Izraelski ministar- Iz Gazze bismo se vratili sa 500 kovčega

1. Još nešto u vezi sa dolepomenutim Lošicom. On je u Rumi bio u izbeglištvu negde do 2001. godine, pa se sa ženom vratio u Hrvatsku, na Kordun, ali je zimu 2001. na 2002. opet proveo u Rumi, pa opet i sledeću zimu tako, ovde prezimi, gore “letuje”. No, nisam mislio o tome. Jednom, u leto 1997. godine (u ono vreme kada su svi pratili “Kasandru” a na rumskom vašarištu se mogli videti i traktori i automobili sa njenom slikom, a ženskoj deci davali imena Kasandra – najviše Cigani) sedeli smo u centru, napolju, pred Borovičinim kafićima (prvim sleva, do šetališta i spomenika u centru) ja, moja najstarija sestra – Dada – i naš bratić izbeglica. Ja mislim da je taj naš bratić (dečko od kojih 25 godina, izbjeglica) bio u nekom bliskom srodstvu sa starim Lošicom sa strane svoga oca, dok je s nama bio u srodstvu sa strane svoje majke, koja je bila nekakva sestra našem ocu – nebitno. On je Lošicu oslovljavao njegovim pravim imenom (koje ja znam, ali ga neću pisati ovdje), iako ih je delilo nekih 40 godina. Mi smo Lošicu oslovljavali sa “ćića”. Dakle, sedeći mi napolju – išli smo sa Lošicom koji je fotokopirao nekakve dokumente, izbjegličku, šta li već, ne znam zašto, pa ne znajući gde je fotokopirnica, moja mu sestra nosila u fotokopirnicu u Ulici JNA, gde i danas još uvek postoji ta fotokopirnica, proširena sa leve strane u odnosu na ono vreme; pa kad mu je to obavila i dala mu fotokopije (Lošica je govorio “hopir” i “hopiti”), a ono njegova fotografija takođe fotokopirana crno-belo jer još ne beše onda u Rumi fotokopirnice koja bi u boji izrađivala fotokopije, loša i tamna fotokopija, ne možeš prepoznati Lošicu na fotokopiji, kao nekakav razbojnik izgleda, pa mi ne mogosmo da ne udarimo u smeh, a naš bratić reče: “Još samo da se stavi natpis ‘vanted’ i prikuca na zid!” – dakle završivši to i sjednuvši napolju na terasu Borovičinog kafića, i poručivši piće, mi sokove, Lošica valjda pivu ili šta li već, bila je velika vrućina, a terase prepune, i razgovarajući o svemu i svačemu, i šaljive i ozbiljne teme, povedemo razgovor o spomeniku u centru Rume, onih sedam “truba” (nisu trube ali tako su ih neki zvali). U stvari, niko nije znao šta je tu predstavljeno i zašto tih “truba” ima sedam. Ovo ni do danas nisam otkrio, ali za čuđenje je da i sami Rumljani – oni koje sam pitao – nisu znali tu simboliku i ne znaju ni danas. Neki su govorili da je to sedam sekretara SKOJ-a, što se meni činilo kao najverodostojnije tumačenje, ali su mnogi opet obricali da to ima bilo kakve veze sa 7 sekretara SKOJ-a, samo što nisu nudili neki alternativan odgovor. Neki su govorili da to ima veze sa NOB-om, ali nisu znali dokazati kakve, dok su drugi dokazivali da je to alegorija na “nešto” iz starije istorije grada, ali šta je to “nešto” – nisu znali. I tako i nas četvoro, nepune dve godine “Rumljani” mimo svoje volje, povesmo razgovor o tim “trubama” i ja rekoh da mislim da je to ipak spomenik sedmorici sekretara SKOJ-a, ali je moj bratić to poricao iz više razloga. Dok reče Lošica: “Ja znam šta je to!” Mi pogledasmo Lošicu, a naš bratić već skupio usta u očekivanju da će Lošica nešto namerno ili nenamerno lupiti pa da zadrži provalu smeha pre vremena, a oči mu se već smeju.. “To je” reče Lošica “sedam jugoslavenskije’ republika!” (Spomenik je bio iz doba SFRJ.) Sad mi opet udarismo u smeh, a naš bratić najviše – pa oslovi Lošicu imenom i upita: “A đe nađe sedmu?” Ali Lošica se ne zbuni, nego šeretski zažmiri svojim zelenim očima i raširi usta u kojima je nedostajalo prilično zuba u isto tako šeretski osmeh pa mu odgovori: “E, diko” – stariji Kordunaši obično oslovljavaju mlađe ljude, omladinu i decu sa “diko”, to je odmilja – “Kosovo!” Tu se mi nasmejasmo (godina je 1997. i dole je još uvek vladao krhki mir a SRJ, odnosno Srbija imale ingerenciju nad Srbima i svim javnim poslovima; separatisti su delovali paralelno ali u ilegali), a on nastavi kako je to Tito naredio tako i kako je između Kosova i Albanije bio nekakav tajni tunel kojim je Tito prelazio u Albaniju, tamo se sastajao sa Enverom Hodžom – začudo, ovo ime i prezime Lošica izgovori potpuno tačno – i dogovarao da se šiptari pritrpe dok on (Tito) umre, a onda da proglase republiku. Naravno da smo se mi smejali njegovoj priči, smejao se pomalo i on sam, mada ta priča, koliko god bila neverovatna, nije bila bez osnova. To vidim danas, dabogme da u ono vreme kao šiparac nisam o tome razmišljao – koliko sam slušao Lošicu, ja sam više bacao poglede levo kud su išli prolaznici kad bih ugledao neku zgodnu lepu devojku – leto je – ipak je to privlačnije od priče od priče o “trubama”, Kosovu, Titi i Enveru, a baca poglede i bratić na one malo starije cure, a valjda ni sam Lošica primećuje to, pa kad naiđe ili prođe neki dobar “komad” (što bi rekli Karlovčani sa akcentom na slovu “a”), on vragolanski namiguje na me i na mog bratića a svoga sinovca, ili šta li već. Jedino je moja Dada imuna od toga, mada i žene prate pogledom druge žene, ali samo i isključivo zato da im pronađu hiljade nedostataka u odnosu na sebe, a moram priznati da su i moje obe sestre bile takve. Ali opet sam stigao da pratim i zapamtim i Lošičine reči. Danas – onda mi to nije padalo na pamet, jer, rekoh, nisam ni razmišljao onda o politici – to tumačim kao Lošičinu šalu koja je ipak imala svoje utemeljenje. Jer on beše čovek sklon šali, seljačko dete sa nedovršenom osnovnom školom (prekinuo rat 1941.), ali seljački bistar i pronicljiv. Bez obzira što nije znao naći “hopir radnju”.

