Piše: Dr. Abdullah el-Nefisi / Preveo i prilagodio: Abdusamed Nasuf Bušatlić
Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati suočit će se sa američkim sudovima zbog optužbi za štetu koju su nanijeli Kataru i očuvanju sigurnosti Zaljeva kao i očuvanju međunarodne sigurnosti, a Katar će pobiti sve dokaze o finansiranju terorizma i dokazati da zapravo Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati podržavaju terorizam.
Sve strane će iznijeti na vidjelo dokumentaciju koja uključuje informacije međunarodnih obavještajnih službi, a supersile će iskoristiti priliku da potaknu druge zemlje da uzmu učešća u ostvarivanju veće finansijske i političke dobiti. Američke obavještajne agencije već su počele ukazivati na niz situacija koje se odnose na sudjelovanje UAE i Saudijske Arabije u finansiranju globalnog terorizma, uključujući i podršku Sjevernoj Koreji.
Također je počelo iznošenje dokaza da su UAE najveća država (mjesto) na svijetu za pranje novca, krijumčarenje droge, prostituciju i pljačkanje narodnog bogatstva od strane vladara.
Na spisku za podizanje optužnice protiv UAE naći će se sve zemlje koje su imale štete zbog pranja novca, a u skladu sa međunarodnim konvencijama o borbi protiv pranja novca.
Američke obavještajne službe i Ministarstvo odbrane ukazali su također na prodaju iranske nafte pod imenima firmi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata u toku američkih sankcija Iranu i njihovu direktnu podršku vojnoj i nuklearnoj proizvodnji u Iranu.
Unutar američkog društva sve više je onih koji postavljaju pitanje zašto su UAE više na meti od Saudijske Arabije, kada su oni ubijeđeni da je Saudijska Arabija izvor terorizma.
Ujedinjeni Arapski Emirati polahko shvataju da će oni biti žrtveno janje u sljedećoj fazi. To se jasno razumije i iz izjave njihovog ministra Envera Karkaša da je Saudijska Arabija zaokupljena finansiranjem terorizma i da ga pokušava ograničiti. Karkaševo objašnjenje opasnosti u kojoj se nalazi Saudijska Arabija sadrži i implicitnu prijetnju koja glasi: “Nemojte misliti da ćemo sami pasti!”
Uglavnom, grudva snijega se zakotrljala i ona će usisati u sebe i bosonoge beduine i čobane koji se danas natječu u gradnji visokih staklenih tornjeva, kao i njihove umove pune pustinjskog pijeska.
Ova tema je važna iz dva razloga.
Prvo, Iran je završio svoju akciju ”čišćenja” Iraka od sunija (grad po grad, selo po selo), i ostvario potrebnu demografsku promjenu, obznanivši da je predstava zvana Isil završena.
Drugo, gdje će otići četvrtina milijuna mobiliziranih i naoružanih šiijskih vojnika ako oni smatraju da je Saudijska Arabija prva strateška prijetnja šiijama i izvor (baza) Isila?
Šta će učiniti tolika vojska ako se zna da oni imaju svoje braće šiija u saudijskim pokrajinama koji misle da su potlačeni i da šiije tvrde da su većina u Bahreinu i Kuvajtu, te da su tamošnje vlasti okupirale njihove zemlje?
Šta će učiniti tolika vojska ako smatraju da je u Saudijskoj Arabiji teroristički režim koji je okupirao Mekku i Medinu?
Šta znači šiijsko gomilanje ogromnih količina oružja u Al-Nukhibu pokraj saudijske granice!?
Hoćemo li ih uskoro vidjeti kako napadaju Saudijsku Arabiju pod izgovorom borbe protiv Isila ili pak pod izgovorom pomoći i podrške šiijama unutar Saudijske Arabije?
Je li vrijeme da ”najveći plod” (Saudijska Arabija) uđe u iransku korpu pod pokroviteljstvom zemalja bliskih Americi, ili je plan podjele Kraljevine Saudijske Arabije već spreman iz nekog drugog mjesta i čeka se samo signal za početak njegove provedbe?
