31. August 2018

Piše: Faruk Međedović

Prva     propovijed   mladoga  i   fascinantnog,   nizozemskog  monaha,  Heinrich von  Zütphena, u  gradu,  na  Weseru: ” Ne  idite  nepripremljeni  u susret  Gospodaru  Uzvisenoga  Prijestolja!”      – Kako  se  je  Kuranska  mudžiza  o  Gromu, ( 13 : 12,13, Ar-Ra'd – Grom)  obistinila, u  Lutherovoj  reformatorskoj  ideji –

 

29.Juli, 2018.  Nešto, oko 18 casova.  Predvečerje u  Bremenu. Stojim na Marktplatzu, koji je zapravo centar grada, a imponirajući  kulisi, istorijskih građevina, koji  leže  na  njemu,  će  svakog  prolaznika, ostaviti  bez daha. Prošao  sam  ispod svodova, Bremer Rathausa, koji počivaju na vitkim, granitnim stubovima, i kojeg krasi, jedna od najljepših  renesansnih  fasada sjeverne Evrope.  Sa  Marktplatza  se  direktno  ulazi   u  Böttcherstraße,  jednom  od  najljepših  i  najšarmantnijih  četvrti  Bremena, čiji  je  ulaz, markiran,  sa  jednom  ogromnom  zlatnom  reljefnom  platom.  Iz  najstarije  i  najmagičnije  gradske  četvrti  „Schnoor„  kao   iz  “Böttcherstraße”, su se žurno i znatiželjno,  sa  primjetnim, veselim  osmijehom  na  licu, ka ulazu   luteransko-evangelističke katedrale  “Sankt Petri Dom”,  kretale  kolone, mladih  i  starih ljudi. “SANKT PETRI DOM”, je  jedna  od  najimpresivnijih  evropskih  građevina, i  najljepših  bisera, zapadne  arhitekture,  gotskoga stila.  Mjesto na  čijim temeljima, počiva, ova  fascinantna,  arhitektonska  ljepotica, i  čiji  špicasti  zeleni tornjevi, uranjaju  u  duboko  nebesko  modro   plavetnilo, je  kroz  turbulentnu  prošlost, milion puta bilo zaliveno ljudskom  krvlju.  Da  ljudskom  krvlju:  nevinom ljudskom krvlju! .  U njenoj   unutrašnjosti,  koja  po veličanstvenim  svodovima i brojnim mermernim  vitkim stubovima, podsjeća  na  nenadmašno arhitektonsko  umijeće  španskih  maura, ispod  malih  kamenih četvrtastih  ploča, na  kojima  su  natpisi  na latinskom i starogermanskom, u svakom  ponaosob,  leže ogoljeni skeleti, devedeset  visokih crkvenih  velikodostojnika,  Erz- Bišofa,  koji su, svaki  na svoj, osebujan  i  fanatičan  način, žarili i  palili, intrigisali,  prisilno  jedni  drugima  nametali   svoja  vjerska  ubjeđenja, zarad  ličnih ambicija i interesa, vodili najkrvavije  križarske  ratove, čiji je slijed bio: na desetine hiljada izmasakriranih, spaljenih, prognanih; a, i jedni i drugi  su bili  iste germanske krvi.  Sve te okrutnosti  i grozote,  katoličko – crkveni  velikodostojnici, – fanatični  dominikanci  i  franjevci,  su  sprovodili  u ime  ISUSA – ISA a.s., a, u  stvarnosti  su  bili, okoreli Antiisusovci.  Kada sada pomislim, na  ispod  ovih  kamenih  ploča, na ove jadne  ljudske skelete,  koje  je  nekada  Svedržitelj  i Tvorac  Veličanstvenoga Svemira, zaodjenuo  mesom  i krvlju,  oformio  ih  u  savršena  stvorenja, smilovao  im  se, te im  podario  razum,  a, oni su postali, najveći  nezahvalnici, lažljivci, ubice  i falsifikatori  ISUSA  i njegovog  od  Boga  nadahnutog  nauka.  I, tako  je  to  bilo, sve  dok  u Bremenu, milošću  Gospodara, nije  zasijalo  svjetlo: svjetlo,  prave, istinske  vjere;  vjere  u jednog  Tvorca  svih  svjetova,  koji  je Gospodar  i  Vladar  svega, Tvorca, koji  se  jedini  obožava,  bez   pridruživanja  druga.  Svjetlo  vjere  u  Božiju  jedinost!   Neugasiva  iskra,  kojom  Samilosni  Svedržitelj, obasjava  danas, više od  jedne  milijarde  duša,  skrušenih  i   Jednom Bogu, pokornih  evangelista!.     ——

Odabrao sam  najidiličnije mjesto, gdje se mogu najbolje opustiti i  pokušati  prvo  sebi,  a  onda   i  svima  drugima, odgonetnuti,  kako  se  je  jedna  nadnaravna  Kuranska  mudžiza, transformisala  u  svijest, jednog  od  najvećih  Reformatora, ljudske  povijesti, MARTINA  LUTHERA.  Kutak je zaista, skrovit, egzotičan, impresivan, inspirativan, tajnovit, zaista prava oaza mira. Smješten je između samog  Sankt  Petri  Doma  i  ” Di Glocke”, najveće koncertne dvorane u Evropi  i  nosi  naziv “Bibelgarten”, što  u prijevodu  na  bosanskom, znači biblijska bašča. Sjedoh u hladovini,  jedinog   smokvinog  drveta,  i  odmah  mi pade na um, kako je  prva  odjeća  Adema a.s. i  Have, u  ovom pojavnom  svijetu  bila  od ovih raskošnih smokvinih  listova. Čudne li  simbolike  ovog  drveta!: dok smokvino drvo, donese  prvi  plod, treba  proteći  par godina; a, i sam je  Isus, ISAa.s., čija  je  svaka  propovijed  bila u parabolama,  zemaljskim  pričama  s nebeskim značenjem,  isticao  smokvine, reproduktivne  osobine, te hrabrio vjernike, da ne gube nadu, u ono sto treba doći.

