Kad se iz Novog Pazara Jadranskom magistralom krene prema Ribarićima i Crnoj Gori nemoguće je ne zapaziti krhku devojčicu u gumenim čizmama i sa rancem na leđima kako žurno, ivicom kolovoza, grabi prema Lukarima, a potom makadamom nastavlja prema svom selu Cvrnje, po mnogima nasiromašnijem i najbednijem na celoj planini Rogzoni.
Devojčica se zove Anđela Stanić, ima 16 godina, učenica je prvog razreda Srednje tehničke škole u Novom Pazaru, živi sa majkom Ljiljom i ocem Manojlom. Nijedno od njih nije zaposleno, otac povremeno nadničeći zaradi po koji dinar za puko prehranjivanje i Anđelino školovanje.
– Jedva sastavimo za autobusku kartu od Lukara do Novog Pazara. Za doručak moji roditelji ne mogu da mi obezbede novac, ni sve knjige još nemam, nedostaje mi i školski pribor, oskudno sam obuvena i obučena. Bude mi neprijatno zbog profesora i drugova koji imaju puno razumevanja za mene. Ponekad tokom časova ogladnim ili vidim drugu decu kako jedu, pa i ja kupim koji ćevap ili kiflu. E, tada kući moram pešice. Ne može i doručak i autobus. Krenem iz grada oko podneva, a u svoje selo stignem pred mrak. Desi se da me poneko pokupi usput, ali najčešće prepešačim i celu trasu od 16 kilometara – priča Anđela.
Ističe da kući dođe mrtva umorna i da nikad nije sigurna da li će majka Ljilja uspeti da joj spremi ručak ili večeru.
– Često smo prinuđeni da u komšiluku posuđujemo litar zejtina ili kilogram brašna… Takvo nam je stanje. Ne krivim roditelje, bore se i muče, sve bi dali i sve daju za mene, ali više ne mogu – žali se Anđela i naglašava da kući ima jedan dotrajali televizor koji je češće u kvaru nego što radi.
Nema mobilni telefon. Mašta o kompjuteru koji bi joj, kao i telefon, mnogo značio, jer uči informatiku i bori se da savlada i engleski jezik. Uprkos svemu, tokom dosadašnjeg školovanja Anđela nije imala četvorku, a prvo polugođe u Srednjoj tehničkoj školi završila je sa svim peticama.
– Samo bih volela da se pristojno i toplo obučem i obujem, da imam za autobus, da nabavim sve knjige i kompletan pribor i da moji roditelji imaju bar za najosnovnije namirnice i struju. I na ekskurziju bih volela da odem, uvek sam izostajala, jer moji nisu mogli tu radost da mi priušte. To bi bila moja sreća – objašnjava nam smireno ova skromna i pametna devojčica.
Njena mama Ljilja kaže da je duša boli zbog svega.
– Da bismo joj skratili putovanje, iz Cvrnja smo sišli u Novi Pazar, bliže naselju Lukare, i smestili se u jednoj sobici napuštene opštinske zgrade gde nemamo ni vodu, ni struju. Međutim, dobili smo obaveštenje da se iselimo, pa ćemo opet morati nazad u zabito selo koje je zimi danima zavejano, a tokom proleća i jeseni stalno u blatu. Na svaki apel za pomoć i razumevanje u opštini su se do sada oglušivali, obično kažu da nismo jedina sirotinja i da ima i težih slučajeva. Jedina nada nam ostaju dobri ljudi, do sada nismo tražili ničiju pomoć, sada smo zbog Anđele i na to prinućeni – priča Ljilja Stanić.
Stipendija bi bila dar s neba
Anđela je pokušavala da izdejstvuje neku stipendiju, ali do sada u tome nije uspela, niti je to iz zabitog Cvrnja na Rogozni i bez veza i poznanstava u Novom Pazaru bilo moguće izdejstvovati. Svaka pomoć naših čitalaca, a posebno ako bi se pojavio neki dobrotvor spreman da je stipendira, život bi joj značila…
– Kako god da bude ja ću se boriti, makar i do kraja školovanja svakodnevno pešačila i povremeno gladovala…Trudiću se da budem odličan đak i da se svakome ko nam pomogne odužim peticama i dobrim vladanjem – poručuje ova siromašna devojčica sa Rogozne.
izvor: vesti-online
Gde si Gospodjo Djukic koja pricas o natalitetu/Ovaj prilog bi trebao ici i na RTS.Molim redakciju da zabelazi prilog kamerom i isti prosledi voditelju KVADRATURA KRUGA.Toliko mozete jer kada se sire cuje pomoc nece izostati.
Dajte da se pomogne kada ste već objavili vest. Pazarci su uvek bili dobre duše. Da neko bude gladan i bos na ovo vreme. Pokret za pomoć.
Pazarci dajte da pomognemo ovoj porodici.
Pteko koga se moze poslati pomoc,
ja mislim da je za njihovo stanje kriva drzava pogotovo oni koji glume neke vojvode spasioce gde im je slobo karadzic mladic vucic i svi ostali cetnici
Ne lupetaj gluposti već ako komentarišeš budi pristojan i vodi se”naslovom”koji je objavljen i ako možeš pomoći to i uradi jer je u pitanju apel za pomoć a ne o ovim glupostima koje si naveo
Dajte kakav broj da se pomogne
Jebem te zivote, zivot je nekome majka a nekome maceha, ovo je burka I sramota drzave ovakve I slicne slucajeve koliko toliko za osnovne stvari drzava ne da bi trebala nego bi morala da pomogne, nezna covek sta bi mogao jos reci izuzev tuzno I zalosno.