Je li Saudijska Arabija spremna za ove izazove ili je zauzeta Katarom, i je li sada shvatila upozorenja Njemačke i Turske da će se region zapaliti i da je Katar samo zamka?
Ako bi četvrtina miliona naoružanih šiija preselila u Siriju da bi izvršili zadatak, zna li Kraljevina Saudijska Arabija da će doći red na nju i da taj trenutak zavisi samo od postojanosti Sirijaca u borbi?
Hoće li Saudija stati uz sirijske revolucionare ili je ona zauzeta podrškom Kurdima prkoseći Erdoganu?
Da li Kraljevina Saudijska Arabija shvata da je trenutno izolirana od svoje sunijske sredine demontiranjem Vijeća za saradnju arapskih zemalja Zaljeva, zatim prekidanjem veze sa Turskom i njezinim iscrpljivanjem u jemenskom ratu prije početka napada na nju?
(saff.ba)
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
Da li Saudijska Arabija shvata da je trenutno izolirana od svoje sunijske sredine?
Rora je živ, vidio sam ga prije 7 dana. Stari đedo, ništa drugo. On mene nije odmah prepoznao, ja njega jesam – uz malu pomoć društva oko nas. Spravunjao se Rora, jedino ima dobru kosu, mada bijelu kao snijeg. Čašu još uvek voli, mada ne bi smeo piti. Bio je to letimičan susret.
Rora, dakle, razveza, grabeći “češki kolač” i “čupavce” sa stola i zalivajući šljivovicom, svoju beskrajnu priču, koju je moj đed samo potvrđivao sa jednim “hm”. To su one beskrajne priče o svemu i svačemu ovakvog tipa ljudi, sklonih čašici tuđe rakije, vina i sl., sklonih hvalisanju, a i gošćenju kod drugog bez obzira da li povodom slave, svadbe, sahrane ili nečeg drugog, a nakon sve te oracije niko od slušaoca – ako ga neko i sluša – nije u stanju da kaže o čemu je govornik pričao. (Za ovog se Roru pričalo da je na jednoj sahrani, negde pre rata, popio malo više na daći – ono nešto malo naših Srba što danas žive gore na Kordunu danas umesto daća kažu “karmine”, po primeru Hrvata – pa se raspričao, a našlo se još nekoliko takvih kao on, pa navalio na nekakvog “priku” da zapjevaju, i jedva ga nekako zadržali da ne zapjeva. Kažu da je pop koji je bio tu posle pričao da još nije bio na veselijoj sahrani.) Rora se raspričao o svemu: o vremenu, o svojoj familiji, o ljudima, o rakiji (uzgred se obređujući istom tečnosti), o tome kako je on (Rora) uvek bio i ostao frajer koga su obožavale lepe žene u kratkim suknjama, o Krajini, koja “nikad nije bila hrvatska”, o ratu, o oružju, o UNPROFOR-u, o radu, o alatu, o traktoru, o politici, o tome kako će novi američki predsednik Klinton biti bolji od Buša, grdio je Tuđmana i Aliju, grdio ustaše, prešao na ratne operacije oko Karlovca 1991. godine i na napad naše srpske TO i Lozničke brigade JNA u oktobru te godine na hrvatske snage oko Karlovca, u kojem napadu je, kao teritorijalac, i on učestvovao. Pri ovom poslednjem on reče kako je, prilikom prelaska preko zauzetih hrvatskih položaja, video rovove pune izginulih hrvatskih boraca. Na to se trže ona V.K. (koja se do tada kartala sa onim dečkom iz susedstva i mojom sestrom Sejom), koja je volela da se uplete u razgovore o ratu (kao i cela njena porodica) pa reče: “Oni” – misleći na Hrvate – “kriju svoje gubitke, njih je izginulo na desetine i preko stotinu za samo jedan dan kad su Lozničani ušli u Karlovac, ali oni ne smiju priznati!” (I ja sam, doduše, čuo