Luteransko-Evagelistički, Sankt Petri Dom, je bio pun kao šibica,  a  iz njene  čarobne   unutrašnjosti    do mene  je  dopiralo, virtuozno  muziciranje  sopranistkinje  Katharine Engels, i pijaniste  Manfreda Schümera, koje  me  je inspirisalo  iznad  svega, dok  je   veliki   umjetnik, Michael Harkämper,   zanosno  recitirao  stihove  Alberta Moravia.  I najzad, na scenu  je  stupio  koncertni  orkestar, na daleko čuvenog  soliste  iz  Berlina,  Tobias Bernda,  koji  je  veličanstveno  izvodio djela, besmrtnih stvaralaca:  Johann Sebastian Bacha, Felix Mendelssohn Bartholdya, Louis James Alfreda, Lefébury-Welya,  i   Leon Boellmanna.  Fantastične  izvedbe,  ovih  genijalnih  skladbi,  djelotvorno su djelovale, na  moj  um,  koji  je  poslušno  reagovao  na  svaku  frekvenciju,  ovih za mene, mistično, nadnaravnih skladbi.  A, onda je, na daleko čuvena, operska diva, Bernda Rae, koja je inace , na  “Juilliard School u New York”, studirala klasičnu  muziku,  i   jedan od najvećih soprana u istoriji opere,  koja  je  karijeru  započela  s velikim uspjehom   i  pjevala  na  najvećim svjetskim operskim scenama uloge dramskog, lirskog i kolorauturnog karaktera,  počela  pjevati  stihove  pjesme,  Martina Luthera:

                   “Wir glauben all an einen Gott,

                   Schöpfer Himmels und der Erden”

                   (Mi vjerujemo svi u jednog Boga

                   Tvorca  nebesa i zemlje”)    – Nakon  što  sam  iz grla, ove fascinantne umjetnice, čiji je glas bio mehkan i zavodljiv, čuo  ove  stihove, intuitivno sam po milioniti put došao  do  očite  spoznaje, prije nego sam je prihvatio  bilo kakvim  i  kojim  racionalnim  dokazom,  a ima ih bezbroj :  da  je  ALLAH(dz.s.) samo  jedan,  bez  tvorca  i  uzročnika:  te  i  ako  sam   u  avliji,  jednog  od najvećih  protestantsko – luteransko- evangelističkih  hramova    Evrope, izgovorih;  La ilahe illallah Muhammedun Resulullah! 

Kako   i    kojim  se  je  čudom, u duši, jednog  od najvećih  hrišćanskih  reformatora, u  povijesti  ljudske  civilizacije, Martin  Luthera , začela  misao  o  Jednom  Jedinom  Tvorcu, svih  svjetova,  koji  je  Gospodar  i  Vladar  svega,  Koji  ne  treba  posrednika  na  relaciji  Bog – čovjek;  nećemo zasigurno, ni  pouzdano  nikada saznati.  Jedna  od  njegovih osnovnih  vlastitih  koncepcija  je:  da  crkva nije posrednik između čovjeka i Boga, jer unutarnju religioznost daje neposredno sam Bog.  Njegove  poznate  četiri  pretpostavke  kojima je obuhvatio reformacijski  nauk povratka na izvorno,  kršćanstvo, su  do u tančine  identične,  sa  četiri  osnovne  pretpostavke   islamske filozofske  i  teološke  misli:  na kojima se temelji  vjerovanje u jednog Boga.  Jeli  to  sve  slučajnost!?   Njegova vjerska reformacija duboko je utjecala na političke, ekonomske, obrazovne i  jezične prilike u svijetu što ga je učinilo  jednom  od  najvažnijih figura europske povijesti. Nezamislivo je,  da  Martin Luther, koji  je  svestrano, a posebno lingvistički, bio  obrazovan  i  nadaren, te da je INDŽIL, kao  i  stari  zavjet, prevodio  sa  hebrejskog,  grčkog, latinskog i španskog jezika, a, da mu nije bio poznat, prijevod časnog  Kurana, na latinskom, španskom ili grčkom  jeziku!  Svakako nezamislivo!  Martin Luther je i tekako  bio inspirisan Kuranom, čije  su  Objave bile  od presudnog značaja, u njegovom  odlučnom  raskidu, sa  katoličanstvom: samo što on to nije imao smjelosti, tada javno  priznati.  A, prijevoda  Kurana  na  latinskom, bilo je još  par  stoljeća,  prije rođenja Martina Luthera: 1143. od  Petrus Venerabilisa,  engleza   Robert von Kettona, krštenog Jevreja  Petrus Alfonsia, monaha  Mönch Hermann von Carinthia, kao od  Saracena  Mohammeda  iz Španije  i    Peter  von  Poitiersa,  čije  je  izdanje  Kurana  stilistički, bilo izvanredno urađeno.  Podsticaj  za reformaciju, Martin Luther je mogao naći,  samo u  pravoj   i   poslednjoj  Božanskoj Objavi, Kuranu.  Kako!?  Evo objašnjenja:

 

13. Ar-Ra'd – Grom

Medina – 43 ajeta  –  KUR'AN

Bismillahi rrahmani rrahim -U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog!-

-I.  Elif Lam Mim Ra. Ovo su ajeti Knjige! A ono što ti se objavljuje od Gospodara tvoga istina je, ali većina ljudi neće da vjeruje. –

 

