Haley: SAD spreman razgovarati, odluka je na Abbasu

1. A tu je, između ostalih znanih i neznanih izbeglica, bio i neki Đukan Marinković, postariji čovek koji je volio šalu i koji je ponavljao da se njemu ne žuri jer, veli, “nik'av posa’ ne stoji za mnom, riješjo se krava, krmaka, svega, j..e se meni, morem cijeli dan ođe stajati i čekati!” Tu je bio i neki Puljar, koji je bio negde od Klanca ili tamo negde, u licu nalik na “inspektora Kluzoa” tj. Pitera Selersa, i mi smo ga i zvali “Kluzo” (među sobom, razume se), koji je uporno ponavljao još od dolaska u Rumu u avgustu 1995. godine kako je pre bekstva u “Oluji” zakopao na skrovitom mestu nekoliko desetina hiljada njemačkih maraka (on je govorio punu cifru, ali zaboravio sam, tek znam da je u pitanju bila pozamašna svota) i da će se on kad-tad vratiti da ih iskopa. (On jeste radio u Njemačkoj nekoliko godina pre rata; u ratu je imao neki čin u SVK; da li je ova priča o markama bila tačna ne znam, uostalom danas ne znam ništa o tom čoveku, u ono vreme je imao negde oko 45 godina i bio neoženjen.) Među narodom je bio i neki stariji čovek koga su zvali Zmaj, mali čovečuljak ogromnoga baburastog nosa zbog čega smo ga mi, ali i druga omladina među našim prijateljima izbeglicama, zvali “Bob Rok” prema liku iz “Alana Forda”. Kako ja posedujem talent za crtanje, da sam onde imao pri ruci olovku i papir, rado bih ga nacrtao jer je dremao sedeći na travi. (Nekoliko meseci kasnije sam ga nacrtao, zadesivši se slučajno sa njim u kući gde su živeli neki naši zajednički poznanici izbeglice. Nacrtao sam i onog Puljara drugom prilikom, jer je imao izražajne crte lica, a to mi je uvek olakšavalo crtanje.) Na momenat se ovde pojavila – došavši sa drugog ulaza, od smera Glavne ulice – i naša lepa Svjetlana, “Tajči”, u pratnji nekog ćelavca koji je vozio neka besna sportska kola, i za koga niko nije mogao ustanoviti u kakvim je odnosima sa njom. Ali ona samo ovlaš premeri ceo skup, mahnu poizdalje mojim sestrama u znak pozdrava i ode sa ćelavim. Naš “tetec” nije imala o njoj dobro mišljenje i nije volela da se moje sestre druže sa njom, naročito jer je njeno društvo bila i “vesela udovica”, izvesna mlada žena izbegla takođe sa Korduna a za koju se svašta pričalo… Ali neću da ogovaram, nego ću napomenuti jednu zgodu koja se dogodila tog dana tu pred magacinom. Naime, rekao sam da je moja mama stajala sa nekim našim tetkom. Njegova žena bila je sestra od tetke našem ocu, i njihovi sinovi su našeg oca i majku zvali, naravno, ujak i ujna, a nas troje (tj. ja i moje sestre) njihove roditelje tetak i tetka. Po primeru dece, iz šale, naša majka je takođe tog čoveka zvala “tetak”, a on nju “ujna”. Tako su se oslovljavali i prilikom razgovora tog dana pred magacinom Crvenog krsta. Neki nepoznat čovek pored njih, primetio sam, češće je pogledavao prema njima. Nisam znao zašto to čini, ali on najedanput reče njima ovako: “Ma ja ne mogu a da vas nešto ne pitam. Dajte mi, molim vas, recite kakva ste vi rodbina kad si ti” – prema tetku – “njoj tetak, a ti” – prema majci – “njemu ujna? Izvin'te, nisam ja radoznal, ali čujem kako divanite pa nikako da rastumačim kako to tetak i ujna? Dajte mi kažite, Bog vam dava’!” Na to se oni nasmejaše pa mu objasniše zašto se tako oslovljavaju. Ovde gore, blizu nas, bio je i naš poznanik i prijatelj još iz Karlovca koga smo zvali Stari i koji je i ovom prilikom ubacivao u