još onda, u oktobru 1991. godine, da su hrvatske snage teško stradale u ofenzivi Lozničana i naših teritorijalaca prema Karlovcu, i da su hrvatski rovovi, naročito u Cerovcu i na Turnju, stvarno bili doslovce zatrpani izginulim hrvatskim “braniteljima”, ali ja ne mogu ni potvrditi ni opovrgnuti tu priču. Moj otac i ujak su takođe učestvovali u tom napadu naših, ali oni nisu mnogo govorili kad bi se vratili sa položaja, i ja sam ovu priču o velikim hrvatskim gubicima tom prilikom čuo od drugih. Doduše, moj otac nije bio u borbama na sektoru Cerovca i Turnja, nego istočnije, prema Skakavcu, dok je moj ujak bio jugozapadno od Cerovca, a govorilo se da su Hrvati najviše stradali na Cerovcu i Turnju, kuda su nastupali Lozničani i manji deo naših teritorijalaca.) “Kriju oni” zagrakta Rora “ali matere izginuli’ najbolje znaju! I da nije bilo..” (reče koga, prezime mi je poznato) “…Karlovac bi danas bijo naš! Ali njega je…” itd. To je priča koju sam slušao više puta na Kordunu onda. Rora brzo promeni, po svom običaju, temu razgovora (više manje monologa), jer on je pričao tako, počne jednu priču, nastavi drugu, završi sa trećom. A nateže iz čašice, par puta potegnu i iz prazne. Onda bi mu moj đed još dosuo, a Rora ne brani, nego samo kaže, reda radi: “Nemoj, nemoj punu, idem kod Karana” a oči mu ispod gustih obrva sjakte na rakiju. Ali opet, ne opsova nijedanput, bar ne izgovori neku tešku psovku, nego kad bi malo povisio glas, rekao bi: “Da oproste cure, a već ova dva su klipani, nije tol'ka gr'ota da čuju!” Jer nije ga uhvatilo, kao i nikad, potpuno pijanstvo, nego je samo pričao malko brže i glasnije, i malo, jedva primetno, zaplitao jezikom, onako, malko šteka dok ne uhvati ritam. Malo snizi glas, pa onda iznenada grakne i zasjakti onim zlim pogledom. Od njega se osjeti rakija i loši duvan koji on mota u papir. U razgovor upliće i nekakvu životnu filozofiju samo njemu poznatu. Kako priča o svemu, tako i upotrebljava razne izraze i pojmove iz svih oblasti, izgovarajući krivo mnoge riječi. Umesto “švajs-aparat” izgovara “šlajs-aparat”, umesto “mentalno zaostao” kaže “metalno zaostao” itd. Onaj dečko veli potiho: “Daj snimajte ga, pa ovo je cijela antologija bisera i provala!” I stvarno, dovukoše kasetofon blizu njega i počeše da ga snimaju, potajno. A on, Rora, prevejan, podgrijan “benzinom” primetio je nekakvo komešanje i da se mi podsmijavamo, pa je malo ućutao, da bi onda nastavio obraćajući se odjednom nama deci, mada možda ni sam ne zna šta hoće da kaže, ali priča samo da ide vreme i da mu se dospe još koja i da proguta još koji kolač: “Vidite, vi ste gradska djeca, ali isto rođena po srpski i po kordunaški…” Šta znači biti rođen po srpski i po kordunaški niko živ ne zna, ne zna ni on, i ova misao ostade nedovršena. A kako Rora mlatara rukama dok priča, tako se leluja i ona vrpca na beretki zataknutoj na njegovo rame, a nekakvo malo mače sedi iza njega na prozoru pa šapom maše prema vrpci i poigrava se s njom, što nas dodatno goni na smeh. V.K. i onaj dečko otidoše, a Rora osta, čekajući svog druga da idu kod Karana, i žaleći što se moj ujak ne vraća od staroga Jove, a sve češće nagiba iz prazne čaše. Đed mu nali još jednu, a on produži priču. Za čudo, sad manje šteka, jedino