25. Decembar 2017

Muftija je „mrtav“, živio „sultan“. Ovako bi mogla da se objasni pozadina vijesti da je jučerašnjom skupštinom u Novom Pazaru prestala da postoji Bošnjačka demokratska zajednica i da je od te manjinske partije nastala Stranka pravde i pomirenja koja će djelovati na teritoriji cijele države, prema najavama — prvi put na beogradskim izborima.

SPP neodoljivo (imenom) podsjeća na partiju turskog predsjednika Redžepa Tajipa Erdogana — Stranka pravde i razvoja — sa neznatnom razlikom što je Zukorlić umjesto „razvoja“ izabrao „pomirenje“ jer i u samom imenu partije želi da plasira njenu ključnu ideologiju.

Pomirenje je bilo i osnovni motiv prije godinu i po dana, kad je današnji akademik dr. Muamer Zukorlić ušao u politiku i kad je „muftija“ prestalo da bude njegovo zvanje, ali i sinonim, jer se znalo na kog muftiju se misli.

Tada je, aprila 2016, nekadašnji imamov unuk postao političar koji, važno je naglasiti, svima nudi pomirenje — „u tom slučaju ne razlikuje ni četnike, ni početnike, ni komuniste, ni partizane, ni lažne demokrate, ni prave demokrate“.

Uspio je — niko ravnodušan

„Tražili ste — gledajte, molili ste — dobili ste“, objasnio je ulazak u političko polje kao nosilac liste Bošnjačke demokratske zajednice na parlamentarnim i lokalnim izborima u opštinama u Sandžaku. I ušao u parlament Srbije. Postao je i predsjednik skupštinskog Odbora za nauku, pa je „namještenje“ izazvalo polemike, kao i uvijek kad se o Zukorliću radi. Ili ga vole — pa u tome pretjeruju, ili ga mrze — pa i u tome pretjeruju. A njemu i jedno i drugo očigledno prija. Ne voli da ljude ostavlja ravnodušnim. Što se još nije desilo, jer je nemoguće.

Oni koji se iole razumiju u baratanje politikom u slučaju Muamera Zukorlića uopšte nisu primjenjivali maksimu „nikad (ga) ne potcjenjuj“ jer bi za njega prije moglo da važi pravilo „nije precijenjen“. To, naravno, ne znači da nema mana, već da je Zukorlić nesporno inteligentan i vispren čovjek koji te mane i pogrešne poteze umije veoma dobro da sakrije, da ih, čak, pretvori u vrline, ali i da njegovi potezi ne mogu baš mnogo da iznenade — jer se računa na njegovu proaktivnost.

Pozivi kojima se u dosadašnjem djelu života bavio bili su baš takvi da su, prema opisu zanimanja, zahtijevali pregalaštvo u korist svih — i kao poglavara vjerske zajednice, i kao predstavnika manjinske nacionalne partije, a tako će biti i sad kad je riješio da proširi zonu političkog djelovanja i na nebošnjake.

Kvalitet više koji Muamer Zukorlić posjeduje jeste, između ostalog, i sposobnost da gotovo hirurški precizno i lični interes (koji je svojstven većini političara) umije da predstavi kao opšti i da do zore, pa onda tako iznova u nedogled, brani tezu da sve radi zarad opšteg dobra.

Nesporno je dobar besjednik. To je danas stvarno rijetkost. Umije da pokrene mase. Nikako mu ne manjka harizma. Posvećen je.

Veoma brzo misli. Koristi rečenice i izjave druge strane, pa pređe u kontranapad i poentira. Spočitava drugima da pominju istine kojima postižu neistine. Međutim, to istovremeno znači da je kadar da se, ako zatreba, nekad i on tim trikom posluži.

Nosi sat na desnoj ruci. Smatra pitanja o privatnom životu i voznom parku udarcima ispod pojasa. Ali na insistiranje o džipovima replicira: „Gospodin čovjek jaše dobrog konja“.

A Zukorlić jeste pravi konjanik. Rijetki bi ga uporedili sa Taličnim Tomom, iako misli i na sirotinju i osniva vakufske (zadužbina) kuhinje. Mnogi bi pak za njega rekli da je prije sličan Klintu Istvudu iz filma „Dobar, loš, zao“.

Za treće je „gospodar minareta“. Za dobar korpus Bošnjaka i muslimanskih vjernika istinski vođa i učitelj. Za neke ekstremista, iako je imao problem sa vehabijama. Kaže da je tajna služba, kako domaća tako i strana, možda i pokušala da ga vrbuje — „a ja nisam ni skontô“.

„Političari su, a mediji su im pomogli, predstavili da je najbitnije biti na čelu jedne partije. Da je najbitniji politički uspjeh. Ja to tako ne doživljavam. Meni je, recimo, funkcija muftije ili polje vjere i obrazovanja — što su moja primarna polja i moja životna misija — mnogo viši položaj, ako već govorimo o hijerarhiji. I toga se neću odreći, osim ako budem morao“, branio se svojevremeno kad su svi govorili da je Emir Elfić, njegov šurak, samo figura na čelu Bošnjačke demokratske zajednice, a da je suštinski to „muftijina partija“.

Muftija odavno više nije, tačnije, ta funkcija je u stanju mirovanja, pa umjesto molitvi u džamijama, Zukorlić obilazi glasače, gostuje na tribinama i drži političke govore. Mnogi će reći da sa političkim govorima nikad nije ni prestajao. I biće u pravu. Sad je još više proširio polje borbe.

Mnogima je čudno ili bolje reći neobično zvučao kad je od čovjeka koji je optuživan da pali Sandžak, koji je imao oštre izjave i držao govore pune baruta, prije godinu i po dana počeo da koristi rječnik svojstven istinski demokratskom intelektualcu.

