Novi Pazar, najmlađi grad u Evropi, ali isto tako i grad sa manjkom škola. Nedostatak školskog prostora uzrokom je da brojne škole rade u tri smjene. Bezbjednost djece ugrožena. Da bi stigli na nastavu u prvoj smjeni, mališani suočeni sa strahom od mraka i pasa lutalica, zbog čega su roditelji često prinuđeni da svoju djecu lično dovode na nastavu.
“Nalazimo se ispred škole “Jovan Jovanović Zmaj”, upravo sam svoju djecu dopratio do škole. Imamo još negdje oko pola sata do izlaska sunca. Djeca već najako dolaze u školu. Ovo je pojava koja je, nažalost, poznata samo u Novom Pazaru. Skoro sve škole rade u tri smjene. Dakle, u Novom Pazaru nedostaje škola. Radi se o pojavi koja je, najblaže rečeno, nehumana. Zamislite sada djecu koja žive kilometar, dva ili tri od škola. Oni su morali krenuti još prije pola sata iz svojih kuća. Radi se o djeci koja pohađaju osnovnu školu, zamislite usput šta sve prežive. Mislim da je ovdje ispred kamera mogla zabilježiti i čopor pasa lutalica. Radi se o pojavi sa kojom se ovo društvo, sa kojom se državni organi moraju pod hitno obračunati. Dakle, Novom Pazaru je potrebno još nekoliko škola. Hitno je potrebno pristupiti pripremama. Ministarstvo prosvjete je dužno zajedno sa lokalnom samoupravom obezbijediti sredstva i prostor i krenuti u dalju izgradnju škola”, ističe akademik muftija Muamer Zukorlić.
Problem posebno dolazi do izražaja u zimskim danima, kada se djeca nakon posljednjih časova kući vraćaju po mraku.
“Slična situacija je i kada je u pitanju povratak iz škole. Čak po sat, dva ili više kada su u pitanju duboki zimski dani djeca osnovnog školskog uzrasta se vraćaju iz škole po mraku, sa svim onim što, nažalost, ovaj grad može da ponudi, od narkomana i raznih drugih opasnosti. Definitvno, ne može se okretati glava od ovih pojava, ne mogu se djeca ovako zapuštati, ne može se ovo smatrati normalnim. Ne radi se o problemu koji je nastao slučajno, koji je nastao nedavno, već se radi o problemu koji je godinama prisutan. Iako su dvije škole izgrađenje prije nekoliko godina, idalje je ovaj problem izuzetno izražen. Zato, pozivam nadležne organe da reaguju što prije, a sve ostale faktore da se uključe u rješavanje ovog problema”, poručuje akademik muftija Muamer Zukorlić.
Da je stanje u Novom Pazaru alaramntno govori podatak da je u 16 osnovnih škola ove godine upisano 1.555 prvaka, što je 5 odsto više nego 2017. godine a broj škola je ostao isti.
SANA – Hamza Škrijelj
FOTO: SANA
Isti navedeni Maći (M.Samardžija) je uvek volio humor, ali uvek kroz humor iskazati svu životnu istinu i lepote i tegobe života. Zato nije klonuo duhom ni u danima naše krajiške tragedije 1995. godine kada smo se pred silom (i za nas Srbe nepravdom; za Tuđmana pak pravdom) otisnuli sa rodne grude u nepoznato. Kako su mnoge izbeglice po dolasku u SRJ radile najteže fizičke poslove, kao nadničari na poljima, na građevinama, čisteći kafiće i lokale – ovo je još bio najfiniji posao, mada ne bez neprijatnosti kad su ga radile mlađe žene i devojke – itd. (moja porodica je barem bila pošteđena ove nevolje da crnči za drugoga, mada nismo spadali ni u onu drugu grupu izbjeglica, što se razmetala parama i za koje je rat bio brat, pa su se u Srbiji još i obogatili dodatno a zbog kojih smo od strane nekih ovde – barem u Sremu – svi smatrani takvim), dakle kako je nemali broj izbeglica radio najgore poslove (gradska pijaca u Rumi je 1995. bila već “okupirana” onim prvim talasom izbjeglica što je stigao 1991. kad i naš “tetec”, a da bi se na pijaci započeo biznis), to je i Maćega zapalo da radi (u Beogradu, gde se nastanio) na nekakvom utovaru i istovaru, da tegli vreće po ceo dan. Ali tih dana, krajem ‘95. i prvih meseci sledeće godine, on bi, govoreći o poslu koji radi, rekao kako on ima “fin posa’, lančani sistem, ne moram” veli “niš’ dizati: samo zeru prignem jedno rame” veli “onaj natovari vreću, i piči! pa jopetke zeru prignem rame, a onaj treći skine vreću, i to je to.” A pri tome se ne bi smejao, nego uvek ozbiljan i tih u govoru, a govorio je razgovetno i polako. Ne