8. Februar 2018

Kad se iz Novog Pazara Jadranskom magistralom krene prema Ribarićima i Crnoj Gori nemoguće je ne zapaziti krhku devojčicu u gumenim čizmama i sa rancem na leđima kako žurno, ivicom kolovoza, grabi prema Lukarima, a potom makadamom nastavlja prema svom selu Cvrnje, po mnogima nasiromašnijem i najbednijem na celoj planini Rogzoni.

Devojčica se zove Anđela Stanić, ima 16 godina, učenica je prvog razreda Srednje tehničke škole u Novom Pazaru, živi sa majkom Ljiljom i ocem Manojlom. Nijedno od njih nije zaposleno, otac povremeno nadničeći zaradi po koji dinar za puko prehranjivanje i Anđelino školovanje.

 

– Jedva sastavimo za autobusku kartu od Lukara do Novog Pazara. Za doručak moji roditelji ne mogu da mi obezbede novac, ni sve knjige još nemam, nedostaje mi i školski pribor, oskudno sam obuvena i obučena. Bude mi neprijatno zbog profesora i drugova koji imaju puno razumevanja za mene. Ponekad tokom časova ogladnim ili vidim drugu decu kako jedu, pa i ja kupim koji ćevap ili kiflu. E, tada kući moram pešice. Ne može i doručak i autobus. Krenem iz grada oko podneva, a u svoje selo stignem pred mrak. Desi se da me poneko pokupi usput, ali najčešće prepešačim i celu trasu od 16 kilometara – priča Anđela.

Ističe da kući dođe mrtva umorna i da nikad nije sigurna da li će majka Ljilja uspeti da joj spremi ručak ili večeru.

– Često smo prinuđeni da u komšiluku posuđujemo litar zejtina ili kilogram brašna… Takvo nam je stanje. Ne krivim roditelje, bore se i muče, sve bi dali i sve daju za mene, ali više ne mogu – žali se Anđela i naglašava da kući ima jedan dotrajali televizor koji je češće u kvaru nego što radi.

Nema mobilni telefon. Mašta o kompjuteru koji bi joj, kao i telefon, mnogo značio, jer uči informatiku i bori se da savlada i engleski jezik. Uprkos svemu, tokom dosadašnjeg školovanja Anđela nije imala četvorku, a prvo polugođe u Srednjoj tehničkoj školi završila je sa svim peticama.

– Samo bih volela da se pristojno i toplo obučem i obujem, da imam za autobus, da nabavim sve knjige i kompletan pribor i da moji roditelji imaju bar za najosnovnije namirnice i struju. I na ekskurziju bih volela da odem, uvek sam izostajala, jer moji nisu mogli tu radost da mi priušte. To bi bila moja sreća – objašnjava nam smireno ova skromna i pametna devojčica.

 

Njena mama Ljilja kaže da je duša boli zbog svega.

– Da bismo joj skratili putovanje, iz Cvrnja smo sišli u Novi Pazar, bliže naselju Lukare, i smestili se u jednoj sobici napuštene opštinske zgrade gde nemamo ni vodu, ni struju. Međutim, dobili smo obaveštenje da se iselimo, pa ćemo opet morati nazad u zabito selo koje je zimi danima zavejano, a tokom proleća i jeseni stalno u blatu. Na svaki apel za pomoć i razumevanje u opštini su se do sada oglušivali, obično kažu da nismo jedina sirotinja i da ima i težih slučajeva. Jedina nada nam ostaju dobri ljudi, do sada nismo tražili ničiju pomoć, sada smo zbog Anđele i na to prinućeni – priča Ljilja Stanić.

Stipendija bi bila dar s neba

Anđela je pokušavala da izdejstvuje neku stipendiju, ali do sada u tome nije uspela, niti je to iz zabitog Cvrnja na Rogozni i bez veza i poznanstava u Novom Pazaru bilo moguće izdejstvovati. Svaka pomoć naših čitalaca, a posebno ako bi se pojavio neki dobrotvor spreman da je stipendira, život bi joj značila…
– Kako god da bude ja ću se boriti, makar i do kraja školovanja svakodnevno pešačila i povremeno gladovala…Trudiću se da budem odličan đak i da se svakome ko nam pomogne odužim peticama i dobrim vladanjem – poručuje ova siromašna devojčica sa Rogozne.

izvor: vesti-online

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

No more articles