Doista, Zukorlić u svim tim zapaljivim govorima nije propuštao da pomene ustav, demokratiju i dijalog. Ali oni i takvi nisu bili ništa manje zapaljivi.

Dakako, ne može mu se osporiti da je intelektualac, ako pod tim terminom podrazumijevamo obrazovanost koja je evidentna, elokventnost koja je samo djelom naučena — a suštinski urođena, poimanje onoga što je pročitao — a ne prosto reprodukovanje, mogućnost da razgovara i sa učenim i sa ljudima koji nisu tog nivoa, da uđe i u filozofske rasprave. I da nikad ne frazira, što je svojstveno većini javnih ličnosti u Srbiji.

Geslo: Igrati do 90. minuta

Nerijetko je bio sklon i da se posvađa. Da to namjerno (is)provocira. Da konstantno bude, ne na ivici incidenta, već da lebdi iznad njega, pa da u pogodnom trenutku pojača ili umanji tenziju. Dakle, da zaoštri retoriku, ali i da je smiri kad treba. Pa zar to nije jedna od vertikala politike, kao vještine mogućeg.

I kad je već kročio u nju, zašto ne bi kročio sa obje noge, pa formiranje nacionalne partije od manjinske —što je prije njega „patentirao“ Rasim Ljajić — nije iznenađenje. Dabome, Zukorlić je čovjek, voli da pobjeđuje, ali igra do „90. minuta“, fudbalskim rječnikom rečeno, dakle hoće sve, ali ne odmah i sad.

„Novo ime stranke oslikava naš temeljni kurs. Naše djelovanje je fokusirano na pomirenje, kao neophodnost naroda na Balkanu. Iako sam i dosad na različite načine uticao na djelovanje stranke, danas sam i formalno na njenom čelu“, rekao je jučer u Novom Pazaru Zukorlić.

Na izbornoj skupštini izabrano je pet potpredsjednika, od kojih po jedan iz srpskog i albanskog naroda, što nije nimalo slučajno. Pored Nenada Prokića, nekadašnjeg potpredsjednika LDP-a, izabrani su i Jahja Fehratović, Samir Tandir, Misala Pramenković i Kujtim Sadriju.

Pominjao je da će član njegove partije biti i Filip David, što je ovaj književnik demantovao, ali je korist već napravljena: Zukorlić je samim pominjanjem saradnje sa Davidom poslao praktičnu poruku da računa na baš širok spektar glasača. I unaprijed onemogućio eventualne napade da će biti ideološki i vjerski uzak.

„Kad sam sa 23 i po godine bio izabran za muftiju, bio sam iznenađen i trebalo je da govorim, ali nisam puno tada govorio. Rekao sam samo jednu rečenicu tada: ’Ne znam koliko ću biti muftija, ali to što ću biti ću biti‘, a to je značilo da ću biti dobar muftija, odan onome što mi je povjereno, jer to mogu da garantujem, to je nešto što čini mene i moj karakter. Ja tu rečenicu ponavljam i sada. Ne znam koliko ću obavljati ovu funkciju, ali znajte da ću joj biti u potpunosti posvećen“, poručio je dr. Zukorlić.

Socijalna inteligencija iza brade

I vjerujte da hoće. Zukorlić jeste čovjek koji vjeruje u ono što govori. Ali je također teško proniknuti u ono što misli. Pa poziv na pomirenje valja pohvaliti, ali se sjetiti i onog majstorstva za krizni menadžment. I želje da ga čuju.

Neki njegovo djelovanje nazivaju performansima, a opet neki drugi majstorstvom kriznog menadžmenta. Skloniji smo ovom drugom tumačenju, koje i sam Zukorlić na neki način potvrđuje isticanjem da se u javnom mnjenju minimiziraju pozivi na dijalog. „A kad podignem ton, to je radikalizacija. Nažalost, samo kad podignete ton vas čuju“.

Nedavno mu je prijetio DAEŠ jer, kako kaže Zukorlić, formalna optužba glasi da ih je iznevjerio.

„Iako, iskreno, nisam ni znao da oni od mene imaju bilo kakva očekivanja. Čime sam ih onda iznevjerio? Time što sam ušao u zvanične institucije i tako priznao ’nevjerničke organe‘ Srbije. Naravno, ne smijemo biti naivni i to shvatiti bukvalno“, rekao je u intervjuu Tamari Nikčević.

Trebalo bi, dodao je tada Zukorlić — i to može da posluži kao dobra ilustracija da su i njemu „riječi igračke“ — vidjeti kad dolaze te prijetnje. Paradoksalno, dolaze u isto vrijeme kada i napadi Demokratske stranke…

„Upoređivati DS i ISIL, molim vas…“, replicirala je novinarka.

„Veoma se precizno izražavam. Sebe stavljam u sredinu, razumijevajući da se oko mene vrte dva ekstrema: kvazidemokrate i ISIL, što samo dokazuje da sam, za razliku od obje te strane, normalan. Da li vam je sad jasno zašto sam to rekao?“, stavio je tačku Zukorlić.

Proletos je izdao knjigu „Drevna Bosna“, koju historičari ocjenjuju kao pseudohistoriju, a koja je ovih dana promovisana u Beogradu.

Viješt političar uči na greškama drugih. Pa Zukorlić ne želi da ponovi grešku Borisa Tadića ili Zorana Milanovića, koji su u namjeri da osvoje tuđe glasače izgubili dio svojih. On „puca“ na sve u Srbiji, ali ne zaboravlja „bazu“. Čini se da je najveći značaj „Drevne Bosne“ baš u tome. 

izvor: Sputnik

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

OSTAVI ODGOVOR

No more articles