Putin: Veze Rusije i Turske su potpuno obnovljene

1. Na Kordunu je živeo (i danas živi) jedan čovek koji je valjda dostojan da ga se nazove kordunaškim baronom Minhauzenom. Imao sam priliku slušati razne lažove i lovačke priče, što pre rata, što u ratu, a što nakon rata, ali ovaj je valjda sve nadmašio. Tog čoveka sam prvi put bio u prilici da vidim u toku rata, u Krajini, mada sam o njemu ponešto čuo i pre rata. Znam mu i ime i prezime, i selo odakle je, video sam mu i kuću, ali ovde ću ga nazvati imenom kojim su ga svi nazivali i danas ga tako nazivaju, a tako i sam sebe naziva – Mićo. On je ranije sve svoje sagovornike nazivao “kume”, “kumo” ili “kumiću”, ovisno o spolu i uzrastu sagovornika, a i sebe je nazivao “kum”. Danas je postao “ćiko” (za mlađe) ili “Mićo” (ćića Mićo). Ja sam, kao što rekoh, za njega čuo još pre rata. Njegov brat je živeo u Karlovcu i bio je oženjen Hrvaticom. Sin mu je takođe živeo i živi u Karlovcu i ženio se dva puta, oba puta takođe Hrvaticama. Kad je 1991. godine izbio rat, i sin i brat pomenutoga Miće ostali su u Karlovcu. Za ovu priču je to nebitno, jer je ovo priča o Mići i njegovim “doživljajima”. To je, po priči, čovek radin i marljiv, što verujem da je istina, ali koliko je marljiv, toliko je i lažljiv. Za te njegove priče po kojima je postao slavan ja sam najpre čuo od ljudi koji su ga lično poznavali, i kojima ih je pričao, a kasnije sam i sam bio u prilici da ih čujem. Najpre je njega u Karlovcu pomenuo neki Miloš Ćanin, koji je voleo da ga imitira. Taj Mićo je negde sedamdesetih godina prošlog veka izvršio u Njemačkoj teško krivično delo, o čemu neću da pišem ovde, samo ću dodati da su ga stanari zgrade u kojoj se to desilo odmah savladali i da je odležao par godina u zatvoru. Mićo je ponekad i govorio o tom svom nedelu, samo što je u njegovim pričama njegovo hapšenje dobilo epske razmjere. Tako je on pričao kako mu njemačka policija nije mogla ništa, u stvari nije smela ni prići u njegovu blizinu, govoreći među sobom njemački policajci: “To je onaj Mićo iz …” (dolazi ime sela). Tek kad je vojska izvela tenkove iz kasarni na ulice, onda su uspjeli da savladaju Miću. Ovo je bio njegov prvi veliki “podvig”. Miloš Ćanin je preneo i Mićine reči kako je on (Mićo) bio najbolji vojnik u vreme kad je služio JNA – to se podrazumeva. Ovu priču bio sam u prilici da i sam kasnije čujem iz Mićinih usta. Tu tradiciju nastavio je i njegov sin, koji je, po Mićinoj priči, i sam bio najbolji vojnik u JNA u vreme kad je služio vojsku, a oficiri su pokazivali drugima: “Eto, takav treba da bude pravi vojnik!” Kad mu se sin vratio sa odsluženja vojnog roka, Mićo je pričao svima kako će mu kupiti “ladu sa devet žmigavaca”. (Sin mu je vozio beloga “fiću” pred rat). Kad je 1990. godine HDZ došao na vlast u Hrvatskoj i srpsko-hrvatski odnosi se pogoršali, negde pred sam početak rata Mićo je opet bio centralna ličnost i u to vreme je pričao sledeće: “Meni priča ovaj Lukač iz slunjske policije: ‘Mićo, u Slunju se ne priča o nikom drugom nego o tebi. Više se boje u Slunju tebe jednoga sa komušnjakom u ruci nego deset drugije’ …ana sa puškama!'” Kad je izbio rat, Mićo je, naravno, igrao ključnu ulogu i tu mu se mašta još više razigrala. Tako je 1991. godine, u jesen, zaustavio nekog Grubješića i zahtevao od njega da njemu vojska mora dovoziti vodu u cisternama jer “vi znate ko je ćića Mićo i kakve su njegove zasluge!” A zbog tih “zasluga”, po njegovim rečima, lično Veljko Kadijević poslao mu je puškomitraljez s rečima: “Dajte taj puškomitraljez Mići iz …, jer sam čuo da je on glavni borac gore na Kordunu!” U to vreme, na početku rata, Mićo je govorio za sebe: “Ja imam preko sebe sto generala!” Malo nejasna formulacija, ali