Gusinje – Smeće na svakom koraku

Sta­ra na­rod­na iz­re­ka ka­že da je dvo­ri­šte ogle­da­lo ure­đe­no­sti ku­će. Gu­si­nje se na tom po­lju ne­ma či­me po­hva­li­ti iako bi po svom po­lo­ža­ju i pred­no­sti­ma ko­je mu da­je pri­rod­na oko­li­na mo­glo da bu­de ogle­da­lo dru­gim gra­do­vi­ma ka­ko tre­ba da iz­gle­da­ju. 

Na­i­me, na sa­mom pri­la­zu Gu­si­nju sa­če­ka­će vas go­mi­le sme­ća, a pri pro­la­sku cen­trom čar­ši­je bi­će vam ja­sno ka­ko funk­ci­o­ni­šu gu­sinj­ske slu­žbe i usta­no­ve.

A pro­la­zni­ci, i stra­ni i do­ma­ći, ba­ce po­gled na to ru­glo po uli­ca­ma i oko uli­ca, za­pu­še nos zbog smra­da, bo­re­ći se za va­zduh, i u ču­du što je to ta­ko pro­du­že da­lje. Ni­je te­ško za­klju­či­ti šta ta­da po­mi­sle oni ko­ji do­đu sa stra­ne i ve­li­ko je pi­ta­nje da li će po­že­lje­ti da opet do­đu u Gu­si­nje.

– Šta je pr­vi i osnov­ni za­da­tak sva­ke vla­sti ne­go da se sta­ra o ko­mu­nal­nom re­du? Pa sva­ka do­ma­ći­ca uju­tru kad usta­ne pr­vo sre­di dvo­ri­šte, pa ku­ću. Sve one zna­ju da je dvo­ri­šte sli­ka ku­će i njih kao do­ma­ći­ca, i pro­la­zni­ku i do­la­zni­ku po­ka­za­telj ka­ko je unu­tra, što bi tre­ba­lo da zna i vlast za zo­nu svo­je od­go­vor­no­sti. Ljet­nji pe­ri­od je vri­je­me kad u Gu­si­nju bo­ra­vi pu­no lju­di ko­ji ži­ve u ure­đe­nim dr­ža­va­ma, a tu je i do­sta stra­nih go­sti­ju i dru­gih po­sje­ti­o­ca, ali kod nas je i da­lje sve po onoj na­rod­noj – sto go­di­na, de­ve­de­set gro­ša. Vi­di­te tro­to­a­re i put, sve pri­ti­sla auta i pro­iz­vo­di pri­vat­nih ugo­sti­te­lja, gra­đe­vin­ski ma­te­ri­jal i ni­ko ni pr­stom da mrd­ne. Mi­slim da je sva­ki ko­men­tar su­vi­šan. Ovim na­šim ri­je­ka­ma mno­go će vo­de pro­te­ći dok se mi ov­dje ne pri­zo­ve­mo pa­me­ti – za­klju­čio je Ha­mo Mu­lić, ko­ji je rad­ni vi­jek pro­veo u Šved­skoj.

(dan)