Bilo je  to  u   Stotternheimu, 2. Jula 1505. u  idiličnom selu,  udaljenom  tri  kilometra,  sjeverno  od  grada  Erfurta  u   pokrajini   Thüringen.  Vladala je  duboka  i   mračna  noć.  Mladi  i  ambiziozni  student  pravnih znanosti, Martin  Luther  se vraćao  iz  posjete  njegovim  roditeljima.  Bio je sam, i  nikada nije mogao ni  naslutiti,  ono, što će mu se dogoditi, u  narednih  par  trenutaka.  Livada, po kojoj  je  gazio, bila je beskrajno duga,  i  cijeli  vazduh  je  bio  ispunjen, opojnim mirisom,  nepokošene mlade trave  i  livadskog cvijeća.  Svoje oči  je  usmjerio prema nebu,  koje je bilo prekriveno, ogromnim, debelim  crnim  oblacima,  iz  kojih su se vec počele slijevati   kapi,  tople   julske kiše.  Od  silne tame, koja  se  je  bila spustila na livadsko tle, on nije mogao vidjeti, ni prst ispred oka.  A, onda bljesak munje, čiji je intenzitet  jačine svjetlosti, bio tako  snažan, obasja  livadu, tako da je Luther, mogao  jasno raspoznati  i  boje livadskog  cvijeća, dok se  pražnjenje oblaka   odvijalo   u odvojenim uzastopnim udarima  groma,  koji   su   udarali   jedan za drugim u vremenskim razmacima od nekoliko stotina dijelova sekunde, i  žestoko  udarali, svuda  okolo njega, ali   je   Božijom milošću, on bio pošteđen.  Munje, svjetlice i udar gromova, nijesu prestajali, kao da su  nebo i zemlja bili u plamenu.  Prizor  je  bio  apokaliptičan, a  Lutherom  je  već   ovladao  smrtni  strah.  U, tom   momentu, on podiže ruke prema nebu i poče molećivim glasom: ” O, Minervo, boginjo mudrosti,  tvoj  Zevs je večeras postao bestijalan:  ne daj mu više ni jednu, svjetlicu u ruke, kojom bi me mogao ubiti!”.  Podiže opet  oči  prema nebu,  i   u  strahu  mu se  pogled  prikova za  oblak, poput  ogromnog  crnog  lijevka,  iz  kojeg  se   je munja, u  vidu  varnice, trasera,  usmjerila  tačno  prema  njemu,  prešla  je  krivudajući   izvjestan  put,  i zastala:  kao  da  ga je tražila;  Martin  je  imao  strah, kao  da se je sreo oči u oči, sa zmijom otrovnicom.  Svjetlica je nastavila svoju putanju u  smjeru  smrtno   uplašenog Luthera, i kada je bila na odstojanju samo par desetina metara od njega,  neopisivo  jak  intenzitet  svjetlosti, koja  se je treptajem oka, transformisala iz ljubičaste, u nježno zelenu, i  naposletku  u svijetlo plavu boju, obasja kao  u sred bijela  dana,  sve  oko njega, dok  su  strahoviti  udari  groma, spržili sve u  njegovoj  neposrednoj  blizini.  Usmjerio je pogled, prema ljubičasto-sivom nebu, i vidio, kako  bijelo svjetleći  traser  izlazi  iz  jednog oblaka i  munjevitom  brzinom prelazi  u drugi  oblak, i u njemu izaziva  prasak, od čijeg je silovitog  zvuka , podrhtavala cijela  vasiona. Martin Luther je pao koljenima na zemlju, čelom dotakao, mirisno livadsko tle i zaplakao: ” Bože, ja  ovo više izdržati ne mogu!”  –  A, onda, oko stotinu  vertikalno  paraleno poređanih  svjetlećih  munja, svijetlo- bijelih  trasera, su pošli u pravcu, bespomoćnog Luthera: mislio je da mu nema spasa; a, zatim  se  odjednom, pojavi  vjetar, koji je svom silinom potiskivao  svjetleće munje, koje su za malo spržile jadnoga Luthera,  i  koje su se u vidu  predivne svjetleće zavese, lelujale po nebeskoj  ljubičastoj pozadini.  ” O, Bože!”, uzviknu  radosno  Luther. Njegovo ” O, Bože!”, kao eho  je odjekivalo   ljubičastim nebeskim prostranstvom.  Za trenutak je zavladala tišina: i kao, da  su  čitavom vasionom, zavladali  neopisivi mir  i spokojstvo. Lutherove oči su  bile usmjerene prema nebeskom ljubičastom platnu, iz  čijih  se je dubina čuo jasan glas: 

– ”  On vam pokazuje munju da se uplašite i ponadate, i On stvara teške oblake!” –  ”  I grmljavina veliča i hvali  Njega, a i meleki, iz strahopoštovanja prema Njemu; On šalje gromove i udara njima koga hoće – i opet oni raspravljaju o Allahu, a On sve može!” –  ”  Samo se Njemu možete moliti! A oni kojima se pored Njega mole – neće im se odazvati, kao što ni voda neće stići u usta onome koji prema njoj samo dlanove svoje pruži; molitva nevjernika je stvar izgubljena”.  ( KUR'AN – 13. Ar-Ra'd – Grom) 

–  Najzad  Luther  je  razumio  Nebesku  Poruku, te  opet  dotakao  čelom  livadsko  tle, i   obećao: ” Samo ću se Tebi  moliti, o  Gospodaru  Veličanstvenoga Svemira!”  i  nikada se više neću moliti, ni  Minervi,  niti bilo kojem lažnom bogu!”, i  dodao; “O, Gospodaru, Tebi, nije niko ravan!”,  a, zatim je ostao klečeći,  i  s najvećom pažnjom  očekivao  nastavak  poruke: 

–  “On zna nevidljivi i vidljivi svijet, On je Veličanstveni i Uzvišeni” – ” Allah neće izmijeniti jedan narod dok on sam sebe ne izmijeni”. – ” A oni koji ne ispunjavaju dužnosti prema Allahu, iako su se na to čvrsto obavezali, i kidaju ono što je Allah naredio da se poštuje, i čine nered na zemlji – njih čeka prokletstvo i najgore prebivalište! – “Allah je dokidao šta je htio, a ostavljao šta je htio; u Njega je Glavna knjiga.- “Bilo da ti pokažemo dio onoga čime im prijetimo bilo da ti život oduzmemo, tvoje je da objavljuješ, a Naše da tražimo polaganje računa”. ( KUR'AN – 13. Ar-Ra'd – Grom) 

