Današnje izdanje lista Politika piše da je Senat Beogradskog univerziteta iznio stav da je „Muftija neupućen u njihovo ponašanje kad je u pitanju njihov rad“.
Na sajtu Blica pronašli smo tekst prof. dr. Refika Šećibovića jos iz 2010. koji tretira na isti način problematiku Beogradskog univerziteta koji teroriše ostale Univerzitete. Beogradski univerzitet tada nije reagirao.
Zbog važnosti objavljujemo kompletan tekst:
Teror Beogradskog univerziteta
U univerzitetskim krugovima se već mesec dana raspravlja o Predlogu zakona o visokom obrazovanju, a koji je radila radna grupa Univerziteta, slična onoj radnoj grupi koja je pisala prethodne zakonske predloge, zbog kojih se i rade nove izmene i dopune.
Gromoglasno najavljivane kao dopune Zakona koje su okrenute studentu, suštinski više se bave visokoobrazovnim institucijama i profesorima.
Ako bi se ovakva formulacija izmena usvojila, mogli bismo slobodno da konstatujemo da su u visokoobrazovnom sistemu institucije “progutale studente”.
Ovaj predlog je ekstremniji od svih dosadašnjih. To se vidi kroz ukidanje bolonjskog procesa u svom organizacionom obliku i promovisanje samoupravljanja u visokom obrazovanju. Ono postaje “država u državi”, u kojoj sva vlast pripada profesorima preko svojih institucija i organizacija.
Inaugurisano je “totalno samoupravljanje” kao jedini oblik vlasti na svim nivoima od države do fakulteta, sa dvotrećinskom većinom profesora. Vlada je izgubila ingerencije da samostalno vodi politiku u ovoj oblasti u skladu sa voljom birača, i postala je tehnički organ Konferencije univerziteta Srbije.
Predlagači zakona se udvaraju studentima snižavajući kriterijume ispod evropskog nivoa, želeći na taj način da ne opterećuju profesore da više rade i studente da se bore za kvalitet svog znanja. Osetivši pasivnost države prema primeni bolonjskog procesa, profesori državnih fakulteta, posebno lobiji BU, izdvajajući neke instrumente bolonjskog procesa iz ukupnog konteksta reforme, žele da ojačaju svoju samoupravnu vlast nad visokim obrazovanjem.
Profesori (predlagači) licemerno predlažu da Nacionalni savet za visoko obrazovanje bude nezavisno telo, a da u njemu dvotrećinsku većinu imaju upravo oni (profesori) preko Konferencije univerziteta. Dajući takve ovlasti Nacionalnom savetu, izdižući ga iznad svih organa države, pojavljuju se kao monopolisti u upravljanju sistemom visokog obrazovanja. Tako nam se opet može ponoviti situacija koju smo imali sa Nacionalnim savetom za osnovno i srednje obrazovanje koje se svim silama borio da blokira evropski put obrazovanja Srbije, zaustavi reforme i koji je doveo do potpune blokade sistema.
Tako je Srbija ostala jedina zemlja u regionu u kojoj država nema mogućnosti da bilo kako utiče na odluke upravljačkih tela u visokom obrazovanju. Primera radi, u Sloveniji i Hrvatskoj, odnos u upravljačkim telima je podjednak.
Drugi problem ovog zakona je zatvaranje sistema, i predstavlja uvod u potpunu kontrolu visokog obrazovanja od strane državnih fakulteta. Ako privatni akreditovani univerziteti prihvate ovakve zakonske akte, njih čeka sudbina države – da budu minimizirani u sistemu i pretvoreni u strukovo-menadžerske škole. To je vidljivo u diskriminacionom stavu kome se traži ograničenje studiranja u oblasti prava, medicine i pedagogije, a sve pod sloganom “zaštita državnih interesa”.
Bahatost predlagača ide toliko daleko da ministra prosvete svode na običnog vladinog službenika koji mora da konsultuje za sve svoje odluke Nacionalni savet i da potpisuje njihove akte i rešenja.
No, to je očito malo predlagačima, pa traže od budžeta Republike Srbije da finansira sva njihova nezavisna tela.
autor: Refik Šećibović