što mu iz usta, dok priča, prska cijeli vodoskok. Grub glas, krkljav, pa se s vremena na vreme glasno usekne, pa se zakašlje, rakne glasno i vidim da mu malo fali još pa da pljune na pod, što bi on najradije i učinio, ali se suzdržava. Sad spominje našega Glišu Kokira, ne znam u kom kontekstu, jer ga više niko pažljivo i ne sluša, a njemu nije ni stalo do toga, iskreno. Znam da je u tom monologu (praćenim s vremena na vreme đedovim “hm” i “da”, reda radi) Rora jednog momenta, u stilu takvih ljudi, kojih na Kordunu i nije bio baš mali broj, rekao “moj je ćaća najpametniji čoj'k na svijetu” ali zašto je najpametniji to nije jasno dokazao (jedino ako nije zato što je njegov ćaća). I tako, izbrbljavši za dva ili i više sati sve i svašta, naklapajući samo da gošćenje duže potraje, popivši nekoliko čašica (poslednju je sam natočio), najevši se kolača, uz reči da nema niti moga ujaka niti njegovog kolege, jedva nekako naumi se da ode, pripit, ali ne i pijan (čini mi se da bi podnio još toliko čašica!). Ode Rora, sigurnim korakom, uz poruku da pozdravimo mog ujaka, ode nekuda gore uz put. I nije prošlo ni pola sata, kad stiže ujak u “askoni”. Prenesemo mu pozdrave i rečemo od koga su, a on samo upita je li koliko popio i reče jedno “jo”, pa poče pričati zašto se zadržao kod staroga Jove, smejući se (on je volio da prenosi šta je gde vidio, ujak mi je, ali imao je tu ne baš pohvalnu osobinu). Jovi, veli, došao njegov šogor iz Srbije u goste (taj šogor je rodom sa Korduna, ali otišao u Beograd još kao mlad čovek, davno pre rata). Tu na stolu, veli, svega, a kako je bilo sunčano i toplo, to su sedeli napolju pred kućom, pod balkonom (ja sam bio jednom u životu pred njegovom kućom, ali znao sam lik staroga Jove – visok starac, oko 70 godina, prav, sav sijed, visoko čelo, crn u licu, bezub). Ujak priča kako su on i Jovin šogor sedeli i razgovarali, jedući palačinke koje je ispekla Jovina snaha Marina. Sin mu nije bio kod kuće. A kod Jove došao i jedan dječarac iz komšiluka, neki mali Miloš, oko desetak godina, debeo, mogao dobro da pojede. Miloševa porodica je bila u nekom srodstvu sa Jovinom porodicom, i on često dolazio kod njih. Ujak pričaše ovako: “Stari Jovo ‘rani krave. Mi sjedimo pod balkonom. Napekla Marina palačinki pune tri tave, pa iznjela na sto pun tanjur, dvadeset palačinki i više. Mi uzeli svaki po dvije-tri, ne možemo više. Marina zove Jovu na palačinke, on veli sad će, samo krave da namiri. Mali sjeo, privuka’ onaj tanjur sebi, pa jede. Jednu po jednu, jednu po jednu – sve stuka’! Dvajst palačinki sigurno! Doša’ stari Jovo, palačinki niđe! ‘J.bem mu šveto šunce'” – imitira ujak kako je govorio bezubi starac Jovo – “‘đe š’ palačinke, ko poj'o, ko poj'o, pa i ja b’ poj'o!’ Mi šutimo, a šuti i mali! Sve poj'o mali!” Tu se i mi nasmejasmo kako je stari Jovo ostao kratkih rukava zbog ješnoga maloga Miloša. I tako je taj vedri dan proticao u vedrom raspoloženju, nismo čak ni vesti slušali. Uostalom, rat se prenio u Bosnu, između Krajine i Hrvatske bio je mir. Ali negde poslepodne najednom se zaustavi jedan auto pred dedinom kućom i iziđe neki kao kurir, šta li već, koji je poznavao mog ujaka. On mu reče da se što brže vrati u Slunj i javi u svoju jedinicu, da ga je tamo već tražio kod