Nakon optužbi Saudijske Arabije: SAD traži od UN-a sankcije Iranu

1. Nastavljam priču o čoveku, mom zemljaku, koji se vremenom karakterno izmenio toliko da to danas nije više ista osoba. Da, te 1996. godine bio mi je interesantan, pun vedrog raspoloženja u teškim trenucima, ne želeći da bude nešto drugo nego ono što jeste. Razmišljao je i da proda kola tog leta 1996. godine, ali ipak nije. Malo se tog leta bio i finansijski oporavio. I dalje je znao da po Rumi priča svojim načinom. Tako, jedared, videći jednog dečaka gde sedi na rubu jednog zida (a dečak beše debeo tako da mu “sjedalica” visila preko zida, ispod koga beše nabacano svakojakog smeća i đubra, reče mu: “Mali, zmekni se, bu ti rit upal v tu kahljicu!” U leto te godine krenemo se sa njim u Beograd, da obiđemo neke poznanike među izbeglicama koje ne bejasmo videli nikako još od “Oluje”, znači godinu dana. Stari je išao sa svojim “kadetom”, a s njim njegov drug Mile (on beše mlađi od Starog koju godinu), ja i moja starija sestra. (Mlađa sestra beše otišla sa očevom tetkom u Budimpeštu, koja je tad nešto poslovala u vezi svoga stana u Karlovcu pa je morala ići u Budimpeštu, Bog zna zašto upravo tamo, pa je povela moju mlađu sestru sa sobom da ne ide sama). U Beogradu obiđosmo jedno dve-tri familije izbeglica, naših poznanika. Ćerka neke Đ.Đ., devojčica od pet-šest godina, koju sam ja tad prvi put video i ona mene, reče mami za mene: “Gle, mama, on isti…” (nije to prvi ni poslednji put da su me uspoređivali sa jednom u ono vreme popularnim likom u Srbiji – nije političar, hvala Bogu! – to mi se dešavalo i u Rumi, jedna ženska osoba mi je jednom pre toga rekla kad ne bih bio još samo vižljasti momčuljak nego zreo čovek kao dotična ličnost, pa samim tim i krupniji, da bih bio dvojnik dotičnoga. Ja lično nisam vidio moju sličnost u licu sa dotičnim, osim eventualno kosa, ali mi nije bilo krivo jer je čovek bio popularan. Čovek nije bio ni Srbin, ali šta bi me i to smetalo! Smetalo me je kad bi od mene pomislili da sam žensko, a i to mi se dešavalo). Nego vraćam se priči o Starom (koji je onda bio mlađi nego ja sad). Stari je po prirodi bio radoznao, voleo da čita, voleo i istoriju, pa kako je želeo da vidi Vukov i Dositejev muzej u Gospodar Jevremovoj ulici, odosmo i tamo sa “zebnjom” kako li će se ponašati unutra. Uđemo u onu kuću iz turskog vremena, i dole, u prizemlju, gde je muzej posvećen Dositeju, nije mnogo govorio, niti ga je nešto mnogo interesovalo. Uz one strme drvene stepenice popesmo se na sprat, gde je deo posvećen Vuku. Tu je bilo više interesantnih stvari (a žena koja je vodič u muzeju ide s nama i objašnjava). Nije da je Stari ovde baš “kajkao” (pomalo jeste) ali je bio dosta neozbiljan. Najpre primeti kako su vrata jako niska “kao da su Pigmeji živeli ovde pre 200 godina”. Kad vide Minin spomenar i stihove Branka Radičevića “Pevam danju pevam noću” on reče (ali u pola glasa, da ga samo mi čujemo): “Je li ovo Zdravko Čolić pisao?” Hteo je on da nas zasmejava. Stade pred slikom Branka Radičevića, zagleda se, pa glasno reče: “A ovaj je Branko bio kakti neka faca, ne?” Kad je video Vukovu kuburu, tu reče kordunaški: “Vide! Ima’ je on i kuburu!” Vukov fes je dugo zagledao, zaustio nešto reći, ali nije (saznali smo kasnije šta je hteo). A u uglu, gde je stajala Vukova štula, ne oćuta: “Kako se on sa ovom skalamerijom vera’ uz ove ‘vako strme stepen'ce i slazjo dolje?” Žena ne zna šta da kaže, u čudu, a nama i sramota a i smejali bismo se. Iziđemo. Smeh. Mile ga prekori da se ponaša kao nestašno dijete. A Stari reče: “Htio sam još da upitam unutra je li Vuk bio musliman kad je nosio fes?” Mile veli: “Nije on za nikuda. Osramoti đe god da dođeš sa njim!” Sad smo još hteli da obiđemo i jednu devojku, izbeglicu sa Korduna, za koju smo znali da radi u jednom kafiću u Beogradu, imali smo i adresu. Tu devojku je Stari još u Krajini, ko će znati zašto, prozvao “Šlos”. Imao je u kolima mapu Beograda. Lutali smo dugo njegovim kolima, nikako naći ulicu. A on kaže Mili: “Prijatel, zemi si te libre” tj. mapu i da pogleda gde smo. Jedva nekako nađemo ulicu i kafić, a kafić bedan i jadan, zavučen među zgrade, ne možeš ga upaziti nikako. Ustanovili smo da smo se mi u stvari i provezli nekoliko puta tuda a nismo ga upazili. (Danas ne postoji, ali mu se sećam imena). Stari reče: “Tak sem si nekaj i mislil! Šlos si i ni mogel najti nekaj boljega!” Tako i tu malo posedimo, porazgovorimo se sa “Šlosom”, a onda krenemo za Rumu i navratimo se još usput na “buvljak” u Novom Beogradu, gde beše i dosta izbeglica koji su trgovali svim i svačim. Ovde je Stari celo vreme govorio po kajkavski, došlo mu nešto, šta li. Razgledamo robu, on kaže mojoj sestri, koja gledaše da kupi nešto od garderobe: “Deklica, zemi si tega črlenega lajbeca! A ja ću si zeti penkalo!” I kupi hemisku olovku koja je, gledano odozgo, bila gore crvena (gde se pritiska), gornji deo beo, a donji plav. Ovo je slučajnost, a i on je to uočio tek kad je kupio. Detinji osmeh velikih usta pojavi se na licu kad reče: “Poglejte si! Trobojnica! Črlen-bel-plav, to je barjak prav!” Tu se već Mile malo uplašio, dok se ja i sestra smejemo, i svejednako mu viče: “O šuti, budalo, ovo su više od pola izbjeglice, još ćemo glave pogub'ti zbog tebe! J…m ti budalu, izvuka’ sam živu glavu u ‘Oluji’, ali evo đe ću je izgub'ti zbog bene! Šuti makar ođe, pa melji cijelim putem” i slično. A Stari mu samo mirno odgovori: “Naj jamrat, prijatel!” I tako odemo i sa buvljaka, sestra je nešto kupila od robe (nije, doduše, “črlenega lajbeca”), ja nisam ništa, za Milu se ne sećam. Vratimo se u Rumu. Da, takav je Stari bio u to vreme. Nije on bio u biti neozbiljan, pritiskali su ga životni problemi, u časovima kad bi se uozbiljio psovao bi i Tuđmana i Miloševića, a neretko bi rekao: “Da sam znao ono što sad znam, nikad ne bi napuštao Karlovac!”