Beograđanin – Otišao sam u Sjenicu usred januara da provjerim da li sam čeličan kao ljudi iz najhladnijeg grada, ali sam propao! (FOTO)

“Ovde u Sjenici kad momak ima sastanak kaže djevojci: Čekam te do -20, a ako ne dođeš do -25, ja na -30 vala idem kući!”

E, tako u šali koju mi je ispričao jedan konobar izgleda najhladiji grad u Srbiji. Sjenica je poznata kao sinonim za najstrašniju zimu, bar kada je o Srbiji i Balkanu reč.

A kada zima okuje i ostatak zemlje, Sjenica nam dođe kao neka uteha da od goreg ima gore, da na tom skrivenom mestu žive čelični ljudi i gde ni za živu glavu ne treba kročiti od oktobra do maja.

Ja sam želeo da ih upoznam i da usred januara provedem vikend u Sjenici i okolini. “Smrznućeš se ko…” govorili su mi. Pa, kako mi bude, bude, mislio sam – moram da vidim kako izgleda taj zaleđeni grad.

A doživeo sam da se u istom danu i preznojim i smrznem, da ne mogu da svučem zaleđene pantalone, da gazim sneg do kolena i upoznao sam divne ljude kod kojih nikada nećete ostati neugošćeni. 

U Sjenicu sam stigao na -8.

– Toplo je danas. Pre dva dana je bilo -23. Videćemo šta će biti do jutra. Ako se razvedri biće to opet do -20. Tako je to ovde – pričao je domaćin Veroslav Radević.

I to je, zapravo, bilo jedno sasvim obično veče u zaleđenom gradu. Lepo uređeno šetalište i prostrane ulice bile su pune ljudi, automobila, grupa mladih, roditelja sa decom… Sve je ravno, kao da ste u Sremu, ali nadmorska visina je preko 1.000 metara.

– Ovako bude otprilike cijele zime. Nije strašno, samo mnogo ogreva trošimo. Ali desi se da bude jedna nedjelja sa ekstremnim minusom. E to je već teško i treba izdržati. Nos ti se bukvalno zalijepi, a obrve postanu bijele. Čak i nafta počne da se ledi – pričali su mi Sjeničani.

Za njih, zapravo, nema gore vesti od toga da ih čeka sunčan dan.

– Vedro vrijeme znači da nam ujutro slijedi opasan mraz – pričaju.

Ali, pravu čar zime možete osetiti van grada, u selima na blagim padinama gde se u belini nazire pokoja zavejana kuća, džamija i usamljeno drveće.

Moj vodič za ovu avanturu po Pešteru i Javoru bio je Ramo Tahirović. Domar u jednoj školi, predsenik planinarskog društva, čuveni kamerman u čitavom kraju, pa i novinar. Ali pre svega zaljubljenik u prirodu i neko ko odlično poznaje svakog Sjeničanina.

– Poznajem 105 sela i o svakom ja mogu da ti ispričam priču. Nema čiju svadbu nisam snimao i koji stazama nisam hodao. Sve do Crne Gore. Vodim te sada u Čitluk, na mesto gde počinje Pešter. Da vidiš kakav je tamo sneg i kako žive ljudi. Jedan domaćin gaji 700 ovaca i ima 85 godina – pričao je Ramo.

Bez ikakve prethodne najave kucali smo na njegova vrata.

– Selam alejkum! Dobro mi došli Ramo. Hajdemo na kahvu unutra – pozivao je ovaj plavooki starac,Ćerin Kurtagić koji je, kada je čuo da je došao i gost iz Beograda, odmah izašao napolje. A za njim i mlađe generacije njegove porodice, sve do dečaka koji su bez reči istrčali u džemperićima i pošli za nama u razgledanje imanja.

Ćerin ima osam sinova, od kojih su četvorica ostala na Pešteru.

– Volu da ostanu i time se bavu. Drže ovaca oko 700. Za sad se boru s tijem i tako posluju dokle će, šta će… Ne možeš nešto golemo da stvoriš, sem, eto da se živi. Nijesi oskudan za ništa. Jedino nikada slobodan nijesi, kao što odu ljudi na more tako i u neku šetnju, nego je obaveza stalno da je tu – priča Ćerin.

