NATO je, prije svega, zainteresovan za reaktiviranje nekada civilnog a potom i vojnog aerodroma u Beranama.
U Crnoj Gori je od zvaničnog prijema države u NATO glavna tema da li će i gdje ova vojna alijansa graditi svoje vojne baze. Posle izjave jednog od lidera DF Milana Kneževića da će NATO u najskorije vrijeme izgraditi dvije vojne baze u CG, a jednu čak do kraja 2019, javnost se zatalasala i počela su nagađanja na kojim bi to lokacijama moglo biti.
Bez ikakve dileme, NATO nije zainteresovan za pomorsku bazu u CG, jer ih ima u Italiji i Albaniji, a tu je i Hrvatska. NATO je, pre svega, zainteresovan za reaktiviranje nekada civilnog a potom i vojnog aerodroma u Beranama, koji je poslednji put korišćen tokom ratova devedesetih godina, o čemu se do sada nije mnogo govorilo – kaže, za “Novosti”, visoki oficir bivše JNA čija su specijalnost aerodromi, koji sada kao penzioner posmatra crnogorsku stvarnost.
Da podsetimo, sa aerodroma u Beranama se prema Beogradu letelo još pre skoro sedam decenija, a potom su usledili i direktni letovi za Ljubljanu. Međutim, posle temeljnog renoviranja, aerodrom je praktično zatvoren, osim za povremene vojne letove. U NATO agresiji na SRJ, jedini je aerodrom na teritoriji tada zajedničke države koji nije bombardovan.
– NATO je sigurno računao na kopnenu invaziju, odnosno na vazdušne desante, posebno helikopterske, kojima bi napao tadašnju jugoslovensku armiju s leđa. Međutim, pista bi pre sletanja prvog helikoptera ili aviona bila dignuta u vazduh – priča naš sagovornik, koji objašnjava da je aerodrom u Beranama Alijansi potreban zbog toga što NATO zazire od tri aerodroma u Srbiji – Ponikve, čiji podzemni deo je zarušen tokom bombardovanja 1999. godine, avio-baze na Pešteru i aerodroma Lađevci kod Kraljeva.
– Iz Berana, ni Niš nije daleko – ističe naš sagovornik, koji kaže da je aerodrom idealna baza za helikopterske jedinice i podseća da mu je pista duža od aerodroma u Tivtu.
– S nama niko do sada nije kontaktirao povodom aerodroma – kaže, za “Novosti”, predsednik Opštine Berane Dragoslav Šćekić.
– Aerodrom je odlukom Vlade postao vlasništvo Opštine Berane, i logično bi bilo da budemo prvi pitani ako bi se nešto preduzelo po tom pitanju. Doduše, Vlada može da povuče takvu odluku – kaže Šćekić.
Nekoliko dana pre referenduma u Crnoj Gori, u maju 2006. godine, tadašnji premijer Milo Đukanović je kazao da će se uskoro leteti sa aerodroma u Beranama. “U igru” je ušla i kompanija “Limek” iz Turske, ali sve je ostalo na pričama.
ŠANSA ZA GRAD?!
PRVI ambasador Slovenije u Crnoj Gori kazao je nedavno da bi aerodrom u Beranama bio vrlo interesantan za ulaganja i investicije ako bi Crna Gora postala članica NATO.
– To bi mogla biti glavna šansa za grad – kazao je Videtić, uporedivši Berane sa slovenačkim mestom Brežice, gde je, kako je kazao, NATO u aerodrom uložio oko 100 miliona evra, a osim vojnih, aerodrom se koristi i u civilne svrhe.
(Vecernje novosti)
nato baze moraju se graditi u bosni to mora biti centar za nato bazu kao garancija da se genocid nikad vise ne ponovi drga stvar jedno od najugrozenijih podrucja je takodje sandzak i evropa bi pre svega morala da ujedini sandzak drugo bi sandzak morao da dobije nato bazu isto kao garancija za mir jer su sandzaklije uvek na udaru srpskih zlocinaca
U Sandžaku?
