“Hrvatska je poput drugih državih u prelomnim vremenima za Evropu težila demokratiji. Bili smo suočeni sa brutalnom agresijom velikosrpskog Miloševićevog režima i samo zahvaljujući Franji Tuđmanu i jedinstvu hrvatskog naroda i branitelja, Hrvatska je odbranjena, oslobođenja, ponovo izgrađena i modernizovana”, rekao je Plenković.
On je naveo da je Hrvatska sada članica najvećeg vojnog saveza i Evropske unije, najuređenije zajednice naroda.
“Ne bi bilo ništa od toga da nije bilo veličanstvene operacije Oluja”, smatra hrvatski premijer i dodaje da je za manje od četiri dana oslobođenja hrvatska teritorija.
“Promjene u odnosu snaga u BiH dovele su do sklapanja Dejtonskog i Pariskog sporazuma, a oslobođanje Bihaća spriječilo je da se dogodi još jedna Srebrenica”, ponovio je Plenković.
Stoga je, kazao je premijer Hrvatske, “Oluja” bila najveća pobjeda u hrvatskoj historiji.
(Vijesti.ba)
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
10. avgusta sam u Banja Luci video deo primopredaje teškog krajiškog naoružanja Vojsci RS. Tu sam video Martića u uniformi, generale Novakovića i Mrkšića, a pored njih gomila oficira Vojske RS koji mi, naravno, nisu bili poznati. Martić je tu nešto i govorio, ali kako sam stajao podalje, a gomila sveta okolo, nisam čuo šta priča, a nije me mnogo ni zanimalo, jer na prvom mestu nisam znao ništa od moje porodice i to mi je bila glavna misao, a drugo, gledao sam da nađem neki prevoz do Srbije, jer nisam hteo da i dalje ostajem u Perinoj kući punoj izbeglica, gde se već dve noći spavalo i po hodnicima i po podrumu, mada sam ja imao sobu koju sam doduše delio sa još dve izbeglice, i Perina porodica me zaustavljala da ostanem makar još jedan dan, ali nisam hteo, a u kolektivni smeštaj mi se nije išlo. Tražio sam prevoz i našao ga u nekakvom vojnom kamionu u kojem sam došao do Bijeljine, a odande me neki taksista iz Rume, koga je dovela onde rođena tetka moga oca a i ona došla onde (inače je i ona izbegla iz Karlovca 1991. i iste godine se preselila u Rumu) neki Crnogorac, “mercedesom” doveze u Rumu 11. avgusta uveče. Kad sam dosta kasnije pitao jednog rođaka koji je bio u Banja Luci za celo vreme primopredaje naoružanja šta je ono Martić, u uniformi, pričao, odgovorio mi je da je pričao “prazne priče kako Krajina nije pala i da se borba nastavlja”.
Iz Vojske RSK u Novom je bio general Mile Novaković. On je 7. avgusta kasno uveče, prema onom što sam čuo, tražio pomoć od Vojske RS da izvrši napad na Dvor, u koji su uveče tog dana ušle prve jedinice HV, i da oslobodi grad kako bi se hiljade i hiljade kordunaških izbeglice koje su se našle odsečene sa leve strane Une (tu sam bio i ja) mogle prebaciti preko mosta u Novi. Dobio je negativan odgovor od strane Vojske RS i civilne vlasti u Novom pod izgovorom da oni to ne mogu da urade (tj. da mu pruže pomoć) jer bi se Novi našao na udaru hrvatske artiljerije u tom slučaju i sl. (ovo mi je kasnije pričao jedan mladić koji je bio u pratnji generala Novakovića). Jedino su dozvolili da se krajiški tenkovi, koji su se tada zadesili u Novome, stave na raspolaganje generalu Novakoviću. General je u Novome formirao jurišnu grupu isključivo od vojnika RSK koji su se tamo nalazili, a pridružile su im se jedino Arkanove jedinice kojih je takođe onde bilo, samo što su oni imali vlastitu komandu i general Novaković nad njima nije imao jednostavno nikakvu vlast. U ranu zoru 8. avgusta naša jurišna grupa je izvela snažan napad preko mosta i ušla u Dvor, gde su se rasplamsale borbe. Prema pričanju očevidaca, tek kad su krajiške jedinice ovladale prilazima mostu i potisnule HV gore prema gradiću, onda su i arkanovci prešli most i ostali navodno da čuvaju prelaz, ne ulazeći dublje u gradić u kome su se vodili okršaji, puškarajući se izdaleka sa hrvatskim snagama koje su se povlačile posle prvog snažnog udara naših. Tako da ni od arkanovaca nije bilo skoro nikakve koristi. Negde oko podneva 8. avgusta oni su se vratili nazad u Novi, a Vojska RSK je održala Dvor do 9. avgusta rano ujutru, kad su poslednje izbeglice prešle most. Vozeći se sa mojim rođakom Perom, nekim Milićem, dvema devojkama i jednim dečkom, mi smo prešli most 8. avgusta predveče. I kako je ispred nas bilo naših tenkova, sećam se da su neki naši tenkisti, prešavši u Novi, konačno slobodno promolili glave napolje iz one vrućine (a dan je bio vreo u svakom pogledu!) i ispravili se na kupolama, premda je sipila kišica, ali za njih je to bilo blagotvorno osveženje! I tu se sećam: od mosta pa kroz Novi uz put su stajale grupe vojnika RS, njihovi oficiri su po vojnički pozdravljali naše tenkiste, a ovi kako ko – neki ih nije ni pogledao, neki je pogledao ali nije reagovao, a poneki su po vojnički otpozdravili. Ti su tenkovi ostali u Novom tu noć, a veći deo krajiških civila produžio je prema Banja Luci.