razgovor kajkavštinu, čemu bismo se mi smejali. Bilo je tu, što na stepenicama, što po travi, što gore na ulici, što pred magacinom, još poznatog i nepoznatog sveta koji je svejednako odlazio i dolazio, ali ja odjednom dole na desnoj strani, ugledah onu za koju je Bog odredio da mi kasnije postane životni saputnik i drug, ona moja i ja njen i pred Bogom i pred ljudima. Došla je po svoj prilici otuda od Glavne ulice, sa još dve devojke, te sa jednom starijom ženom u crnini, drugom mlađom i sa nekim mršavim starčićem. Premda su se meni, još otkad sam pokazao interes za lepši spol, više dopadale plavokose devojčice i devojke, ova tamnokosa devojka privuče mi pažnju. Ne znam ni danas zašto me je od tada počelo nešto njoj da privlači, mada je trebalo da prođe još nekoliko godina pa da mi postane prvo devojka, a onda i pratilac kroz sve životne radosti i žalosti. Toga časa, to beše tek devojčurak mojih godina otprilike, mala rastom ali dobro građena; nije bila fatalna lepotica, ali je celo njeno lice odisalo finom, neizrecivom ljupkošću i nežnošću; imala je beli ten, oči joj behu prilično sitne, tamnosmeđe, sjajne, živahne i vesele, nos mali, usta rumena i kad bi se nasmejala videli bi se beli, sitni zubi, a kosa tamna, svilenkastosjajna i duga, počešljana na levu stranu. Celo lice izražavalo je buđenje i radoznalost. Dabome, bila je lepa, ali još više ljupka. Nije da sam se zaljubio od prve, ali se nisam osećao ravnodušno pri pogledu na nju. Do mene je dopirao njen zvonki glas, a govorila je prilično brzo. Ja, po prirodi stidljiv, ipak ustadoh i pođem prema dole, kao tek onako, da protegnem noge nakon sedenja gore na stepenicama, a u stvari da je potajno bolje osmotrim i čujem. (Možda sam je ja i pre toga viđavao i čuo, i to je vrlo moguće, pa nisam obraćao pažnju kao tad, ne znam, uglavnom, od tog časa i dana pa nadalje taj bih lik lako poznao i po izgledu i po glasu.) Nema sumnje, po govoru se moglo odmah zaključiti da je negde iz Sjeverne Dalmacije, a i takvi ženski likovi, te sićušne, tamne a sjajne i veseličaste oči, taj mali nos, belina lica, tamna kosa, čini mi se da se javljaju samo na prostoru zapadno od Dinare prema moru, među tamošnjim Srbima, dok, na primer, mislim da se na Kordunu, među kordunaškim Srbima, ovakav tip žene ne bi mogao sresti. Da li je i ona tog časa zapazila mene, to nisam znao tad. (Kasnije, kad smo se, posle više godina susreta, pozdrava, neke vrste “borbe” i izazivanja, ustezanja, moje stidljivosti itd. definitivno zbližili, saznao sam od nje da je veću pažnju počela da obraća na mene od kraja 1997. godine, naročito u “Dvoru”.) Ja sam u to vreme već duži period izlazio u grad, mada se “tetec” bunio govoreći mojim roditeljima “što će balavac po noći u kafiću, još ni školu nije završio, ne dajte mu” mada me je volela više nego što je volela moje sestre (za koje je takođe govorila “ne puštajte ih da lutaju po noći”) jer je u meni videla onoga ko treba da produži lozu, samo ne znam kako je to mislila ako treba da sam, po njenom, uveče u deset u krevetu. Ali dobro, ja znam da je “tetec” nama želeo sve najbolje i za nas dosta učinila (nemajući svoje porodice ni dece, svu je pažnju posvetila mome ocu, a onda nama njegovoj deci; i kad nas je korila i kad nas je hvalila – ovo drugo retko! – uvek nam je želela sreću u životu). U to vreme, 1996. godine, mene su u šali već “ženili” pa su jedni govorili da uzmi “našu