Berane ima 42.96% Srba, 26.02% Crnogoraca, 17.72% Bošnjaka, 5.76% Muslimana, 1.56% Roma, 0.21% Albanaca, 0.12% Hrvata, 1.97% ostalih i 3.68% neopredeljenih.
Dakle, oko 80% je u Beranama onih koji ne prizanju i neće nikakav Sandžak? Isto ili slično je u NV, PB, PP, BP.
Pogledajmo istini u oči. Preko 50% stanovništva Sanžaka su Srbi i Crnogorci, plus 8% Muslimani koji se protive nazivu Sandžak.
Zašto onda provocirate većinu namećući joj naziv koji je provocira?
Kome onda treba ovakav provokativan naslov u toj politici “pomirenja”? Zdrav razum kaže da treba jedino politici frustrirane manjine i stalnih provokacija, tenzija i sukoba!
Ma docice vam i HDZ- ovzi u posjetu ali se nece vracati sami , vec ce povici i Vojvodinu sa sobom. U vojvodini zivi 70 posto katolika. Pa vidi sta vam osta. Corak genocidni koi je okrvavljen nevinom krvlju. Time se kitite posle.
Oj Ha !
RUSI, BAZA, NIS, KRALJ SVIJETA!!!
NATO je svakakao pred raspadanje.
80% Srba crnogoraca nije za Nato, sto se zameni vlast, zamenice se i nato sa rusijom na tom aerodromu.
Sada mi Srbi punimo gace jer smo okruzeni NATO savezom a majcica Rusija tako daleko. Opet cemo dobiti batina jer smo glupi i zlobni.
Tvoj zec je pobego zajedno sa Kosovom…Vojvodina ima da pobegne,I posle uzivajte crnogorski i srpski četnici po beogradskom paśaluku.SANDZAK kakva raškica i bakrači…
@007bond
Kad mi odgovoris; postoji li ,,republika srpska,, u BiH ili nepostoji ili tek onako iz mrznje to govoris? Onda cu komentirati tvoj komentar…..
Nije bilo NATO Agresije vec humanitarne akcije Milosrdni andjeo sa ciljem da se zaustavi srbijanska agresija na Kosovo etnicko ciscenje i genocid koji je srbofasistciki okupatro vec bio zapoceo.Jedva cekam da NATO opet osposobi taj aerodrom
Da je Bosna bila u NATO ne bi bilo ni agresije na nju ni genocida a ni genocidnog entiteta rs.Zivjeli Crna Gora Sandzak Bosna i NATO
Dejton je mirovni sporazum a GENOCIDNI ENTIET RS nije nikad priznat osim kao NEOTUDJIVI dio BOSNE
Nakaradna rs moze samo da ode u nestanak
Prije ce Sandzak u Bosnu nego genocidna rs iz Bosne
Uskoro ide presuda Ratku Mladicu za genocid. Nama cetnicima preostaje samo da izvrsimo kolektivno samoubistvo jer kako da nastavimo sa nasim zivotima ako vise nemozemo nekaznjeno ciniti genocide i pravati Veliku Srbiju?
