Organizacija Border Violence Monitoring kaže da ovi snimci predstavljaju prvi dokaz sistemskog protjerivanja.
“Border Violence Patrol” objavio je video na kojem se vidi kako hrvatska policija nezakonito protjeruje migrante.
U šumi skrivene kamere snimile su naoružane policajce kako sprovode migrante, među kojima je bilo i žena i djece, na teritoriji Bosne i Hercegovine. No, na snimku koji je anonimno dostavljen organizaciji “Border Violence Monitoring”, nema bosanskohercegovačkih policajaca.
Ovakvo postupanje hrvatske policije predstavlja kršenje međunarodnih zakona, pošto slučajevi nisu procesuirani, a migranti nisu dobili mogućost da zatraže azil.
Snimci nastali na tlu BiH
Kako tvrdi Index.hr, Border Violence Monitoring naglašava da su ovi snimci prvi dokaz sistemskog protjerivanja koje provodi hrvatska policija daleko od službenih graničnih prelaza.
Snimci su, kako se navodi, nastali u blizini mjesta Lohovo, na tlu BiH, a obuhvataju period od 29. septembra do 10. oktobra.
Na dijelovima snimaka čuju se i pucnji.
BVP navodi da su na snimcima prikazana 54 nezakonita grupna protjerivanja najmanje 350 migranta.
Hrvatske poručile su kako će se u toku dana očitovati o ovim snimcima.
Izvor: Portali i Border Violence Patrol
Pogledajte vijest na izvornom sajtu:
BALKAN prije 3h Video: Hrvatska policija nezakonito protjeruje migrante u BiH
Mi smo otišli, a oni su još ostali, ali kako smo posle saznali, više nije došlo do ovakvih nesporazuma. Ali je, zato, L. pred mojim ocem, kasnije, u našem prisustvu, trezan, žalio se na svog starijeg sina kako se zbog njega obrukao pred ljudima ni krivim ni dužnim (koji stvarno nisu ni znali za devojku iz Skrada) otprilike ovako: “Treba’ sam ja to tući na vreme, pa bi on danas bio drugačiji, a ne da me sramoti pred ljudima. Sad mu ne mogu ništa, mrcina ima dva metra, jači od mene, nego da ga dočekam u mraku izakuće” – upravo ovako, spojeno izgovaraju na Kordunu – “pa ga kakvom špruljom opalim po ludoj glavurdi, da mu je razbijem! Što ja znam, tamo dovodi curu, a ne dovodi njenog ćaću i mater, a ‘vamo šalje od druge cure ćaću i mater, a ja cure još njesam ni vid'jo! Pa da li je to normalan čo'j'k – čo'j'k, da, jer nije to – da izviniš – taj tvoj balavac pa da mu oprostiš i rekneš: ‘dijete je’, nego je to mrcina od bezmalo trijs't godina! Ja sam moga’ već barem dvoje unučadi vodati da je on okren'o kako treba! ” I u sličnom tonu, to je prvi put da sam ga vidio tako razgoropađenog. I da ne duljim mnogo – njegov stariji sin se 1994. godine oženio sa sasvim trećom devojkom sa kojom danas ima dve odrasle kćeri. Skrađanka se udala nedugo posle “Oluje”, u Srbiji, a za onu drugu devojku ne znam. I sad ću se još na momenat vratiti na onog Borca sa početka ove priče, što je jako cenio moga oca i nazivao ga “prikom”, a moga ujaka “kumom”. Posle “Oluje” on je – da li usled godina, ili usled svega pretrpljenog, ili i jedno i drugo, ili nešto treće – počeo da se sve više gubi i pada u senilnost. Inače, naselio se bio u Rumi. Promenio se potpuno. Od onog radoznalog čoveka koji je počinjao, čim vidi mog oca, sa “‘Eli, prika, šta ti veliš…” postao je zbunjeni starčić koji je pričao nešto što niko živ osim njega ne bi mogao povezati. Sa godinama se to povećavalo. U leto 1997. dođe kod nas u Rumu u goste naš ujak i 3. jula, na dan vašara, odemo ujak, ja i moja najstarija sestra na vašar. Ne znam kako se dogodilo da smo upravo nas troje išli, kako nije išao i moj otac, ili je on bio pre pa se vratio, nije ni važno. Dakle, vraćajući se nas troje odozgo od Jelenačke sa vašara, sretnemo Borca gde ide