropu od Turaka.
Isto kao i “junak” Marko Kraljevic koji je na Rovinama poginuo kao turski hizmecar.
Ovo je faktografija a ne mitomanija.
Guslarska!
BRE!!
Gospodine Hugo,
u vezi sa srpskim jezikom i srpskim knjizevnim jezikom nista nije jasno – cak ni profesorima srpskog jezika na univerzitetima. Vatikan i Austrija su u 17. stolecu lansirali “srpski knjizevni jezik”, koji nije bio onaj kojim je narod govorio. Taj jezik su preuzeli skolovani Srbi i njime su pisali – jer su bili drzavljani Austrije i Mledatcke Republie, a ove drzave su to lansirale. Kakav je to jezik bio?
Slican srednjevekovnom srpskom jeziku – nisu u njega uzete reci kojima je narod govoro. Jer, prirodni jezici se razvijaju. Tom srpskom knjizevnom jeziku su Austrijanci dodali i mnogo ruskih reci, tako da je bio skoro istovetan ruskom. Zasto? Vatikan i Austrija su zelele preko skolovanih Srba, koji govore jezik skoro isti ruskom, nagovara Ruse da prihvate rimokatolicku veru. Tako jednostavno, a nama nepoznato.
I tako je to rajalo do ruske pobede nad Napoleonom. Rusija postade najaca zemlja u Evropi, a u Panoniji i Krajini zivi narod koji ima knjizevni jezik – ruski. Rusi su molgi zahtevati da se maticna zemlja tog ruskog stanovnistva pripoji Rusiji! To je uplasilo Austriji, pa je pocela podrzavati Vukovu reformu. A Vuk je samo uzeo za knjizevni jezik onaj kojim je srpski narod vec govorio – i pravoslavni, i katolicki, i muslimanski.
I znajte, u svim jezicima slovenskim je bio reformator, ali nijedan tako uspesan kao Vuk Karadzic.
Znaš Bošnjače, nije davno bilo
Sveg’ mi sv'jeta nema petnaest ljeta
Kad u našoj Bosni ponositoj
I junačkoj zemlji Hercegovoj
Od Trebinja to Brodskijeh vrata
Nije bilo Srba ni Hrvata
A danas se kroz svoje hire
Oba stranca ko u svome šire
Oba su nas gosta saletila
Da nam otmu najsvetije blago
Naše ima ponosno i drago.
Safvet-beg Bašagić “Pjesma Bošnjaku” objavio list “BOŠNJAK” u izdanju od 2. VII, 1891 godine
Gospodine Hugo, jeste Austrija ratovala protiv Turske i koristila je za to srpske ustanike. Ali, od kraja 18. stoleca, Austrija vise nije ratovala protiv Turaka, nego je cinila sve da Turska ostane na srpskim zemljama. Zajedno su u 19. stolecu stvarali od Srba nove nacije – hrvatsku, bosnjacku, makedonsku, siptarsku i nagovestavali crnogorsku naciju.
Ne mogu Vam sada reci kako je Turska postala sila. To sam Vam pisao ranije – po planu Vatikana, Francuske i Engleske.
Srbi su tri puta oslovadjali svoje zemlje od Turaka, a Francuzi i Englezi su ih sve tri puta vracali na srpske zemlje. To je uklonjeno iz povjesne nauke. Ali, ta cinjenica se nalazi vec u desetinama knjiga samostalnih istrazivaca.
ti bi mogo malo vise da pametujes o bosnjastvu, mnogo si se specijalizovao na srbe. mogao bih se utisak steknuti da sa svojim ogromnim “znanjem” i izlaganjima pokusavas da skrenes paznju sa nelogicnih podataka bosnjacke povjesti….
Ova ti je kritika na mjestu, sto bi se reklo konstruktivna!
Pa evo ponesto o Bosnjastvu i “nelogicnostima”, kako ih ti nazva, iz povijesti Bosnjastva.
Ja bih problematizirao jednu od tih “nelogicnosti” uzimajuci u obzir ulogu Beograda u razbijanju Islamske vjerske zajednice u srbiji i konstantno sataniziranje muftije Zukorlica zbog njegovog izricitog stava da je Bosnjacima duhovni centar Sarajevo.
Kaze Garasanin za takozvane “srbe” u Bosni i Hercegovini:
“Na istocnog veroispovedanija Bosnjake, veci upliv imati, nece biti za Srbiju tezak zadatak.”
U vrijeme kada Garasanin ovo navodi srpska pravoslavna crkva nije ni postojala u Bosni,a ni kasnije,sve do 1920 godine!!
Na osnovu sporazuma izmedju Vlade Kraljevine SHS i Carigradske patrijarsije od 18. marta 1920. godine “Sveti Arhijerejski Sinod Vaseljenske patrijarsije” donio je odluku od 19. marta 1920. godine, broj 2056., kojom daje blagoslov na prisajedinjenje “ujedinjenoj srpskoj pravoslavnoj crkvi” eparhija koje do tada nikada nisu bile u sastavu srpske pravoslavne crkve ukljucujuci i eparhiju u Bosni,koja je uvijek do tada bila iskljucivo u sastavu Carigradske patrijarsije.
Vlada Kraljevine SHS isplatila je Carigradskoj patrijarsiji za taj pristanak milion i pet stotina hiljada zlatnih franaka.
Tom odlukom Carigradska patrijarsija oslobadja od svoje vlasti i prisajedinjuje pravoslavnoj srpskoj crkvi eparhije koje su do tada bile pod njenom upravom.
Dakle TEK 1920 godine srpska pravoslavna crkva se po prvi puta pojavljuje u Bosni, i nikakve narodne veze nije bilo izmedju Bosnjaka pravoslavaca i Srba pravoslavaca.
Zlo u Bosni i Hercegovini je UVEZENO SPOLJA!
Nikada u historiji do XX vijeka medju Bosnjacima nije bilo sukoba sve dok velikosrBska i velikohrvatska ideologija zla nisu posejale otrov razdora medju bracom.
Beogradsko-Zagrebacke ujdurme se nastavljaju do danasnjih dana. Vidjecemo narednih dana o cemu su se dodik i vucic domundjavali u beogradu i sta je to tako “vazno” imao da kaze Milanovic Hrvatima u Mostaru.
Ovo ipak (Bogu hvala) nije 1992. godina.
Veceras se sastaju ministri spoljnjih poslova EU u Briselu pa cemo vidjeti kako ce oni ocjeniti ove izlive beogradsko-zagrebackog “mirotvorstva”!
jarcevicu,pogledaj u gorskom vijencu koje godine njegos spominje Bosnjake kao naciju. To sto ti pricas je tipicna srpska propaganda i laza koju vjekovima poturate i falsifikujete. Bosnjaci su stariji narod od srba,samo je stvar u tome sto ste falsifikovali i krali kroz vjekove tudje i poturali kao vase. Vama da nije tih laza vi ne bi mogli da opstanete-kao sto kaze dobrica cosic u jednom svom djelu:”laz je srpska istina” kada jedan vas akademik ovako govori sta onda vama ima da se vjeruje i sa vama raspravlja?! Mnogo lazete mnogo falsifikujete,ali se Bosnjacki narod probudio i nikada vam vise to nece dozvoliti!