   Odgovoriti

2. Ovo je u Rumi, u zimu 1995-96, kad smo već bili u izbjeglištvu, pričao neki Lošica iz V. na Kordunu, takođe izbjeglica ispred “Oluje” sa Korduna u Rumi, stariji čovek od kojih 60 i nešto godina, kad smo uveče sjedili kod nekog Gojka L., Kordunaša koloniste u Rumi posle 1945. Bilo je društvo nekoliko izbjeglica-Kordunaša, te domaćin Gojko. Od moje porodice bejah ja i moja najstarija sestra, Dada, te sa nama i jedan naš bratić takođe izbegao u Rumu. Lošica (koji je mnoge stručnije izraze, skraćenice i strana imena krivo izgovarao) pričaše o nekakvom svome da li suseljanu, ili susjedu iz drugoga sela, sad se upravo ne sećam, ali znam o kome se radi i taj čovek je bio polu-Hrvat: majka Hrvatica a otac mu je po svoj prilici bio Srbin, mislim, nezakoniti sin… ali to je nebitno i neću da prelazim u ogovaranje i iznosim glasine. Uglavnom, odrastao je u jednoj srpskoj porodici i među Srbima, i svi su govorili o njemu kao o pristojnu, plemenitu, vrednu i poštenu čoveku. Ali… dođe godina 1991. i rat, a on je, mada odrastao među Srbima i stanovnik srpskog sela, ipak po majci neosporno bio Hrvat, u ono ratno vreme samo po sebi dovoljno za sumnju da nešto “petlja” i “muti” koliko god takve sumnje bile iracionalne i neosnovane. U to vreme (1991) on je imao svojih tridesetak godina, ali mu krajiška TO nije dala pušku iz gore navedenog razloga. Ovo je sve pričao Lošica. Lošica je voleo šalu, pa je i u priču o ozbiljnim stvarima ubacivao šalu, te se kod njega nije znalo gde počinje istina u pričanju a gde završava šala (ili obratno, svejedno). Tako i to veče, pričajući o gorepomenutom polu-Hrvatu, on se vrati u mesec septembar 1991, kad je rat na Kordunu tek počinjao, kad je saobraćaj ljudi i robe cestom Karlovac – Slunj tekao još uvek kako tako, mada su već pale prve žrtve i sa naše i sa hrvatske strane (sa naše jedan dečko izveden iz autobusa u hrvatskom selu Pavlovac od naoružanih hrvatskih civila i likvidiran u šumi; sa njihove pak strane trojica MUP-ovaca likvidirani u napadu naoružanih Srba na punkt na Šarčevu Križu 4. avgusta 1991), i mada su putnici bili zaustavljani čas od naših, čas od hrvatskih straža, zavisno kroz čija se sela prolazilo. Tu atmosferu i sam pamtim jer smo napuštajući Karlovac u avgustu 1991. prošli tri hrvatske straže – jedna kod mosta na Mrežnici, u blizini puta prema naselju Logorište, druga na Koranskom mostu na Turnju, a treća na Slunjskim brdima, da bi kod Tušilovića bila naša, srpska straža. Ali da se vratim Lošičinoj priči. Kako je, kažem, saobraćaj ljudi i robe još uvek tekao nekako, to su i Srbi zemljoradnici sa Korduna još uvek prodavali mleko KIM-u (Karlovačkoj industriji mlijeka). Mleko se nosilo i predavalo u tzv. “mljekarama”, a jedna od njih je bila u V. gde je i Lošica predavao mleko. Da li je on iskreno verovao da je onaj polu-Hrvat nešto petljao ne znam, ali mislim da nije (uostalom, i taj je polu-Hrvat ostao celo vreme rata među Srbima, negde krajem 1991. i njemu su dali pušku, a u “Oluji” je pobegao u Srbiju, odnosno SRJ – mislim da je bio neoženjen, danas ne znam ništa o njemu kao i o celom nizu ljudi još uvek, i pored interneta, društvenih mreža itd. itd.), nego da je pričao da nas zasmeje u onim danima kad smo zbunjeni postajali svesni veličine katastrofe koja