na vašar (i pored sve senilnosti, kroz Rumu se kretao sigurno, pamteći ulice kud treba proći, i zato su ga i puštali da slobodno ide; on se gubio u razgovoru i u drugim stvarima). Tu se moj ujak i mi pozdravimo s njim, i ujak mu reče: “O, kume, ideš i ti malo na sajam!” (Ovo “sajam” je rekao u šali, kao uspomenu na sajmove u našem starom kraju). Šta je Borac na to odgovorio, to niko živ ne bi mogao opisati, to je trebalo čuti, tu mješavinu nepovezanih reči prekidanih s vremena na vreme nekakvim zvukom sličnim onome koji proizvodi kokoš kad se davi i žmikanjem očiju – Borac je dobio nekakve tikove ili šta li već, pa je drmkao glavom, žmikao i proizvodio te zvukove s vremena na vreme kad bi pričao. A iz sve priče što je tad ispričao – a nije se zaustavljao – mogao si izvući samo dve razgovetne reči: “mali” i “biciklo”. Neko je pao sa bicikla, mali je kupio biciklo, malom su uzeli biciklo, neko je sakrio biciklo, mali se odvezao na biciklu… Čiji bicikl i čiji mali, ko je pao, uzalud je moj ujak postavljao podpitanja, jer se Borac uporno držao svoje nejasne priče i sve je više zaplitao i kljuckao. On je svakako prepoznao mog ujaka, jer ga je oslovljavao kao i pre sa “kume”, ali bilo je više nego očigledno da mene i moju najstariju sestru smatra za ujakovu decu (pa za sestru još kako, jer je ujak imao jednu ćerku jedinicu, ali sina nije imao, ali starac je to, po svoj prilici, zaboravio). Inače, u licu nije bio nimalo propao a kažu da ga je i vid odlično služio (sluh već slabije). Videći da, na žalost, nema šta s njim dalje razgovarati, odnosno da je to nemoguće pod normalnim okolnostima, ujak se pozdravi s njim i mi produžismo dole niz Glavnu ulicu. Ujak reče mojoj sestri kad smo se rastali s Borcem: “Ti, al’ je on očarapljen!” I nismo odmakli ni par koraka, ali moja sestra upazila na jednoj tezgi levo od nas nešto (verovatno od odeće ili bižuterije, šta bi drugo) i povrati se malo da pogleda – i upazi Borca gde ide za nama (iako je bio pošao na vašar i još nije stigao na glavno vašarište, ali valjda ga je onaj razgovor sa ujakom zbunio pa više nije znao ni sam je li pošao ili došao, ide li na vašar ili sa vašara, pa okrenuo natrag pre nego je vašarište i obišao). “Evo njega za nami” reče ona. A ujak: “Jo, al’ je prolupa’!” Pa mu doviknu: “Kume, ti se već vraćaš?” Ali starac valjda u onoj gužvi nije čuo, ili nije shvatio, prođe mimo nas (da li nas ovog puta nije vidio ili nije poznao, Bog zna) i ode natrag prema gradu još uvek krepkim i sigurnim korakom. “On je gotov!” reče moj ujak, šaljivim tonom, misleći na stanje njegovog mozga, jer je fizički starac još uvek bio, hvala Bogu, zdrav (osim što je malo slabije čuo, kao što rekoh), a govorili su i da mu je apetit dobar. Borac je ostao fizički zdrav i dalje, ali se gubio u glavi sve više i više. Ipak se sa ženom, negde oko 1999, vratio u Hrvatsku gde mu se, začudo, moć rasuđivanja povratila skoro sasvim, ali je gubio fizičko zdravlje, organi starog tela otkazivali su jedan po jedan, i negde pri kraju 2004. prestalo je zauvek da kuca i srce ovog nekadašnjeg velikog poštovaoca mojega tate. Ja sam ga video u Rumi svega još jednom nakon onog susreta niže glavnog vašarišta, i to na ulici, i ne verujem da sam mu uspio dokazati ko sam i čiji sam. U Hrvatskoj sam ga video dva puta, i tada je govorio potpuno razumno, samo je s vremena na vreme proizvodio onaj kokošiji zvuk i tresao glavom, i u licu je bio jako propao. Ali sve je razumevao, pitao me za moju i ujakovu porodicu, sećao se razgovora sa mojim ocem i pohvalio još jednom kako je on uvek imao “pametnu riječ”.