izbjeglicu” a otac bi u šali rekao da su to onda “dvoja gladna usta”. Da se vratim još na onaj letnji dan 1996. godine kad se, doduše, nisam zaljubio na prvi pogled (možda i nije bio prvi pogled, ali tad mi lik male garavuše prvi put ureza u svest i ne bi više izbačen iz nje, mada je sledećih godina tu bilo mesta za još njih, da bi na kraju ona definitivno odnela pobedu). Nedugo zatim, tog dana, stvarno tamo na igralište donesoše – ne sećam se tačno otkuda i kako – i istresoše gomilu polovne i nošene odeće. Neki pohrliše odmah tamo, između ostalih i neka tatina dalja tetka, koja me celim svojim izgledom podsećala na “Totice” koje su na rumskim vašarima prodavale crvenu papriku. Pa tu se stvori i Stari, koji je tad bio u vrlo nezavidnom egzistencijalnom položaju, uz reči: “No, ja si bum pogledal, morti si i najdem kakav dronjec!” To su bili kaputi, hlače, suknje, kompleti, bluze, košulje, sudeći po kroju i bojama, još možda iz 80-tih godina. Ali narod opet prevrće, vuče, nosi… Moja majka i sestre pogledaše, ali ne uzeše ništa od toga. Nije da smo mi živjeli u blagostanju – daleko od toga, jer da jesmo, ne bi dolazili pred Crveni krst, da ne govorim da još nismo imali svoje kuće – ali ne nađoše ništa za sebe ni za mene, a već otac ne bi hteo ni da nosi takvu odeću. A i ubrzo je Jovica izgovorio naš broj. Osim “humanite”, kako smo govorili, ja toga dana ponesoh u sebi i lik lepe, ljupke male iz Bukovice. Da ne bi “Oluje”, ne bismo se verovatno nikad ni sreli. Eto u zlu barem jedno dobro.

   Odgovoriti

2. Bilo je to u leto 1996. godine, nepunu godinu dana nakon “Oluje” koja je nas iz Krajine raspršila širom (u Mihailović Poljani bi rekli diljem) svijeta, a moju porodicu i mene, sa hiljadama drugih izbjeglica, dovela u Rumu. Tog leta još uvek nismo imali svoje kuće, osim što je očeva tetka, dobegla u Rumu još početkom jeseni 1991. godine, imala lep mali stanić, ali govorim o mojoj porodici u najužem smislu, tj. otac, majka, moje dve starije sestre i ja. Već smo se navikli na ovaj sremski gradić, naročito stoga što je u njemu bilo mnoštvo izbeglica, među kojima dosta naših poznanika i prijatelja, a i samo stanovništvo su velikim delom (možda i više od pola) sačinjavali kolonisti iz krajeva odakle smo i mi došli, uz “prave” Sremce, te, osim Srba, koji su činili preko 80% stanovnika (a pojačani i sa hiljadama nas pridošlica) i čitav niz drugih nacija, Hrvata (u Sremu zvanih “šokci”), Mađara, te manjim delom Slovaka, Rusina i Ukrajinaca, Makedonaca, Slovenaca i drugih. Ali sve se to bračnim vezama tako bilo izmešalo da je malo ko (možda niko) mogao reći “ja sam čisti Sremac generacijama unazad”. U gradsku populaciju valja, dakako, pribrojiti i Rome ili Cigane, naseljene uglavnom u delu grada zvanom Breg, odnosno na rubovima Brega. Ovdašnji su Cigani bili pravoslavci, za razliku od onih u Karlovcu koje sam pamtio pre rata, nastanjenih u Orlovcu, koji su bili svi odreda katolici. U Rumi se živelo u slozi između raznih nacija i vera, i izbeglice ne napraviše po dolasku nijedan incident, napad na neku hrvatsku kuću ili na katoličku crkvu (mada je ona, valjda iz bezbednosnih razloga, ipak prvih nekoliko meseci imala pozabijane daske preko glavnih vrata a i glavni ulaz u dvorište crkve bio je pod katancem, to sam primećivao, a za onaj drugi ulaz dole od smera pošte ne znam, nisam obraćao pažnju i nije me zanimalo; uglavnom, nijedan uvredljivi