Nakon, saslušane Nebeske Poruke, Martin Luther, sav  ozaren, ljubičastom svjetlošću, hitro se uspravi, dok   loptasta munja, u obliku  jedne  male  svetleće sfere, žuto-narandžaste boje, okruži oko njega par puta, provijuga, kroz njegove, prema nebu ispružene duge prste,  i  nevjerovatnom brzinom, hiljaditog djelića sekunde, odluta u nebeska ljubičasta prostranstva.  –  Luther je  reagovao na poslanu poruku, i jos jednom čvrsto obećao:           ” O, Uzvišeni  Gospodaru,  prije, nego što budem,  polagao  račune, pred  Tobom,  za sva moja ovozemaljska djela i nedjela, učiniću sve, što bude u  snazi mojeg duha, da svjetlo, Tvoje Veličanstvene Vjere, obasja milione duša.  O, Ti, Milostivi:  čuj mene, Tvojeg  poniznog roba, koji  Te,  veliča  i   slavi.   Gospodaru,  Uzvišenoga  Prijestolja:  iskušao Si  me,  večeras,  strašnim  munjama  i   gromovima, i  iz Tvoje velike samilosti  prema Tvojem ništavnom robu, spasio  moj  život, i odagnao smrtni strah od mene.  Od, ovog trena, ja, postajem  istinski  vjernik.   Vjerujem, da je  kod Tebe  Glavna  Knjiga, a, da neki,  mijenjaju  i  krive  smisao  i riječi  Božije  Objave.  Znam, da  TI, nećes izmijeniti,  jadno  stanje, ovog  grešnog naroda, koji  je  ogrezao  u  krivovjerje, dok ga on, sam, ne izmijeni,  ali,  ja, od ovog časa, neću  imati  samilosti,  prema  crkvenim moćnicima,  Antiisusovcima, koji  vode  razuzdan život,  i  ja ću  spriječiti   tu    moralnu  propast, naroda, koji je u zabludi,  time što ću,  sve  vratiti,  na  čvrste  temelje,  istinskoga nauka, Isusove, ISAa.s., vjere”.  – 

     Najzad,  Stotternheim, nepregledno, duga i  ravna  poljana, nadomak  Erfurta,  ukrašena,   cvijetno-zeleno-travnim  mirisavim  tepihom,  zasijala je u svoj svojoj, krasoti.  Nebo, kao da je,  nakon  samo  prije par trenutaka,  apokaliptičnog, strašnog prizora, bilo preporođeno: imalo  je savršeno, staklenasto-svijetlo-plavu  farbu,  a  zvijezde na njemu,  su  bile  kristalno jasne.  ZA  MARTINA  LUTHERA,   začetnika  protestanske reformacije,  nije bilo više nikakve dileme:  ” Od  ovoga  časa moja  misija će početi, i ništa  me,  osim  Uzvišenog Gospodara,    neće, pokolebati  i   zaustaviti”, rekao je sam sebi  Martin  Luther.  Svojim  smjelim naukom, izazvao je gnjev i samog pape,  koji je   1520.  izdao bulu, Exsurge domini, kojom je osudio 41. navodnu Lutherovu  zabludu, naredio spaljivanje njegovih knjiga, te mu dao 60 dana da mu se podčini.   Luther nimalo dirnut tom bulom, baca  je u oganj, odnosno spaljuje skupa sa spisima onih koji su podržavali papinu nadležnost pred skupinom profesora, studenata i građana Wittenberga 10. decembra te iste godine. Time on  jasno  pokazuje da raskida sa Rimom.    Papi  je  Luther  poslao  sledeću  poruku: ” Mislim da tko god je tvorac te Bule, on je pravi antikrist… Ali ja ti kažem antikriste, da Luther koji je naučio da se bori, neće se dati zaplašiti tvojim praznim Bulama, jer je on navikao da pravi razliku između  komada  papira  i  svemoguće  Božje  riječi, a  i  neću  nikada, prekršiti  moj  zavjet,   koji  sam  dao  Svevišnjem,  one  noći,  noći  munja  i   gromova,  na  rajskom   Stotternheimskom  polju,  i   nikada  neću ići  protiv  svoje  savjesti”.    