Osim pomenutih, reč moga oca je dosta cenio, između ostalih, i moj ujak, ali je ipak ujak imao tu osobinu a i danas je ima da pažljivo sasluša moga oca ali svoje mišljenje, ukoliko se ne slaže sa očevim, opet zadrži. Dolazeći pre rata iz Karlovca na selo, moj se otac dobro sprijateljio i sa nekim L. Taj L. živeo je na selu, pomalo se bavio i zemljoradnjom, ali je imao i nekakvu malu službicu. Godine 1991. moglo mu je biti nešto preko 50 godina. Nije bio naročito načitan, nije imao ni nekih naročitih manira u ophođenju, ali opet je, zbog one službice, važio za “nekog”, mada je voleo da druguje sa čašicom, ali i sa dobrim zalogajem. Bio je, reklo bi se, dobričina, jer je uvek imao vedar izraz lica, mada ga ja nikad nisam video da se nečemu grohotom smeje, nego nekako tiho. U izvesnim trenucima neko bi rekao da je naivan, ali ipak se pričalo da je u jesen 1991. godine, kad su naši zauzeli hrvatska sela u karlovačkoj opštini južno od Kupe, napljačkao dosta stvari. Kažem – pričalo se. Beše to čovek povisok, pokrupan, guste grgurave kose. Njegova žena je znala majstorski da pripravlja kolače za svadbe, slave, krštenja itd. i ja sam sa sestrama češće odlazio u njihovu kuću i sladili se tim kolačima, kojih je uvek bilo u njihovoj kući pa nas je pozivala, naročito otkako je L. postao dobar prijatelj moga oca. Njih dvoje imali su dva sina, od kojih je mlađi imao početkom 1992. godine nekih 20 godina, a stariji je već imao 28 ili 29, razlika u godinama između njih beše ne baš mala. Mlađi beše nekako sitniji, nežnije građe, ali prgavije naravi. Stariji je bio naravi “ravno mu sve do mora”, dobričina, sličniji ocu po toj stvari. Međutim, još uvek je, sa svojih otprilike 28 godina, bio neoženjen (a to se na kordunaškom selu i nije gledalo naročito blagonaklono), menjajući često devojke i ne nalazeći (a ni ne mareći po svoj prilici da nađe) onu pravu. Bio je bećarina koja se provodila sa curama ne mareći mnogo šta svet o tome priča, sa onim istim dobroćudnim osmehom kao u njegova oca. A i djevojke su volele njega, od klinki pa do njegovih vršnjakinja, ko bi znao zašto, jer – daleko od toga da beše ružan – nije bio ni neki naročiti lepotan. Bio je veoma visok, tanak i stasit, to svakako, a u licu – povelika usta, nos malo zakrivljen uvis, oči prilično sitne, kosa crna, glatka, gusta. I dok je mlađi sin bio veliki radnik i radio sve poslove kod kuće, on i nije nešto naročito radio – na traktor nikad nije ni sjeo – a, ruku na srce, kako bi i radio kod kuće kad je kod kuće malo kad i bio, nego uvek u ženskom društvu, pre rata po Karlovcu, Kremenu, Kladuši, Bihaću, Tušiloviću – svugde gde je omladina izlazila – a rat je malo suzio taj prostor izlazaka, ali opet je nastavio po Vojniću, Vrginmostu, Topuskom… Doduše, izbijanjem rata obukli su uniformu i on i mlađi brat mu. U to vreme, na početku rata, on se duže vreme već zabavljao sa jednom devojkom iz Skrada, i mnogi su mislili da će se konačno “skrasiti” sa njom (mnoge devojke to mu nisu želele!). Ta devojka iz Skrada beše izbeglica iz Karlovca, koja je u to vreme studirala u Banja Luci, inače poznanica mojih sestara (one nisu mnogo marile za ovog bećara i deliju jer on ipak beše dosta stariji od njih – kojih trinaestak godina od moje najstarije sestre, a i on se prema njima ophodio kao prema devojčicama). Skrađanka je bila tiha, mirna i povučena devojka; spoljnim izgledom prosečna – srednjeg rasta, možda malko, ali samo malko, mršavija nego što je odgovaralo njenoj visini, ravne plave kose, ne mnogo duge, do ramena, raščešljane po sredini, svetloplavih očiju, pravilna i fina nosa, usta ne naročito čulnih, ali imala je jako lepe