Prvi oružani sukob na području Korduna, između Karlovca i Slunja, na početku rata 1991. godine bio je onaj koji se dogodio 4. avgusta te godine kada je grupa naoružanih Srba napala na punkt hrvatskog MUP-a na Šarčevu Križu, ubivši tom prilikom trojicu hrvatskih policajaca. Pokojni Božo Mrkić iz sela Skrada (čiji je sin uspio da se spasi prilikom pokolja kordunaških rezervista na Koranskom mostu u Karlovcu septembra 1991. godine)je, za vreme Krajine, rekao jednom prilikom u nekom društvu da pozna sve one koji su učestvovali u napadu na Šarčevu Križu, ali im nije rekao imena. Taj punkt hrvatskog MUP-a se nalazio kod spomenika podignutog u znak sećanja na veliku pobedu koju su kordunaški partizani kod obližnjeg brda Čukur izvojevali nad Italijanima 1942. godine. Danas takođe pokojni Josip Boljkovac, koji je 1991. godine zauzimao visok položaj u Tuđmanovom vrhovništvu, pre nekoliko godina je javno priznao da je uspostavljanje tog punkta u julu 1991. godine bila namerna provokacija sa hrvatske strane. Naročito kad se ima na umu da je punkt uspostavljen u čisto srpskoj sredini, koja se još ranije izjasnila da neće “šahovnicu”, da ne priznaje nezavisnost Hrvatske proglašenu u junu iste godine i da želi da ostane u sastavu SFRJ. I što je takođe bitno, znalo se da su Srbi na području Korduna u to vreme već bili naoružani, i da pojava hrvatskih policajaca sa “šahovnicama” može uroditi samo tragičnim posledicama. Uostalom, na tom mestu nikad nije ni bilo milicije, ni pre rata, što je još jedan od dokaza da su hrvatski MUP-ovci poslati sa ciljem da se tenzije još više podignu, a međunacionalni odnosi dodatno pogoršaju. Prosto kao da se želelo da Srbi izvrše napad, što se i dogodilo na kraju. (Ovo nije prvi oružani sukob na celom Kordunu, jer su se na području Topuskog već vodile borbe, ali je prvi sukob na području između Karlovca i Slunja, kao što sam već napisao). Nakon ovoga odnosi između nas i Hrvata, i u Karlovcu i na Kordunu, postali su potpuno hladni. Nedugo zatim, po sistemu lančane reakcije, usledio je niz osveta i sa jedne i sa druge strane u kojima su stradali nevini ljudi. Najpre su, samo nekoliko dana kasnije, naoružani hrvatski civili u selu Pavlovcu iz slunjskog autobusa izvukli dva srpska mladića sa Šlivnjaka, pa su jednoga pustili, a drugoga (tome drugom ne znam ime, ali znam da se prezivao Sikirica, i to je brat nekog Nikole Sikirice koji danas kao povratnik živi u Šlivnjaku) odveli i likvidirali. Do danas je nerazjašnjeno zašto su jednoga ipak pustili, a zna se da su i oni (Hrvati) na Kordunu tih dana bili uzavreli kao košnica, uostalom kao i Srbi iz tih krajeva. Ovde je bitno da su oni, ne mogavši da se dokopaju onih Srba koji su izvršili napad na Šarčevu Križu, ubili nedužnog mladića koji nikad u životu pušku u ruke nije uzeo. Nakon ovog incidenta skoro potpuno je obustavljen saobraćaj na liniji Karlovac – Slunj jer je malo ko želeo da se izlaže rizicima da ga na tom području naizmenično zaustavljaju i legitimišu čas naoružani Srbi, čas naoružani Hrvati. Jedino su još saobraćali autobusi iz Bihaća i Velike Kladuše, koje niko nije zaustavljao. (Ja se sećam da sam u Vojniću, početkom oktobra 1991. godine, kad je rat i ovde već bio otvoreno izbio, opsada kasarne u Logorištu bila u punom jeku, a Loznička brigada JNA i naši teritorijalci sa Korduna pripremali napad na Karlovac i hrvatske položaje sa desne strane Korane i Kupe kod Karlovca, ukopavajući artiljeriju na Vratniku, vidio autobus iz Velike Kladuše koji je saobraćao za Karlovac. Nakon borbi oko Karlovca koje su usledile prekinuta je i ova poslednja