Sam sam. I brinem. Brinem o tome šta će biti sutra. Šta moze da ti ponudi ovo društvo, ovaj naš grad, koji ne znam još koliko će ovako. Ne volim što me kritikuju. Ne volim ni one od kojih krene kritika, ni one koji mi je dostave. Šta će oni? Sekira me to što ne znam da li uopšte u ovom društvu može išta da se promijeni, jer mnogi su pokušali prije mene, i nema ih više. I šta su dobili? Ništa. Izgubili su svoje živote ni u čemu. Sad nema ni pomena na njih. I što bih se ja sad žrtvovao zbog toga? Mnogi su krenuli vođeni idealom, ali im je neki vrag šapnuo nešto, nakon čega su krenuli da ganjaju svoj lični interes.
Nervira me infrastruktura u našem gradu. Saobraćaj je užasan. Uvijek je neka buka, i svi nekud jure. Nekako, trudiš se, učis više nego što treba, i na kraju ti niko ne da šansu. Možda i imaju pravo – učio si neprimenjivo znanje. Najpoznatiji i najčuveniji su ne oni koji su se borili za neku ideju, već oni s mnogo moći, tj. novca, kojim utiču na mnoge stvari i umove. Bijesan sam zbog toga. Ovaj bijes u meni hoće da me ubije. Bavim se pitanjima na koja ne mogu da utičem, i nerviraju me stvari koje ne mogu da kontrolišem. Jedan neobrazovan čovjek ode i zaradi za jednu godinu više nego što onaj sa medicinom zaradi za pet i više godina. Nerivra me što se sve više vrednuje od znanja. Je l’ to u redu?
Brine me hoću li moći da priuštim sebi auto i svadbeno putovanje. A, i ženidba je pravi izazov, jer, otkud mi sredstva? Pa onda, šta ja to mogu s platom da ostavim mojoj djeci?
UNDO UNDO UNDO UNDO UNDO UNDO…..UNDO
Sam sam. I zadovoljan sam. Zadovoljan sam jer mi je danas Allah podario šansu da budem živ, i da steknem Njegovo zadovoljstvo. Hvala mu neizmjerno. Osjećam se počašćenim. Zdrav sam, i sva čula mi fenomenalno funckionišu. Hvala Allahu. Imam da jedem i da pijem, i da čak mijenjam garderobu. Nisam gladan, i čist sam. Moj krov nad glavom je siguran, a imam i vodu i struju. Nije mi hladno, i ne osjećam nikakvu bol. Kad se osamim, obaspe me spokoj. Znaš li zašto? Zato što znam kako živim i tačno znam za šta živim. Znam da sam svjesno danas razmišljao o Allahovim odredbama prema meni, i s osmijehom odgovarao reakcijama kakvim On to želi. Srećan sam jer me je Allah odabrao da živim, iako to nisam tražio. Život je jedno čudo. Toliko me ispunjava radošću prilika da pročitam i saznam nešto, i da onda to zapišem uz svoj komentar, i tako dam svoj mali doprinos. Znaš li koliko se radujem što imam šansu da studiram i otkrivam nešto što je Allah ostavio da spoznamo? Uzbuđen sam zbog toga što jedva čekam da vidim šta se nalazi u novoj knjizi, u novom predmetu. Šta se tu uči. Koliko se radujem da naučim nešto što ako saznam, pripada mi časni emanet da i druge obavijestim.
Možeš li ti da shvatiš koliko sam ja srećan insan jer znam da nisam nikom nepravdu učinio svjesno, nisam ukrao, niti slagao? Zamisli kako je predivno kad se nadaš, i uveren si, da te Allah voli. Kad ga stalno iznova moliš na najkreativnije načine da ti pokaže da te voli. Zamisli – miran si. Savest ti čista. Prođes ponosno gradom, svima se poselamiš i nasmiješ, i svakom želiš da uspije u životu. Doživljavaš ga kao dio sebe, dio svojeg tima koji treba da pobijedi. Voliš ga zbog toga.