njegove kuće kurir iz Slunja, pa mu rekla ujna da je on ovde, a slunjski kurir sreo ovog drugog negde u Zagorju i rekao mu gde da potraži mog ujaka i prenese mu nalog da se što pre javi u jedinicu. Na ujakovo pitanje šta se desilo on šturo objasni da su Hrvati napali u Dalmaciji na naše. Tek tad mi saslušamo vesti i čujemo da su tog dana ujutru hrvatske snage izvršile oružanu agresiju na južni deo RSK, odnosno Sektor “Jug” zone pod zaštitom UNPROFOR-a. I tako se vedri dan pretvori u sumorno raspoloženje. Deda i baba skoro sa suzama oprostiše se s nama, i mi se brzo vratismo u Slunj. Moj otac takođe beše mobilisan u svoju jedinicu Slunjske brigade. Od UNPROFOR-a je skoro silom oduzeto oružje koje su naši bili predali pre pola godine. Uveče su i moj otac već bili na položajima prema HV na Kordunu, da bi ujaka par dana kasnije otpremili, sa povećom grupom Kordunaša, na ratište u Dalmaciji, kao pomoć tamošnjim Srbima. Otac je ostao na kordunaškom ratištu, gde su nakon više od pola godine primirja obnovljene borbe, uglavnom artiljerijski sukobi između naše i hrvatske vojske. A kao da je i sama priroda osetila ovaj nagli preokret iz mira (doduše, varljivog, ali ipak mira) u rat, negde krajem januara otpoče da pada gusti, jaki sneg i dođe zahlađenje…
Bio je 22. januar 1993. godine. Dan sunčan i topao. Prošla su bila dva dana kako proslavismo (prvi put u Slunju) našu krsnu slavu Svetog Jovana. Ovo je bila i slava mog ujaka, ali on je sa svojom porodicom proslavio na selu kod roditelja, odnosno mojih dede i babe sa majčine strane. Ovo je na Kordunu česta slava i u Slunju beše dosta “kršnjaka”. Po običaju, predveče je počelo pripucavanje iz pištolja, pa i moj otac ispali u zrak nekoliko metaka iz “kolta” koji je evo i dandanas u mome vlasništvu jer ga ja u toku “Oluje” donesoh u torbi iz Krajine u Srbiju. Bilo je u toj pucnjavi za slavu nekakvog oduševljenja i u mojim grudima, jer sad bi se čulo na jednom kraju kako neko puca u zrak, onda bi se oglasio pištolj sa drugog kraja, pa sa trećeg, kao kad se pijetlovi natpjevavaju. I tako pucnjava do kasno u zimsku, ratnu noć u Slunju, u kome behu francuske mirovne snage koje nisu sprečavale (niti bi mogle sprečiti) da Srbi ovako, uz pucnjavu, slave. Pucalo se iz pištolja, jer puške najvećim delom behu predate “na čuvanje” UNPROFOR-u pre pola godine, u leto 1992, u skladu sa sporazumom o dolasku mirovnih snaga. Već više od pola godine na ovim prostorima vladao je mir, mada hrvatske snage nisu u potpunosti ispunile svoje obaveze i povukle se na predviđenu udaljenost od RSK, odnosno područja pod zaštitom UN. Ali glavno beše da je bio mir, da naši najbliži nisu odlazili na položaje, a za Novu 1993. godinu beše došla i struja pa, iako je bilo restrikcija i dalje, snabdevanje električnom energijom beše urednije. Dakle, proslavismo Svetog Jovana 20. januara, a dva dana kasnije odemo po pozivu, kao u goste, majčinim roditeljima na selo. Ujak, u svojoj “askoni”, odveze mene, moje dve sestre i svoju kćerku, tj. našu sestru od ujaka. Dan, kao što rekoh, beše sunčan i lep, kao da je proleće a ne 22. januar. Otac je bio nekakvim poslom na terenu, a majka beše nešto kao bolesna, pa ostade u Slunju. Dođemo na selo kod majčinih roditelja. Posjedamo za stol, a prozori