… Od tada je prošlo 20 i više godina. Ljudi se za toliko godina menjaju fizički svi, ali karakterno neki. Stari se promenio fizički, ali karakterno još više. Fizički – danas je više siv nego plav, bora na licu i nema nešto naročito, dobio je stomačić. U međuvremenu se oženio i ima dvoje dece. Obogatio se i materijalno, ne znam i nije me briga na koji način. Ne živi u Rumi, nego u okolini Beograda, gde ima veliku kuću i dobra kola. Sve je to lepo, ali postao je čovek koji je potpuno zaboravio i rodni kraj i grad Karlovac. To je njegovo pravo, ali me je pogodilo kad mi je jednom prilikom rekao (sada više ne kajka): “Ko god se gore (misli na Kordun) vratio, za mene je budala i najveći idiot!” “Zašto?” pitao sam. “Zato što je ono ustaška država, i vraćaš se tamo odakle su te proterali! Moraš biti najveći idiot pa se vraćati tamo gde te ne žele!” “Znači, gore su za tebe sve idioti?” “Jesu!” “Pa imam i ja rodbine koja se gore vratila, imaš je i ti, zar su i oni idioti?” “Jesu! Svi! Ma da je i moj najrođeniji, idiot je!” Tu smo se sporečkali, a on meni kaže: “Pa što se ti ne vratiš u Karlovac kad ih braniš?” “Šta tebe briga za to, i ne branim ja nikog, nego svako ima pravo da živi gde misli da mu je bolje i gde ima bolje uslove za život!” “Ma za mene su gori ovi naši što su se vratili nego oni što su tamo ostali devedesetih!” terao je Stari svoje. I nastavio u stilu da njega za Kordun ne veže ništa osim grobova, a to je slaba i nikakva veza, da su se gore vratili nesposobni koji se nisu znali snaći u Srbiji ili otići u treće zemlje, bilo kuda, samo ne u “ustašku” državu. Htedoh mu napomenuti seća li se vremena kad je psovao i Tuđmana i Miloševića i govorio da nikad ne bi napuštao Karlovac da je znao, ali nisam, jer sam vidio da nema svrhe. Uostalom, neka bude šta hoće, ali neka ne vređa i ne prezire ljude. Ja nisam nikad rekao da bih ostao u Karlovcu 1991, ali ko se vratio tamo – zašto bih ga smatrao budalom, idiotom i potcenjivao ljude. I Mile mi je jednom rekao za Staroga da se mnogo promenio, posilio, postao škrt (što nikad nije bio) i sve gleda kroz dinar, da u razgovoru stalno napominje “kakva je kola taj i taj kupio, kakvu kuću, bazen” i u tom stilu i da se ni on sa njim ne druži kao pre, nema one srdačnosti, a u razgovorima, ako neko pomene Karlovac i Kordun, odmah skreće temu sa tih “nebitnih stvari”. Jednostavno, to više nije Stari, osim što je star po godinama. Uvek nešto računa, razmišlja, u mislima kako da poveća bogatstvo, a najviše je razgovoran kad počne da se hvali kako je nabavio to i to, on koji se nikad nije hvalisao… Jedino što još posećuje to su skupovi Kordunaša i uopšte Krajišnika, ali i to sa namerom da bude viđen i da se pohvali sa novom ogradom ili sa nekoliko televizora… E, gde je nestao onaj Stari kome je 1996. godine “kobra ušla v žep”?