zube, bele a sitne, a lice joj beše dosta bledunjavo, kao i ceo ten. Odavala je utisak nekakve tihe sjete, neke bolećivosti, naročito u blagim očima i pomalo tužnim obrvama, a u neku ruku možda je i to bilo privlačno na njoj. Svakako, ružna ili odbojna nije bila. Privukla je, eto, i pažnju našeg bećarine na sebe (a taj je pažljivo birao svoje devojke) i to toliko da ju je par puta dovodio i svojoj kući, predstavivši je roditeljima i bratu kao svoju devojku, i ona je njima “ušla u volju”, što bi se reklo. Ali njegovi i njeni roditelji još se ne behu videli. L. se radovao da mu stariji sin konačno dovede kući nevjestu, i čekalo se samo da ona završi studije. (Mlađi sin je mogao sačekati još koju godinu, mada se i on u to vreme zabavljao sa jednom Srpkinjom negde iz Bosanske Krajine). Ali dok je ona studirala, bećarina je (to je bilo već krajem 1991), idući nekakvim vojnim poslom po terenu, upoznao jednu drugu devojku, negde iz okoline Vrginmosta, tamo prema Kozarcu i Boviću, ne znam tačno koje selo, i počeo da se paralelno zabavlja i sa njom, po svome starom običaju. Ja sam tu drugu devojku prvi put vidio u Vojniću, u njegovom društvu, u rano proleće 1992 – jedra devojka, viša i punija od Skrađanke, smeđe kose vezane u konjski rep, tamnoplava oka, bela lica, pomalo bublasta ali ne debela, punih crvenih usta, ponešto divljeg ali opet na svoj način privlačna izgleda, ako ne lepša, ali ne ni ružnija od Skrađanke. Koliko sam ja zapazio za 20-tak minuta koliko sam je vidio u “Desetki”, ponašala se slobodnije od bojažljive Skrađanke i kao da je vodila glavnu reč a naš bećar je slušao, smejuljio se i potvrđivao. Kako se on nosio sa dve devojke u isti mah, to je najbolje on znao. Da li je Skrađanka znala da on ima i drugu, da li joj je neko napomenuo, Bog sami zna, tek sve ređe su se pojavljivali zajedno. Uostalom, njemu je išlo na ruku što je Skrađanka češće odlazila u Banja Luku, pa je bio slobodniji sa onom drugom, mada se (zbog oca) nije usuđivao da je dovede kući. Majci je rekao da ima drugu i da namerava da napusti Skrađanku (to je njegova majka sve pričala našoj mami, s kojom se sprijateljila), ali da ocu zasad ništa ne kazuje. Rekao je i da namerava da se oženi sa ovom drugom, da je bio kod njenih par puta, da i njeni znaju za njegovu nameru i da je to gotova stvar. Rekao joj je sve: i imena njenih roditelja, i odakle su, i imovno stanje, i pokazao joj i fotografije devojke, njene porodice i kuće i svega. Ono što roditelji ove druge devojke nisu znali to je da on ima još jednu devojku, nesrećnu Skrađanku, sa kojom još nije raskrstio, jer bi se još uvek pojavili tu i tamo zajedno. Negde početkom 1992. godine (pre nego što sam ja video onu drugu devojku), ne znam kako i kojim povodom, navratimo ja, moje dve sestre i naša sestra od ujaka kod L. gde je bilo kolača (inače moje sestre su se u kuhinju razumele isto koliko i ja, koliko sam ja kuvao i pekao toliko su i one). Nađemo tamo samo ženu od L. i jednu stariju ženu iz susjedstva, neku babu Dinu, od svojih 60 godina, koja je imala muža deset godina mlađeg od sebe, sa kojim nije imala dece; jako mala, debela, puna, kad bi sela na stolac nije nogama dodirivala tlo nego su joj se onako klatile po zraku. A čim bi sela na stolac, bio dan ili noć, zadremala bi. Tako je i sad kunjala blizu peći. L. nije bio kod kuće, kao ni jedan od sinova. Mlađi je, mislim, bio na slunjskom poligonu, a stariji Bog zna gde. Žena nam iznese nekakve kolače, i tu mi nismo sjedili dugo, ali eto ti nepoznata muškarca i žene na vrata. Domaćica se kao neugodno iznenadi, ali ih primi pristojno, a oni se predstaviše kao roditelji devojke i buduće