Martin  Luther je rođen i odrastao u hrišćanskoj familiji,  i  niko  razuman, nije mogao očekivati,  od njega, pogotovu, ne tada,  da  on javno  propovijeda Islam-iskrenu predanost Svevišnjem,  a i  ostaće za uvijek  vječita tajna,  kada je Luther  po prvi put, došao u doticaj  s  Kuranom?:  dali je to bilo, prije noći  ” MUNJA I GROMOVA”,  noći  ” STRAHA  I BOŽIJE SAMILOSTI”, na    Stotternheimskom polju?.  Ako je to bilo  prije  te sudbonosne noći, onda je Lutheru bilo posve jasno, da je Božija kocka bačena na njega, da na njemu leži zapravo, Božija naredba i odgovornost, da odlučno, iskorijeni zablude u  hrišćanskoj zajednici.  A, ako Luther,  nije prije te sudbonosne noći, imao priliku, da  pročita ni  najveličanstvenije poglavlje Kurana,  EL – Fatih,  siguran sam,  da  je, nakon  vizije, koju  je  imao,    i  te kako  tragao,  te  da nije imao mira sve,  dok nije pronašao, gdje se skriva  nadnaravna  Mudžiza,    13. Ar-Ra'd – Grom,  koja se je u  noći  2. Jula  1505.  na  Stotternheimskom polju,  obistinila. Za  mudrog Luthera, ta noć je bila,  noć  Božije Samilosti,  Božijeg Otkrovenja i  Poruke.  Čak, da je tada, u srednjem vijeku, Martin Luther, poznavao fenomen, atmosferskog pražnjenja, i  da je mogao samog sebe,  kojim  čudom, pretvoriti   u  radioaktivni    izvor od  sto  hiljada  kirija,  nebi   mogao  razelektrisati  stotine  gromova,  koji  su   sijevali  u pravcu njega.  A, te noći, nijesu sijevale strašne munje i  udarali gromovi, tek onako, radi bjesnila  i  iz  ćeifa,  niti je Dragi  Bog, sebi  pravio razonodu, apokaliptičkim  strašnim  prizorima: bila je to smišljena i mudra komunikacija, Svevišnjeg, sa,   mladim augustincem, Lutherom, razboritoga duha, koji  je svojim nadprosječnim intelektom,  otkrio pravo,  značenje, nadnaravne Kuranske Mudžize.  Iz,  srednjevjekovnih arhiva, originalnih spisa, Martina Luthera, i njegovih savremenika, sljedbenika, a, koji  su  čuvani i  skrivani u najvećoj tajnosti, i  pod  najstrožijem nadzoru, preneseni  iz  Bremena  i  predati  na  ruke mladoj  švedskoj  kraljici  Christini, može se saznati, ako ništa drugo, bar naslutiti, da je “”NOĆ  MUNJA I GROMOVA”   na   Stotternheimskom polju,  bila  zapravo, obistinjenje Kuranske Mudžize,  Ar-Ra'd – Grom,  pomoću koje će Wittenberski  teolog,  Martin Luther, sprovesti  revolucionarnu reformaciju, u   Hrišćanstvu.  Wittenberski  Reformator   je,  nakon sudbonosne noći, javno obznanio  svim  njegovim  saradnicima,  da je   na  Stotternheimskom polju   imao  viziju   nečeg  Onostranog, te, da, ni po cijenu života, ne smije odustati  od   ostvarenja cilja,  čiju je realizaciju obećao, te noci, SVEVIŠNJEM.  O  primjesama idolopoklonstva, te o zastranjenosti  i  u  judejstvu i hrišćanstvu, Luther je mogao saznati  samo iz  Kurana  ili    INDŽILA, odnosno Evanđelja po Barnabi, učenika ISUSOVOG – ISAa.s., kojeg su zvali SIN UTJEHE.  Iz, autentičnih spisa Dr. Luthera, i  drugih  evangelističkih  propovijednika, a koji se i danas  negdje  u  Švedskoj,  možda  u  Stokholmu, čuvaju, kao  najveća sveta tajna,  se  zna:  da je  Luther  posjedovao  i   izučavao   Kuran, preveden  na  latinskom, te da ga je strogo skrivao, u  raskošno  ukrašenom,   povezu,  bez  naslova na njemu, i  sa križom na koricama;  svakako je morao biti obazriv, jer i  onako  je  papa,  pripremao lomaču,  za  neustrašivog  reformatora.   Bremen je   sa  Švedskom  bio u ratu: i, to 1654.  i   1666 godine.  Na  švedskom  tronu  se  tada  nalazila  mlada  i   zanosna Christina, kćerka    kralja,   Gustav II. Adolfa,  velika  ljubiteljica  znanosti  i   umjetnosti. Bila je  gorljiva  katolkinja,   i  fanatično  se  suprotstavljala, širenju evangelizma u  Bremenu, a,   iz  pouzdanih izvora  je došla do saznanja, da se u  Bremenu, u  katoličkom klosteru, Katharinenkloster, nalaze  važni  evangelistički  spisi, među  kojima je  časni  Kuran, i  Evanđelje, INDŽIL  po  Barnabi, koji  su  izvršili  bitan uticaj  na  Martina Luthera, i bez kojih, on vjerovatno nikada, nebi došao, na  reformatorsku  ideju.     Kraljica Christina, je  čak  obećala, da će se odreći teritorijalnih pretenzija prema Bremenu, i  njegovoj  morskoj obali,  ako joj  liferuju  traženo blago.  Gubitak  teritorija je, za  nju bio manje bolan, negoli  da doživi, da  cijela Švedska  postane evangelistička.  Namjera joj je  uspjela, četiri  hiljade evangelističkih  spisa, u oko stotinu buradi, prevezeno je u strogoj tajnosti, pomorskim putem, i  predato na ruke mladoj  švedskoj kraljici.  DALI  JE  GORLJIVA  KATOLKINJA I  MLADA  I AMBIZIOZNA    KRALJICA CHRISTINA  USPJELA  ZAŠTITITI  ŠVEDSKU  OD   NOVOG  EVANGELISTIČKOG DUHA!?:  NIJE!   – Danas  su  u Švedskoj,  najmnogobrojniji  pripadnici,   evangelističke-lutheranske  Švedske  crkve, ciji je  duhovni centar: Luteransko- evangelistička  Katharinen crkva  u   Stokholmu;  dok je na drugom mjestu  najzastupljenija muslimanska  vjerska zajednica;  iji duhovni centar, simbolizuje impresivno, arhitektonsko  zdanje;   -Ahmadiyya Mahmood   Džamija ,  u   Malmeu. – Interesantno!  – Nijeli  možda neko, nakon smrti  kraljice Christine, otvarao  stranice, skrivenog  Kurana  i   danas još uvijek  zabranjenog  INDŽILA, po Barnabi!?.

 

 

Reformator  ili   čarobnjak? –  Heinrich von   Zütphen, najplemenitiji um u  povijesti  luteranskog  hrišćanstva  je ,  kao   mučenik  završio na lomači

 

