Nakon osmogodišnjeg potucanja po svakakvim smještajima u Njemačkoj, Luksemburgu, Francuskoj i Švedskoj, gdje nije uspela da dobije azil, niti da se na neki drugi način domogne “papira” i stalnog boravka, porodica Rasima Dedejića (34), prinudno se vratila u rodno Biohane na Pešteru (opština Tutin).
Sada dane provode u staroj i hladnoj brvnari koja prokišnjava, bez vode, struje i kupatila. Čuvši za nevolju Dedejića, reporteri “Vesti” stigli su na lice mjesta, kako bi saznali nešto više o onome što ih muči.
Od 2007. godine Rasim Dedejić je težak srčani bolesnik, u Njemačkoj i Švedskoj imao je dvije teške operacije na srcu, jedva je, kaže, preživeo. Mora strogo da miruje i po savjetu ljekara, ne smije da podiže ništa teže od deset kilograma. Nemoćan je da bilo šta radi i zaradi, pa sa suprugom Elvirom (28) i djecom: Tarikom (6), Nihatom (5) i Nedžlom (4) živi od dječjeg dodatka od ukupno 70 eura. Nemaju socijalnu pomoć, ni kokošku, niti bilo šta od stoke što bi im pomoglo da se lakše prehrane. Da nije pomoći rodbine i komšija, “poskapali” bi od gladi.
– Osam godina smo se borili za opstanak u nekoj od zemalja Evropske unije. Sve smo probali i pokušali, nije vrijedelo, pa smo morali da se vratimo na Pešter, u rodno Biohane i u baraku iz koje smo svojevremeno, poput hiljada drugih Sandžaklija, krenuli u svet nadajući se poslu i boljem životu. Možda bi sve bilo drugačije, možda bi se i mi nekako snašli, da se 2007. godine, dok smo bili u Njemačkoj, nisam teško razboleo. To je bio razlog više da nas se koju godinu kanije otarase i vrate nas u Srbiju – priča sa tugom u očima Rasim i naglašava da je dugo razmišljao da li da svoje nevolje iznese u javnost.
A posebno zamoli za pomoć.
– Što bi naš narod rekao, došla voda do poda, i bukvalno nam je ugrožen opstanak.
Računamo, bolje je da potražimo pomoć nego da krademo. Dok smo bili po Evropi, redovno smo čitali “Vesti” i pratili akcije Humanitarnog mosta i Hida Muratovića. Sam Bog vas je poslao kod nas. Nadamo se da će bar neko od naših zemljaka koji nas poznaju i koji znaju kroz kakve smo sve muke prošli po Evropi imati razumevanja za našu situaciju. Nadamo se i da će nam stići bar neka pomoć. Ne treba nam mnogo: bili bi presrećni kada bi popravili krov na brvnari, utoplili je stiroporom, uveli vodu i struju i sagradili kupatilo – ističe Rasim.
Nada u bolje dane
– Nadamo se da će nam dobri ljudi pomoći da uvedemo vodu, kako bi sagradili najprostije kupatilo, ali i platimo dug za struju. Mnogo bi nam značilo i kada bi, pre nego što počne surova pešterska zima, stiroporom obložili i utoplili zidove i plafon, da nam se deca noću ne smrzavaju. Zahvaljujem se unapred svim dobri ljudima na bilo kakvoj podršci – poručuje Rasimova supruga Elvira Dedejić.
Tračak nade da ova porodica opstane na svom ognjištu, već se ukazala. Čim je od humanitarca Hida Muratovića saznala za nevolje porodice Dedejić, naša čitateljka, Aida Nicević iz Australije, ćerka pokojnog Ramiza – Miza Nicevića, koji je učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama, poslala je ovoj porodici 130 evua. Od ove donacije Dedejići su odmah kupili ogrev. Pri tom, od Muratovića su dobili i prvu pomoć u namirnicama, a uskoro će dobiti još jedan “paket” humanitarne pomoći, na čemu su Dedejići veoma zahvalni.
Mesecima bez struje
Dedejići su, nažalost, zbog dugova, trenutno bez struje.
– Djeca pišu domaće zadatke u mraku, jer nam je struja, pošto nismo mogli da je plaćamo, mjesecima isključena. Kupamo se, vodom koju supruga donosi sa obližnjeg bunara i koju grejemo na šporetu. “Iz vangle” se polivamo u jednom krajičku sobe gdje i boravimo – naglašava Rasim, skromni i teško oboleli Pešterac.
(Vijesti)
Genocidna Evropa.
In sha Allah
Ne brini Rasime, sad pošto si se vratio na rodnu grudu, ima srce da ojača. Čuvaj porodicu i zdravlje, a dobri i merhametli ljudi će ti sigurno pomoći za početak.