6. Februar 2018

Piše: Dragan Banjac

                                                                       Ljudi koji drže do sebe, drže i do reči. Oni ih ne rabe,                             
                                                                      ne iskorišćavajuih. Reči su kod njih skupe i vredne. Iza
                                                                      njihovih reči su dela, značenje i lepota

                                                                                   (Filip Breton – Izmanipulisana reč, str. 204)

 

Januara 1958. prvi put je u Novom Pazaru prikazan film u sinemaskop tehnici. Ta tehnika je zahtevala posebne uređaje, i retke i skupe, još inostrane. Od okolnih gradova niko nije imao sinemaskop. Ni Kraljevo, ni Čačak, ni Užice, ni Prijepolje, a u Crnoj Gori sinemaskop je imao samo Titograd (današnja Podgorica – prim. D.B.). Za Beograd se tada išlo uglavnom vozom iz Raške do koje smo dolazili autobusom, a ređe nekim džipom ili kolima. Do Beograda se stizalo za deset do dvanest časova. Do Kragujevca je bio makadamski put pun rupčaga i izbočina tako da se nije moglo voziti brže od 20 kilometara na sat. Kada bi stigli do Kragujevca odatle je bio asfaltni i kocka, onda bi Džaro koji je vozio džip Elektrorasa jurio i do 80 kilometara na sat… Ovako u svojoj knjizi Tijesna čaršija piše o Novom Pazaru rahmetli Ramiz Crnišanin (1925-2017), nekad predsednik novopazarske opštine, dugogodišnji narodni poslanik i advokat.

Sa Crnišaninom sam se redovno nalazio kad bih radi novinarskih zadataka u bivšoj Borbi i Našoj Borbi, odlazio u Novi Pazar (a bilo ih je), posebno tokom višenedeljnog praćenja suđenja tamošnjim Bošnjacima s ruba grada, kojima je vlast dala oružje da sebe i stoku brane od divljači, a onda su „u pogodnom trenutku”, na startu raspada Jugoslavije, optuženi za rušenje ustavnog poretka. Gotovo svakodnevno bi me odvlačio u šetnju čaršijom ili svojoj kući gde bi se divan nastavljao do u sitne sate. Kad nije bilo Ramiza nalazio sam Esada Eka Duljevića, takođe advokata, i s njim odlazio u veoma prijatan restoran „kod Rileta”. Ili bih se prišlepao piscu Šabanu Šarenkapiću. Iz Crnišaninove knjige nudim još jedan, nešto duži navod (strana 215/216) u kome stoji: „U avgustu te godine (1958 – p. D.B.) posetili su Novi Pazar Slobodan Penezić Krcun, predsednik Vlade Srbije i Jovan Veselinov-Žarko, predsednik Skupštine Srbije. Želeli smo da ih zadržimo da vide sve i zaista smo ih vodili po preduzećima i ukazivali na teškoće sa kojima se hrvemo. Savo Čekanović, predsednik Sreskog saveza zemljoradničkih zadruga, predlagao je da se ode do Dubinja kod Sjenice da bi se videle veštačke livade, što nije prihvaćeno, jer nisu imali vremena, a i put je bio vrlo loš. Sledeće godine Krcun je opet došao u postu Novom Pazaru, ovog puta sa njime je pored Jovana Veselinova bila i Stanka Veselinov, supruga Jovanova i predsednica Saveta za prosvetu Srbije, kao i Rato Dugonjić”.