   Odgovoriti

2. Dvadeset i dve godine izbeglištva je karakterno izmenilo dosta naših ljudi. Ovde ću da napomenem jednoga od njih, koji mi je nekad, u vreme mog detinjstva, bio interesantan, a danas mi je odbojan. Reč je o izvesnoj osobi koju ću zvati po nadimku Stari, koji je nosio u Karlovcu i kasnije, za vreme Krajine i po dolasku u Srbiju 1995. godine. Nije on 1991. godine bio star, daleko od toga, beše mu tad nekih 25 godina otprilike, ali mu je prikačen taj nadimak pa je i ostao Stari sve do danas, kad je već stvarno na pragu starosti. Naravno, kao i većina Srba u Karlovcu, bio je poreklom sa Korduna, i kao i većina Srba napustio je taj isti Karlovac u leto 1991. godine i prešao u Krajinu gde se uključio u krajiške vojne jedinice, bio je nešto u vojnoj policiji čini mi se. Oženjen u to vreme nije bio, i to je učinio tek u Srbiji. Spoljnjim izgledom beše ne baš krupan, ali glavat, izrazito plavokos, sitnih očiju, usta dosta velikih a mogao je pojesti toliko da je to bilo za priču, mada ne beše debeo – zbog svega navedenog njegovi prijatelji Srbi nazivali su ga u šali “čistim Hrvatom”, jer je odgovarao stereotipu Hrvata kakvog su Srbi na Kordunu (u šali) opisivali Hrvata (“žut kao Kranjac”, “može jesti kao Kranjac”, “ona velika kranjska usta” itd.). Na nagovor Staroga, onako iz šale, ja sam u septembru 1990. godine u karlovačkom kafiću “Čarda” prvi (i jedini) put u životu seo za poker automat, zajedno s njim, i, naravno, izgubili smo novac – neku zanemarivu svotu, jer to beše, kao što rekoh, više iz šale, pošto nikad nisam želeo da budem kockar niti sam to bio, mada sam voleo oduvek karte ali onako, iz razonode a nikad ne za novac. Stari je, uz to što i spolja beše “čisti Hrvat”, jako često, i nakon napuštanja Karlovca 1991. godine, i u Krajini upotrebljavao karlovačke izraze, ne znam, valjda malo iz šale, a nešto mu je ostalo i iz navike. Upravo to što je on, u jeku rata, u kome je i sam učestvovao, usred Korduna i Krajine, gde se govorilo sasvim drugačije, nastavio da “kajka” mene bi nagonilo u smeh kada bih se našao u njegovom društvu. Doduše, i ja sam spočetka još uvek i dugo u govoru upotrebljavao hrvatski izgovor nekih reči, jer nije se to preko noći moglo izbaciti, i to je bio slučaj i sa drugim Srbima izbjeglim iz Karlovca, ali Stari je nadmašio sve nas. Njegove omiljene uzrečice behu “kaj tak” i “bal ti drek nos” a kad bi u šali tobože nekome pretio rekao bi “bum ti vuha na uzlu zvezal”. Ove bi uzrečice neretko bile i meni upućene, što bi mene rasmejavalo. Kažem, neretko bih se našao u njegovom društvu – a voleo je društvo, šalu i razne skupove – i tako smo se jedno veče, u leto 1994. godine, našli zajedno u Topuskom prilikom nekakve kulturne manifestacije. Ne znam sad tačno šta je bilo u pitanju, ali se odlično sećam da je bilo mnogo srpske pesme i igre, i da su, između ostalog, nastupali, pored onih iz RSK, i mnogi KUD-ovi iz RS, iz Glamoča, Banja Luke, Zvornika, u stvari bilo ih je više nego iz RSK. Bješe došlo mnoštvo naroda, a folkloraši bejahu u narodnim nošnjama svih krajeva naseljenih Srbima. (Mojoj starijoj sestri se uvek najviše sviđala ženska nošnja iz Glamoča i gluvo kolo, što ne propusti da naglasi i ovom prilikom). Sedeli smo napolju i pili Stari, neki Mile, koji beše njegov najbolji drug još iz karlovačkih dana, ja i moje dve sestre. (Stari nas je i dovezao iz Slunja u Topusko, a vozio je “opel kadet”, onaj sa “repom”, koga je “prisvojio” kad su tokom borbi 1991. godine naši ušli u jedno hrvatsko selo kod Slunja, sa uobičajenim opravdanjem