žene našeg bećarine. Mi nismo znali roditelji koje od dve devojke – a pozdravismo se – nije znala ni baba Dina (kojoj se odjednom više nije dremalo), ali znala je bećareva majka, jer ih je vidjela na fotografiji nedugo pre toga… Još kad se predstaviše poimenice i rekoše selo – Bović, Kozarac, koje li, tamo kod Vrginmosta – sad sve bi jasno i nama više-manje, osim babi Dini koja je ipak zaključila da čim nisu iz Skrada nisu roditelji Skrađanke, znači ima tu još neka… Domaćica ih ponudi da sednu, posluži ih, reče da će i muž brzo doći (a verujem da je u sebi molila Boga da ne dođe). Kako su oni izbasali to ne znam, toliko sam zapamtio da su bili u prolazu – bilo je vreme krsnih slava – pa kad su već u prolazu, hajde da navrate kod budućih prijatelja. Valjda su nekog pitali gde je kuća od tih i tih ljudi (bili su sa kolima). No šta je tu je, razgovor poteče živo, mi smo videli da je domaćica jadna kao na žeravici, a da se baba Dina svim silama bori da ne zakunja, mada se mudro ućutila, tako da razgovarahu uglavnom domaćica i gosti, koji se po nekoliko puta izvinjavahu što grunuše tako iznenada. “Ma neka, nema veze…” govori domaćica. Bilo je to negde oko podneva. Najednom eto ti L. Vidi se odmah da je malo više cugnuo. Njegova žena, šta će jadna, predstavi mu goste kao njihove buduće prijatelje. Još ona pravo nije ni dovršila, a on, onako duplo veseo, povika: “Ho-o-o, stigli Skrađani, konačno! Pa i vreme je da se upoznamo već jednom!” Ono se dvoje čude kakvi sad Skrađani, žena ne zna šta bi, nas četvoro bi se smejali najradije iako nam je žao žene, a baba Dina ne da više ne drema nego gleda kao soko. Žena se za trenutak izvini gostima nekim brzim poslom napolju (ženska pamet brža je od muške) i kao zovnu muža da joj pomogne. Šta mu je napolju govorila ne znam, ali eto ti ih za jedno pet minuta nazad. Razgovor je nekako tekao i gosti su upravo bili zaboravili valjda ono “Skrađani” pripisujući to vjerovatno alkoholisanom stanju – koje se dalo odmah zapaziti – budućeg svekra njihove kćeri, ali se, naopako, razgovor povede o fizičkoj sličnosti između dece i roditelja (tu je baba Dina rekla kako smo se ja i moje sestre, eto, potpuno “lekli na mater”, a i ova naša sestra od ujaka je jako nalik na nas, kao da nam je rođena sestra). Gosti rekoše kako je sličnost između nas četvoro stvarno velika. (Roditelje nam nisu znali da bi mogli potvrditi na koga smo od njih nalik.) Uto L. reče otprilike ovako gostima: “A ne mora ni to biti” – da deca nalikuju na roditelje naime – “eto vaša mala nije nalika na ni jedno od vas dvoga, da izvinete. Ona ima žute kose, a vi ste obadvoje smeđi.” Pa pre nego su se oni i snašli, nastavi: “Nego ona bi trebala više jesti, dosta je slaba, eto tu kod nas kad dođe skoro ništa ne stavi u usta! I srameća je dosta!” Budući da njihova kći – koliko su oni znali – još nije nogom nikad kročila u ovu kuću, niti je bila naročito mršava, a najmanje plava (“žuta”) sad su se gosti još više zbunili, a baba Dina napregla svu svoju pažnju i povila se napred, rekao bi da će svaki čas onako loptasta – kao nekakav okrugao kolačić na stolu – pasti sa stoca naglavačke. Da li je L. shvatio da je lanuo nešto zabranjeno, ne znam, tek njegova žena se opet nekako snađe pa reče, izvinjavajući se, kako je njen muž, eto, u takvom i takvom stanju (došao iz gostiju) pa je sve pobrkao; naime, njihov mlađi sin – koji je, uzgred, na poligonu – ima curu, jednu plavokosu, slabokrvnu i mršavu devojku, pa je njen muž pomislio da su oni njeni roditelji. L. je ćutao (verovatno je njemu žena objasnila u ono pet minuta napolju kako stoje stvari i ko su ovi ljudi, ali eto, zaboravio se).