„Iako se činilo dosta na prosvećivanju i radu sa masama, kako se to govorilo, ipak je u našim krajevima”, beleži Crnišanin, „još uvek bilo dosta lako da se potegne nož ili pištolj, da se rani ili ubije čovek ponekad zaista za sitnicu, ali takav je mentalitet koji se ne može odmah promeniti. Neretko bi se u Kosovu zapili, poinatili pa isukali noževe Himčo Arapović, Mahmut Čolaković i Ljutvo Murtezić, inače dobri jarani i prijatelji. U novinama su bile vesti o tome da je Sinan Kučević ubio svoju ženu Eminu nožem, da je Mehmed Suljević iz Konjevine oteo Gocu Muhović iz Ponorca, da je ona pobegla i da je on tražio i pretio da će je iskomadati. Hazir Camović ubio svoju bivšu ženu i njenog brata Bajra, Iso Camović takođe zario nož u leđa ženi, suđenje razbojnicima Sulejmanu Ganeviću-Sulju i Destu Lekoviću, zbog pljački, otimačina i karđa. Pelagija Ristović, domaćica iz Grebenove na zverski način je ubila svog svekra Gligorija Ristovića dok je spavao na livadi, pomoćni sudija napustio teren krvave glave, dobio ciglu u glavu zbog dosuđenog penala; gađao pevačicu bokalom. Sedelo društvo u Banji i pevačica , dosta lepa i namiguša i mamipara, neka Jelica, pevala. Društvo se veselilo, pesme naručivale i pare prosipale! Naruči pesmu Ismet, a pevaljka ni da čuje, a istu pesmu naruči Suljče Slezović, ona njemu odmah k'o navijena. Naljuti se Ismet pa pevaljku bokalom u leđa, nastane opšta tuča i gužva, da se nije znalo ko po čijoj glavi udara. Sve je to jedva razmrsilo sudija za prekršaje, a pevaljka pobegla u nepoznatom pravcu, pisalo je tada Bratstvo”.

Drugovi ih (za)obilazili, gospoda svađala

Za komunističkog vakta rukovodstvo iz prestolnice dolazilo je u Novi Pazar ali, ispostaviće se, nisu se pretrzali da mu pomognu. Posete su, očito, završavale gošćenjem i slikanjem, a za Dubinje kod Sjenice drugovi „nisu imali vremena”. Kako da se truckaju lošim prašnjavim drumovima, bili su, videli, obećali…

Sandžak (balkanski turcizam /Petar Skok, Etimološki rječnik SH književnog jezika, str. 200) – sancak, okrug, pokrajina, kotar, prefektura, u poslednje vreme turske uprave upravna jedinica između kaze i vilajeta pod upravom mutesarifa, ali i zastava) je teritorija (8.686 km²) u dve države, nekad jugoslovenske republike. U Srbiji su Novi Pazar, Sjenica, Tutin, Prijepolje, Nova Varoš i Priboj, a u Crnoj Gori Pljevlja, Bijelo Polje, Berane, Plav, Rožaje i Andrijevica. Zanimljivo da mediji u Srbiji nikad ne pominju ovaj naziv regije, već redovno koriste izraz Raška oblast. Prema popisu iz 1991. godine u Sandžaku je živelo 436.000 stanovnika, sa većinskim Bošnjacima (62%), slede Srbi sa 36%, Crnogorci… Ukupan broj Bošnjaka u Srbiji (Etnički mozaik Srbije, izdanje Ministarstva za ljudska i manjinska prava Srbije i Crne Gore, prema popisu stanovništva iz 2002) je 136.087 (1,8%), skoro svi žive u centralnoj Srbiji (99,7%) a 93,7% na području četiri opštine: Novom Pazaru (48,2%), Tutinu (20,8%), Sjenici (15,1%) i 9,6% u Prijepolju.

Na području današnjeg Sandžaka postojao je Novopazarski sandžak, turska administrativna jedinica. Sandžak je i bio deo Bosanskog Vilajeta do Austro-Ugarske okupacije 1878. godine. Posle aneksije BiH ponovno je predat na upravu Osmanskom carstvu 1908, a četiri godine kasnije Sandžak zauzimaju Kraljevina Srbija i Kraljevina Crna Gora tokom Prvog balkanskog rata, kada su ga podelile između sebe. Istorijski centar Sandžaka je Novi Pazar, kojeg je osnovao Isa-beg Isaković, osnivač Sarajeva.