  1. Novembra 1522, u gradu na Weseru, Bremenu,  pojavio  se  je nizozemski, evangelistički  propovjednik, Heinrich von Zütphen:  on potiče iz gradića Zütphen, koji leži na Ysselu, a, 1508. je došao na novoosnovani Univerzitet u Wittenbergu, na kome je već Luther bio profesor teologije.  Propovijedao je širom Nizozemske, kao  i  u Antwerpenu,  gdje  je  gorljivo  pripovijedao istinu  o   Evanđelju  po Barnabi, koja je stoljećima bila  skrivana,  a primjerak,  baš tog  originalnog  Evanđelja, pisanog rukom Barnabe, skrivao se tada  u Antwerpu ( Acia  Sanctorum, Boland Junii, tom II; stranice  422 i   455).   Da bi izbjegao lomaču,  Heinrich  bježi  preko Holandije i  Westfalena  i  dolazi u  Bremen.  Iz  sačuvanih spisa, toga doba, o  tom događaju, koji  odslikavaju, jedan  od  najspektakularnijih  djelića,  istorije Bremena, stoji:  da se je  u Bremenu 9. Novembra, 1522. iznenada  pojavio mladi monah,  fascinantno savršene ljepote i mudrosti, da je svaki  onaj, koji  je  imao priliku, da ga vidi i čuje, ostajao,  bez daha.  Jedni, kojima je monahov nauk, o jednom, jedinom Bogu, legao na srce, govorili su: da je on anđeo, kojeg je sami Bog poslao, da im otkrije istinu, o pravom Bogu; dok su  fanatični  franjevci govorili: da je on  sotona, u savršeno lijepom obličju,  poslat da  bi  zaveo  mase,  i   uništio  dogmu o trojstvu. –  Heinrich je bio jedan od najpobožnijih i najučevnijih evangelističkih propovijednika, koji je neustrašivo, Božiju riječ, glasno i jasno propovijedao.  Broj sljedbenika, se  je sa svakom propovijedi uvećavao nevjerovatno brzo.  Čitav grad Bremen je bio pokrenut monahovim riječima, zbog čega su svi zajedno potrčali k St. Ansgarii crkvi  da ga  vide i cuju,  tako da bi oni jedva mogli stati tamo. Njegove riječi su imale moć, jer su doticale srce.  Potom bi  se Heinrich popeo na mjesto odakle bi sveštenici imali običaj da govore, i  davši znak rukom za tišinu, magnetičnom snagom, svojeg duha bi otpočeo: “Blagoslovljeno neka je sveto ime Božije, koji je od svoje dobrote i milosti htio da stvori svoja stvorenja, da bi ga oni slavili.  Blagoslovljeno neka je sveto ime Božije, koji je stvorio čovjeka od ilovače, od zemlje, i postavio ga nad njegovim djelima. Blagoslovljeno neka je sveto ime Božije, koji je izvukao čovjeka iz dzeneta jer je prekršio Njegovo sveto pravilo. Blagoslovljeno neka je sveto ime Božije, koji je s milosrđem gledao na suze Adema i Have, praroditelja ljudske vrste. Blagoslovljeno neka je sveto ime Božije, koji je pravedno kaznio Kajina za bratoubojstvo, poslao potop na zemlju, spalio tri zla grada, spržio Egipat, potopio faraona u Crvenom moru, razbacao neprijatelje njegovih ljudi, kaznio nevjernike i kaznio one koji se ne kaju”.  A, onda bi u znak tišine, podigao svoju ruku, koja je par trenutaka ostala ukočena u vazduhu, i potom bi zanosno nastavio:”    “Ali braćo, šta mi činimo danas da mi ne bismo bili kažnjeni za naše grijehe?” – I,  sa najvećom žestinom bi prekorio narod zato što su oni zaboravili riječ Božiju, i odali se samo taštini; on je prekorio svećanike zbog njihovog zanemarivanja službe Božije i zbog njihove svjetovne pohlepnosti; on je prekorio  i samog  papu,  jer je propovijedao uzaludnu dogmu i napustio zakon Božiji;  jer je učinio zakon Božiji neefikasnim putem svojih tradicija, te ga je nazvao Antikristom.  Na takav način je nizozemski monah govorio narodu da su svi plakali od najmanjeg do najvećeg,  izuzev samo onih svećenika i vođa koji su tog dana začeli mržnju protiv Heinricha Zütphena što je tako govorio protiv njih. Oni su razmišljali o njegovoj smrti. Kad je propovijed bila završena, Heinrich bi napustio Ansgarii zamak  ; a za njim bi se uputila masa svijeta koja  ga je slijedila. A fanatični franjevci i dominikanci  su međusobno govorili zlo o  mladom, harizmatičnom luteranskom propovjedniku.

 

 

Kako je Amalia-Laura,  germanka anđeoske ljepote, na Mahndorf  jezeru,  primila  evangelistički  nauk, te postala monoteistkinja

 

Jednog  božanstvenog julskog jutra, 1523.  Luteranac, Heinrich Zütphen, opazivši u duši želju  fanatičnih katolika- franjevaca, ode na  jezero Mahndorf, u okolini Bremena radi molitve. Pošto je proveo čitavo jutro u molitvi, nešto, oko podne,  Heinrich, moleći se reče: “O Gospode, ja znam da me franjevci  mrze, a i da  su naumili da ubiju mene, tvog slugu; zato Gospode Bože svemogući i milosrdni, u milosrđu čuj molitve tvog sluge i spasi me od njihovih zamki, jer Ti si moj spas. Ti znaš Gospodaru da ja, Tvoj sluga tražim samo Tebe o Gospode, i govorim i propovijedam Tvoju riječ; jer Tvoja riječ je istina koja vječno traje”. Nakon molitve, Heinrich svuče odeću sa sebe, izuzev duge košulje, od finoga bijeloga, indijskog svilenog platna, koja je padala skoro do njegovih koljena, i zaroni u dubine modro-zelenog Mahndorf jezera. Kada je izronio, imao je šta i vidjeti: Na obali, pored knjige Evanđelja- Indžila, prema opisu Barnabe, jednog od  apostola ISAa.s., kojeg je Heinrich propovijedao; stajalo je  božanstveno-savršeno ljudsko biće, u ženskom vidu.  Mladi monah, protrlja oči, i nije svojim umom za kratko mogao razabrati; jeli to što vidi; anđeo ili stvarna djevojka savršenog izgleda i ljepote. Bila je vitka i visoka, a  perfektno uravnotežena forma i struktura, njenog vitkog tijela, ostavila je mladog monaha bez daha. Pred njenim savršeno  lijepim crtama lica, postidjeli bi se i mjesec i zvijezde. Na sebi je imala, dugu plavu haljinu, venecijanskog platna, pripijenu uz njeno vitko tijelo, i  na njoj urađenih motiva livadskog cvijeća. Popela se na jedan brežuljak, uz samu obalu jezera, i ne skidajući haljinu sa sebe, kao lasta se izvila, i bućnula se u vodu, i tako doplivala do  mladog i od čuda zanesenog monaha. On je pitao: “Ko si!? – Ona mu odgovori: “Ja sam Amalia-Laura, potomkinja hrabrih Štendigera, sa ušća Wesera.