Moga oca su, otkako pamtim, uvek svi pažljivo slušali kad priča i pripitkivali ga o svemu i svačemu, počev od najobičnijih svakodnevnih životnih pitanja pa do međunarodne politike. A zbog čega, ja tačno ne bih znao reći. Niti je on bio najpametniji – takav čovek uostalom i ne postoji na svetu – niti se razumevao baš u sve i svašta (što je takođe nemoguće za jedno smrtno biće kakav je čovek), a što je najbitnije, on nikad nije ni pretendovao na takvo nešto. Biće da je uzrok njegovog poštovanja među ljudima ležao u načinu i stilu njegove priče – polako, strpljivo, blago, jasno, bez preteranih uzleta u razgovoru, što je sve bilo u skladu sa njegovom uglavnom blagom naravi. Uz to nije bio sklon psovki, teškoj reči i lascivnim šalama (mada ovome poslednjem nije mogao umaći od strane drugih). Zbog svega navedenoga on je još u Karlovcu bio rado viđen i slušan od ljudi koji su važili kao malo učeniji od ostalih (mada je i moj otac posedovao solidno znanje iz mnogih oblasti), a kad bismo vikendom i preko državnih i školskih praznika dolazili na selo kod majčinih roditelja, čim bi primetili da onim putem kroz selo prolaze očeva kola, eto ti grupe od nekih trojice-četvorice seljaka, “obožavalaca” moga oca (koji su i sami u selu važili za ljude malo “širih vidika” od ostalih) i odmah zaspu moga oca hrpom pitanja o svemu i svačemu kao da se nakon godinu dana vratio iz belog sveta a ne došao nakon 15 dana sa 15 km udaljenosti. Među njima je bio i jedan stariji seljak koji je pred rat 1991. imao svojih 65-66 godina, sav sijed, zelenih očiju, kukastoga nosa i vrlo malih brčića, koga smo mi deca zvali “Borac” jer je bio partizan u Drugom svetskom ratu, a koji je moga oca, iako je otac od njega bio mlađi više od 20 godina, nazivao “prika”, mada ne znam da smo bili rodbinski na bilo kakav način povezani. Uostalom, taj isti je moga ujaka (koji po godinama beše mlađi od mog oca koju godinu, ali ne mnogo) nazivao “kumom”, ali ja mislim da su oni i bili nekakvi kumovi, nekad je neko od Borčevih držao na šakama nekog od ujnine porodice ili tako nekako. Dakle, Borac bi zasjeo odmah za stol i počeo da ispituje moga oca: “‘Eli, prika, šta ti misliš o…” zavisno od toga koja ga je tema već zaokupljala; godina 1990. i 1991, pred izbijanje rata, to je uglavnom bila politika. A moj otac bi počeo polako da raspreda, trudeći se da to što priča ne izgleda kao “solenje pameti” čovjeku koji mu po godinama komotno može biti otac, a koji je i sam (Borac) pored životnog iskustva, posjedovao prirodnu bistrinu uma i radoznalost. Naravno, blaga narav moga oca nije ga nikad zaustavljala da, povodom nekih veselja, praznika, svečanih događaja i sl. ne “iskali dušu” ispalivši u zrak koji metak iz pištolja, još u Karlovcu, ali to je već bila stvar tradicionalne kolektivne svesti, a ne njegove lične naravi. Ipak je i u mom ocu, čoveku “širih vidika”, kucalo srce Srbina, Kordunaša, potomka Graničara Krajišnika. A kad smo u avgustu 1991. godine izbjegli iz Karlovca, krug radoznalih se još više proširio. Pored moga oca, među hiljadama i hiljadama Srba koji su u to vreme prešli iz