znam šta je on radio dok je živeo u Karlovcu, samo nije nosao vreće dok nije došao u drugo izbjeglištvo (prvo je 1991). Mislim, nikakav pošteno zarađeni dinar nije sramotan, i svaki pošteni, ma i najteži, posao treba ceniti i uvažavati, ali ipak… Nekako kod naših ljudi postoji animozitet prema najtežim fizičkim poslovima, sećam se kako je rođena tetka moje mame (Bog joj dušu prostio, poginula je u “Oluji” noću 6-7. avgusta kod Roviške kad su granatirali kolonu; a imala je smisla za humor, odnosno nesvesno, spontano je znala biti humoristična, bez prethodne namere za to) znala reći sledeće stihove kad bi neko radio neki najteži posao: “Neću, majko, krepati od gladi, imam dragog što na cesti radi!” To je bila neka pesmica spevana valjda negde posle Drugog svetskog rata, jer je ona znala još takvih “prigodnih” stihova, inače su moji svi sa mamine strane vedriji, glasniji i skloniji stihovima, dok je očeva strana više posvećena razmišljanju i nekako ozbiljnija. Ne znam da li bi mamina tetka bila tako razgovorna da je uspela kobnog avgusta 1995. stići do Srbije – ne znam jer je ostala zauvek na cesti spasa i smrti u isto vreme preko Banije. Upravo zato što je bila jedina cesta spasa postala je cestom smrti. A sve se izdešavalo u svega dva dana (ja, koji sam prošao tuda, čini mi se da smo se povlačili tom cestom ne dva, nego dvadeset i dva dana). Pa opet, moj ujak, koji je i sam prešao tom cestom tih dana (negde u koloni ispred mene – kažem negde, jer to nije kolona od 200-300 metara nego kilometre i kilometre duga, mada često puta presečena, pa opet pod borbom spajana) zna i sa te ceste ispričati neke, hajde da kažem, šaljive zgode, neke su čak i iz samih okršaja. Nije samo Maćega održao humor. Humor očajnika, doduše. Ali taj je najblagotvorniji, jer održava čovjeka.
Dok sam još živeo u Karlovcu pre početka rata, sećam se priče nekog M.Samardžije iz sela Slavsko Polje koji je takođe živeo u Karlovcu pa ga napustio 1991. godine, a u “Oluji” došao u Srbiju. On je pričao kako je (da li u njegovom selu, ili negde u okolini, nebitno) neki učenik – on mu je znao puno ime i prezime – imao da pešači do osnovne škole nekoliko kilometara, seoskim stazama, šumom, brdima itd. i u školu je, prirodno, dolazio iscrpljen od umora. Morao bi krenuti par časova pre početka nastave u školu. Kad bi nastava bila popodne, još kako-tako (mada bi se vraćao kući u mrklu noć) ali ujutru je bio problem – naročito u zimu, po snegu: dečak bi morao krenuti u ranu zoru po mrklom mraku kad još svi spavaju. Došavši u školu mrtav-umoran, neretko bi zadremao. Samardžija (koga su svi zvali Maći – dugo “a”; bio je tada mlad čovek od nekih 25-30 godina) je pričao: Došavši, veli, taj jadničak jedno zimsko jutro u školu i sjednuvši na klupu, onako umoran, ozebao, mokar, a u toploj učioni se malo raskravio i zgrijao te zadrema na času. Učiteljica, veli, primetila to i, držeći lekciju – nebitno o čemu – najednom reče: “A to će nam kazati…” (ponavljali su, valjda, školsko gradivo) te viknu učenikovo ime iz svega glasa, da ga probudi. “A on siromak”, rekao bi Maći, naglo trgnut iza sna, onako bunovan, poplašen, nesvestan u prvi mah gde se i pred kim nalazi, reče učiteljici: “Jo j..a’ te ja, al’ ti mene prepade!” Šta je dalje bilo zna Samardžija (možda je taj dečak bio i njegov školski drug, ne znam) koji bi priču ispričao do kraja, ali sam ja zaboravio nastavak, no ipak mislim da dečak nije slat kod direktora, jer on nije namerno i svesno uvredio učiteljicu, nego dete se namučilo dok je po snegu i mraku po nedođiji došlo do škole. Međutim, kao da je neko nepisano pravilo da su upravo ovakva deca “genijalci” (ovde kažu “vukovci”, izraz koji sam prvi put čuo 1995). Danas u kraju odakle su Samardžija, onaj dečak što je pešačio, a i ja sam iz tog kraja (širi rejon) nema više učenika (“Oluja”) pa prema tome nema ni vukovaca, ali zato će umesto njih još za malo biti vukova…
Ne idu samo u pazaru pre islaska sunca u skoli .
U luxembourgu se to dešava stalno prs pred oko nevidia kad vodim djecu u skoli ali smo se vec navikli