Kao se držala Republika Srpska tokom hrvatskog napada na RSK? Prema onome što sam lično video ili čuo od drugih maltene neutralno, na žalost. Mada je još od 1992. godine postojao zajednički odbrambeni sporazum između RSK i RS, ništa nije poduzeto da se pomogne napadnuta Krajina, osim što su primljene desetine hiljada izbjeglica od kojih je većina ionako produžila dalje za Srbiju. U stvari, jedini saveznik napadnute RSK tih dana bile su jedinice Narodne odbrane Fikreta Abdića, ali su i one bile brzo poražene od Dudakovićevih snaga (mislim da je Kladuša pala 7. avgusta, i onda se Peti korpus okrenuo prema cesti Glina-Dvor i napadima na krajišku izbegličku kolonu). Šta je radila Vojska RS? Moram napomenuti da su Karadžić i Mladić do “Oluje” imali veću popularnost u Krajini nego bilo koji krajiški političar. Čak, sa Hadžićem i Martićem se skor pa ismejavalo, Mikelić je bio izuzetno nepopularan, jedino se Babića držalo za ozbiljna političara. Ali Karadžićevo i Mladićevo ime bilo je neprikosnoveno, i kad je Karadžić u ljeto 1993. godine boravio na Petrovoj gori (tad sam ga vidio uživo i godinu dana kasnije još jednom, ali tad sam ga vidio u prolazu u automobilu) bio je pozdravljen oduševljenim klicanjem. Vraćam se na “Oluju” i šta (ni)je preduzela Vojska RS (mada se inače tvrdilo a tvrdi se i danas da je Mladić hteo da pomogne Krajini, ali Karadžić nije dao). Dakle, prema pričanju naših izbeglica koje su već 5. avgusta počele prelaziti preko mosta na Uni u Dvoru na teritoriju RS, policija Republike Srpske je na ulazu u RS zapisivala registarske oznake na tablicama automobila, traktora i kamiona, i ovo su radili 5. i 6. avgusta, čime su bez potrebe stvarali zastoj i usporili kretanje kolone. 7. avgusta, sa sve većim prilivom izbeglica, odustali su od ove prakse. Ovog dana desio se i jedini sukob između Vojske RS i HV tokom “Oluje” za koji ja znam. Naime, negde u poslepodnevnim časovima tog dana dva hrvatska aviona su na teritoriji RS, kod Svodne, bombardovala izbegličku kolonu. (Ja mislim da su to ona dva hrvatska aviona koja su toga dana u niskom letu preletela deo kolone u kojoj sam ja bio, negde kod Žirovca, ali nisu dejstvovali onde, nego su odleteli u pravcu Une i RS). Na ovu hrvatsku provokaciju Vojska RS je reagovala – nedugo zatim, istog dana, dva aviona Vojske RS su preletela Unu i, kažu, na Baniji, na levoj obali Une, bombardovali jednu četu hrvatske pešadije u pokretu. I na tom beznačajnom vazdušnom napadu na četu hrvatske pešadije je i ostalo, a ni do njega ne bi došlo da Hrvati nisu prvi izvršili vazdušni napad na izbeglice kod Svodne. Vojska RS je, doduše, zauzela borbene položaje na desnoj obali Une, kao i sa one strane mosta, ali su iz onih vrbaka i šuma mirno posmatrali kako se HV kreće uzvodno levom obalom Une prema Dvoru. U Novom je bio zajednički štab naše i Vojske RS koji je trebao koordinisati akcije dve savezničke vojske, ali do tih zajedničkih akcija nije došlo nikad.
Znamo mi ko je odbranio Bihac Plenkovicu,a da je bilo u interesu Hrvatske vi bi se udruzili sa bracom nevernicima protiv muslimana. Ziveo Atif Dudakovic i svi pripadnici 5og korpusa jos sto godina.