nas je zadesila. Kaže dakle Lošica, otprilike, ovako (u stvari, kako imam odlično pamćenje za razgovore i razne druge stvari, ova Lošičina priča u mojoj interpretaciji je 95% nalik originalu): “J..a’ ga ja, on (onaj polu-Hrvat; moja primedba) je još onda (septembar 1991) zna’ što će biti. Idemo ja i pokojni Srbin (u ovom slučaju ‘Srbin’ je nadimak za jednog čoveka, mada je taj čovek i bio Srbin) sa varen'ke oz'go cestom, kad eto ti njega đe ide onđe mimo Krstovu lokvu i nosi ‘vako onaj mali rad'jo (tu je Lošica pokazao rukom kako) na vr’ ramena, i tu počmemo divan kako to, i što će biti od toga svega zla, na što će izići. Veli pokojni Srbin: ‘Ne valja, ne valja, ginu ljudi’, a da vi'š njega (polu-Hrvata), ‘vako raširjo prste (pokaza) pa veli ‘vako: ‘Srbine, Srbine, to će ‘Merika sve stući kaj Bagdad, Bagdad!’ (jer je on, polu-Hrvat, stvarno ponavljao po dva-tri puta jednu reč kad bi hteo nešto da naglasi). Pa eto, j..a’ ga ja, pogodi! (To je, ponavljam, zima 1995-96, i iako SRJ još nije bila napadnuta, Amerikanci su dotle već bili intenzivno bombardovali Srbe u Republici Srpskoj, a i u našoj RSK, mada skrivenije i u znatno manjem obimu, i za ovo drugo se saznalo tek kasnije; Lošica je, dakle, mislio na bombardovanje Srba u RS) Pa nije on zabadava nosjo onaj radjo na ramenu, ka’ tobož sluša kakvo će vreme biti! Ono se on dogovara’ pa je i zna šta će biti!” Lošica napravio obešenjačku facu, čuje se smeh, a zapitaće ga naš bratić: “A s kime se to dogovara”, znajući da će Lošica nešto izvaliti. Lošica: “S kime? Sa Sijom, diko, sa Sijom!” Na ovo nasta opšti smeh, jedno što se podrazumevalo da je mislio “CIA” ali je, po običaju, izgovorio onako kako on misli da treba, a drugo, što poveza mladog čoveka i njegov mali radio sa moćnom američkom obaveštajnom službom koja se direktno dovodila u vezu sa razbijanjem SFRJ. Naravno da to nije moglo ni teoretski biti istina (mislim na povezanost mladog čoveka sa “Sijom”), i verovatno ni sam Lošica nije u to verovao, ali nas je zasmejao, a to mu je valjda i bio cilj, i nije mu bilo ni prvi ni poslednji put. Bili smo svi u to vreme još uvek po tuđim kućama, a neki i u kolektivnom smeštaju (dole iza rumske gimnazije), beskućnici bez igde ičega takoreći, ali ljudi su u humoru očajnički pokušavali da za trenutak zaborave surovu stvarnost. Danas Lošice nema u životu već nekih desetak godina, nema ni nekih koji su bili prisutni tu veče kod Gojka L., koji je još uvek u životu (ja mislim da je već ušao u drugu polovinu devete decenije, ali se drži), mi koji smo onda bili djeca danas smo zreli ljudi, a oni koji su onda bili zreli ljudi danas su starci, stariji od Lošice u ono vreme… Mnogo se toga promenilo odonda, u Rumi, u Srbiji, u svetu – ali je jedno ostalo nepromenjeno kod svih nas koji smo onu veče bili prisutni kod Gojka L. (koji smo u životu, a većina jesmo): isto ono osećanje odbojnosti prema Americi (mada ja u ono vreme kao još uvek dete, stariji maloletnik nisam mnogo o tome mislio, ali sam se slagao kad bi stariji ljudi, odrasli, blago reći kritikovali Ameriku) i uverenje da Amerika i danas direktno radi protiv Srbije i uopšte srpskog naroda. Tu je, svakako, umešana i Lošičina “Sija”…

   Odgovoriti

3. Arbeit macht frei.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.