Heinrich Zütphen:  Sta hoćeš!?

Amalia-Laura:  Fascinirao si me tvojim propovijedima. Evo danima razmišljam o tebi, učitelju, te nisam imala mira, sve dok te ne nađoh. Znam da si veliki pobožnjak, i dok govoriš samnom, ne moraš gledati u moje zanosno lice, da ne upadneš u zamku, ovosvjetskoga grijeha.

Heinrich Zütphen:  Ne brini. Tvoja me božanska ljepota  ispunjava osećajem prijatnosti, i ona me inspiriše i omogućava mojoj  duši da se počne penjati lestvama povratka ka duhovnoj istini. Ja tvoju neopisivu ljepotu, vidim mojim  unutrašnjim okom, koje počinje gledati kad se moje spoljašnje oko  zaklopi. Ja tvoju ljepotu opažam duhom.

Amalia-Laura:  Kako samo govorite lijepo, moj dragi propovjedniče!

Heinrich Zütphen:  Odakle si? Ko su tvoji roditelji, i koje si vjere?

Amalia-Laura:  Iz Bremena sam, iz četvrti Schlachte. Moj otac je trgovac, koji često putuje  u  Veneciju, a moja majka plete čarobno lijepe vijence, od suncokreta i drugog livadskog cvijeća. U meni, kao i u mojim roditeljima, teče krv hrabrih Štedingera. Mi  smo  vjerovali u božanstvenost nebeskih tijela: Sunca, Mjeseca a i zvijezda, te smatramo, da oni utječu na naše živote i određuju nam sudbinu. Otac mi rado priča o našim idolima, ali kada je samo crna noć svjedok, jer se plašimo da neko ne sazna za našu vjeru. Ja kući skrivam kip koji  je u liku brzog germanskog  konja, koji simbolizuje  boga snage i vještine, pa su ga ratnici, Štedingeri posebno poštovali.  Ispod mojeg jastuka, je  kip kojeg moj otac posebno obožava: On je u liku lava. Mi vjerujemo,  da je on gospodar života i smrti. Njemu su se klanjali  svi moji preci prije odlaska u bitku. Moja majka skriva u sanduku, kip napravljen  u liku žene bujnih grudi, i to je božica plodnosti.

Heinrich Zütphen:  I, šta se dogodilo sa tvojim precima? Gdje su danas oni.

Amalia-Laura:  Štedingeri, moji divni preci, bili su nekada brojni. Bili su najbolji građevinari, najbolji zanatlije i najbolji ratnici. Žene Štedingera su bile najljepše žene  i  najinventivnijeg duha. Bili smo na glasu, i izazivali i divljenje i zavist. Katolicka crkva je htjela nas na silu u njihovu vjeru prevesti, i mi nismo poklekli pod njihovim pritiskom. A, onda nas je Synod iz Bremena optužio, da mi ne respektujemo, njihove sakramente i i njihovo komplikovano trojstvo. Govorili su: da smo mi čarobnjaci, da palimo njihove crkve i ubijamo njihove sveštenike; sto je bila laž i potvora. A, onda su Papa Gregor IX  i car Friedrich II, 27. Maja 1234 poveli križarski rat protiv Štedingera. Križarske horde iz cijele Evrope su pošle na goloruke ali hrabre Štedingere. Zlikovci su pjevali smrtnu pjesmu: ” Media in vita in morte sumus!”  i za par dana izmasakrirali  i spalili par hiljada  muškaraca, žena i djece. Naša su naselja sravnili s temeljom i naša bogatstva opljačkali i plijen podijelili.  Eto, to su uradili u ime njihove svete vjere. Preživjela je bila samo jedna familija, iz koje ja potičem. I moji roditelji i ja čuvamo još uvijek,  u srcu, našu divnu religiju.

Heinrich Zütphen:  Antikristi! Antikristi! ( uzvikivao je Heinrich Zütphen) Onaj ko ubija nedužne u ime vjere, taj nema Boga u duši. Tvoja religija, ma koliko bila idolopoklonička je sa jedne strane ljubka, interesantna, i to je bilo traganje tvojih predaka za pravim Božijim Bićem.  Tragali ste, ali Ga niste otkrili  i traganje vas je odvelo na krivi put.  Ne možete se klanjati kipovima, kao stvoriteljima, a oni su sami stvoreni.  Mi sledbenici svetog nauka, našega velikog učitelja Martina Luthera, da smo tada bili u prilici, mogli smo sa samo jednom propovijedi, reformisati vašu religiju i dovesti vas do prave spoznaje, bez kapi krvi: JER U VJERI NEMA PRISILE. Slušaj me dobro Marija-Laura!  Bog koga stvorim i tražim od njega da stvara šta ja želim!? To zdrav razum ne prihvaća!  Niti su tvoji kipovi, ni kip germanskog konja, ni kip mudrosti i plodnosti bogovi. Niti sam ja Bog, a ni ti. Nismo sebe sami stvorili, niti smo stvoreni ni iz čega. Iza svih ovih stvari je Svemogući Bog koji ih je stvorio, i njih , i mene, i tebe, i sve druge stvari.

Amalia-Laura:  O,  moj dragi, premudri, lijepi propovjedniče!  Uvedi me u tajne, tvoje lijepe čudesne vjere, pa ću je svim svojim srcem prigrliti. Znaš, da često i sama razmišljam: Odakle sve ovo, i odakle sam i sama došla!? Gdje idem? Šta je početak? Đta je “kraj”?  Pomislim, da moj život nije počeo rođenjem, da završio smrću.