Karlovca na slobodnu krajišku teritoriju bilo je mnogo takvih kao on, koje su ljudi na Kordunu smatrali sveznalicama, a neki od tih su, za razliku od moga oca, sami sebe gotovo i držali za takve, kao izvjesni G. koji je zbog toga ponekad dolazio u blage rasprave sa mojim ocem, mada su inače bili vrlo dobri prijatelji još iz dana pre rata u Karlovcu, u stvari od najranije mladosti (G. beše nešto stariji od moga oca, ali ne mnogo, mada je on pamtio kad se moj otac rodio, što bi rekao ponekad u šali, a što je u stvari bila i istina). Mome ocu je od tih Srba koji su u leto 1991. godine napustili Karlovac veliku pažnju poklanjao i izvesni Lazo – znam mu i prezime, ali to je nebitno – koji je u Karlovcu imao kuću na Mostanju, gde smo bili mnogo puta, i koji je u dvorištu imao veliku, što bi u Sremu rekli, “čardakliju”, sa ukusnim grožđem, tzv. kordunašicom, kojom smo se neretko mi deca sladili. Taj Lazo (u licu preslikani Sanjin otac iz serije “Bolji život”) se odmah po izlasku iz Karlovca, snalažljiv, dočepao nekakvih lokalnih funkcija u ovom delu RSK, uvukao se u Crveni krst, razne sekretarijate, komesarijate i Bog te pita gde sve ne. Inače je bio načitan, inteligentan čovek, skoro gospodskih manira, koji je sa mojim ocem razgovarao na “ravnoj nozi” i koji ga je veoma cenio, smatrajući da sa njim može raspravljati teme o kojima ne može razgovarati sa drugima, a oslovljavao ga je sa “brate” (mada mu ni on ne beše nikakav rod; otac je njega pak oslovljavao sa “Lazo”); govorio je polako, slatkorečivo, nekakvim medenim i slatkorečivim glasom. Lazo je te 1991. godine imao negde blizu 50 godina, što će reći da je bio stariji od moga oca nešto manje od 10 godina, a od dece je imao jednu ćerku i sina i… No, valja znati da je Lazo uživao reputaciju priličnog ženskaroša, frajera i lole, sve onako sićušan, omalen, tamna lica a jako dugih i gustih tamnih trepavica da bi mu pozavidela svaka lepotica na njima, pa je postojala priča da on sa nekakvom udatom Dalmatinkom ima još jednoga sina, vanbračnoga, nešto mlađeg od njegovog zakonitog sina iz braka (a žena mu je bila sa Korduna), koji je – taj zakoniti sin – u to vreme na početku rata imao svojih 23-24 godine i još nije bio oženjen (ćerka mu je bila nešto mlađa ali nije se nešto preterano družila sa mojim sestrama koje su za nju, onako nepunoletne, bile kao neke balavice). Lazo je želeo da se orodi sa mojim ocem, rekavši mu negde krajem 1994. godine da bi bio “najsretniji čovek” (on je u govoru mešao ijekavicu, jekavicu i ekavicu kao i moj ujak, a inače je govorio književno) kad bi se moja najstarija sestra udala za njegovog sina, mada on beše stariji od nje kojih 7-8 godina, ali šta smeta ako se djeca vole. Ali moja sestra nije osjećala ništa prema njegovom sinu (jedva što je postala punoletna, njoj je još uvek bila zabava da krade noću trešnje po selu sa seoskom dečurlijom i omladinom, u čemu nas je – uglavnom bezuspješno – najviše pokušao sprečiti nekakav starac Đuđa, sakat u dva prsta na ruci od rane iz partizanskih dana) a da li je Lazin sin šta osjećao prema njoj, to već ne bih znao reći. Moj