O Sandžak su se ogrešili svi jugoslovenski i srpski režimi! Početkom osamdesetih godina prošlog veka beogradska politička kuhinja (u kojoj se i dan-danas krčkaju „kvarna jela”) kačila im je separatizam, „zelenu transverzalu”, regrutovanje vehabija… Dobroćudne,  marljive i preduzimljive Sandžaklije mirno su to podnosile, a početkom višestranačja Beograd kao da je jedva dočekao nacionalnu homogenizaciju tamošnjih Bošnjaka. Centar zbivanja bio je Novi Pazar, a Stranka demokratske akcije (SDA) stožerna bošnjačka politička organizacija. Vlast u Srbiji imala je na koga da upire prstom, optuživajući svoje Bošnjake da nisu lojalni matičnoj državi. Silaskom sa trona balkanskog drznika (Slobodana Miloševića) za Sandžak se tek nakratko promenilo nabolje. Kada je reč o politici koju je Zoran Đinđić usmeravao prema Sandžaku ona je bila takva da Đinđića pamte po dobru, uvek ističe muftija Muamer Zukorlić. Uostalom, zna se i da je upravo Zukorlić bio čovek koji je izglađivao odnose Srbije i arapskog sveta u Đinđićevoj vladi, tvrdi Nenad Prokić i naglašava da je dobro poznata politika koju su posle vodili Vojislav Koštunica i Boris Tadić. „Ona se vođena pendrekom i kordonom i svaka buduća takva politika na Balkanu mora biti sprečena zajedničkim naporom. Bošnjaci su naši građani i niko nema pravo da ih politički zloupotrebljava tražeči za sebe apsolutna prava da ih predstavlja. Besmisleno je ignorisati izbornu volju većine Bošnjaka, oni pružaju ruku pomirenja i zastupaju sasvim odnose na Balkanu”.

Novo vreme, novi ljudi

To je daleko iza nas. U centru sandžačke regije, Novom Pazaru poslednjih nekoliko godina isklijalo je nešto novo. Delom zbog opredeljenja: ako ne možeš da ga pobediš – priključi mu se i to radi iznutra, ali i zbog jednog novog pristupa politici čiji prioriteti, sudeći prema najavama, nisu svađe, optužbe, mržnja, kalkulacije na račun građana već pravednost i ono za čim vapi najveći broj građana na području bivše Jugoslavije – pomirenje. I još nešto novo: pet potpredsednika stranke su Novopazarci Misala Pramenković, Jaha Fehratović i Samir Tandir, Beograđanin Nenad Prokić i Albanac iz Preševa Kujtim Sadriu.

Obraćajući se članovima i simpatizerima Stranke pravde i pomirenja (SPP) na Kongresu tri dana pre isteka 2017, potpredsednik SPP (stroprocentni Srbin, po opredeljenju srbokatolik), prof. FDU i dramski pisac Nenad Prokić (jedan od osnivača Beogradskog kruga, nezavisng Foruma pisaca, Liberalno-demokratske partije i dugogodišnji narodni poslanik) poručio je da ne treba slušati istoričare, jer „oni obilaze groblja i prekopavaju kante za smeće istorije u potrazi za jestivim korenima”. Zaboravimo bedu istoricizma, ne okliznimo se opet u istoriju, jer se moramo hitno izbaviti iz ovog brutalnog i banalnog vira koji nam guta živote. Moramo pronaći put do aktivne tolerancije. Porazno je saznanje da bi političari iz devedesetih i danas pobedili na izborima. Nije sramota što Dejton 1 trazi Dejton 2, već je sramota što u BiH ne možete imati državu bez upliva sa strane, evo ni 22 godine kasnije. Gde su bile Nemačka i Francuska 22 godine nakon Drugog svetskog rata, a gde su danas BiH, Hrvatska i Srbija? Zar smo zaista baš tolike budale(?), pita Prokić.

„Kada su svi otišli od Srbije što su ih dalje noge nosile Bošnjaci su ostali, i danas ovde u Novom Pazaru pružaju ruku pomirenja. Ko sme o to da se ogluši? Mogli su i Bošnjaci da odu, i to s više prava nego svi ostali. Ne bi mogli da ih zadrže, kao što nisu ni sve ostale. Ali, Bošnjaci iz Sandžaka su ostali. Bošnjaci su ostali. I zato sam ja s vama danas ovde”.

Prokić je mišljenja da su zaglavljene nacionalne politike razbile Jugoslaviju, kada je grubo politički zgažena pamet, a promovišući nacionalizam narodu su propisivali sekundarne vrednosti, a opšte ljudske vrednosti su negirane. Tako je promovisan zločin, jer su zbog nacionalnih negirane fundamentalne ljudske vrednosti slobode, savesti, misli i govora. A nacionalne vrednosti su partikularne, dok su ljudske vrednosti  univerzalne. Priroda ne daje vrlinu, postati dobar čovek je umeće.