Zaputili smo se u do štale i već tada shvatio sam da pešterski sneg nije za šalu. Od bala sena ostale su samo velike bele obline, jedan taktor je potpuno zavejan, a sneg gotovo do kolena provlači se kroz svaku rupu koju nađe između cipele i čarape. I na sve to, padam!

– Ovdje samo sa gumenim čizmama možete hodati. Čini mi se da su nekada bile žešće zime no sad – priča domaćin.

A kada sam ušli u štalu – iznenađenje. Gomila ovaca sa crnim nosićima, poneko veselo jagnje i mladunčad stara tek nekoliko sati. To su, pričaju Sjeničani, rasne autohtone ovce koje jedine mogu da podnesu surovu zimu.

Blejale su sa svih strana, od piskavih do grubih glasova koji se mešaju. A kada se oglasi gazda, onda zableje sve uglas.

Najteže je bilo odvojiti se od domaćina. Imao sa još mnogo toga da vidim u Sjenici, a Ćerin je insistirao da uđemo u njegovu kuću. Kafa, pršuta, sir…

Tek kada sam rekao da je sve u redu i da se osećam kao da me počastio, gazda mi je pruzio ruku i poželeo srećan put.

– Tako vam je to na Pešteri. Ovdje se očuvala ta tradicija gostoprimstva. Gost uvijek dobije mjesto kod prozora i sve mu je podređeno, ali ne smije da ne jede – priča Ramo.

Dan kasnije, doživeo sam da se na sjeničkom minusu i preznojim. Planinarsko društvo Zmajevac, čiji je Ramo predsednik, svake nedelje organizuje šetnje, ma kakvo vreme bilo. Krenuli smo podno Javora, na jednu kraću, ali stazu sa konstantnim usponom i snegom do kolena.

Svaki korak bio je prava borba za noge, smenjivao se osećaj tereta i bol u mišićima. A to je hrana i za telo i za dušu. Kad zastanete, možete začuti samo poneku pticu ili lomljenje grana pod teretom snega.

Korak po korak, došli smo do cilja, a telo se toliko zagrejalo i oznojalo da sam jaknu stavio pod ruku.

OD IVANJICE DO CRNE GORE

U Sjenici živi oko 15 hiljada ljudi, a jos oko 13 živi u čak stotinak sela koja se prostiru po velikoj površini opštine – od Ivanjice do granice sa Crnom Gorom.

Moj domaćin Veroslav Radević direktor je Osnovne škole “Sveti Sava” u selu Bare. Kaže, u petak škola nije radila jer su putevi bili zavejani. Do škole se može doći iz grada, ali đaci koji pešače iz desetak okolnih sela teško mogu da se probiju kroz smetove.

Učenika ima iz ukupno 15 sela u radijusu od oko 40 kilometara, na 67 ulenika ima nešto više od 20 nastavnika i učitelja.

Radević je prikupljao donacije i nalazi načine da škola opstane i da svako dete koje živi u ovom kraju ima dobre uslove za školovanje. A posle osnovne škole neki odlaze u srednju Sjenicu, ali i Crnu Goru, Čačak, Kraljevo, Kragujevac…

VRHUNSKA HRANA PO CENI FAST FUDA

Čuo sam za sjenički sir, ali da se sjenički ćevap razlikuje od pazarskog, to je za mene bila novost. Kad god bih to spomenuo, svi bi samo klimnuli glavom. I zaista, onaj ko voli meso ne bi trebalo da iz ovog grada izađe, a da nije probao čuveni sjenički ćevap.

A tek sir… Topi se u ustima poput kajmaka, izuzetno je jakog ukusa i mastan, a jedinstven ne samo zbog recepta, već i podneblja.

Mleko se stavlja u velike kazane i kuva, dodaje se sirilo i tako nastaje izvrstan mladi sir. Posle 20 do 30 dana on sazri i postaje prava poslastica koja se prodaje kao alva. Dolaze kupci i iz Bosne, Hrvatske, pa i Turske, priča prodavačica Elzana. Najlepši je, kaže ona, sa vrućim hlebom.

I u najfinijem restoranu proći ćete kao da ste u Beogradu izašli sa drugarima na kiosk brze hrane. Bogat ručak za dvoje sa pićem i salatom izađe oko 1.000 dinara.

(Telegraf)