Novi Pazar – Sam mijesi, siri i njeguje bolesnu majku

Starica Stojana Nikolić (88) i njen sin Velibor (48) jedini su žitelji sela Dragaljevina u mesnoj zajednici Štitare kod Novog Pazara. Ovo zabito i siromašno selo, iz koga je otišao ko god je imao gde da ode, od grada je udaljeno 35 kilometara. Polovina je makadam, a nekoliko kilometara kaljavi seoski put. Čak i kad je vreme letnje i lepo, kao ovih dana, do Stojane i Velibora stiže se samo pešice, na konju ili traktorom.

– Mogao sam i ja da odem, našlo bi se posla u Novom Pazaru ili negde širom Srbije, možda i u inostranstvu, ali nisam hteo ni mogao da ostavim samu bolesnu i slabo pokretnu majku Stojanu. Vukovi bi je, ovako slabu i nemoćnu, zimi raskomadali – priča Velibor Nikolić i dodaje:

– Gladni nismo, jer imamo kravu i nekoliko kokošaka, a i brašno uspemo da obezbedimo, u svemu drugom oskudevamo, jer ovde, koliko god čovek da radi, nema uslova ni za kakvu proizvodnju, niti zaradu. Ako nešto i zasejemo grad obavezno uništi. Poslednjih godina naš život dodatno je otežala majčina bolest. Operisala je veliki tumor na vratu, stalno mora na terapije, noge je izdaju, jedva se kreće uz pomoć štaka. Do Novog Pazara i lekara je vozim u traktorskoj prikolici, voda je odnela deo puta, pa preti opasnost da potpuno ostanemo odsečeni od sveta. Više puta molio sam nadležne u MZ Štitare i opštini Novi Pazar da nam pomognu da popravimo put do sela, da doteraju samo dva-tri kamiona šuta i jednu cev za propust, nisu hteli ni da nas saslušaju, kažu nema para, a ima za mnogo manje važne stvari, negde se i rasipa…

Velibor naglašava i da do sada nije imao šanse da se oženi, jer nijedna devojka, niti žena (čak ni Albanke koje ovamo dolaze iz Skadra) ni po koju cenu ne žele u zabito selo iz koga su svi otišli.

D. N. Petrović

Da nije krave, gladovali bi: Velibor Nikolić

– Žao mi je Velibora, pati se zbog mene. Sam muze kravu, siri mleko, mesi hleb, sprema jelo, pere sudove… Mene kupa u limenom koritu, jer u našoj trošnoj kući nemamo ni vodu, ni kupatilo. Kad bismo imali kupatilo čini mi se, život bi nam duplo bio lakši. Kako trenutno stoje stvari, nikada ga nećemo ni imati. Umreću, a kao čovek se okupati neću. Sve dadosmo na lekove, lekare i bolnice. Ni za lečenje nemamo dovoljno, pa moramo da se pozajmljujemo, takva nam je sudbina, valjda. Nadam se da će nam, ako ovo negde pročitaju, pomoći dobri ljudi. Ovde u blizini ih nema. Možda se jave odnekud daleko, iz belog sveta – priča baka Stojana dok joj suze klize niz lice i dodaje:

– Moje je prošlo, ali ja ne određujem kad će Bog dušu da mi uzme i ne znam još koliko ću živeti. Da se pitam, odmah bi išla “gore” kod mog sina Zorana, koji je poginuo pomažući drugima u nevolji, da bar olakšam život mom Veliboru…