Zemlje bivše Jugoslavije, tvrdi Prokić, nemaju političku i parlamentarnu kulturu i zato su pomaci više izuzetak nego pravilo. Ne svaljujmo odgovornost samo na političare, odgovorni su i oni koji biraju. Oni vole autoritete, kult ličnosti, ne znaju šta je demokratija, ne znaju svoja prava, ne znaju da cene pravnu državu, varaju svoju državu na svakom koraku, a i ona njih. Zemlje bivše Jugoslavije danas nemaju sve ono zbog čega su navodno izlazile iz te federacije – demokratiju, pravnu drzavu, slobodu medija. Evropska unija je najveći donator u Srbiji, Srbija u veliku Rusiju izvozi robe koliko i u malu Hrvatsku. Ne postoji dilema: Srbija mora biti članica EU, Srbija pripada Evropi. Bosna i Hercegovina pripada Evropi. Nema onih koji bi bili bliži od Srbije, Hrvatske i BiH. Povezuju nas i jezik, i kultura, i nasleđe. Takav odnos nikada ne bismo mogli da imamo sa drugim zemljama, sa Mađarskom, Nemačkom, Rusijom ili Turskom. Umesto pameti, nama je etnonacionalizam i dalje dominantna ideologija na Balkanu.  Ko ti danas brani da budeš Srbin, Hrvat ili Bošnjak, da govoriš svoj jezik?! To tvrde samo oni koji žive od zavađenog naroda. Nema dobrih i zlih naroda, ima dobrih i zlih ljudi u svakom narodu. U Hagu, ma šta ko pričao, nije se sudilo narodima, već pojedincima, rekao je Prokić.

Bog je jedan, svemogući

Da, dobro ste čuli, u ime boga svemogućeg, tako počinje preambula našega programa. Mnogi od mene ne bi drugo ni čekivali, jer iskrenost i istinitost je duša naše politike. Neki znaju, a neki možda i ne da je preambula našega programa preuzeta iz ustava države Švicarske. Da li je Švicarska to što jeste zbog ove preambule, ili zbog toga i još puno čega, možemo da govorimo nekom drugom prilikom, ali za sve protekle godine moga života, tražeći sreću, nisam je mogao naći bez boga. Ovako je svoj dvadesetšestominutni govor na kongresu SPP otpočeo predsednik stranke Muamer Zukorlić, rekavši da je bog jedan jedini, svemogući i da ne postoji muslimanski bog, kršćanski ili bog jevrejski, kao što ne postoji bog bošnjački, srpski, hrvatski ili albanski…

Uveren je da sandžački Bošnjaci ovim političkim iskorakom pokazuju „odvažnost, hrabrost i sposobnost da i kroz svoje političko djelovanje potvrdimo i pokažemo da su naše prave vrijednosti jedne, bez obzira da li dolaze od Bošnjaka, Srba, Albanaca ili drugih naroda ili zajednica”. Sjetvom ove i ovakve politike, kaže Zukorlić, mi vjerujemo da ćemo ubrzo imati žetvu dobra, žetvu dobročinstva, međusobnog poštivanja i uvažavanja, ali i dokaz različitosti u punom kapacitetu slobode i pojedinca i zajednice. Ističući vrijednost jednog etnosa i jednog boga večeras ovdje oglašavam da NACIONALIZMU NEMA MJESTA U NAŠOJ STRANCI! DOBRODOŠAO PATRIOTIZAM, NAPOLJE I ŠTO DALJE OD NAS NACIONALIZAM!

„Nacionalizam je otrovni plod paganskih i bezbožničkih uvjerenja. I zato svo oni koji vjeruju u boga ne mogu biti nacionalisti, a i ako imaju takvog virusa moraju se što prije liječiti te opake bolesti. Jer iz tog otrova, bezbožničkog otrova nacionalizma klija i lista šovinizam, i mržnja, a svjedoci smo ovdje na Balkanu, i prije stotinu godina, i prije pedeset-šezdeset godina, i prije dvadeset godina šta su nam donijeli nacionalizam i šovinizam.”

