Zbog zamućenosti vode u gradskom vodovodu u Prijepolju, ona nije za pijaću upotrebu već šest dana.
Sudeći prema najavama nadležnih iz Javnog komunalnog preduzeća “Lim”, koje gazduje vodovodom, za stanovnike ove opštine glavni izvor pijaće vode i narednih dana biće cisterna. Konačnu odluku o tome kada će voda biti proglašena ispravnom doneće Zavod za javno zdravlje iz Užica, koji svakodnevno vrši uzorkovanje vode i radi analize.
Dana Ljujić, rukovodilac postrojenja za prečišćavanje vode, kaže da se voda na izvorištu izbistrila, te da je, kada je mutnoća u pitanju, ona na granici normale, međutim, problem je mulj koji je ušao u filtere postrojenja. Zato voda kod potrošača još uvijek stiže neispravna. Zaprljan je i dio vodovodne mreže, pa je potrebno da se i ona prečisti.
Kako se temperatura u gradu na obali Lima iz dana u dan penje, tako i meštani polako gube strpljenje za čekanje u redovima kako bi napunili balone pijaćom vodom.
– Ovo nije bilo ni u kameno doba, točim vodu za piće iz cisterne stare koliko i ja – kaže sredovečna žena koja živi u najužem jezgru grada dok puni balone s vodom, i dodaje da nije sigurna u ispravnost vode koju toči, te da više nema naovca za kupovinu vode u radnji.
Dok mještani muku muče, trgovci zadovoljno trljaju ruke, jer su gotovo sve zalihe vode u ovdašnjim trgovinama rasprodate.
TRI CISTERNE
DIREKTOR JKP “Lim” Enis Memišahović rekao je da će ovo preduzeće nastaviti uobičajenu raspodelu vode za piće iz cisterni. On je dodao i da će u ponedeljak tri cisterne biti na usluzi građanima na različitim lokacijama u gradu i prigradskim naseljima.
(novosti)
Par meseci posle hrvatske akcije “Oluja” 1995. godine u medijima se, između ostalog, govorilo i o podvigu jedne životinje, keruše zvane Dena, koja je nakon nekoliko mjeseci prevalila put od nekog mjesta na Baniji i pronašla svoje gazde koji su se nalazili u izbjeglištvu u Rumi. Budući da sam i ja sa svojom familijom nakon “Oluje” boravio u Rumi sve do 2009. godine, imao sam priliku da vidim ovu simpatičnu životinjicu, nikakvog rasnog psa, ali zato pametnog. Video sam je negde u proljeće 1996. godine kad sam sa majkom, tetkom i mojim dvema sestrama došao da vidim neku humanitarnu pomoć koja se dijelila ispred jedne zgrade pored rumske gimnazije. Ta je zgrada bila pretvorena u kolektivni smještaj za izbjeglice koje nisu imale kuću ili stan za stanovanje, i u toj je zgradi stanovala i pomenuta familija sa Banije. Odjednom je neko u masi naroda koja je čekala pomoć rekao: “Pustite Denu da prođe!” Narod se razmakao i ukazala se obična žuta keruša koja je pitomo i mirno išla između ljudi koji su je milovali i tepali joj. Sjećam se da je imala i štence, a pored same zgrade bila joj je sagrađena kućica. I ja sam pomilovao po obloj glavi ovu mirnu, vernu i pametnu životinju, a moje sestre su je mazile i tepale joj. Slučaj ove keruše je bio poznat u medijima. Nepoznato je ostalo da se nešto slično, manjih razmera, ali neobično, u vreme “Oluje”, dogodilo i na Kordunu. Naime, porodica L. sa Mihajlović Poljane imala je takođe psa, jednu crnu kerušu koja se zvala Lela. Budući da sam jednom 1994. bio kod njih, video sam tog psa. Kad su 5. avgusta 1995. krenuli u izbeglištvo, oni su na traktorskoj prikolici poveli i Lelu. Sve je išlo dobro dok 7. avgusta pred veče, blizu onih strašnih okuka sela Žirovca na Baniji, i ovaj deo izbegličke kolone nisu napale muslimanske snage iz obližnje Bosne, koje su i nama tokom toga dana zadale dosta muke. Mi smo u to vreme bili nadomak Dvora. Dakle, kad je napad počeo i otpočeo okršaj, Lela se uplašila, istrgla iz ruku Nade L. koja ju je pokušala zadržati i udarila u trk natrag. Izgubila se u opštem haosu i mraku. Napad na kolonu je odbijen, ali Lele nije bilo. L. su stigli u Srbiju i nastanili se u Kljajićevu. Nekoliko dana kasnije njihove komšije sa Mihajlović Poljane, stariji bračni par koji je ostao kod svoje kuće (mislim jedini u selu) začuo je psa gde laje kod kućišta porodice L. Otišli su tamo i zatekli Lelu u njenoj kućici. Prevalila je put od jedno 100 km i vratila se pustoj kući. Znači, slično Deni, samo što je Dena prešla četiri puta duži put u suprotnom smeru, tj. u Srbiju. Dena je postala “izbeglica”, a Lela prvi “povratnik”. Komšije su tri godine hranile Lelu, sve dok se L. nisu vratili na Kordun 1998. godine. Lela je imala “poroda” kasnije nekoliko puta. Danas Lele više nema u životu, kao ni njenih gazda. Umrle su i komšije koje su hranile pametnu Lelu tri godine.