otvoreni kao da je ljeto, jer stvarno beše toplo. Ujak ostavi nas omladinu a on ode kolima do nekog svog poznanika i druga sa položaja u obližnje selo, sina nekakvoga staroga Jove koga mi besmo upoznali kad smo nakon izlaska iz Karlovca 1991. godine živeli ovde prvih nekoliko meseci. Sedeli smo tako dole u prizemlju, častili se, jugo prijatno pirkaše kroz otvorene prozore, sunce greje, ptičice pevaju, seoska idila… Bila je prisutna i neka V.K., naša prijateljica još iz Karlovca, izbegla sa porodicom takođe u avgustu 1991. godine, lepuškasta devojka nešto starija od mojih sestara, veoma lepih očiju i da joj je nos bio samo malko manji bila bi savršeno lepa. (Ona je mene i moje sestre naučila igrati tač). Inače sklona hvalisanju i, mada behu prijateljice, nekako je moje sestre ne simpatisahu baš previše. Došao je i još jedan dečko iz komšiluka, od svojih 17 godina, koji se pomalo “muvao” oko Seje, moje mlađe sestre, ali bezazleno, kako to biva u tom uzrastu. Sedimo, jedemo, posebna poslastica je nekakav “Češki kolač” koji je izvrsno pripravila jedna žena iz susjedstva. (Moje sestre se u kuvanje nisu razumevale skoro nikako, naročito pomenuta Seja, ali je zato bila u stanju da se u tri skoka nađe navrh najvišeg oraha). Kad najednom dođe neki Rora, tu iz obližnjeg sela, koga smo takođe upoznali 1991. godine. Čovek srednjih godina, negde vršnjak moga oca, mislim da mu nije bilo više od 45 godina, gruba izgleda. Taj Rora ne beše naročito visok, ali je bio krupan, snažan, zdepast, širokih ramena, sav nabijen, snažan. Glava velika i krupna, a lice crveno i puno nekakvih sitnih, ne naročito dubokih bora; kosa žuta, gusta (što kažu nikla mu iz pola čela), oštra i čekinjasta, podšišana; nije nosio bradu, ali nije bio ni obrijan, nego po licu oštre dlake kao strnjika. Obrve mu guste, nakostrešene, skoro se sastale u povijama, a ispod dva zelena oka sa nekakvim zlim pogledom kao u kakvog mačka; nos velik ali uzak, a u ustima jaki žuti zubi; na jakom vratu iskočila krupna Adamova jabučica. Ceo lik mu beše grub, surov i sirov, mada on nije bio zao čovek, nego pre dosadan. To je jedan od čestih tipova ljudi na Kordunu. Taj je Rora radio do rata u Karlovcu, ne znam gde, uglavnom bio je fizikalac, a onda se 1991. među prvima našao u našoj TO. Inteligencija mu ne beše baš zavidna, a čašica mu ne beše strana (kad pije kod drugoga), mada se nikad nije napio do onog stanja da ne zna za sebe, nego bi se zagrejao za priču, a ionako je bio pričalo. Međutim, on je volio i dobar zalogaj (i ovo još više kod drugoga) pa je pravio ravnotežu između količine “benzina” (kako je moj ujak nazivao alkohol) i količine hrane u sebi. Voleo je da ide od kuće do kuće i da priča, a voleo je, dabome, zaći i gostionu, dabome, ne o svom trošku. Inače je bio oženjen i imao je decu, i nije bio raspikuća jer se uglavnom častio za tuđe novce (častili su ga). Tako i sad izbasa u đedovu kuću, obučen po vojnički u neku ruku – šarene maskirne hlače, vojničke čizme, a gore milicijska bluza iz vremena SFRJ, piše (latinicom) “milicija”, a na rame zatakao beretku Martićeve milicije sa početka rata, opasač JNA, za njega zatakao pištolj. Pravi tip našeg krajiškog(para)vojnika kakvih beše prilično među starijim borcima, teritorijalcima. Uđe, pozdravi