svakako nešto krupno. Ja sam ga u ratu prvi put i video uživo: visok čovek sa facom koja kao da je neoborivo dokazivala Darvinovu teoriju evolucije. Držao je konje, koji su, istina, bili pažljivo istimareni i videlo se da o njima vodi mnogo pažnje – uostalom, kao što sam napisao, bio je to veoma radin čovek. Ali kad se na početku rata delilo oružje u njegovom selu, njemu nije data puška niti je pozivan u bilo koju jedinicu iz razloga nevezanih za politiku. To njemu nije smetalo da priča kako je on “glavni” i kako je predvodio naše snage u borbama za Saborsko novembra 1991. godine. “Ja sam iša’ đe niko nije smijo!” I uvek je pričao kako on ima “svoje ljude” i “svoje straže” svuda. 1992. i 1993. godine pričao je kako je on komandant slunjskog poligona. Kad su početkom 1994. godine, uz posredovanje SAD, EU i Rusije započeli pregovori između Krajine i Hrvatske u Zagrebu, oni nisu mogli, dabome, proteći bez Miće kao glavnog aktera. Kasnije je pričao kako su lično Martić i Babić došli kod njega da ga mole da bude član krajiške delegacije na pregovorima. I UNPROFOR ga je, kaže, molio, jer, veli, “ako ti, Mićo, tamo ne budeš, džaba pregovori, sve će propasti!” On se odazvao molbi i otišao u Zagreb kao član krajiške delegacije, u stvari njen vođa, kako će dokazati njegova dalja priča. “Kad smo” – veli – “došli tamo, al’ eto ti hrvatske delegacije i Granića! A Granić samo u me gleda, ove druge ništa! ‘Sjedi, Mićo’ veli Granić ‘kako je, kako si ti, kako zdravlje, kakvo je vreme tamo kod vas?'” I opet, naravno, zahvaljujući najviše ili jedino Mići, postignut je sporazum o mnogim pitanjima. Te 1994. godine, u leto, u vezi sa borbama između jedinica Narodne obrane Zapadne Bosne Fikreta Abdića i Dudakovićevog Petog korpusa, došlo je i do neprijateljstava između Srpske Vojske Krajine i Dudakovićevog Petog korpusa. Ni ovo nije moglo proći bez Miće, koji je bio na visini zadatka. U to vreme zaboravio je da je “komandant poligona” i odjednom je postao “komandant artiljerije u Korenici”. I, naravno, “đe god Mićo gađa, tu se ne promašuje!” Jednom, pričao je Mićo, okrene on sve topovske cevi prema Bihaću. Prepuštam reč Mići: “Sve sam ja to pripremjo da tučem Bihać, pogledam na sat i taman da viknem ‘pali!’ kad zvoni telefon! Ja se javim. Zove doktor Maslić!” (Doktor Mišo Maslić, Srbin sa Korduna, koji je živeo u Bihaću pre rata i ostao tamo i celo vreme rata.) “Veli meni doktor Maslić preko telefona: ‘Jo Mićo, nemoj pucati na Bihać, nemoj me, Mićo, ub'ti!” I tako je odustao od toga da gađa Bihać, i tu se završava njegov “ratni put”, ali ne i njegova minhauzenijada. Kad je bila “Oluja”, Mićo je, po njegovoj priči, ostao mirno kod svoje kuće, jer nije nikom ništa bio kriv, i nije se bojao (gde on da se boji!) kad su mu hrvatski tenkovi prolazili pored kuće. (Prava istina je da je i on, tokom “Oluje”, krenuo da beži, ali kako je krenuo dosta kasno, tako su ga negde zarobili hrvatski vojnici i vratili su ga kući. Hrvatski tenkovi uopšte nisu ni ulazili u njegovo selo, a hrvatski vojnici zapalili su, doduše, njegov senik, kao što su uradili sa još nekoliko senika, čime su davali znake jedni drugima dokle su doprli. Mićo je pominjao ovu paljevinu, i tu nije lagao). Ono što je takođe izvesno, to je da je Mićo proveo izvesno vreme nakon “Oluje” u hrvatskom zatvoru u Ogulinu gde su ga, po pričama nekih osoba, navodno i batinali. (Priča o batinanju potiče od jednog njegovog suseljana koji ga je jednom prilikom šišao i tada, navodno, ugledao brojne masnice po njegovim leđima i pitao ga šta je to, a Mićo mu odgovorio da je to njemu od rođenja tako po leđima). Da li su ga batinali ili ne, ja ne znam, jer je izvor tih informacija dosta nepouzdan, ali to sad