otac nikad ne bi ni za živu glavu određivao sudbinu svog deteta u takvim stvarima, ali je preneo Lazine reči ostatku svoje porodice. Naravno, moja sestra nije u to vreme ni pomišljala na udaju, i nedugo potom nakon što je čula za ovo, kad smo sjedili krajem 1994. godine u jednom kafiću u Topuskom, u društvu sa našim drugarem, izbeglim takođe iz Karlovca, Starim (u to vreme još uvek neženjenim momkom od kojih 28 godina), koji je u to vreme bio velika i iskrena drugarčina i neiskvaren, reče mu moja sestra u šali: “Znaš li, Stari, da su mi se javili prosioci?” “Kaj tak” reče on svoju omiljenu uzrečicu još iz Karlovca pa upita: “A gdo je taj bogec kaj si z tebom hoče skrhati svoj vrat” na što ga moja sestra, ukorivši ga, kroz smeh, reče da je prosi Lazo za sina (Stari je poznavao Lazu iz Karlovca još). Tek sad on razvuče u smeh svoja velika (“kranjska”) usta pa upita da li za mlađeg ili starijeg sina. Znajući na šta on misli, reče mu ona da je neozbiljan i pokvaren, da je kao kakva baba, ogovarač i sl. Ali nije se dugo razgovor zadržao na tome, jer kako je na ekranu u kafiću – a bilo je struje; doduše u Topuskom je uglavnom, ako ne i celo vreme Krajine bilo struje, Bog zna kako i otkud – bio nekakav strani muzički spot sa brazilskim lepoticama, to Stari doviknu jednom svom poznaniku u kafiću: “Joj, Švajo, što volim ove čokoladne, ovog bih se trena oženio da se koja od njih sad ovde stvori!” A taj Švajo (meni nepoznat) mu reče da bolje da se ogleda oko sebe ako hoće da se oženi – beše tu dosta devojaka – jer ako bude čekao da “čokoladne” dođu u Krajinu ostaće neženja cijelog svog vijeka. Neko je dobacio da su kod nas u Krajinu, umesto “čokoladnih” Brazilki, došli crni UNPROFOR-ci, misleći na crnce u redovima vojnika UNPROFOR-a, kojih je bilo na Petrovcu kod spomenika (ne znam iz koje zemlje su bili) a mogli su se videti i po Slunju. U samom Topuskom bio je ukrajinski bataljon, jer se sećam ukrajinske zastave i njihovog jezika sličnog ruskom, samo kao malo mekanijeg, kad bi naišli ulicom razgovarajući među sobom. Ali slabo su se i kretali po Topuskom, za razliku od Slunja gde si svakog časa mogao sresti poljske, francuske, kanadske vojnike. Da se vratim Lazi. Nije moje da istražujem da li je stvarno imao dva sina pa drugoga upisao na račun muža one Dalmatinke, kako se tvrdilo, ali neosporno je da je važio za ženskaroša, i govorilo se sa kojim je ženama išao, ali je i neosporno da je cenio moga oca i da neuspeh ove svojevrsne “prosidbe” nije uticao na njegovo uvažavanje moga oca i to se nastavilo do kraja Krajine – a kraj je usledio nakon kojih 8 meseci od “prosidbe” – kao i posle “Oluje”, mada su se viđali dosta retko nakon “Oluje”. Gde je Lazo danas i da li je u životu, to ne znam, a ne zna ni moj otac. Mnoge su se veze samo odjednom prekinule, same od sebe, pa tako i ova između Laze i moga oca, mislim da su poslednji put kontaktirali pre dobrih 10 godina.
Ne radi se o nikakvom nezakonitom protjerivanju, već upravo obratno: o vraćanju sa granice lica koja su pokušala da na divlje, nezakonito pređu tu granicu mimo graničnih prelaza.