i sede na klupu do prozora. “Ma ja poša’ tu do (ne sećam se do koga reče) pa idemo kod Karana, pa reko’ da svratim malo!” Sad upita je li moj ujak tu, pa kad ču da je otišao kod staroga Jove, reče: “A j..i ga, eto'le, da sam doša’ prije, pa bi ga zateka’, a baš sam željan da malo šnjime prodivanim! A žurim kod Karana!” Glas mu beše grub i hrapav, a kad bi izgovarao slova “z” i “s” zujao bi i siktao. Govorio je polako, rastežući. Naravno, znali smo mi zašto je on “naišao”; možda i ide kod Karana, ali nije zgorega i prije toga drmnuti koju i založiti se bez svoga troška, zato mu deda i natoči čašicu, da ga što pre otisne iz kuće, a Rora reče, reda radi: “Ma nemoj mi sipati, idem kod Karana, pa reko’ da vidim šta se radi ođe!” Ali rado se prihvati čašice. I nije mu dugo vremena trebalo da je iskapi. Sad on, naravno, očekuje i drugu da mu se natoči. Ako mu je ne natočiš, neće otići, a ako natočiš, onda očekuje i sledeću pa opet neće da ode. A da bi našao razlog da ostane što duže na čašćenju – iako “žuri” kod Karana, samo dok mu dođe drug – on napomenu da bi rado video mog ujaka i da se nada da će se brzo vratiti od staroga Jove. Tu Rora ovlaš baci pogled prema nama četvero – mojim sestrama, meni i ujakovoj kćeri (znao je da ujak ima samo jedno dete, kćer, ali nije je lično znao) – pa upita koja je od “ove čet'ri ljepe cure” ujakova. Na to mu đed i baba pokazaše Seku, ali i napomenuše da “njesu sve cure, ima tu i dečko” i pokazaše na me. A on razrogačio zelene oči, pa se mršti, misli da ga zezaju, dok mu stvarno ne dokazaše da ja nisam “ljepa cura” nego šiparac, i na pitanje čiji smo mi, dokazaše mu da smo deca ujakove sestre. Mog oca i majku on nije poznavao, ali vidi sličnost između nas troje i naše Seke (sestre od ujaka) pa veli kako smo se “uvrgli” na ujakovu stranu. (Nas troje i naša Seka bejasmo stvarno dosta slični u licu, s tom razlikom da smo nas troje više u licu bili “bebasti”, pomalo detinjih noseva i nešto punijih usta – tu smo “povukli” na očevu stranu – dok je naša sestra od ujaka, naša Seka, imala tanka usta, sa jedva primetno izbačenom gornjom usnom iznad donje, i fino srezan pravilan nos. Ali tamne oči, vrana kosa i beli ten behu isti u sve četvero, a moja kosa beše takođe poduža, da kažem nešto kraća nego kosa u mojih sestara, uz to su mi je moje rođene sestre počešljale na uvojke koji su padali oko lica i po čelu, i to, zajedno sa onim blagim i nežnim izrazom na mom licu, uz moju stidljivost, beše razlogom da ovaj Rora ne beše prvi – ni poslednji – koji je pomislio da sam i ja jedna od sestara. U to vreme, početkom 1993. godine, rađala se popularnost osobe sa kojom su počeli da upoređuju moju malenkost jedno dve godine kasnije – u fizičkom smislu, naglašavajući dakako razliku u godinama, moje još uvek detinje linije i uži nos u mene – i to se upoređivanje nastavilo i dalje, mada ja lično tu navodnu sličnost sa dotičnom osobom nisam uviđao i samo bih slegnuo ramenima u tim prilikama. Zamenom sa “curom”, međutim, nisam bio polaskan i to me vređalo kao muškarčića – ali kod mene su i dublji glas i prve malje na licu došli nešto kasnije.) Dosta o tome, vraćam se Rori koji sedi kod mog đeda u kući, na klupi kraj prozora, sunčanog 22. januara ratne 1993. godine.