nije ni bitno. Bitno je za ovu priču kako sam Mićo opisuje te svoje zatvorske dane. Po njemu, to i nije bio pravi zatvor: “Meni je tamo bilo bolje nego kod kuće – kupatilo, veš, spavanje… Jer ja sam bio estraj, a estraj ovi koji su što skriv'li!” Uz to je, kaže, dobio “i od MUP-a i od SUP-a” potvrdu da je “pravi”, tj. pošten. Kad su počeli da stižu prvi srpski povratnici u njegov kraj, on ih je uveravao: “Vi se niko ne bi vratjo da ja njesam iša’ na razgovore u Zagreb”, gde je opet sreo svoga starog prijatelja Matu Granića. Ja sam, sa mojom budućom suđenicom, bio, negde 2006. godine, prisutan na jednom zboru na Kordunu, gde je bio i ovaj Mićo. Sedeli smo na jednom zidu, a u neposrednoj blizini i Mićo sa grupom starijih seljaka, i tad sam imao priliku da ga se uživo naslušam kao nikad. Kad je čuo da smo mi stigli iz Rume, on je počeo da priča kako i on ima rodbinu u Rumi i rekao ih poimenice (ovo nije slagao) ali je nastavio: “Ja sam prije rata iša’ u Rumu nekol'ko puta, i koje sam ja samo silne novce tamo nosjo to samo ja znam! Daj mome Đorđu, daj ovome, daj onome” (nešto kasnije, u istom razgovoru, sam sebe je demantovao kazavši kako nikad nije bio ne samo u Rumi nego uopšte u Srbiji). Dalje je pričao kako je on sagradio slunjski poligon (nije pomenuo da je u ratu tamo bio “komandant”): “A kol'ko sam dela’ poligon, i daj, Mićo, novce, daj, Mićo, piši!” Zatim je prešao na drugu temu: “Ja sam prvo rata svira’ i igra’ u tom našem srpskom društvu ‘Prosvjeta’, ja i pokojni Radoš i drugi. Mi smo svirali u prim, bisernice, samice, begeš, bugarije… Mi smo svirali i igrali, putovali…” Zatim je nabrajao sve plesove koje je igrao – bećarac, prevarant, drmeš, čaj Ćiro, seljančica, Milica, logovac… Nema instrumenta koji nije svirao ni igara sa Korduna koje nije igrao. (Kasnije sam saznao da on nikad nije ni bio član SKUD “Prosvjeta”, a kamoli da je svirao i igrao u tom društvu). Kad je ovako završio sve te priče, onda se obratio onim seljanima što su ga slušali: “Sad vi recite svom kumu šta će ko pop'ti, kum časti!” U društvu su bila dva starija čoveka (jedan od njih, neki Ćakan, bio je u izbeglištvu u Rumi negde do 2001. godine, a onda se vratio na Kordun) i tri-četiri starije žene. Ona dvojica naručiše po pivo, jedna od žena sok, ostale ništa. Mićo pokupi narudžbine i ode. Ovi brže piju pivo koje su dotle pili, dok ne stigne ono što su naručili. Ali nema ni pive, ni soka, ni Miće. Jedna od onih žena reče: “Nećete vi piti te pive!” I zaista, kad oni pogledaše, a Mićo već sedi na drugom mestu, malo dalje, i pije svoje pivo, zaboravivši na “narudžbine”. Tu beše smeha do suza. Mićo je voleo da priča kako je on uvek imao oružje u sebe: “Ja sam, kad se udavala ova Nada, ći Milina i Stanina, bio mlad, to je bilo davno prvo rata, ja sam bio na svadbi, nosjo pištolj, ja sam puca’ u zrak c'jelo vreme!” Imao je on još bezbroj svojih priča, ko bi se svega setio. Neki pričaju da je i njegov sin sklon da laže. Konkretno, njegov sin dobija od hrvatske države nekakve novce jer je, kao hrvatski vojnik, bio 1993. godine zarobljen od naših negde na kninskom ratištu i tom prilikom navodno teško šikaniran sve dok nije razmenjen, ali jedan čovek, i to Hrvat, tvrdi da je tačno da je Mićin sin bio zarobljen, ali da je ono o maltretiranju izmislio da bi izvukao novčanu pomoć od države. Ne znam, i nije me, uostalom, ni briga, jer tog čoveka znam samo po viđenju. Ali njegovog oca Miću imao sam priliku da uživo vidim dok priča svoje priče u koje je, izgleda, i sam sebe uverio da su istinite, pa ih i danas ponavlja, a smišlja i nove, jer sve što se radi u njegovom kraju u vezi struje, vodovoda i dr. “ide preko njega”.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.