saobraćajna veza.) Ubistvo mladoga Sikirice sa Šlivnjaka nije moglo ostati “neosvećeno” od strane njegovih suseljana, a sve se opet slomilo o glavu jednog nedužnog čoveka. Ovog puta radilo se o jednom bosanskom muslimanu koga su zvali Aćim (ovo mu svakako nije bilo pravo ime, ali je svima bio poznat po tom nadimku), koji je došao negde iz Bosne i nastanio se u Šlivnjaku, živeći tamo godinama u prijateljstvu sa meštanima Srbima. Ja ne znam da li je on imao familiju ili ne, znam toliko da je bio nekakav funkcioner u lokalnom fudbalskom klubu “6. maj” sa Veljuna, i vidio sam ga svega jednom, 1990. godine. Omalen crnomanjast čovek, sa brkovima pod nosom a naočalama na nosu, vozio se, kažu, uvek na svom malom motoru. O njemu su još u proleće 1990. godine kružile razne glasine. Pričalo se da on zajedno sa još dvojicom ljudi “petlja” nešto oko HDZ-a, da održavaju tajne sastanke noću, da pripremaju Bog te pita šta sve ne protiv lokalnog srpskog stanovništva. Ova druga dvojica njegovih “saučesnika” bili su učitelji u srpskim selima Cvijanović Brdo i Šlivnjak. Prvi je bio neki Ivo M., Hrvat rodom iz Krašića kod Karlovca, koji je bio učitelj u Cvijanović Brdu. Za njega sam krajem aprila 1990. godine slušao od jednog mladića Srbina, nekog Milana S. (koji je ovu priču uzeo zdravo za gotovo) kako je navodno na cesti u Cvijanović Brdu sreo jednu srpsku devojčicu i rekao joj: “Znaš li ti da ja tebe mogu da zakoljem sad?” Drugi od ovih učitelja bio je M.K., koji je živio u selu Veljun, a službovao u Šlivnjaku. On je bio rodom negde iz okoline Gospića u Lici. Otac mu je bio Ukrajinac, koji je emigrirao iz Rusije u vreme Oktobarske revolucije pa došao u Kraljevinu SHS gde se oženio Hrvaticom iz Like. Ono što je, izgleda, izvesno za učitelja M.K. to je da mu je ujak bio u ustašama tokom Drugog svetskog rata, ali je zato žena istog M.K. bila Srpkinja, a sin mu je bio oficir na službi u JNA. Međutim, ova prva činjenica, u vezi sa ujakom, bila je presudna i dovoljna da se raširi priča kako se upravo kod njegove kuće, u njegovoj garaži, održavaju noćni sastanci između njega, Ive i Aćima. Zbog toga su u proleće 1990. godine lokalni aktivisti Srpske Demokratske Stranke, naoružani pištoljima, tajno se noću prikradali njegovoj kući i prikriveni vrebali hoće li naići Ivo i Aćim kako bi se uvjerili je li istina ono što se priča o tajnim sastancima. Međutim, ni jedne jedine noći ništa se nije dogodilo, nikog nije bilo, ni Ive ni Aćima, nikakvih sastanaka u garaži. Tako je ta priča odbačena i zaboravljena. Međutim, sad, nakon više od godinu dana, u leto 1991. godine, nakon otmice mladog Sikirice iz autobusa, neko se na Šlivnjaku dosetio te priče o Aćimu, kojoj je dodata i priča kako se on nacionalno izjašnjava kao Hrvat muslimanske vjere – što, i da je bilo istina, ne povlači nikakvu krivicu ako se trezveno razmišlja. Ali i među Srbima i među Hrvatima onoga kraja malo je ko trezveno razmišljao u leto 1991. godine. Tražila se osveta, i budući da je bilo neizvodljivo osvetiti se ubicama nedužnog Sikirice, taj čin je izvršen nad drugim nedužnim čovekom. Aćim je jednostavno nestao kao da ga je zemlja progutala. Doduše, njegovo telo nikad nije pronađeno, pa bi neko mogao pomisliti da je umakao. Ali dovoljno je uzeti u obzir činjenicu da su svuda naokolo isključivo srpska sela, u kojima su se na svakom koraku nalazile raspoređene naoružane straže, i da ni ptica ne bi mogla promaknuti, a kamoli čovek. Nema sumnje, nesrećni Aćim je svojom glavom platio tuđi zločin, jedino nikad nije razjašnjeno (a verovatno i neće) ko, gde i kako je bio egzekutor.