grafit da bi osvanuo, a kamoli nešto teže). Čak se govorilo onih dana da rumski župnik posreduje prilikom prodaje ili zamene stanova Srba koji su napustili hrvatske gradove, i znam da je očeva tetka imala njegov broj telefona, a da li je razgovarala s njim u vezi toga ili možda i bila kod njega lično, ne znam. Vraćam se na letnji dan 1996. godine kojim sam počeo priču iz izbeglištva, a ono je svakako vezano i za priče iz rata. Dakle, tog letnjeg dana delila se humanitarna pomoć za izbeglice, iz skladišta Crvenog krsta koje je bilo dole niže Zmaj-Jovine škole, u blizini školskog igrališta. (Humanitarna pomoć se inače delila na više mesta, zavisno od toga šta je stiglo i za koju kategoriju izbeglica, tako npr. na dve lokacije u Ulici JNA, pa jednom u dvorištu nekakve kuće u Glavnoj ulici, na dve lokacije u Ulici Veljka Dugoševića, zatim kod Gimnazije, jednom kod naše crkve Svetog Nikole – u Rumi behu tri naše i jedna katolička crkva – i dr.) Tog dana delilo se brašno, ulje, šećer i druge stvari, a govorilo se i da je stigla nekakva polovna odeća. Nije nikakvo čudo što je sav prostor ispred skladišta bio pun izbeglog sveta iz svih krajeva bivše RSK i iz onih delova Bosanske krajine koje su 1994-95. zauzele hrvatsko-muslimanske snage. Među tom gomilom naroda kod skladišta bio sam i ja sa majkom i sestrama. Moj otac, koji nije voleo ovu gužvu, nije nikad išao u Crveni krst, nego bi samo došao sa našom “džetom dvojkom”, potrpao ono što bismo dobili u kola i odvezao. On je nekako smatrao da mu ne priliči da se tiska među djecom i starcima za pet konzervi i eurokrem (neki ljudi sa Korduna su ovo izgovarali “aerokrem”), mada je pred Crvenim krstom bilo i ljudi njegovih godina (40-te) pa i mlađih. Tako nas je i ovog puta dovezao i ostavio, uz poruku da, kad dignemo pomoć, neko od nas (a to bih bio ja) dođe i javi mu da smo digli “sledovanje” pa će on doći da to odveze. Ja nisam bio dole pred skladištem, nego sam seo gore na stepenice u hlad ispod stabala, čekajući kad ćemo doći na red, jer se ulazilo u skladište po redu. Glavni radnik u Crvenom krstu bi prozivao čeljad po prema brojevima koji su se dobijali kod nekih baraka u dvorištu zgrade Opštine. A taj glavni bio je neki Jovica, čovek zelenih očiju i plave kose koga smo mi deca (ja i moje sestre) zvali “Jovica Jež”, dosta strog čovek koji je, nastojeći da zavede red u onoj masi ljudi – gde uvek neko hoće preko reda da prođe – žestoko psovao narod, ali, ruku na srce, nije mu ni narod ostajao dužan što se tiče psovki i uvreda, dodajući tome i kletve tipa “dabogda i ti ovako čekao”. Zato moj otac nije želio nikad da bude u toj masi koja se i međusobno svađala oko “prvenstva prolaza” u skladište, a naročito bi starci uvek gunđali kad bi neko od mlađih ušao pre njih. Uzalud bi Jovica s vremena na vreme snizio glas i govorio: “Polako, ima za sve, strpite se.” A onda bi se opet ražestio i nazivao ljude “stokom” a lajavci među narodom mu pominjali celu familiju i kleli ga. (To nije nikakvo čudo i nije bilo ograničeno samo na Rumu; kod raspodele humanitarne pomoći bi uvek došlo do svađe izbeglica sa radnicima iz Crvenog krsta, kao i do raspre među samim izbeglicama. Upravo tih dana se pričalo kako je u obližnjem mestu Putincima jedan službenik Crvenog krsta – i sam izbeglica, sa Korduna, koji se dočepao službe u Crvenom krstu – nekakvoga drskoga i lajavoga starčića, koji je hteo preko