Uljuđivanje i pružena ruka svima

Zukorlić ističe da je 28. decembra prošle godine u Novom Pazaru na delu bila  demonstracija odlučnosti originalnosti da ne bježi pred falsifikatom, odlučnost istine da ne bježi pred lažima. „Danas smo ovdje zajedno sa takvim porukama i prema Beogradu, i prema Sarajevu, i prema Prištini, Podgorici, ali i prema Briselu, Vašingtonu, i prema Ankari, Istambulu i Moskvi. Mi demonstriramo kulturu protiv nekulture i primitivizma i shodno ovim vrijednostima pružamo ruku i prema SDP Rasima Ljajića i SDA Sulejmana Ugljanina, nakon svega i pored svega: Dođite da se pomirimo, hoćemo da se pomirimo. Pružamo ruku i svim srpkim partijama i ovdje u Sandžaku, znaju naše komšije Srbi da kada idemo prema Novoj Varoši i dalje da one rupe na putu ne znaju da li tuda prolazi  bošnjački ili srpski automobil…”

Ruku pomirenja Zukorlić pruža i prema Beogradu, ističući da su Bošnjaci to pokazali za proteklih godinu i po dana u Narodnoj skupštini RS. „Vidjeli ste da je moguće autentično i drugačije predstavljati Bošnjake, da je moguće zastupati interese Sandžaka u Beogradu, ali pri tom ne gurati prst u oko srpskom narodu ili bilo kome ko drukčije misli”. Bivši muftija, lider SPP, zamolio je članove, simpatizere, glasače i aktiviste da nikoga nikad „ne uvrijede”, neka naša poruka ne samo na ovakvim skupovima već u svakodnevnoj komunikaciji bude ljepota riječi, pomirenje.

Kada je Evropa  (Unija) u pitanju Zukorlić kaže da sa kontinentom „treba da razmijenimo naše bogatstvo, da od njih uzmemo red i civilizacju a da njima damo kulturu i bogatstvo naše velike veoma raznolike tradicije. Granice na Balkanu biće manje važne, bićemo u ligi naroda gdje se vrednuje kvalitet. Sve treba da podredimo interesu ovog prostora i da građani, narodi ovih prostora budu u harmoničnom i šarolikom kolu, jer mi ovde na Balkanu imamo šansu, i Bošnjaci, i Albanci, i Srbi, i Hrvati i svi drugi.

Vera ili politika

Bivši vrhovni poglavar Islamske verske zajednice u Srbiji kontroverzna je ličnost. Početkom maja 2012. godine našao se među 12 kandidata za predsednika Srbije i izazvao veliko interesovanje srpske i okolne javnsti. Govorio je da su „država i društvo na rubu propasti” i da nudi autentičan program spasa prihvatljiv za sve građane u zemlji.  Računao je na glasove žena „jer su iskrenije”. Prigovarali su mu da kandidaturom, uz vjerskoga, postaje i politički lider Bošnjaka u Srbiji, a ondašnji predsjednik Nacionalnog veća za suradnju s Haškim sudom i čelnik Socijaldemokratske partije Srbije Rasim Ljajić rekao je da Zukorlića zanimaju isključivo moć, novac, kamere i mikrofon i da se niko ne može sjetiti kada je spomenuo Alaha. „Ovo je svojevrsna blamaža za Islamsku zajednicu i sve nas koji živimo ovde. Naprosto je pređena linija između vere i politike”, kazao je Lajjić za zagrebački Jutarnji list.

A bivši srpski predsednik Boris Tadić svojski se potrudio da ga predstavi kao „zelenu utvaru”, problem po Srbiju… Zukorlić je sasvim drukčiji čovek, usamljen primer, možda jedini političar koga razumete. Poslednjih nedelja mnogo govori o pomirenju i neobavešteni mogu da pomisle da su on ili Bošnjaci nešto zgrešili. Kredo njegove stranke (i pravda i pomirenje) više bi priličilo većini srpskih stranaka, posebno vladajućima. Nesumnjivo, Zukorlić je budući problem i bosanskom trojstvu, političarima koji su se ušančili u nacionalne rovove i lagodno žive od zamajavanja sopstvenog naroda. Ima jasnu viziju i izguraće je, u to ne treba sumnjati. I veoma brzo će u istoriju da pošalje i Rasima Ljajića i Sulejmana Ugljanina. Ostaje da se vidi šta je izgubila vera, a šta dobila politika.

 

 

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

No more articles