Izraelske okupacione snage u ‘osjetljivom i opasnom’ području Istočnog Jerusalema, oko kompleksa Mesdžidu-l-Akse, će ovog mjeseca imati povećanje na uobičajene plate, prenosi Israel Today.
Porast plata dolazi uslijed povećanih tenzija u području nakon što su u petak prošle sedmice ubijena tri Palestinca i dva irzaelska okupaciona vojnika u kompleksu Mesdžidu-l-Akse. Od tada, svakodnevno se odvijaju protesti na kapijama starog grada dok izraelske okupacione snage nastoje svim sredstvima da rastjeraju Palestince.
Kao rezultat toga, izraelski ministar unutrašnjih poslova, Gilad Erdan, i ministar finansija, Moshe Kahlon, su se usaglasili da povećaju plate okupacionih snaga za 800 šekela (160 dolara) mjesečno.
IslamBosna.ba
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
Rajf sam nosio da mi poduža kosa ne ide na oči bežeći po onoj vrućini, komadića hleba i par jabučica je brzo nestalo, jedino očev “dar” nisam upotrebio, mada sam ga u Srbiju preneo u torbici. A nije ni Pero sve do Banja Luke znao da u torbici nosim pištolj. Torbica je ostajala u autu prilikom čestih “izlazaka” iz auta usled napada grupa muslimanske vojske na kolonu na cesti Glina-Dvor 7. avgusta i okršaja sa HV u Dvoru 8. avgusta. Usled straha nisam ni mislio na pištolj, a nisam ni plakao tokom svih užasa na ovom putu. Mada, kada smo, grupica civila, bili sakriveni u nekakvoj jaruzi obrasloj korovom blizu ceste Glina-Dvor, tokom najžešćeg napada muslimanske vojske na ovaj deo kolone, a muslimanski vojnici pretraživali teren, dok se daleko od nas vodio okršaj, bio bih zaplakao iz svega glasa, ali bi u tom slučaju bili otkriveni, pa sam se suzdržao. Tako nas nisu otkrili, a i počeli su da se povlače usled dolaska nekakve naše jedinice koja ih je napala iznenada sa boka. Mada su nas posle još nekoliko puta presretale i napadale muslimanske snage, više nismo bili u ovakvoj opasnosti. Pa ni u Dvoru na Uni 8. avgusta, tokom borbi sa hrvatskim snagama, mada smo se sklanjali u okolne kuće, ali ovde je prema hrvatskim snagama uvek postojao kao neki štit naših boraca, a i blizina mosta na Uni ulivala je veću nadu. I upravo tu, kad smo, nakon što je ispred nas preko mosta na Uni prošla duža kolona naših topova, kamiona i tenkova, nastupili na taj most, opet sam, po drugi put u “Oluji”, grčevito zaplakao iz više različitih razloga: od sreće što izvukosmo žive glave i konačno prelazimo na bezbednu teritoriju, zatim što tek tada postadoh svestan strahota koje smo prošli, ali i zbog toga što mi tad padoše na um moji za koje ništa nisam znao u to vreme, a o kojima nisam imao vremena ni da mislim toga strašnog dana (oni će preći preko ovog istog mosta negde pred ponoć, par sati posle mene), a plakao sam i zbog toga što sam, napuštajući Matijeviće, definitivno napuštao voljenu Krajinu koja je brojala poslednje sate. I opet je okolo bila slika nesreće kao u Vilinom Križu – duga kolona izbjeglica na traktorima, u autima, neki i peške, žurno prelazi most, preko mosta prelaze peške i grupe naših vojnika, pored mosta, levo od puta, leži poginuli hrvatski vojnik, sa leve strane, jedno 500 m daleko, padaju granate ispaljene iz hrvatskog tenka koji gađa most ali ne može da dobaci do njega, a malo niz Unu vidi se naš tenk koji odgovara na vatru, u daljini, levo, čuje se i puščana paljba, dok se iznad svega spušta mrak i počinje da pada sitna gusta kišica…