da je i njegova sva imovina ostala u Karlovcu, pa mora da se “naplati”, te da je bivši vlasnik auta ionako pobegao ostavivši auto i da će ga svejedno neko drugi upljačkati, pa bolje on nego neko drugi – to je logika kojom su se u ratu mnogi služili). Sad, kako mu drago, kako moja sestra napomenu to u vezi glamočke nošnje i gluvog kola, i kako voli kad one pare na crvenim ženskim kapicama zveckaju, i kako voli izražajne pokrete tog kola itd. i još napomenu kako je folklor inače sam po sebi lepa stvar, Stari odmah reče kako je i on dok je živio u Karlovcu igrao u folkloru. Sad ja, ne znajući da li se šali ili govori istinu, što se kod njega teško moglo razlučiti, upitam u kom društvu je nastupao. On kao iz topa ispali KUD “Matija Gubec” iz Volodera. Voloder je jedno hrvatsko selo blizu Karlovca, skoro pa prigradsko naselje, u pravcu sever-severozapad, onaj deo koji su naseljavali “mužeki” i “mužice”, nego Stari, sklon i otvoreno bezobraznim šalama, ne izgovori pravo ime ovog sela Voloder, nego zameni slova “d” i “r” sa druga dva suglasnika tako da naziv sela ispade krajnje vulgaran. A Bog sami zna da li je u Voloderu uopšte i postojao kakav KUD i da li se zvao “Matija Gubec” – inače čest naziv KUD-ova u Hrvatskoj, i da li je Stari bio član kakvog KUD-a, tek Mile ga prekori za bezobrazluk u vezi naziva sela (za koje selo smo mi svi prije rata čuli i znali gde se nalazi, jer nam je bilo maltene odmah do Karlovca). A Stari: “A kaj sem ja rekel? A, je, je, Voloder, to sem si i štel rejti” pa se tobože ispriča za “grešku”. Ja, inače stidljiv po prirodi, ali u njegovom društvu slobodan, mada on beše u to vreme duplo stariji od mene po godinama, ali je bio mlad momak još uvek, videći ga raspoložena – a takav je uvek i bio – zapitam ga je li on igrao ili svirao, na šta on odgovori da je svirao “bajs”. Ja upitam dalje je li i on bio obučen u narodnu nošnju i kako je izgledala ta nošnja, a on, potvrdivši da je, naravno, bio u narodnoj nošnji, opisa je ovako: “Vse belo, košulja i gaće, dole čižme, gore črleni lajbec, na glavi pak črni škrlak, oko škrlaka vrpca črlen-bel-plav, pak si za vrpcu zadenem črlenu rožicu!” Na to mu se Mile ubaci (kao stari prijatelji slobodno su jedan drugom mogli reći sve bez uvrede i ljutnje, jedina granica gde su se u šalama zaustavljali beše familija): “O, da izvinu oni” – pokaza na nas troje – “pokakim ti se u škrlak!” “Kaj tak” razvuče Stari velika usta u osmeh, a i zube je imao nekakve velike kao što mu i glava i usta bejahu veliki. Ali odmah nastavi kako on, kad bi KUD negde nastupao, “skinem si škrlak sa glave pak ga nataknem na vrh bajsa, pak poreni, poreni drmeš, a kad dojde ono ‘vrti vrti!’ onda si dečki zavrte deklice, a ja si pak zavrtim bajs!” Ne znam da li je Mile znao je li to istina ili ne, tek opet mu dobaci: “Ma neka oni opet izvinu, svirao si ti u šupalj drek!” ali Stari odmah dočeka: “Je, pak si mi ti pregrizel inštrument!” Mile mu reče kako njemu (Starome) i paše takva nošnja “na tu pravu glavu jednoga mužeka!” “Kaj tak!” Tu noć smo prenoćili u Topuskom u hotelu, bilo je i struje, i vode, jer ta 1994. godina beše godina kad je na ratištu prema Hrvatima vladao potpuni mir, bar na Kordunu. Ali sledeće godine nastupi “Oluja” i naša katastrofa. Nađosmo se u Rumi u izbeglištvu, a prvih par godina u Rumi je u izbeglištvu bio i Stari, dok je Mile bio u Sremskoj Mitrovici. Stari je i u Rumi nastavio da upotrebljava svoj način izražavanja, što je kod mene i dalje izazivalo smeh. Jedina imovina koju je imao bio je onaj “opel kadet” sa kojim