reda da pređe a uz to još tom službeniku opsovao majku, zgrabio i doslovce ga izbacio na glavu.) Ovde se nije baš to dešavalo, ali bilo je ljudi (naročito starijih) koji su uporno grnuli preko reda. Jedna od takvih osoba je, u neku ruku, bila i očeva tetka – Bog joj dušu prostio – koja je takođe tog dana bila tu, mada se ona vodila u drugu kategoriju izbeglica nego mi, tj. u one koji su došli iz hrvatskih gradova još 1991. godine, i bilo je pitanje da li ona ovog puta ima pravo da digne pomoć. Ali ona je bila hitra, prodorna, rečita – mada nikad vulgarna, ništa joj nije bilo mrskije od psovke – pa se uplela i ovde. Pre par dana ona se vratila iz Budimpešte, kamo je išla u hrvatsku ambasadu, čini mi se u vezi svoga stana u Karlovcu, na kome putu ju joj je društvo pravila mlađa od mojih sestara, Seja. A Seja je takođe tog dana, kao što sam rekao, bila tu, i stajala je blizu mene, u hladu – dan je bio vreo, sa onim vrelim letnjim vetrom koji smo upoznali u Sremu – i pričala sakupljenom društvu naših mladih poznanika i prijatelja o tom putu u Budimpeštu i pomalo zlurado iznosila detalje o preteranoj štedljivosti našega “teteca” (očeve tetke, mi deca smo je tako zvali) prilikom tog puta, pazeći da je ne čuje naša majka, koja je stajala dole niže stepenica sa nekim našim tetkom, mužem naše ne baš daljnje tetke sa očeve strane, koji je takođe izbegao u Rumu sa porodicom. (Taj naš “tetec”, očeva tetka, je bila zaista štedljiva – mi deca smo govorili škrta – i uvek nam je naglašavala da valja “prišparati” koji dinar, ponavljajući često poslovicu “mlad delija, star prosjak”). Ja nisam slušao tu Sejinu priču jer sam je već čuo, nego sam razgledao šta se okolo i dole pred magacinom dešava, sedeći u hladu koji je koliko-toliko ublažavao podnevnu vrelinu. Neki ljudi su posedali po travi ispod drveća, neki pitali do kog broja se došlo, pa ako je njihov broj i red bio još daleko, odlazili da bi kasnije došli. Da nije bilo upornih nasrtljivaca preko reda, brže bi išlo. Čuo se glasan žamor, razgovor, smeh, šale, psovke… Okolo se vrzmalo i nekoliko Ciganki sa decom, nadajući se ne bi li i oni što dobili, ali na njih je Jovica posebno vikao i nemilosrdno ih grdio. (Među izbeglicama iz Krajine nije bilo Cigana iz jednostavnog razloga što Cigana u Krajini uopšte nije bilo, i inače u Hrvatskoj su, kao što sam rekao, svi Cigani bili katolici, i neretko su se i izjašnjavali kao Hrvati. U Karlovcu su živeli najviše, kao što rekoh, u naselju Orlovac, a na Kordunu ih je bilo pre rata nešto malo u hrvatskim selima Hrvatski Blagaj i Pavlovac, i osećali su se Hrvatima, i pobegli su kad su naši u jesen 1991. godine zauzeli ova sela. U Slunju je bio jedan katolički Ciganin, neki Valent Butko, i on je pre rata bio vozački instruktor, a kad su naši ušli u novembru 1991. u Slunj, ostao je u Slunju i u vreme Krajine radio je u “Saobraćaju Slunj” kao vozač i kondukter u autobusu na liniji Slunj-Vojnić; bio je tih, miran i blag čovek.) Međutim, ovi su rumski Cigani verovatno načuli da će se tog dana deliti polovna odeća pa su po svoj prilici čekali taj trenutak. Malo ko od izbeglica je obraćao pažnju na njih. Nisam ni ja. Kružio sam pogledom okolo i gledao ko je od poznatih mi tu, prozborivši ponekad poneku reč sa jednim drugom koji je sedeo kraj mene.

   Odgovoriti

Ova web stranica koristi Akismet za zaštitu protiv spama. Saznajte kako se obrađuju podaci komentara.