Jedna druga, starija žena, kuka kako joj vojna policija uhvati sina i odvede ga na ratište kod Slunja. “A gle kol'ko drugije’ bježi i nikom ništa!” viče sva van sebe. (Ne znam im imena, ali znam face i znam da sam nju, njenog muža i sina vidio u Rumi 1997. godine). Jedan dečko, negdje iz okoline Slunja, doveze onde i ostavi dvoje supružnika – nekog Filipa i Milku Mlađan – oboje starci od 80 i kusur godina. Stari Filip isto zapomaže: “Jo, moja su dva sina i unuk na položaju, jo ne znam od nji’ ništa, jo dal’ su živi!” (Gorkom ironijom, i sinovi i unuk uspjeli su da stignu do Srbije i mislim da su živeli u Čonoplji, pa se vratili u Hrvatsku nakon par godina, dok stari Filip i Milka nisu bili te sreće – na cesti Glina-Dvor na Uni zaklala ih je grupa vojnika 5. muslimanskog korpusa prilikom napada na izbjegličku kolonu). Gledajući svu tu nesreću oko sebe, dok je iz pravca sjevera neprestano i uporno dopirala topovska pucnjava, još mi je teže padala činjenica rastanka sa mojima, plakao sam još jače, ali oni krenuše da me opreme za “put” pre nego se Pero vrati, a očekivali su ga svaki čas. A ja sam se nadao da će pre doći taj Đuro. Dadoše mi nekakvu torbu, i majka mi u nju stavi komad hleba što ga je vojska tu u blizini delila. Najstarija sestra mi u podugačku kosu stavi rajf, da mi ne ide u oči. Mlađa sestra u skokovima otrča pod jednu jabuku u blizini sjenika gde smo spavali – iako je okolo jabuke puno koprive – te nabra nešto sitnih jabuka, donese i sasu mi u torbicu što sam je stavio preko ramena. Međutim me otac pozva na stranu, do naše “džete dvojke”, da me i on “daruje” i posavetuje nasamo. On, pazeći da majka i sestra ne vide, izvadi “kolt” i metke i stavi mi ih u torbicu pored hlepčića i jabuka. “Nemoj da ti mati i sestre vide” reče. Ja se zaprepastih. “Ćaća, šta će meni pištolj?” “Može ti zatrebat’. Daj Bože da ne zatreba.” “Pa kako ja, ćaća, da pucam u ljude?” “E moj sine, ako oni pucaju na te, moraćeš i ti na nji’, htio-ne htio.” “Ali, ćaća, pa ja ne znam s njime ni baratati.” “Daj Bože da ti ne zatreba, a ako zatreba, znaćeš baratati, nevolja će te naučiti.” Eto, takav smo dijalog otprilike vodili, i još mi on kaza par savjeta, a onda siđosmo na cestu svi zajedno. Mati i sestre ne videše očev “dar”. Srećom. Jer ionako su plakale, i ja s njima, a i otac je bio na ivici suza, ali se suzdržavao i korio nas tobože.
Pero je živio u Banja Luci, i moj je otac ovo smatrao odličnom prilikom da se ja što pre prebacim do Banja Luke i tamo sačekam dok i oni dođu. Perina porodica je bila u Banja Luci, a on je bio došao na Kordun nešto pre “Oluje” i tu ga “Oluja” i zatekla. On je imao belog “Mercedesa 300 D” negde iz 1981-82. godišta, znam da ga je za vreme Krajine prodavao mom ujaku, ali bezuspešno, jer se nikako nisu mogli dogovoriti oko cene, i na tome i ostalo. Pero u licu bejaše jako nalik na Radovana Karadžića, pa je čak imao i istu razbarušenu frizuru te su ga neki, pored starog nadimka Škljoco, u ratu nazivali i Karadžićem. A i žena mu je bila Srpkinja rodom negde iz okoline Banja Luke. Ovo sve kažem usput, nego kad mi otac reče “Ti ćeš sa Perom do Banja Luke” ja se prenerazih. Zar da se rastavljam sa porodicom! Ja se usprotivih, ali on mi reče da on mora da sačeka Đuru, a do tada može proći sat i više vremena, a ja za to vreme mogu već daleko odmaknuti. Ja najpre kažem kako je Pero ionako već pun (jer je vozio i nekog Milića, svog rođaka, i još jednog dečka, a rekao je da će povesti i još neke dve devojke – po njih je i išao, samo ne znam u koje mesto.) “Zašto da se guramo naš šestoro?”pitao sam, mada je glavni razlog bio da se ne rastavljam od mojih. Ali otac je bio uporan, i da me smiri, govorio mi da će i Đuro brzo doći, i onda će i njih četvoro krenuti. “Pa kad će Đuro brzo doći, zašto da ga i ja ne sačekam ovdje?” pitao sam. (A Đuro je bio još negde kod Slunja, to smo znali