se jedva nekako među poslednjima izvukao preko Dvora na Uni rano ujutru 9. avgusta 1995. godine. U Rumi je prve dve godine izbeglištva bio zapao u veliku neimaštinu, iz koje se izvlačio radeći kod drugih na gradilištima. Ali vedri duh i optimizam ga nije napuštao, iako, po sopstvenim rečima, u leto 1996. nije imao ni čestitih hlača, nego je imao jedne koje su mu bile, kako se govorilo, “i svetačke i mrtvačke”, i za građevinu, i kod kuće (tuđe, u kojoj je bio podstanar), i za goste. A upravo nekako u to vreme trebao je da ide u Sud u Rumi da pita nešto u vezi nekakvog auta i njegovog prijatelja (drugoga, ne Mile) – ne znam, stvar je bila zamršena i provlačila se još od vremena “Oluje”. A doslovce nije imao čestitih hlača da se pojavi u Sudu, one na njemu već su se bile prodrle radeći. Ko bi ih oprao – raspale bi se. Nema druge, odluči da kupi nove, tražeći neke koje bi bile jeftine. (U to vreme novčanica od 20 dinara beše još uvek najveća po vrednosti). Pozove moju stariju sestru da i ona krene sa njim, da dade svoje mišljenje koje bi farmerke bile prikladne, jer se, veli, žene bolje razumeju u to. Toga časa izgledao mi je kao dete kome drugi biraju farmerke, a ne čovek negde u kasnim dvadesetim, možda i 30. Krenem i ja sa njima. Obrni tamo, obrni ovamo, nema ništa. Nije to da je on probirljiv, jer i nije bio u takvoj situaciji, nego nema dovoljno novca. Znam kad smo bili u jednoj prodavnici (u butike nije ni zalazio) u centru, pa kako su mu se dopale jedne, i ima njegova veličina, i moja sestra mu reče da su te dobre, ali kad ču kolika je cena, on vraćajući ih reče pred prodavačicom “trenutno nemam pri sebi toliko pinez” na što i ja i sestra brže-bolje izađosmo na vrata da se rasmijemo na sav glas, a on, još uvek u prodavnici, razvukao ona velika usta u osmeh i doda: “Ušla mi kobra v žep!” Pa na vratima pozdravi: “Bok!” i iziđe. Prodavačica je li mu šta rekla ili nije ne znam, ali moja sestra mu reče: “E vrag te odnio i tebe, i ‘lače, pa ova žena sad misli kakve su ovo tri bene ušle! Pa nema, vidiš da smo sve prešli, nema, za te novce koje ti imaš ne možeš ni dječje kup'ti!” “Kaj tak!” I onda je nekako tog dana napabirčio po Rumi para od poznanika na zajam i kupio jedne jeftinije hlače koje je maltene odmah obukao i pošao u Sud, i mi sa njim. Najpre je svratio do pošte, ne znam zašto, a onda u Sud koji je skoro odmah tu. Stari nas zaustavi na ulazu u Sud, jer se zbunio, ne zna kako da formuliše pitanje koje treba tamo da postavi. A stvar je bila stvarno zamršena i ticala se nekakvog auta, “peglice”, ne znam čije, i ne znam šta je tu i Stari bio upleten, i još jedan njegov prijatelj, a sve je vuklo početak još od “Oluje”, od koje beše prošlo skoro već godinu dana. Stajali smo tako pred Sudom, kad se on najednom kao sjeti kako će početi, pa reče da će ih u Sudu ovako pitati: “Dober den!Prosim lepo, ja bih štel da vas nekaj pitam. Imam enega prijatela, pak…” Tu ga sestra, kroz smeh, prekide: “‘Oćeš li ti ozbiljno unutra ili ne, da ne stojimo ovde evo već ravno petnajst minuta?” Ja sam se počeo smijati čim je počeo da “formuliše” svoje pitanje na ovaj način. Na kraju uđosmo u Sud, uputiše nas u koju sobu treba, i reši nekako to. Normalno, nije razgovarao sa službenicima “štel bih nekaj” nego “hteo bi nešto” mada bi ja toga časa više od svega voleo da je govorio ovim prvim dijalektom. Kad smo izašli iz Suda, upitam ga zašto nije onako govorio. “Toliko ponoril pak nisam” dobio sam odgovor, uz širok osmeh velikih usta.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.