Koliko sam srećan što po 5 puta dnevno čujem ezan, i jedva čekam da se sretnem sa Allahom. Ne mogu nabrojati koliko mi je toga dao, a jesam li zaslužio toliko? Pa mene nije ni bilo, nego me je On stvorio. Zamisli kako je prejak osjećaj kad posmatraš svoje drugove kako su uspješni, kako vjeruju u Allaha i za to se trude i druže, zajedno dijele osmijehe i piju kafu. Koliko sam srećan što imam šansu da ovo sve ispričam, a da ne budem kažnjen, uhapšen i sl. Živimo u takvom vaktu da, zaista, danas svaka tvoja ideja može da ugleda svjetlo dana, a da se ne moraš nikome ulizivati, ponižavati i sl.
“Čuvaj svoj din, i čuvaj svoje dostojanstvo”. I ništa me ne ometa u tome. Zamisli kakav je osjecaj kad si ponosan na svoje pretke. Čitaš o njima i diviš im se. Oni su bili čestiti i hrabri ljudi, a Allah je dao da od njih potekneš. Pa ti merak obuzme cijelo srce.
Zamisli kad svaku riječ koju napišeš i izgovoriš, svako druženje i razmjenjivanje mišljenja, svaki trud, pročitana knjiga, govor, svako motivisanje drugih ljudi doživljavaš kao trajnu sadaku. Trajnu sadaku, brate. Allahu Ekber. Ništa nije uzaludno. Ujutru ustaneš i do uveče, svaki tvoj pokret je trajna sadaka, jer ti pokazuješ svojim djelima da si tu, da živiš.
Želiš da te Allah voli. Kako je to lijepo kad te Allah voli. Tek razmišljanje o Allahu.. pa to je neopisiva emocija. Imam mogućnost da maštam o Muhammedu, alejhi selam, i drugim poslanicima. Mašta je originalna blagodat. Kako je zanimljiv taj odnos sa Allahom. Ti jednu stvar uradiš za Njega, a On spremi deset za tebe.
Imam svoj mir u kojem mogu tako sređeno da mislim, i da razrađujem svoje ideje. I na kraju postoji još šansa da nađem posao i da dobijem satisfakciju i u vidu novca. Čak su i to ljudi smislili. Da povrh sve te ljepote i uživanja, i nevjerovatnih duhovnih putovanja još dobijaš novac. Dupla nagrada.
Život je fantazija, koliko je samo lijepo živjeti. Svaki tvoj napor je ubilježen. I da ako bilo šta, i bilo kako, ne ugrožavajući drugog, daš kao doprinos da se bar išta promijeni na bolje, znaš da Allah to upisuje u vječnu sadaku. Ne mogu da prestanem da se čudim takvom poimanju svojeg života, to jest svojih postupaka. Ništa što uradiš nije uzalud.
Baviš se konstantno stvarima na koje možeš da utičeš, i gledaš svoj doprinos, svoj pomak na bolje. Tako si ispunjen insan. Osjećaš se bitnim i posebnim, jer upravljaš nečim što je Allah stvorio – sobom, to jest svojim mislima i postupcima. Onaj koji je neobrazovan zarađuje 10 puta više nego ja, al’ zato ja, koji tako žarko želim da naučim i utičem na društvena zbivanja, zarađujem trajnu sadaku koja me čeka. Ovakvu materijalističku definiciju i pojam zarade su ljudi smislili. Ne pokoravam joj se. Zarađujem spomen kod meleka i kod Allaha. Imam šansu da budem velika ličnost. To ne znači da imam visoku poziciju. To znači da pokrećem velika pitanja i stimulišem velike misli.
Kako da nije veliki insan koji nastoji da bude moralan, dostojantven, koji želi drugima dobro, koji želi da promijeni nešto na bolje da bi ga Allah zavolio, kojeg ne sekira i ne tišti novac, onaj koji je predan i ne žali se drugima? Ne mogu a da ne budem konstantno srećan. A i kako da nije srećan insan koji u svakom stanju zna da je Allah s njim kao njegova je podrška u dobru. Zato, hvala Allahu, Jedinom Stvoritelju i najboljem Zaštitniku u životu.
Autor: Dženis Pepić