jer je rekao oficir). Očekivao sam da će me mama i sestra podržati da se ne razdvajamo, ali kad i one navališe da idem sa Perom i da se što pre prebacim preko Gline, grunem u silovit plač. “Nemojte me odvajati, neću sa Perom, nji’ ionako ima petoro i šta ću im ja šesti, ne odvajajte me, nikad se više nećemo vidjeti! I ne čekajte Đuru, taj je možda već i pogin'o, i kakve papire i poruke nosi kad je sve propalo? Gledajte narod đe bježi cestom, samo gilja! Bježimo i mi, zajedno!” Ovo sam otprilike grcao kroz plač, rasplakaše mi se i mati i sestre, ali ostadoše uporni da ja idem sa Perom čim se vrati, a oni će za mnom čim dođe Đuro i donese nekakav izvještaj. A okolo nas nesreća u punom smislu: kolone naroda dole na cesti promiču prema Topuskom – traktori, automobili, kamioni, prođe i poneki vojni vukući top. Okolo narod kuka, zapomaže, traži prevoz. Neka Ljuba G., od koje je bratov sin bio u Petrinji na obuci mladih vojnika, čuvši da je Petrinja pala, kuka za bratovim sinom: “Jo, on je pogin'o, joj meni!” Zapomaže iz svega glasa. (Kasnije se ispostavilo da nije poginuo, nego da je sa mladom, tek regrutovanom vojskom, na vreme evakuisan prema Dvoru na Uni.)
Sve ono što se dešavalo tokom hrvatske akcije “Oluja” bilo je mučno i bolno, ali postoje dva momenta kada sam grčevito zaplakao. Samo napuštanje Slunja 5. avgusta 1995. godine bilo je teško, ali budući da je to još uvek bilo u vreme neke nade da će se hrvatska operacija zaustaviti, da će svet ipak reagovati zbog napada na zonu pod zaštitom UN, i da se nije ni pomišljalo na Srbiju kao krajnju “destinaciju”, više smo bili u nekoj vrsti bunila. Uz to, mada sam se tokom tri godine života u Slunju navikao na ovaj gradić i zavoleo ga na svoj način, nikad ga nisam mogao doživljavati svojim u onom smislu u kojem sam doživljavao Karlovac do 1991. godine (na kraju krajeva, moja prava kuća je bila ostala u Karlovcu, a ova u Slunju je bila Bog zna čija i već opljačkana kad smo se u proleće 1992. godine moja porodica i ja u njoj nastanili). Ipak, presudan je bio osećaj da Slunj ostavljamo privremeno, na nekoliko dana, dok se situacija ne sredi. Tako sam se tom prilikom držao prilično “junački” a uz to, mada smo sestre i ja ranije napustili Slunj nego tata i mama, dogovor je bio da ih sačekamo u nekom selu Sparednjaku kod određenih ljudi (kao što smo se i sastali, doduše ne u Sparednjaku, ali ne ni daleko). Do Vilina Križa bili smo zajedno, tamo smo i prespavali na podini u sjeniku, ali kad je došao 6. avgust sve se izmenilo. Kad je jedan naš oficir negde posle podneva naredio sakupljenom narodu da se kreće dalje prema Glini i Dvoru na Uni, to je bio šok. U isto vreme moj otac je dobio naređenje da onde sačeka nekog Đuru S. zbog dogovora ne znam više u vezi čega, pa da i on zatim krene prema Topuskom i dalje. A drugi oficir naše vojske je javio vest o padu Petrinje u ruke hrvatske vojske i da se hrvatske snage polako kreću prema Glini, na koju sve jače padaju granate. Doduše, on je javio i da naše snage čvrsto drže Glinu i pružaju snažan otpor, ali da izbjeglička kolona ipak treba što prije da prođe kroz grad, kroz koji je već prošlo hiljade i hiljade izbjeglica sa Korduna u toku jučerašnjeg dana. I budući da je morao da ostane još neko vreme na Vilinom Križu, a u želji da mene, kao najmlađeg člana porodice, što pre otpremi na bezbedno, mom ocu pade na um ideja da ja krenem sa Vilina Križa sa nekim Perom, zvanim Škljoco, koji je njemu bio neki rod a uz to i prijatelj iz Karlovca. Pero je preko Vilina Križa bio otišao nekud, ali rekao da se vraća za petnaestak minuta, a kod njega je u autu bilo mesta.