Heinrich Zütphen:  Čuj me,  ti, Amelia-Laura, ti koja svim osjetilima upijaš čistu i čudesnu vodu ovog magičnog Mahndorfskog jezera! ( Heinrich svojim dugim prstima dotače čelo Amelie Laure, pređe preko njenih dugih trepavica, i nježno dotače prefinjene crte njenog nosa, i tako je kroz njeno lice božanstvene ljepote i sjaja, projicirao, svoj čudesan magnetizam)  Šta si ti bila, prije nego si bila rođena?

Amalia-Laura:  Ne znam.

Heinrich Zütphen:  Bila si embrion u majčinoj utrobi.

Amalia-Laura:  A prije no što sam postala embrion?

Heinrich Zütphen:  A prije nego što si postala embrion, bila si sperma u očevim leđima.

Amalia-Laura:  A, prije toga?

Heinrich Zütphen:  A, prije toga si bila krv, koja je tekla u venama tvojeg oca.

Amalia-Laura:  A, kako je ona nastala?

Heinrich Zütphen:  Ona je nasatala od hrane koju je tvoj otac pojeo, a ova je nikla iz zemlje, ili životinja koja se hrani biljkama. To su faze, kroz koje si prošla, prije rođenja, a o kojima ti nijesi ništa znala. Pa kako ćeš stvoriti sama sebe sa svojim razumom i voljom, a postajala si, prije nego što si imala i razum i volju. Jesili ti ta koja si stvorila sebe u utrobi tvoje majke? Jesili ti izabrala ženu, koja će biti tvoja majka? Jesili ti dovela ženu, koja će te izvesti iz utrobe tvoje majke? Jesili  onda stvorena iz ničeg, bez Stvoritelja? Jesili ti onda stvorila ova stvorenja, koja su bila prije tebe: planine, ovo jezero, Sunce i ovaj svekoliki  Univerzum?

Amalia-Laura:  Ne, to je apsurdno, to je nemoguće, moj propovjedniče.

Amalia- Laura se sa divljenjem, zagleda u monahove božanstveno čarobne plave oči, i kada osjeti svu magičnu moć njegovih riječi,  i  tišinu  Mahndorfskog jezera, shvati  da  se je  sastavila  sa sobom, s Bogom. U tom trenutku osjetila je i  sveprisutnost i onog božanskog u sebi.  I, dok sklopi njene ruke, oko vrata nizozemskog mladog monaha, sa predivnim osmijehom, na njenom  prekrasnom licu izgovori: Vjerujem svim svojim srcem i dušom, da je Uzvišeni Stvoritelj, o kojem mi ti govoriš, samo Jedan, i da Mu nije niko ravan! 

 

Fascinantni nizozemski monah Heinrich Zütphen je  okončao svoj mladi život pod najgroznijim mukama

“28. Novembra, 1524  Heinrich Zütphen je napustio Bremen i pošao za   Meldorf u Dithmarschen, da bi propovijedao.  Pred masom svijeta, na koju je Heinrich  djelovao magnetičkom moći, kao i uvijek, podigao bi ruku u znak pažnje, i kao jedan od najgorljivijih retoričara u povijesti hrišćanstva otpočeo:   Bog je dobro bez kojeg ništa nema dobro; Bog je biće bez kog nema ništa što jest; Bog je život bez kog nema ničeg što živi; tako velik da on ispunjava sve i svugdje je. On sam nema nikog sebi ravnog. On nije imao početka, niti će On ikad imati kraj, ali On je svemu dao početak, i svemu će On dati kraj. On nema oca niti majku; On nema sinova, niti braće, niti drugova. I zato što Bog nema tijelo, On ne jede, ne spava, ne umire, ne hoda, ne kreće se, nego postoji vjećno bez ljudske sličnosti, jer on je bestjelesan, nesastavljen, nematerijalan, od najprostije supstanice. On je tako dobar da voli samo dobrotu; On je tako pravedan, da kad On kažnjava ili prašta, to ne može biti proturiječno”.

9.Dezembra, iste godine, u Hemmingstadt kod Meldorfa, nekoliko hiljada fanatičnih franjevaca i dominikanaca, sačekali su Heinrich Zütphena, nakon njegove propovijedi, vezali ga konju o rep, na najsvirepiji mogući način su ga ponižavali i mučili, dok ga nisu doveli na glavni gradski trg, na kojem je bila pripremljena lomača, visoka nekoliko desetina metara.  Prislonili su ga potom uz jedno stepenište, vezali ga, i položili su ga na lomaču, koja za čudo božije nije htjela da gori.  Posto su fanatični zlikovci vidjeli, da ni vatra neće mladoga monaha, maljem su razdrobili njegovu glavu, koju su potom odsjekli, kao i  i sve druge dijelove tijela, odvojili jedne od drugih, pripremili su manju lomaču, na kojoj su spalili njegovo rasčerečeno mučeničko tijelo. 

 

Ustadoh, da bih napustio biblijski garten,  a uz put mi dođe na um, kako je lijepa Amalia-Laura, u sred Mahndorfskog  jezera, pred nizozemskim monahom, Heinrich Zütphenom  svjedočila: jezikom očitovala i  srcem prihvatila nadnaravnu Kuransku Mudžizu, da je Gospodar Uzvišenog Prijestolja samo Jedan i da Mu niko nije ravan, te i ja po ko zna koji put posvjedočih:  EŠHEDDU EN LA ILLAHE ILALLAH VE EŠHEDDU ENNE  MUHAMMEDEN ABDUHU VE RESULUHU.

Sandžak PRESS pratite putem Facebook | Twitter | Android| iPhone



Stavovi iznešeni u ovom tekstu su autorovi i moguće je da isti ne predstavljaju stavove naše redakcije.
Komentari su vlastita mišljenja autora i redakcija zadržava pravo brisanja vulgarnih i uvredljivih komentara.

No more articles